Crna hronika anestezira javnost, šokiranu da je ljudsko biće spremno na izvršenje određenog zločina, javnost ostaje zamišljena kako neki običan čovek može biti toliko svirep ili kolika je nepravda ukoliko se nekome desi tragedija. Javnost dalje promišlja na koji način kazniti izvršioca, neretko i sama bivajući kreativno svirepa u davanju predloga za metode kažnjavanja. Crna hronika čitaoce treba da u potpunosti posveti detaljima zločina i tragedije, objašnjenjima kako je došlo do tragičnog ishoda i šta je tragediji prethodilo - svađe, razmirice, prevare. No, čitaoci ubrzo nastavljaju svoje živote, do sledećeg strašnog zločina ili nesreće pojedinaca ili pojedinki koja će ih uhvatiti u poznat šablon šoka, osude, osmišljavanja kazne i na kraju povratka svojoj svakodnevnici.

Nasuprot tome, svakodnevno se dešavaju zločini krupnijih razmera, gde izvršitelj nije pojednac već društveno uređenje, kapitalizam. Ponekad zamišljamo kako bi senzacionalistički mediji izveštavali o ovom zločincu, gospodinu Kapitalizmu. „Grabeći za profitom, ostavio je dvadeset ljudi bez krova nad glavom“, „Komšije u šoku - ništa nije najavljivalo tragediju, sada se i mi bojimo za svoju sudbinu“. Čak kada se neka tragedija desi, gde je lako utvrditi ko je optuženi, kapitalizam ostaje NN lice, nikad procesuiran, jer su mu sudovi i zakoni drugovi i poslušnici. Zamislite novinski naslov „Klasa čiji je bog profit ubila čoveka druge klase koji je prodavao svoj rad vlasniku kapitala, ostavljajući ga bez krova nad glavom i dostojanstvenog života“.

Ovo bi mogao da bude naslov naše novinske vesti o dešavanjima u Zrenjaninu, nekadašnjem industrijskom gigantu u Jugoslaviji, danas deindustrijalizovanom gradu koji se pretvara u scenografiju za neki postapokaliptični niskobudžetni film. Krajem aprila i početkom maja, Zrenjaninci su mogli na gradskim portalima pročitati vest o dve tragedije. Obe tragedije se tiču požara u kom su živote izgubili naši sugrađani. Izašla je policija, obavljen je uviđaj, Centar za socijalni rad je utvrdio da je stanje nekakvo, nažalost, oni ne mogu mnogo pomoći onima koji su u istom naselju nekako preživeli. Svako je samo radio svoj posao, do sledećeg slučaja. Stvar je u tome da to nisu slučajevi, incidenti, vesti, već sveprisutno stanje u surovom kapitalističkom društvu deindustijalizovane zemlje. (ŠOK FOTO) i (NEVEROVATAN VIDEO) ovog stanja je konstantno oko nas u real time-u, živimo ga i njegovi smo akteri, ali teško i retko imenujemo antagoniste.

Prvi požar dogodio se 20. aprila u Skrobarskoj ulici, tik iza fudbalskog terena, blizu nekadašnje industrijske zone, u polurazrušenim stanovima koji su nekad služili za privremeni smeštaj radnika, a drugi požar na istoj lokaciji svega par dana kasnije. Ovi stančići bili su jedino sklonište za desetak ljudi, ovekovečenih u dva dokumentarna filma u produkciji Zrenjaninskog socijalnog foruma. Od njih desetak, među živima nakon požara nisu dečak od pet godina, njegova majka od dvadeset dve godine i stariji beskućnik Baka, kako sugrađani kažu, legenda Šećerane. Bez jedinog doma u kom su skvotovali ostali su radnik Mićan, radnik Dragan, penzionerka Marta, Daliborka, Kum. Već teško oštećene kuće dotukla je jaka kiša, kao da je u kapitalizmu i kiša protiv sirotinje.

