Beton br.80
Utorak 22. septembar 2009.
Piše: Saša Ćirić

Sudski krug kredom

Povodom vrhovne presude jednom novinaru

i jednom nedeljniku

KROKI ZA JEDNU OPERETU

Ovih dana je do zainteresovanog dela javnosti došao tekst presude Vrhovnog suda Crne Gore kojim je pozitivno okončana tužba Emira Kusturice upućena pre 5 godina na 4 adrese. Povod za Kusturičinu tužbu bio je tekst Andreja Nikolaidisa „Dželatov šegrt“, objavljen u broju 710 nedeljnika Monitor od 28. maja 2004. godine. Za pretrpljenu duševnu bol Kusturica je od tuženih (gde se nalaze još i preduzeća „Antena M“ i „Studio Mouse“) tražio skroman solidaran iznos od 100.000 evra. Osnovni sud u Podgorici je 2006. odbio tužiočev zahtev kao neosnovan. Po žalbi tužioca Viši sud u Podgorici 2008, definiše duševni razrez od 12.000 evra koji imaju bratski da podele magazin Monitor i autor tuženog teksta Andrej Nikolaidis (ostali su oslobođeni optužbe). Šestog meseca ove godine Vrhovni sud Crne Gore odbija žalbu Monitora i Andreja Nikolaidisa, potvrđujući presudu Višeg suda u Podgorici.

 

SUDIJSKA HERMENEUTIKA

U obrazloženju presude, Vrhovni sud Crne Gore nalazi da se u pomenutom tekstu Andreja Nikolaidisa za tužioca navodi da je „glup, ružan, pokvaren“, „da sve što ima treba da zahvali magarcima“, „da je pružao alibi za svakog ubijenog Muslimana“, „da se svrstao na stranu dželata u Srebrenici“, te da sadrži navode kojima se vrijeđaju njegova [Kusturičina, prim. S. Ć.] osjećanja u vezi sa vjerskom i nacionalnom pripadnošću, te i njegova djela i dostignuća u oblasti umjetničkog stvaralaštva.
Vrhovni sud zaključuje: Takvi navodi, očigledno uvredljive sadržine i namjere, posmatrano odvojeno i u cjelini, ne mogu predstavljati vrednosne sudove motivisane kao poziv na javnu polemiku, kako to navode revidenti. Ovo zbog toga što se tim navodima, na ružan i neprimjeren način, uz najveći stepen najgrublje ironije i sarkazma vrijeđa tužilac, njegova čast i ugled, kao ličnosti, već osporava i pravo na njegovo mišljenje.
Postoji više razloga zašto se treba baviti ovom presudom i zašto je korisno baviti se slučajem Kusturičine tužbe ekstenzivno. Jedan od njih dolazi iz sfere hermeneutike, odnosno tumačenja (novinarskog) teksta. Obrazloženje presude koje je ispisao Vrhovni sud Crne Gore neprocenjiv je doprinos nekolikim filološkim i naučnim disciplinama (interpretacija filmske kritike, sociologija morala, građansko vaspitanje – lekcija o zaštiti slobode i dostojanstva pojedinca itd.).

 

SILOGIZAM VESTERNA: KO JE RUŽAN, GLUP I ZAO

Krenimo redom. Andrej Nikolaidis piše: Propagandna mašina tog vremena bila je zasnovana kako na nemoralu, tako i na gluposti. Novine i televizija nisu bili samo ogavni, nego i pravljeni za idiote. (...) Ružni, glupi i pokvareni – takve je proizvodila propaganda Miloševićeve države. I još, odmah u narednom pasusu: Gotovo svako ko je imao nešto glupo a patriotsko da kaže, dobio je priliku da to i učini na državnoj televiziji, u „Politici” ili „Pobjedi”. Jedna od najvećih medijskih zvijezda tog vremena bio je Emir Kusturica.
Podsetimo se da sud kao „navod“ ili činjenični fakat uzima da Nikolaidis tvrdi da je Kusturica „ružan, glup i pokvaren“. A zapravo novinar tvrdi da su ružni, glupi i pokvareni rezultat proizvoda „propagande Miloševićeve države“. Emir Kusturica je pomenut samo kao „najveća medijska zvezda tog vremena“.
Domišljamo se kako je od toliko građana Srbije i Crne Gore Vrhovni sud Crne Gore u rečima „ružan, glup i pokvaren“ prepoznao da se misli baš na Emira Kusturicu. Možda je sud bio rukovođen gvozdenom logikom silogizma: Nikolaidis tvrdi da su građani Srbije i Crne Gore ružni, glupi i pokvareni. Emir Kusturica je građanin SCG. Ergo: Emir Kusturica je ružan, glup i pokvaren. Na takvoj primeni logike silogizma Vrhovni sud Crne Gore može dobiti prelaznu ocenu.
Ipak, kraj narednog Nikolaidisovog pasusa unosi smutnju u inače besprekoran silogizam. U tekstu se tvrdi da je Emir Kusturica bio „jedna od najvećih medijskih zvijezda“. Ako znamo da su mediji proizvodili propagandu u ratna vremena (što im je bio osnovni profesionalni zadatak), a Kusturica bio aktivni deo te propagandne mašinerije, kako je moguće da u isto vreme bude i proizvođač ružnih, glupih i pokvarenih ljudi i proizvod, tj. i sam ružan, glup i pokvaren?
Psihološki gledano to i nije tako neverovatno, a postoji i ona latinska poslovica da se sličan sličnom raduje. Opet, i dijalektički gledano, implikacije zaključka Vrhovnog suda Crne Gore deluju prosvetljujuće i ukazuju na egzistencijalni sinhronicitet aktivnog i pasivnog momenta u čoveku, kao i na interkauzalnost ova dva počela ljudske duše, delatnog i trpnog. Ipak, ako je konstatovati da je neko ružan, glup ili pokvaren (ili sve troje odjednom) uvreda, a ne dijagnoza ili lični stav, zašto Vrhovni sud od svih građana ondašnje SCG uzima u zaštitu samo Emira Kusturicu?

