Beton br.49
Utorak 08. jul 2008.
Piše: Kristina Rac

Trauma ili zabava?

Sećanje na NATO bombardovanje 1999.

Vrativši se iz Mađarske u Zrenjanin juna 1999. godine, nakon što sam odlučila da dam još jednu šansu Srbiji i ne upišem se u poslednji razred srednje škole u Segedinu, očekivala sam da će mi prijatelji koji su proživeli bombardovanje uživo, a ne kao ja preko televizije i slušajući avione koji preleću najjužniji grad Mađarske ka Srbiji, pričati o užasima tih 78 dana, dok sam se ja, izbeglica, provodila i živela bezbrižnim životom. No pre nego što sam počela da se osećam krivom što sam na tako nepatriotski i kukavički način napustila svoje najdraže u najtežim trenucima, desilo se nešto neočekivano: umesto priča o traumama i opasnosti, čula sam pripovedanja o žurkama unutar i van skrovišta, o ludoj zabavi koju sam propustila. Umesto da me optužuju za izdaju, drugovi su me sažaljevali što sam propustila najbolje proleće njihovih života.
Nekoliko meseci kasnije izašao je dvobroj časopisa Symposion, koji su uređivali neki od mojih prijatelja. U tom broju su objavili svoju prepisku, koja je na prvi pogled pokazivala iste osobenosti kao usmene priče o bombardovanju: narative o zabavama, izlascima, svakodnevnim aktivnostima, druženju. Međutim, nakon drugog ili trećeg čitanja, imala sam osećaj da u njima ima više od prepričavanja žurki i zabava iz tog vremena. Kao da ovi narativi stoje umesto nečeg nedorečenog, kao da upućuju na nešto doživljeno a neispričljivo. Ali šta? Ono što sledi su prevodi imejlova po mom izboru sa mađarskog jezika, i zaključak osnovan na rezultatima mog istraživanja, tj. na diskurs analizi pomenutih imejlova i na intervjuima sa njihovim autorima, koji su urednici Symposiona, kao i njihovim prijateljima iz Mađarske, piscima, novinarima i drugim javnim ličnostima.

 

(ELEKTRONSKA) RATNA POŠTA

 

Wed, 23 Mar 1999 12:19:47
Spremio sam sobu, najzad je opet red.
Malopre mi se bez ikakvog razloga polomila lampa. Stajala je tu na stolu, gledao sam kroz prozor, a lampa se iz čista mira polomila.
Napolju je tišina, samo ptice zveckaju.
Sinoć mi je otac dobio napad paranoje prvog stepena. Između Marija-Terezijapolisa i Topolovca ne može da se pređe korito, reče preko telefona. To jest da je zablokiran put između Subotice i Bačke Topole? - pitam. Uh, reče, pazi šta govoriš.
Sve sam sredio za danas, još je samo ostalo žiriranje pesničkog konkursa, sad ću dakle da sednem i da čitam poeziju do uveče.
Jedna-dve cigarete, i nabavićemo i neki viski, pa ćemo ga pijuckati. Uveče ćemo možda i ćevape jesti.
Vrata su otvorena, svako može da uđe.

 

Wed Mar 24 17:39:05 1999
J. danas puni 18, pokloniću mu knjigu, jer meni niko ne poklanja knjige (... dobro da nisam ovo odmah poslala, jer moram da dodam da ima nekoliko izuzetaka, koji su jako retki, i ja ih baš zato jako cenim...).
Postupaj sa drugima tako kao što bi voleo da se s tobom postupa.
Prolećni vetar šapuće u uši, društvo ubija, nazad u prirodu.
Markes me je sasvim zarobio, da, to je tipično za moju generaciju.
Reči su mi previše hladne. Završiću..
B.
+ Izrečene misli:
Ja sam tako zbunjena. Ne znam stvarno da li mogu tebi da pišem o ovim stvarima, jer znam da je strašna situacija u vašoj zemlji, i sigurno imaš puno problema, ja ne znam kako se ponaša u takvim situacijama, mislim da se jako boji...
A ti si rekao (ja nisam verovala, mada bih želela) da se ničega ne bojiš.

 


Wed Mar 24 07:49:26 1999
Ahoj, ahoj!
Šta je, usrali smo se? Ne brini! I moj komšija Ljubiša je zamračio prozore! Pravi patriota! Malo književnosti: Ja sam već video NATO AVION! Pratio sam P. kući kad je preleteo iznad nas. P. je rekla da nije ni sigurno da je to NATO avion, pošto je hučao, al sam joj ja rekao da su žene totalni idioti za tehniku, jer to nije hučanje nego turbulencija. Video sam u JAGu, i od tada znam da je to to. Inače bi mi bilo jako drago da jedna bomba padne i ovde, priča se da jedna košta milion dolara.
Ajd ćao.