10. maja desio se novi požar na drugoj lokaciji u kom je život izgubio Mića S, nekadašnji gastarbajter, poliglota, i već godinama beskućnik koga će sugrađani pamtiti kao gospodina inženjera, kako se potpisivao na improvizovanoj ličnoj karti, jer pravu nije imao. Sa belim šeširom i kišobranom umesto štapa, sa dugom sedom kosom i bradom, sugrađani su ga znali i kao posetioca mnogih tribina i kulturnih događaja, te kao lika ovekovečenog u filmu Marka Cvejića Radnička klasa odlazi u raj.

Čovek bi mogao da zaključi da u Zrenjaninu tragedije doživljavaju poznati ljudi, kako su ovi nastradali imali svoje uloge na filmskom platnu. Međutim, ovi ljudi su sistemski postavljeni u poziciju „suvišnih“, nepoznatih, jednih u milion koji dele sudbinu gubitnika u privatizaciji. Oni su ostavljeni u improvizovanim smeštajima, ne tako vidljivim prosečnim sugrađanima, da vode tihe mučne živote i da tiho i odu, u plamenu, u „nesrećama“ koje su bile sasvim sprečive da gospodin Kapitalizam ne diktira da određeni ljudi nemaju pravo ni na život. Nakon tihih smrti, bivaju ubrzo zaboravljeni kako su bili zaboravljani i veći deo svojih života.

Vesti će doći, proći, nekoliko redaka će biti napisano o njihovim životima (ili i neće – smrt nesrećnog Miće lokalnim medijima još uvek nije na radaru, niti vide ikakvu priliku za istraživačko i analitičko novinarstvo u ovom nizu tragedija). Krivac neće biti imenovan i niko neće dati predlog kako da surovo kaznimo to NN lice, gospodina Kapitalizma, taj surovi sistem koji stavlja profit iznad ljudi, gde jedna klasa gradi luksuzne stanove, Zrenjanine na vodi (bez vode, za pratioce prilika - zna se da vodu za piće nemamo, kupuju je samo oni koji sebi mogu da priušte balone vode na tržištu, a sigurna sam da niko od gore pomenutih sugrađana za vodu para nije imao). Druga klasa zaista odlazi u raj, umirući u požarima u neuslovnim stanovima, od bolesti koje ne mogu da leče, niskih penzija koje su pošteno zaradili radeći u fabrikama i gradeći grad, od penzija koje im je neko ukrao u prethonih trideset i više godina u procesu privatizacije. Odlaze u raj sa prekarnih radnih mesta, jureći norme, žrtvujući zdravlje, da bi investitori profit uložili u neke nove sadržaje dostupne i namenjene ekskluzivno svojoj klasi.

Imenujmo optuženog, recimo koji je njegov zločin, kaznimo ga adekvatnom kaznom, kaznimo sve njegove saučesnike. Gospodin Kapitalizam ima bezbroj saučesnika, koji imaju imena i prezimena. Prepoznajmo ih i izgovorimo. Tada će presude biti na strani pravde i u ime naroda. Oblazložite presude. Recite, optuženi gospodin Kapitalizam je sa svojim saučesnicima stvarao nejednakost, krao rad, otimao profit, stavljao ljude na ivicu života i smrti, ubio je veliki broj ljudi, nemilosrdan je, nečastan i ne postoji mogućnost da se humanizuje. Stoga predlažemo najstrožu kaznu za njega. To je ujedno i pravda za malog Aleksa, Milicu, Baku, Miću, Martu, sve one koji su otišli iz bede u raj ili koji se, živeći bedu, jedino nekakvim rajem mogu utešiti, za sve one koji žive, a od surovog života bi im smrt bila milija, za sve tihe heroje kojima se treba ispisati biografija, za sve koji rade i umiru, bez krova, bez dostojanstvenog života. Niko od siromašnih ljudi nije suvišan. Suvišni su naši goreoptuženi i saborci gospodina Kapitalizma koji decenijama parazitiraju na nama.