 

BAŠ JE MAGO ŠTO JE SRCU DRAGO

Dalje Vrhovni sud tvrdi da je Andrej Nikolaidis napisao da sve što ima [Emir Kusturica] treba da zahvali magarcima.
Evo i izvornog teksta: Voli [Emir Kusturica] životinje, posebno magarce. Za njega, magarac je „anđeo čuvar”. On zna da mnogo od onoga što je stekao duguje upravo magarcima.
Odmah pada u oči interpretativna širokogrudost suda: „mnogo od onoga što je stekao“ postalo je „sve što ima“. Drugo, paradoks Andreja Nikolaidisa oslikava semantički transformaciju pojma magarac od denotativnog značenja (životinja) preko simboličkog (magarac kao biblijska figura) do alegorijskog značenja koje magarac ima u basnama i uopšte narodnoj imaginaciji (magarac kao oličenje gluposti i tvrdoglavosti). Sud je u obzir uzeo samo alegorijsko značenje. Zašto?
U Starom zavetu, u epizodi o Valamu (IV Knjiga Mojsijeva), magarica vidi anđela Gospodnjeg koji stoji na putu sa isukanim plamenim mačem i ukazuje na opasnost koja putnicima preti. Valam, čovek, dvonožno razumno biće, ne vidi anđela i tuče jadnu životinju, srljajući u sigurnu propast. Ipak, pokazaće se da je životinja bila u pravu i da je svom gospodaru svojom tvrdoglavošću zapravo spasila život.

Imajući u vidu versku konverziju Emira Kusturice iz islama u pravoslavno hrišćanstvo, koji ističe u svom intervjuu pariskom Figarou a Nikolaidis komentariše u svom tekstu, biblijsko ili simboličko značenje pojma magarac dobija na izuzetnoj težini. Zašto dug Emira Kusturice za sve što ima, kako to tumači sud, ne bi bio dug prema magarcu, ili magarici, simbolu „anđela čuvara“ koja mu je mogla biti savetnik ili inspiracija za jednu krupnu životnu odluku kao što je javno deklarisana promena vere? Ako je tako, Vrhovni sud se teško ogrešio o knjigu najdubljih istina kakva je Biblija. S druge strane, ako magarca poput Vrhovnog suda vidimo tek kao oličenje gluposti, ostaje nejasno zašto bi za Kusturicu bilo uvredljivo, ili bar toliko uvredljivo, da stoji tvrdnja da je sve što ima stekao zahvaljujući magarcima? U redu, ovim se negira Kusturičin originalan doprinos vlastitom imetku, ali zar nisu pravi adresat ove uvrede „magarci“ u Crnoj Gori koji su „veliki deo“ Kusturičinog imetka omogućili? Zašto se ti „magarci“ nisu oglasili sami ili je Vrhovni sud Crne Gore samoinicijativno preko Kusturice uzeo u zaštitu te nekonkretizovane „magarce“ iz crnogorske vlasti zahvaljujući kojima je Kusturica, makar delimično, imućan čovek?