Mon Mar 29 23:54:26 1999
Dakle, danas sam svratio do pijace, šank radi punom parom. Malo sam se i napio jer sam dobio neki avans. Pelinkovac sa magyaricom samo tebe čeka, sa etikete Rozalija sabo zavodnički maše. V. je mamuran već nekoliko dana jer je s obzirom na situaciju prekinuo zabetoniranje svog novog romana. Umesto toga betonira na onaj drugi način. „Ništa ne može da nas iznenadi“, rekao je neki mudrac, a mi se držimo toga. Ni ti ne očajavaj. Ali najavi se ako dolaziš, da podnesem zahtev za sledeći avans.

 

Wed Apr 07 00:31:06 1999
Ovo pismo već samo tebi pišem.

 
Časopis Symposion, sa sedištem u Novom Sadu, osnovan je 1992. godine kao naslednik Új Syimposiona. Izdaje ga Udruženje Građana Symposion, a objavljuje originalne tekstove i prevode vezane za književnost, umetnost, kulturu i društvene nauke. Urednici časopisa su uglavnom mladi autori koji svojim delima nastoje da zastupaju neko progresivnije i otvorenije viđenje društva Mađara u Vojvodini. Glavni urednik broja 0024-25, u kojem su objavljeni navedeni imejlovi, bio je Gabor Virag, koji je zaslužan i za njihovo prikupljanje i selekciju, a odgovorni urednik je bio Tibor Mesman.

Videla si da me je opet savladala paranoja, opet sam počeo da pišem cirkularne mejlove, ali ovog puta sam uspeo da se zaustavim u roku od deset dana. (Ponovo čitam pismo: greške nisu važne). Ponoć je, neobično vreme za ovdašnje noći, neobično i rano, ali već sam se vratio kući. Bili smo na sledećim mestima: pendel - marča - pendel - fruška gora - lord - park kafana. Vreme se pomerilo. Jutros oko pola osam - inače u šest sam već budan -zazvonio je telefon, linija je bila tako loša da ništa nisam čuo. Ne znam ko je bio. Preko dana sam se čuo sa vajdmađ¹ prijateljima, kreštao im je glas, nisam
se navikao.
Popodne sam počeo da čitam i zaspao po običaju: svakakvi snovi. Letnja kupanja, gandža, žurke, društvo, fanta². Probudilo me je zvonjenje telefona. Zaspao sam čitajući roman Amerika; Amerika, opet zamršeni snovi.
Bio je K. linija je bila čista, kao da zove iz susedne ulice. Takav je bio i razgovor. Šta ima novo, kad ćemo na pivo. Nebitne, ali nekad tako važne teme. Ja ću preživeti ovaj rat. Preživeću, jer ne postoji ništa važnije nego da opet budemo zajedno. Romantičan sam, sentimentalan, ali to se oduvek znalo o meni.
Ne piši.
Dobro smo.


Fri Apr 09 10:56:18 1999
Tako sam se najeo za ručak da je to prosto neverovatno. Pa sam spavao do pola šest, pa sam išao na engleski. Učim jezik agresora. Fuj. U gradu se video sa L.-om i još jednim likom što ga poznajem. Popio jednu s njima. Pričali o stvarima kao što su „Šta misliš kako će se ovo završiti?“, „Uff, nema tu nikakvih perspektiva“, „Jel zajebava još Šomođi na višoj školi?“, „Zašto se još ne čuju sirene, prošlo je već osam?“, „Jel teška viša?“ Buoooeee, odgovorio sam im. Voleo bih da vam napišem nešto što nema veze s ratom. Aha, sad sam primetio da imam 300 pisama u inboksu. Toliko pisama sam dobio 1999. I nije tako puno ako raspodeliš.

 

Mon Apr 12 18:26:15 1999
Imam vremena, napokon mogu da ti odgovorim na pismo. U međuvremenu se sve promenilo: neću o tome.
Šta će biti, moglo je da se nasluti; da će ovoliko da traje, niko nije ni pretpostavljao.
A ja sam ostao tu: pluta mi krov nad glavom, tresu se prozori.
Ne gledam vesti: ni pola toga nije tačno, to jest ni pola toga ne prenose.
To šta je ovde naravno da ne može da se opiše, ne samo zato što sad već i zakonski mogu da kontrolišu pisma, nego ni zato što je neopisivo.
Ako čovek treba da spašava život, na svašta se nauči.
Ali neću da se žalim.
Jako mnogo izlazim, mada polako nemam ni za cigare: jedan moj prijatelj iz Pančeva (Pančevo bombarduju skoro svaki dan) se skinuo sa heroina tako što više nije mogao da se nabavi u gradu.
Ali radije ću o ovome da pričam.
Naučio sam da ne zebem noću go u bašti, naučio sam i ja da spavam bez odeće, naučio sam da volim spanać, grašak, ćušpajz od pasulja, još malo pa ćemo i mačke da ispečemo.
Naravno, zezam se samo.
Već su mi nekoliko drugova odveli u vojsku, tako da je bolje da ćutim, gledam ispred sebe sam u kafani.
Prebrajam svoje ratne gubitke.
Nevidljiv postojim u gradu.
Eto.
Cvrkutanje ptica u parku, tišina svuda.
Ljudi koji sve manje pričaju.
Ni ja se ne uzdam više u reči.
Nažalost, ne umem da sviram.


