Beton br.97
Utorak 01. jun 2010.
Piše: Saša Ilić

Sunce više nije daleko

SRBIJA JE, IPAK, BILA PRISUTNA U MOSKVI

Moskovski dani Dobrice Čosiča O Staljinu – oprezno.
Trockog pominjati uz smiješak
prezrenja.
O živima se ne izlijetati.
(Sve se u politici iz dana u dan mijenja.)
 
Danilo Kiš, Pesnik revolucije na predsedničkom brodu

 

Ovih dana je iz zemlje u kojoj sunce nikada ne zalazi, stigla vest da je „pesnik revolucije“ Dobrica Čosič (rus., Dobrica Čosič) konačno stigao u Moskvu gde je, desetak dana posle održavanja parade povodom godišnjice pobede nad fašizmom (dok su se ministri Šutanovac i Jeremić pitali zašto Srbija nije bila prisutna na toj smotri zajedno sa Dražinim antifašističkim potencijalom), nagrađen novoustanovljenom medaljom „Puškina“ kao i nagradom „Zlatni vitez“. Sve se to događalo u dane osamnaestog Međunarodnog filmskog festivala Zlatni vitez kao i Prvog slovenskog foruma o umetnosti. Čosič je tom prilikom nagrađen za izuzetna dostignuća u literaturi kao i za šezdesetogodišnji književni rad koji je otpočeo romanom indikativnog naslova Daleko je sunce (1951). Dakako, mi znamo da njegova „literarna“ karijera nije počela tek tada ali carska se ne poriče, ako je baćuška rekao šezdeset, onda je tako i kvit. Ko se seća još Mladog borca i ostalih paraknjiževnih burgijanja iz tog doba. Jedino je Mihiz imao volje da se time bavi u svojoj Autobiografiji o drugima, jer mu je narečeni Čosič u to vreme pomagao da se prizove brigadirskoj pameti, dok mu je Mihiz potom uzvratio NINovom lentom 1954. Sve u svemu, u Moskvi je bilo lepo, program bogat i zasićen pričom o slovenskoj duši. Ali „pesnik revolucije“ u Moskvu nije otišao sam, bila je tamo s njim i Ljiljana Habjanovič Džurovič, koja je pozvana da se pridruži panel diskusiji na temu Hrišćanske i savremene vrednosti: saglasje ili kontradikcija?

 

JASTREBAČKI SIZIF POVESTI NE VERUJE

„Nisam zaslužio ni dan logora ni robije”, rekao je Čosič jednom prilikom: „Cena moje opozicije, dakle, nije bila visoka”. (Bili su to jedinstveni književni trenuci u kojima je Čosič mogao videti kako izgleda sudar čoveka sa istorijom i ideologijom, pri čemu je jedan od kreatora tih sila bio on sam.)

Prilikom primanja „Puškina”, kao što protokol nalaže, Čosič je održao prigodno slovo. Ako se odstrane natruhe lošeg besedništva (neizostavna uzbuđenja, nadanja i bivstvovanja) moglo bi se reći da je Čosič progovrio o jednom od najvećih projekata prošlog veka čiji je bio akter i implementator. Radilo se o socrealističkoj formaciji u kulturološkom, kao i o socnacionalističkom konceptu u političkom smislu. Čosič je sebe predstavio kao „revolucionara, komunistu a potom kao pisca romana o ljudskoj sudbini na srpskoj zemlji u 20. veku”. Kao epicenter svog rada istakao je „sudar čoveka sa istorijom i ideologijom” da bi naposletku izneo bilans tog termidora „u Evropi, Rusiji na srpskoj i nekadašnjoj jugoslovenskoj zemlji” gde su te „sile harale narodnim i ljudskim životima, pretvarajući milione ljudi u zločince i žrtve”. Istakao je da u literaturu kao mlađani komunista nije ušao sa bilo kakvim znanjem o književnosti, naročito ne o ruskoj (osim priče o Korčaginu, razume se) i da je potom, kada se poduhvatio pisanja u miru (o doživljajima u ratu, kako sam kaže), na savet prijatelja počeo da čita ruske klasike. Naposletku je izrazio ushićenje što se konačno obreo u svojoj književnoj otadžbini, istučući još dve stvari, od kojih se jedna tiče svesti o tržišnom nezastarevanju romaneskne forme (u agitpropovskom smislu) i druga, koja bi se ako izuzmemo retorički potencijal („Posle svakog romana, stena mi se survavala na podnožje brega i ja sam ponovo drugu gurao ka vrhu, da sa njega ugledam nepoznato.”) mogla podvesti pod sentimentalno prisećanje na Čosičevo (takođe, uzbuđeno) sizifovsko uspinjanje uz Jastrebac na kraju njegovog prvenca Daleko je sunce. Ovo bi možda i mogao da bude sizifovski posao da sam Čosič ne potvrđuje kako je sa dna jastrebačkog brega ponovo gurao „drugu stenu”, tj. sledeći roman, dok je onaj prethodni (kako nam svedoči povest jugoslovenske književnosti) urodio plodom i vraćao se kao novčani i kulturno-politički kapital sa kojim je Čosič vešto raspolagao sve do današnjih dana. Nijedan njegov roman, dakle, nije se skotrljao nazad niti je to moglo da se desi. On se, naravno kotrljao dalje, i to u milione stanova čitalaca željnih čosičevskog štimunga sveopšteg srpskog stradanja i uništavanja.