Čekamo vas! / Fotografije u broju: Vera Vujošević

 

RAT, NEKOM BRAT A NEKOM TABUT

Naredna uvreda Nikolaidisa Kusturici je po nalazu suda tvrdnja da je Kusturica pružao alibi za svakog ubijenog Muslimana i da se svrstao na stranu dželata u Srebrenici. Opet sledi izvorni citat iz teksta Andreja Nikolaidisa „Dželatov šegrt“: Sada je snimio film o ratu u Bosni [reč je o Kusturičinom filmu Život je čudo]. Zašto? „Da bih prekinuo predrasudu da se Srbi i muslimani mrze”, kaže Emir. Što je još želio? Njegovim riječima: „Da se ogradim od ideje da treba naznačiti naciju koja je u pravu, naciju koja to nije, napadača i napadnutog”. Film je, hoće nam reći Emir, revizionistički. Što će reći da relativizuje krivicu i zločine. Jer Emiru se ne dopada podjela na one koji su napali i ubijali i one koji su se branili i ginuli. „U ovo naše vrijeme, moral je relativna stvar”, poentira Emir. Kad se tako shvati moral, sve je moguće, pa i braniti ljude koji su bombardovali grad u kojem je rođen, moguće je i stati na stranu dželata u Srebrenici. Jer po Emiru, nema onih koji su u pravu. Nema pravednih – to je najstarija odbrana onih koji su debelo zgriješili.
I ovde se dotičemo suštine, mimo ružnih magaraca i pokvarenih glupaka. Teza Andreja Nikolaidisa je da Kusturica u svom filmu „relativizuje krivicu i zločine“, odnosno da pokušava da pokaže da u ratu u Bosni od 1992-1995 nije bilo dželata i žrtava, da su sve strane jednako činile zločine i da je stoga nemoguće uprti prstom u jednu od njih, srpsku, i reći da ih je ona počinila najviše i da je odgovorna za najteža i najmasovnija ogrešenja o sve Ženevske konvencije o pravilima ratovanja.
Posredno, negirajući vezu Kusturičinih filmova i ratne propagande, sasvim nezavisno od toga gde je i od koga Kusturica nalazio novac za budžet svojih filmova, gde ih je snimao i od kojih sve Miloševićevih struktura dobijao pomoć i podršku, a posebno, dakle, nezavisno od ideoloških implikacija njegovih filmova iz devedesetih, Vrhovni sud Crne Gore je dao za pravo relativizujuće-revizionističkim nastojanjima Emira Kusturice, kao i većine srpske političke i intelektualne elite, da se izbriše razlika između zločinaca i žrtava, odnosno da se stavi znak jednakosti između osvajačke, rušilačke i zločinačke politike srpskog nacionalizma i Slobodana Miloševića i drugih koji jesu činili zločine ali ne takvih razmera kao napadnuta strana.

 

UMETNOST JE SRCE SUDIJE

Vrhovni sud CG našao je da je Andrej Nikolaidis svojim tekstom grubo povredio tužiočeva osjećanja u vezi sa vjerskom i nacionalnom pripadnošću, te i njegova djela i dostignuća u oblasti umjetničkog stvaralaštva. Andrej piše: „Ja sam pravoslavni hrišćanin”, kaže Emir.... Njegova porodica je, tvrdi, izvorno pravoslavna. Što će reći da su mu se preci, kada su klanjali, Allahu molili kao pravoslavci. „Moj otac je rođen kao musliman, ali je prije svega bio Srbin”, kaže Emir. Ali Emir neće da bude musliman. Jer mu je porodica, negdje u dubini prošlosti, bila pravoslavna. Ako bi zakopao dublje, otkrio bi da je, još ranije, bio paganin. Na dnu iskopine porijekla otkrio bi, tvrdio je Darvin, majmuna.
I ovaj citat Nikolaidisovog teksta ima dva momenta. Insistiranje na hrišćanskom (pravoslavnom) poreklu južnoslovenskih muslimana nije novijeg datuma već predstavlja mejn strim srpske istoriografske i književne tradicije. Istraživanje tog porekla nikad nije bio samo neutralni istraživački poduhvat naučnika već je uvek sadržavao političke namere. Neke od tih namera bile su oličene u pokušajima da se muslimani milom ili silom, ubeđivanjem ili „istragom“, vrate svojoj „izvornoj“ veri, a samim tim i naciji koja je oduvek na veru gledala kao na svoje strateško ofanzivno oruđe. Andrej Nikolaidis, gledao-ne gledao sa antipatijama na tu konverziju, uopšte ne osporava Kusturičino pravo da definiše vlastiti identitet. On ga tek uzgred podseća da se svojim političkim izjavama, filmovima i opredeljenjem za Miloševićevu Srbiju svrstao na stranu dželata njegovog dojučerašnjeg naroda.
Vratimo se smešnoj strani hermeneutike, tj. obrazloženju Vrhovnog suda CG. Da li je posle magarca majmun figurativni instrument kojim je optuženi po mišljenju suda uvredio tužioca? Ako jeste, zašto bi tako bilo? Jer Nikolaidis ne piše da su jedino i isključivo Kusturičini prapreci nastali od majmuna, on podseća da smo svi nekada bili majmuni. E sad, možemo se pitati da li smo baš svi nastali od iste grupe majmuna. Ja vučem na one svetlosmeđodlake majmune, Andrej Nikolaidis pak na one latino tipa, tamnije dlake. O Kusturici neću, opasno je, a za predsednika Vijeća Vrhovnog suda Crne Gore, Radoja Orovića, naravno ne znam, ali mi se pričinjava da njegovo poreklo vodi od onih koji su u Kjubrikovom filmu Odiseja u svemiru 2001 prvi dotakli crni obelisk i prvi shvatili u koga je vlast.

