Kada je otvorena u Parizu 1989. godine, izložbu Magiciens de la Terre pratili su brojni skandali i kontroverze koji i danas utiču na njeno tumačenje. U međuvremenu je dobila predznak „istorijska“ jer su nakon nje promenjeni mnogi parametri u izlaganju savremene umetnosti. Obično interpretirana u svetlu tadašnjih političkih promena u Evropi i sloma komunizma, ne treba izgubiti iz vida činjenicu da je zapravo bila inicirana kao deo proslave dva veka od Francuske revolucije – što nas direktno vodi u polje njenog tumačenja u svetlu francuske postkolonijalne reorganizacije sopstvenog identiteta. Ova izložba, u kojoj je učestvovalo preko stotinu međunarodnih umetnika, svoj „legendarni“ status nije zadobila zbog masovnosti već zbog izlaganja umetnosti koja se do tada smatrala tradicionalnom i delom etnoloških zbirki, rame uz rame sa delima umetnika savremene umetnosti. Ono što se ređe pominje jeste da je ona takođe propalo izdanje 14. Pariskog bijenala koje je, nakon bankrotiranja i potrage za novim investitorima, unelo novine u modele finansiranja izložbi francuskih državnih institucija. Trenutak njene realizacije je verovatno trenutak prve velike privatizacije savremene umetnosti i upliva novca koji nije došao iz državnog budžeta, nešto što je u poprilično socijalističkoj Francuskoj do tada bilo nezamislivo.

Ovom prilikom preskočiću analizu niza problematičnih aspekata politike izlaganja savremene umetnosti koje je ova izložba legalizovala i o kojima se već dosta pisalo; radije bih podelila utiske koje sam sa sobom ponela nakon studijskog boravka koje je Biblioteka „Kandinski“ pariskog Centra Pompidu organizovala 2014. godine za odabranu grupu međunarodnih kuratora, istoričara i teoretičara umetnosti, kao deo proslave dvadesetpetogodišnjice od održavanja ove „legendarne“ izložbe.

Ako je novina originalne izložbe bila u tome da izlaže umetnike zajedno sa njihovim delima (kako tvrdi glavni kurator Žan-Iber Marten), tokom obeležavanja dvadesetpetogodišnjice mladi naučnici su bili prisiljeni da svoje diskusije i prezentacije održe u izložbenom prostoru, kao deo velike instalacije kojom je jubilej obeležen. U ovom prostoru, izvodili smo isti ritual svakoga jutra: svoje prezentacije kritičkog osvrta na izložbu argumentovali smo pred posetiocima muzeja i glavnim tvorcem izložbe, Martenom, koji je branio svoje stavove i pokazao visoku otpornost na svaku kritiku. Oko nas su se nalazile vitrine prepune arhivskog materijala – dnevnika, beležaka, ličnih spisa… nastalih tokom četvorogodišnjeg rada na izložbi, izloženih kao objekata od izuzetnog značaja koje nismo smeli da dodirnemo. Međutim, ono što jesmo ubrzo naučili jeste da je operacija pripreme izložbe od početka bila shvaćena izuzetno ozbiljno, da su u nju uložena poprilično visoka državna sredstva i da je na njoj radilo mnoštvo saradnika čija je misija bila da „otkriju nove umetnike“. Bez ikakve sumnje, rečnik i metodologija koju su etnografi i antropolozi koristili vek ranije, koja je u ovim poljima odavno prevaziđena, ali koja se, kako vidimo, „povampirila“ u polju savremene umetnosti. Ono što najviše šokira jeste činjenica da su ovi savremeni misionari zaista verovali 1989. godine da otkrivaju nove narode i kulture.

Tokom ove neobične letnje škole, moje istraživanje fokusiralo se na arhivske tragove koji su ostali iza australijske grupe umetnika, a koji su privukli moju pažnju izjavom da je njihov motiv učešća na ovoj izložbi pre svega politički. Imala sam sreću da upoznam Bernarda Lutija, nemačkog umetnika koji je svojevremeno bio zadužen za australijski deo izložbe i koji je nesebično podelio sa mnom činjenice koje nesumnjivo ukazuju na problematičnu pozadinu ove izložbe koja je sve ovo vreme ostala vešto skrivena.