 

Posledice jesenjeg izveštaja iz Budimpešte 1956.

ŠTA KAŽE VITEZ BURLJAJEV

Predsednik Zlatnog viteza, Nikolaj Burljajev, bio je pre mesec dana u Beogradu gde je obavio važne razgovore sa Čosičem i njegovom svitom, pripremio pres materijale za buduća moskovska zbitija, što se videlo i u njegovoj vanserijskog obaveštenosti koju je demonstrirao prilikom samog uručenja „Puškina”. Burljajev je, u skladu s programskim konceptom svog „hristijanskog” festivala, održao o Čosiču besedu koja je trebalo da reinterpretira njegovu ulogu u „velikom projektu” i dovede je u saglasje sa novim standardima putinovske Rusije, bez obzira na istinu, bez obzira na činjenica. „Živa legenda”, kako je nazvao Čosiča iznoseći sve bitne tačke njegove biografije, od tog časa više nije bio „srpski Tolstoj” već „srpski Solženjicin”. Burljajev je tu analogiju izveo na osnovu „sličnosti” dveju biografija. „Obojica su”, rekao je zaneseni Burljajev, „bili ratnici, beskompromisni borci, zatvarani i sudbine su im slične“. Samo mesto događaja, Dom ruskog zarubežja (dijaspore), koji je nedavno dobio ime po Solženjicinu, svakako nije ostalo bez simboličke učinkovitosti po samu inauguraciju Dobrice Čosiča. Simbolika mesta je trebalo da podrži i neke neizgovorene stvari: odlikovan je naš autor, naš čovek u dijaspori, koji se preko pola veka borio za našu stvar, čekajući da mu svane sovjetsko/rusko sunce i evo, dočekao je taj dan. Nikolaj Burljajev se osvrnuo i na društveno-politički angažman laureata. Naglasio je da je „Čosičeva delatnost oduvek bila pod znakom težnje ka istini, borbe za slobodu čoveka i društva u svim sferama života”. S druge strane, Čosič je svoju pripadnost potvrdio i jednim sećanjem na Kongres sovjetskih pisaca 1954, kada je upoznao mnoge sovjetske velikane, a među njima i pisca Leonida Leonova. Publika je bila fascinirana. Valentin Raspućin je priznao da ima osećaj susreta sa „živom istorijom” i založio se, posve „viteški”, da se literatura vrati svojim izvornim vrednostima, „vrhunskom hrišćanskom idealu uzdizanja čovekove duše!” Ovo će Čosič poneti iz Moskve kao glavnu poruku svojim „omaldincima” iz kružoka P70.