Sat Apr 17 11:29:19 1999
Malopre je preleteo iznad nas 22. NATO avion, uvek zaspim na taj zvuk. I ujutru se budim na duboko lupanje, i baš zato mi se srce cepa kad pomislim šta sve moraš da čuješ, gledaš i osećaš. Ja sad nemam previše reči jer ne znam kako da reagujem na ovaj novi osećaj, na ratnu strepnju. I sad drhtim kad pomislim na to...
Svira radiohead, creep.
Završavam. Kad budem imao malo više energije, slaću.

Foto: Biljana Rakočević/Da se nikada ne zaboravi/šesnaest godina od zločina u Višegradu 1992/2008.
Sun Apr 18 14:33:34 1999
Pojeo sam slova.
Jedna linija, koja nikad neće postati krug, jer je priča beskonačna.
Mnogo toga ne razumem, svaki čovek priča drugim jezikom.
Neko samo pogledom.
Sve više boli kad me neko pogleda u oči.
Sve više volim da ćutim.
I to je kraj.
Odoh da popušim jedan jaki davidoff.

Thu Apr 22 11:20:00 1999
Par nedelja nije bilo procesora u kompu, zato sam bio prisiljen na ćutnju. Ali vidim da zavodiš priličan broj devojaka u mislima ili u stvarnosti, to je možda jednom pesniku i sve jedno koliko je tanka linija koja razdvaja stvarnost i maštu, i da to što par stotina ljudi čita ili sluša u obliku novele, meni ne pišeš o takvim stvarima u pismima. A ni ja. Kao što se da videti, ovakvo pismo ne može da se iskamči čak ni u obliku nekakvog oproštajnog pisma, ne daj bože. (Počinjem da pišem u stilu Balzaka, već godinu i po živim samo na Balzakovim knjigama.) Mrzim ovaj rat. Ja možda nemam prava da se žalim, ali tu je i nama u mislima, u svakodnevici Novosadski most, i Subotica, koju toliko volim... Ja ne mogu da volim, ne mogu da se vezujem za tako nešto, voleti, bojati se samo vi imate prava, vi, preko kojih zbog čudne ljudske naravi ne prolazi baš sve ovako... Hoćemo li još pisati? Možda. Ili ne? Preživeti, a onda proživeti. Zapanjujuće. Na kraju dvadesetog veka. A ostavljamo naslednike umesto sebe za ovo ili za sledeće stoleće.


Fri Apr 23 11:04:30 1999
Bio sam u Novom Sadu, ko se nije usrao sedi po klupama i pije pivo.

Slušao sam koncert, pevač Love huntersa je hodao tako da ga niko ne prepozna.
Jeo sam picu za sedam dinara, iz nostalgije sam seo u Srem, popio dva piva za sedam dinara.
Napio sam se kao stoka.
V. se trzao, vraća se u Bosnu, M. nije mogao da se prepozna, tako je ostareo.
Dobio sam pasoš, u njemu slovenačka viza, to gledam.
U ponoć sam seo na bicikl i prešao u Topolu.
Utripovao sam da je smak sveta (ne očekujte puno od smaka sveta - Stanislaw J. Lec, Aforyzmy. Fraszki, Krakow, Wydawnictwo literackie, 1977, „Mysli nieuczesane“), i da sam samo ja preživeo. Nije bilo teško: stigao sam za sat i petnaest minuta, lepo polako sam verglao u mraku, nisam se sreo ni sa jednim autom, ni sa jednim čovekom. Slušao sam tišinu. bio je dobar trip, zabranu izlaska ne kontrolišu ni kerovi, jer je zabrana izlaska.