Kada govorimo o Aboridžinima, nosiocima neobičnog imena kojim je Zapadna nauka nazvala različite grupe i plemena koja naseljavaju Australiju, važno je istaći značaj koji zemlja zauzima u njihovom umetničkom stvaralaštvu: kroz brojne rituale, identitet sopstva definišu upravu kroz vezu sa tlom. Stoga su australijski umetnici sa sobom u Pariz doneli zemlju i ostale elemente neophodne za izradu planiranog umetničkog dela, dok je njihov glavni uslov bio da se, nakon završetka izložbe, sav materijal pošalje nazad u Australiju, kako bi ga vratili tamo odakle su ga uzeli. Nažalost, organizatori izložbe prekršili su datu reč i, nakon nekoliko godina bezuspešnog traganja, postalo je jasno da je ovaj materijal misteriozno „ispario“. Australijanci nisu imali izbora već su tražili nazad i totem koji su bili donirali muzeju kao potvrdu obostranog prijateljstva. Iako obično smatrana nebitnim detaljem u tumačenju izložbe, ova „anegdota“ otvara nova pitanja. Osim toga što je jasan primer izdaje nepisanih pravila prijateljstva, ona nas uvodi u razmatranje pitanja zemlje, njenog vlasništva i ekonomije, pitanja koje je u međuvremenu postalo ključni globalni problem.

Kada govorimo o okupaciji njihove zemlje, suprotno američkim Indijancima, Aboridžini nikada nisu potpisali sporazum kojim su je „ustupili“ zapadnoevropskim doseljenicima. Kako je francuska antropološkinja Barbara Glovčevski zapazila, iako nomadi gaje izrazito jake veze sa različitim tačkama na prostoru koji naseljavaju, „zemlju ne doživljavaju kao skup ograničenih pojedinačnih parcela, već kao otvorenu mrežu tačaka povezanih pričama i pesmama, a koje formiraju virtuelne putanje u mreži koja je istovremeno beskrajna i bezgranična.” (Desert Dreamers, str.105) Sve što čini krajolik nosi određeno značenje, i svi elementi, „stene, izvori, kanjoni, drveće – koje mi smatramo prirodom, su za njih mesta kulture u smislu da su nosioci događaja koji im se pripisuju: mitskih epizoda, oneiričkih interpretacija i ponovo doživljenih istorijskih i svakodnevnih događaja“ (str. 105). Iz evropske perspektive, može se činiti da Aboridžini nemaju dom; zapravo, njihov dom se nalazi svuda.

Zapadni kolonijalni koncept ničije zemlje (terra nullius), tzv. nenaseljene zemlje, osporen je tek 1992. godine, nakon uspešnog sudskog procesa Edija Maboa. Ovaj koncept zasnivao se na tezi da ukoliko niko ne obrađuje zemlju, tj. ukoliko se na njoj ne vide tragovi nikakvog rada, ona automatski ne pripada nikome, što znači da je može prisvojiti svako ko želi da je obrađuje. No, ovaj sudski proces dokazao je da brojna plemena itekako deluju, rade na ovoj zemlji: „Pevanje, igranje, slikanje… smatraju različitim načinima putem kojih se brinu, staraju o zemlji. Po ovoj tradiciji, bez ritualnih aktivnosti i sezonskih praksi, flora i fauna se ne bi reprodukovale, čime bi klimatski balans bio poremećen. Svaka ljudska aktivnost odgovorna je za balans između prirodnih sila i zdravlja ljudi i ostalih živih bića.“ (Glovčevski, The Guattari Effect, str. 106)

Narodi i kulture australijskog kontinenta imali su izuzetan značaj za tok zapadnoevropske nauke, od teorije evolucije, društvenih eksperimenata, do antropološkog znanja. Međutim, brojne teorije smatrale su ih statičnim i nepromenjenim od praistorije, dok su istovremeno bili izloženi jakom pritisku kolonizacije. Nažalost, iako se o njima mnogo pisalo i govorilo, to nikako nije išlo u korist Aboridžina, već je za cilj imalo da odvede čitaoce u užasnu prošlost kako bi ih udaljilo od savremenih formi nasilja i rasizma.