Šta se videlo sa Jastrebačkog brega / Foto: Beta

NA TAJNOM ZADATKU

Zaista, geslo borbe za istinu i slobodu služilo je oduvek kao paravan za sve akcije Dobrice Čosiča. I dok je radio u Agitpropu posle oslobođenja (službeno nadzirući stanare sobe u Siminoj 9a), i 1954. na Kongresu sovjetskih pisaca, ali i prilikom obavljanja tajnog (književnog) zadatka u oktobru 1956, kada je pod pratnjom Lekinih „čekista” stigao do mađarske granice, gde su ga preuzela sovjetska borna kola i povezla put revolucionarne Budimpešte. Kako sam kaže u objavljenom fragmentu svojih budimpeštanskih izveštaja, Čosič je u džepu imao spremljen referat (o borbi za slobodu govora) za tobožnji kongres na koji su ga Tito i Leka uputili. Dok se šetao uzavrelom Budimpeštom, vežbao je ruski čitajući sovjetsko izdanje svog romana Daleko je sunce. (Znao je da će mu kadtad zatrebati.) Strašno ga je zabolelo rušenje Staljinove biste u Pešti, čiji je „brk voleo više od svog dede Alekse”, a u izveštaju Titu, napisao je: „Ovde je na delu kontrarevolucija”. U skladu s tim izveštajem, Tito je na tajnom sastaku sa Hruščovom na Brionima, rekao isto: Pa to je kontrarevolucija, majku mu božju! Isti taj izveštaj ga je katapultirao u više političke forume, ali i na palubu Galeba. Dok su tiraži njegovih knjiga enormno rasli. (Solženjicin je, s druge strane, period između 1945. i 1953. proveo najpre u Gulagu, potom je poslat u progonstvo da bi mu od 1956, nakon rehabilitacije, bilo omogućeno da radi kao učitelj.) Pod geslom borbe za istinu i slobodu, Čosič je obavio tajni (književni)
zadatak na Golom otoku, koji mu je poverio drug Marko jer je dočuo „da se tamo događaju nekakve pizdarije”. Bio je tamo, ali je zarad te slobodarske borbe ostao nem do 1989. (O tome je Danilo Kiš govorio Gojku Nikolišu kada su se početkom osamdesetih sreli u „Rotondi”. Nikoliš nije mogao da poveruje u to, što će mu se nemnogo potom opasno osvetiti.) Pod istim geslom, Čosič se krajem šezdesetih pobunio protiv svoje Partije, mitizujući retroaktivno taj svoj čin pričom o zabrinutosti za Kosovo. A u stvari, pobunio se nakon Lekinog „pada”, dokazujući pravovernost svome jedinom i voljenom mentoru. Pod geslom borbe za istinu, Čosič je sa Jarom Ribnikar bio jedan od povlašćenih koji je mogao da prati montirani proces protiv Milovana Đilasa (jedinog pravog disidenta u SFRJ). Nikada do 1989. nije pričao niti pisao o tome, iako je, kako sam kaže, bio Đilasov sledbenik, „u izvesnom smislu”. „Nisam zaslužio ni dan logora ni robije”, rekao je Čosič jednom prilikom: „Cena moje opozicije, dakle, nije bila visoka”. (Bili su to jedinstveni književni trenuci u kojima je Čosič mogao videti kako izgleda sudar čoveka sa istorijom i ideologijom, pri čemu je jedan od kreatora tih sila bio on sam.) Napokon, Čosič je 1984. u SANU osnovao Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja. Pod sličnim devizom je koordinirao izradu i plasman Memoranduma 1986. Podržao Miloševića kao novog Pašića i uradio sve ono tokom devedesetih i dvehiljaditih što se u ovom trenutku opire svakoj sistematizaciji. Kao što se vidi iz priloženih fakata, Dobrica Čosič je ceo svoj radni vek proveo na tajnom (književnom) zadatku što je Moskva oduvek umela da ceni i nagradi. Čosičevi oponenti, međutim, ne prestaju da govore o rđavom stilu što se može uočiti već u prvoj rečenici svakog njegovog teksta. Radi se o tome da bi iz sintagme tajnog (književnog) zadatka zauvek trebalo odstraniti svaki pomen književnosti i onda bi se precizno moglo pročitati o kakvom se višedecenijskom Čosičevom tajnom zadatku zapravo radilo. Burljajevu i baćuškama je to odavno jasno, ali se u Beogradu i dalje govori o „građi i stilu” u vremenima smrti, vlasti i zmija.

Mikser arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.