 

DISKURZIVNO PREŽIVLJAVANJE STVARNOSTI

Analiza imejlova i intervjui sa njihovim autorima su me doveli do dva glavna pitanja istraživanja: kao prvo, šta povezuje ljude koji su se dopisivali elektronski za vreme bombardovanja, pogotovo zato što su pored onih u Srbiji koji su proživljavali svakodnevicu vazdušnih napada, u interakciji učestvovali i njihovi prijatelji iz Mađarske - neki poreklom iz Srbije, neki ne. Moje drugo pitanje se odnosi na reprezentaciju traume, koje autori ne prihvataju u svojim imejlovima, a često i danas, nakon devet godina tvrde da situaciju ne smatraju traumatičnom i da su se dobro zabavljali tog proleća.
Grupa unutar i oko Symposiona je povezana interakcijom između „insajdera“ i „autsajdera“, tj. između onih koji su proživljavali bombardovanje i onih koji nisu. Negde između ove dve grupe se nalaze oni koju su rodom iz Srbije, ali su se za vreme bombardovanja zatekli u Mađarskoj. Iako formiraju koherentan diskurs sa čestim referencama na zajednička sećanja (zajednički prijatelji, bitni događaji kojima su zajedno prisustvovali), književne resurse (tekstovi koje su oni pisali ili koje su čitali), polustvarnu polufiktivnu zajedničku topografiju (redakcija časopisa u Novom Sadu, krčme u Malom Iđošu koje su zajedno posećivali, itd.), postoje velike razlike u jezičkim frazama i registru ove tri grupe. Ovaj izbor imejlova sadži pisma ljudi iz sve tri grupe, i mada su pisma anonimna, vodeći se stilom i rečnikom veoma je lako ustanoviti mesto boravka i porekla njihovih autora. Autori Symposiona osciliraju između korišćenja humora, ironije, narativa o druženju, zabavi, svakodnevnim rutinama i književnih metafora da se distanciraju od potencijalno traumatične realnosti i da je na neki način normalizuju, i veoma emotivnog i samosvesnog opisa rata koji se, po rečima Lasloa Biharija, jednog od retkih novinara iz Mađarske koji je posetio Srbiju za vreme bombardovanja i učestvovao u svakodnevici kruga Symposionovca, „odvijao pored njih, i u njihovim glavama, a oni su ga posmatrali sa linije obale“. S druge strane, diskurs „autsajdera“ mnogo direktnije sadrži aluzije na bombardovanje i eksplicitnije se bavi političkom i društvenom situacijom nego pisma „insajdera“, ali čineći to na mnogo suptilniji način, sa puno filozofskih opaski i više izražavanja emocija. Laslo Garaci, mađarski pisac, formuliše to na sledeći način: „Mejlovi koji su stizali iz Srbije su bili strašni, držali su se, ali su očigledno flipnuli, iako nisu spominjali situaciju u kojoj su se nalazili“, nasuprot rečima jednog od autora Symposiona iz Srbije, koji tvrdi da su to bila „lepa vremena, jako lepa, i to će potvrditi svako ko ih je proživeo“. Uprkos sasvim suprotnim viđenjima tadašnje situacije u Srbiji, i dan danas postoji zajednički način refleksije na ta vremena, na šta ukazuju zajednički jezički elementi, pomalo već ritualni načini komemoracije (npr. obilazak mesta koja su označavala tu ratnu topografiju, kao što su most u Malom Iđošu sa kojeg se moglo videti bombardovanje Kule, kafane u kojima su ubijali vreme itd.) i prepričavanje događaja, ne samo svojih već i tuđih ličnih ratnih avantura, na neki mitski način (npr. kako je policija prisilila jednog od članova ekipe oko Symposiona, koji je imao poteškoća sa srpskim jezikom, da prevodi čitav broj časopisa). Interakcija između grupe unutar i oko Symposiona, dakle, ne samo da je razgraničavala nego je istovremeno i spajala grupe „insajdera“, „autsajdera“ i „onih između“.
Trauma ratnog stanja nije direktno reprezentovana ni u imejlovima pisanim za vreme bombardovanja, niti u jeziku koji njihovi autori koriste sada, 2008. godine. Umesto narativima o ratu, traumatizovanosti, strahu i strepnji, imejlove karakterišu priče o druženju, izlascima, žurkama, svakodnevnim radnjama, nekoj posebnoj i samo za to vreme karakterističnoj percepciji vremena („kao da je vreme stalo“), prostora i zajednice onih koji su virtuelno komunicirali, ironičan stav prema društvenoj i političkoj stvarnosti i mešavina fikcije i stvarnosti.
Svi ovi oblici naracije o bombardovanju, očigledno su služili da bi normalizovali realnost i učinili je (pre)življivom.

betonbr49_mixer2

Tekst predstavlja sažetak istoimenog magistarskog rada koji je autorka odbranila na Odseku za sociologiju i socijalnu antropologiju Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti.

 

¹ Vajdmađ - reč dolazi is spajanja dve reči: vajdasági magyar, u prevodu Mađar iz Vojvodine. Uveo ga je u diskurs Đerđ Serbhorvat, a vrlo brzo se proširila i u rečnik celog Symposoina.
² Tekst reklame za Fanta napitak na Mađarskoj Televiziji: „Društvo, žurke, Fanta“

Mikser arhiva

2022.

2021.

2020.

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.