Glavni naučni koncept kojim se ove kulture opisuju jeste nešto što je nazvano Vremenom snova (Dreamtime). Kako su mnogi pokazali, ovaj koncept je zapravo čisti antropološki konstrukt: jedna engleska reč odnosi se na niz različitih koncepata koji dolaze iz različitih oblasti kulture – to je i skup pravila ponašanja, i mapa koja određuje odnos sa individualnim toponimima, ljudima, životinjama, i univerzumom; istovremeno je i Biblija, i Ustav, i Zakonik, i kolekcija tradicionalnih pesama, likovnih motiva, mitova, legendi. Kako je već poznato, spavanje i snovi su od prosvetiteljstva definisani kao negativne kategorije, kao subjektivni doživljaji bez objektivnosti i logike, da bi do kraja XIX veka, makar u polju antropologije, snevanju bila oduzeta svaka kreativna sloboda. U narednom koraku, sve loše karakteristike pripisane sanjanju postale su deo naučne konstrukcije koncepta divljaštva.

Međutim, nisu svi „divljaci“ bili isti, te treba napomenuti glavnu razliku između kolonija u Aziji i Africi i onih u Australiji. Naime, osvajači Australije nisu samo želeli da zagospodare postojećim kulturama kako bi iz njih izvukli sve što mogu. Njihov plan bio je da u potpunosti zamene zatečena društva: u novonastaloj ideologiji, kolonijalni upad predstavljen je kao oblik buđenja onih koji su vekovima spavali. Ono što je trebalo probuditi nisu bili samo ljudi već i zemlja koja nikada nije osetila „gvozdeni plug napretka“ i tek ju je trebalo pretvoriti u svojinu. Uvodeći zemlju u red, kolonizatori su tvrdili da je spašavaju od prirode kao što razum spašava svest od haosa snova. Uspavani Aboridžini su se jednostavno „zatekli“ na toj zemlji, te ni doseljenici nisu definisani kao okupatori. Tokom kolonizacije Australije, njeni žitelji definisani su kao bića koja žive u izmaglici nekakvog polusna, i u potpunosti su bili isključeni iz jednačine: sa jedne strane nalazila se zemlja, a sa druge njeni kolonizatori koji će uspešno demonstrirati pobedu uma nad materijom.

Ključna strategija kolonizacije, kako je to Johanes Fabijan primetio, bila je u tome da „preseli“ kolonizovane u različite vremenske zone, tako da je susret sa onima koji žive u drugom vremenu bio nemoguć. Kultura uspavanih Aboridžina tako nije došla u konflikt sa doseljenicima: oni koegzistiraju bez mogućnosti susretanja. Iz perspektive kolonizatora, pedeset hiljada godina života na tom prostoru nisu predstavljale nikakvu prepreku kolonizaciji: kako smo videli, savremeni Aboridžini zapravo ni ne postoje.

Ovaj kontinent, često smatran periferijom iz zapadnjačke perspektive, korisnim jedino kada treba naseliti prognanike, ubrzo je postao nezanimljiv i kada je reč o naučnim konstrukcijama mitskih plemena. Ono kroz šta su Aboridžini prošli i još uvek prolaze jeste permanentno oduzimanje ikakvog prava na zemlju koju naseljavaju, zemlju koja je postala najvažniji projekat u procesu privatizacije u rukama brojnih građevinskih kompanija i korporacija koje se bave eksploatacijom rudnih bogatstava. Ono što su proteklih decenija doživeli jeste permanentno nasilje, kao i otmicu preko 50.000 dece iz mešovitih brakova rođene od 1910. do 1970. godine. Stoga ne treba da nas iznenadi političnost u izlaganju umetnosti, tj. njihova strategija da iskoriste svaku priliku u javnom domenu zapadne hemisfere kako bi podsetili svet da još uvek postoje i da se još uvek bore za pravo na svoju zemlju. U ovoj borbi za priznavanje teritorijalnih prava, australijski Aboridžini otkrili su moć umetnosti kao kanala komunikacije o svojoj situaciji permanentnog izbeglištva.