 

NEKA SE U LEPOGLAVU JAVE DRUGOVI IRONIJA I SARKAZAM

Sud osuđenog Nikolaidisa tereti da je osporio Kusturičina djela i dostignuća u oblasti umjetničkog stvaralaštva i to na ružan i neprimjeren način, uz najveći stepen najgrublje ironije i sarkazma. Time se po mišljenju Vrhovnog suda ne samo vrijeđa tužilac, njegova čast i ugled, kao ličnosti, već osporava i pravo na njegovo mišljenje.
Tačno je da je Andrej Nikolaidis u svom tekstu „grubo“ osporio umetničke domete Kusturičinog filmskog opusa (izuzimajući prvenac Sjećaš li se Doli Bel, mada je i njega dobrim delom pripisao Abdulahu Sidranu). Ali otkad se to sud bavi validnošću kritičkog suda i merilima vrednosnog prosuđivanja o jednom umetničkom delu kakvo je film? Kojim su to parametrima sudije došli do zaključka da je kritika Kusturičinih filmova izvedena na „ružan i neprimeren način“? Kako bi onda trebalo da izgleda nekažnjiva kritika koja, logično, govori na „lep i primeren način“?
Takođe, ovom sudskom presudom ironija i sarkazam su iz registra stilskih figura i retoričkih manira apgrejdovani u rang prekršajnih i krivičnih dela čije javno prakticiranje zlobne muzikante košta 12.000 evra. I još, ako i razumemo da su „najgrublja ironija i sarkazam“ povredili sujetu reditelja i umetnika, kako bilo koja (filmska) kritika može da „ospori pravo“ na nečije mišljenje?
Za sam kraj, takođe iz sudskog ugla, malo o psihološkoj pozadini prijema novinske kritike. Sud, naime, objašnjava zašto nije bilo potrebno izvršiti sondiranje duševnog bola kod tužioca:
Pri tom treba imati u vidu da za postojanje duševnih bolova, njihov intenzitet i trajanje, nije bilo potrebno medicinsko vještačenje na šta se revizija potencira bez osnova. Jer, grubo vrijeđanje, podsmijeh i izlaganje ruglu, morali su izazvati težak i ozbiljan poremećaj psihičke i emocionalne ravnoteže, kod svakog čovjeka, pa i tužioca, zbog čega je, po ocjeni ovoga suda, odgovarajuće vještačenja u tom pravcu, bilo suvišno i nepotrebno.
Dakle, 12.000 evra (neto?) vratiće u normalu „težak i ozbiljan poremećaj psihičke i emocionalne ravnoteže“ reditelja i čoveka poznatog kao oličenje istih (setimo se samo njegovog „bokserskog“ derneka).

 

SRAMOTA I OPOMENA

Ova presuda Vrhovnog suda Crne Gore sramota je za crnogorsko sudstvo i društvo a Pirova pobeda i cinični revanšizam tužitelja kome nije palo na pamet da se zadovolji time da i sam napiše kakav mu drago odgovor na tekst Andreja Nikolaidisa, već je rešio da ga snažno finansijski ošteti. U isti mah, ova optužba je opomena za sva društva u regionu kako sud može restriktivno i ignorantno da tumači autorske kolumne i kritike. Opomena posebno važi za Srbiju čiji je parlament nedavno usvojio Zakon o javnom informisanju kojim su drastično povećane zakonske kazne, upravo za dela povrede nečijeg dostojanstva. Naravno, više od zakona vredi njegova primena. Od presude sudija crnogorskog Vrhovnog suda njihove kolege u svetu imaju šta da nauče: da zakon topuza nije samo poslastica drumskih razbojnika, da atmosfera straha i neslobode nisu učinak jedino autoritarnih ideologija a kratka pamet i izrugivanje zdravom razumu odlika magaraca i majmuna.

Mikser arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.