Slike nastale u Vremenu snova nisu obične slike: njihova uloga je da povežu zemlju sa ljudima i objektima koji je naseljavaju, da ih ucrta i upiše, uključujući i obaveze koje sa tim dolaze. Kako nas tradicionalna društva uče, rituali su tu da pomognu u prevazilaženju dualizama na kojima je svako ljudsko društvo zasnovano, te je tako, po rečima Glovčevski, „snevanje zapravo iskustveni doživljaj paradoksa, mesto inverzija, način da se prevaziđe rodni identitet i nađe se negde drugde, u srcu tajne života, u srcu moći transformacije.“ (Desert Dreamers, str. 128) Ono što je naučila od ovih „izviđača imaginarnog“ jeste da „snovi nisu bekstvo već ogledalo želja koje postoje jedino ukoliko individue i kolektivi spoznaju svim svojim snagama put pun zamki i nepredvidivih događaja koji su sami sebi zacrtali.“ (str. 286)

Još jedna lekcija koju ovde možemo naučiti jeste da ekonomija zasnovana na akumulaciji dobara nije jedini način opstanka jedne zajednice na ovoj planeti. Umesto toga, australijski Aboridžini naglašavaju značaj koncepta kruženja: „Oni svoje heroje Snevanja slave kruženjem dobara, slika, plesova, pesama između ljudi, a ne ponudama, žrtvama ili molitvama upućenih nekom vrhovnom autoritetu.“ (str. 273) Otporom prema akumulaciji dobara, Varlpiri narod zapravo izražava svoje odbijanje logike Države nametnute od strane kolonizatora i trenutnih birokrata. Umesto našeg isključujućeg načina konceptualizacije vlasništva omeđenog linijom između „mog“ i „tvog“, tvrde da vlasništvo zavisi od konteksta i uvek je stvar dogovora. Tokom sušnih godina, mnoštvo njih moraće da koristi vodu sa istog izvora, a do dogovora kako će to učiniti dolaze uz pomoć Snevanja. Oni koji promovišu privatno vlasništvo ne samo da krše dogovorena pravila, već mogu biti potpuno isključeni iz života zajednice.

Jukurpa, Snevanje, ili Zakon, zasniva se na nasleđu i promeni dok se sama tumačenja menjaju usled promena u međuljudskim odnosima. U ovoj tradiciji plagijarizam ne postoji: umetnici dobijaju ili nasleđuju prava na korišćenje određenih već postojećih elemenata, a ne za uvođenje novih. Ono čega se plaše nije krivotvorstvo već krađa, tj. neautorizovana aproprijacija dizajna i pokušaj zasnivanja svog autoriteta na osnovu ukradenih elemenata. Krađa je ključna reč i kada govorimo o trenutnoj eksploataciji njihove zemlje: Australija je daleko od projektovane slike nenaseljene pustinje, ona je zapravo izuzetno bogata različitim mineralima koje eksploatišu multinacionalne korporacije. Na samom početku ovog procesa, ovi narodi bili su izrazito protiv ovakvog načina eksploatacije jer je podrazumevala uništenje same zemlje. Međutim, nakon što su uvideli i njenu korisnu stranu, prihvatili su dogovor kojim im je obećano da se ova praksa neće sprovoditi na svim delovima njihove teritorije. Ipak, nakon uvođenja novca počele su i nove nevolje: „Što je više bilo novca, bilo je i više alkohola kao i rizika od automobilskih nesreća u kojima su ginuli muževi i sinovi. Novac je postao neophodan za održavanje novih kuća, plaćanje kirije, struje i vode. A deca su tražila video kasete…“ (str. 61)

Biti Aboridžin u savremeno doba znači i biti stalno maltretiran od strance policije, kako Glovčevski navodi, sa „343 smrti u pritvoru i zatvorima u periodu od 15 godina… za koje policajci nikada nisu odgovarali.“ To takođe znači i dalje se boriti za pravo na svoju zemlju: progresivne reforme koje je uvela vlast u periodu od 1996. do 2007. godine u međuvremenu su potpuno izbrisane. Međutim, kako mnogi već ukazuju, dalekosežne posledice trenutnog procesa otimanja zemlje i raseljavanja ljudi koje čine multinacionalne korporacije više nisu samo problem Aboridžina: u međuvremenu, problem je postao i naš. Paradoksalno, u trenutku kada klimatske promene predstavljaju najveću pretnju neoliberalnoj paradigmi, od naroda Aboridžina se traži da napuste prakse i način života kojim se značajno može doprineti održanju regiona izuzetno bogatog biodiverziteta kao i smanjenju upotrebe ugljenika.

Zatvaranjem očiju pred užasnom situacijom sa kojom se Australijanci danas suočavaju mi zapravo odbijamo da ih prihvatimo kao naše savremenike, savremenike u agambenijanskom smislu, kao žitelje tamne strane globalizacije. Još jedna od lekcija koje je Barbara Glovčevski naučila tokom svog života sa Varlpiri narodom jeste da pred sobom nije imala praistorijske ljude, ljude iz daleke prošlosti, već zapravo ljude budućnosti: one za koje je univerzum beskonačnost, gde čoveka ne smatraju odabranim bićem, već bićem sposobim da proučava misao kroz beskrajne kosmološke paradokse. Odbijajući da učimo od ljudi koji još uvek umeju da čitaju vreme u prostoru rizikujemo da ostanemo i bez vremena i bez prostora. Ono što u ovom trenutku možemo učiniti jeste da stvari počnemo da nazivamo pravim imenima. U slučaju istorijske pariske izložbe, naslov koji joj možda bolje pristaje jeste Magiciens sans Terre: vračevi bez zemlje.

Sa druge strane, možda ključ za njeno tumačenje leži baš u dvosmislenosti sakrivenoj u samom naslovu: iako su uspeli da nas ubede kako nam je donela egzotične rituale koje su izveli vračevi i šamani iz dalekih zemalja, možda je ovde zapravo reč o mađioničarima kakvim ih poznajemo iz naše, zapadne tradicije. Iluzionisti koji na pozornici izvode trikove koristeći se optičkim prevarama. U ovom svetlu, možda i ovaj pokušaj interpretacije treba videti kao pokušaj otkrivanja prevare kojoj smo bili izloženi, prevare koju su vešto izveli naši mađioničari globalizacije. Nada ostaje da, kako to mađioničari kažu, ono što je jednom otkriveno, nikada se ne može ponovo sakriti.

U tradiciji Navaho „Indijanaca“, čiju je umetnost ova izložba takođe predstavila, umetnici su istovremeno i iscelitelji. Njihove peščane slike zapravo su čista magija sa jednim ciljem: da pomognu u izlečenju bolesnika. Za različite bolesti prepisuju različite rituale i ceremonije, a kako bi brže ozdravili, bolesni dodiruju i piju deo slike kao čaj. Ostavljanje slike preko noći smatra se opasnim bar koliko bi bilo i ostavljanje rentgen mašine da radi preko noći u bolesničkoj sobi. Stoga, pre svakog zalaska sunca, iscelitelj oslobađa njene magijske moći brisanjem slike perjanim štapom. Ostavljena bez zaštite, možda je baš slika Navaho iscelitelja u Parizu prouzrokovala bolest za koju će nam biti potrebna pomoć struke. Po rečima Marka Ožea, naša bolest je autoimuna, naš rat je građanski i, iako su slike i vizuelna kultura bile jedan od moćnih saveznika kolonizacije, možda put do izlečenja pronađemo upravo putem nove definicije slike.