Nije jednostavno neupućenom objasniti prirodu vlasti u Srbiji. Najpribližniji opis  bilo bi poređenje sa čudovištem poznatog doktora Frankenštajna. Samo je duh doktora Frankenštajna mogao sastaviti vladu u kojoj su ljubimci Mire Marković, kadrovi Slobodana Miloševića, proruski poslovni ljudi, bivši radikali, a sadašnji naprednjaci. Vlada javno zastupa proevropsku opciju, a srce joj je u Rusiji, što je opšte poznata stvar. Ima indicija da veliki uticaj na sastavljanje vlade koja navodno zastupa proevropsku politiku ima rusku predsednik. Problematična evroazijska tvorevina ruskog ekstremnog nacionaliste Aleksandra Dugina mesto je koje mnogi u Srbiji sa čežnjom i nadom gledaju i gde bi se mnogo radije smestili nego u „neprijateljsku“ Evropsku uniju, odakle dolaze, kako nas uticajni tabloidi svakodnevno obaveštavaju, samo opasne zavere protiv Srbije.

Kulturni model, koji u mnogome potseća na kulturni model devedestih, svodi se u unutrašnjoj politici na populizam koji ide pod ruku sa nacionalizmom. Kontrola  medija je očevidna i potpuna. Vlast se posebno oslanja na prostački rečnik tabloidnog novinarstva, koji je ponižavajući za svakog mislećeg i pismenog čoveka.

Jednostavno sabiranje poslanika u Skupštini Srbije pokazuje na čijoj su strani i srce i emocije, to se od vremena Slobodana Miloševića nije bitnije promenilo. Sve ono što nam se događa, sve više liči na simulaciju stvarnosti, na svojevrsni srpski matrix. A srpska opozicija je posle kraha na izborima potpuno umrtvljena i zaokupljena sobom. Istrošeni političari sa istrošenim programima. Bez perspektive i bez budućnosti. Kada je Srpska napredna stranka nekim čudom proglasila sebe proevropskom partijom, oduzela im je gotovo sve što ih je činilo drugačijim i posebnim. Društvo bez kritičke opozicije u ozbiljnom je škripcu, na opasnom putu jednoumlja.

U jednom periodu bliže istorije, posle oktobarskih promena 2000., činilo se sasvim izvesnim da će ideje i pokreti zasnovani na populizmu i nacionalizmu koji su u devedesetim doneli pravi brodolom nekada zajedničkoj državi, ostati upamćeni kao jedan od najmračnijih perioda novije srpske istorije. Danas su, međutim, gle apsurda, na političkoj sceni i u vlasti oni likovi kojih se sa nelagodom sećamo kao učesnika i protagonista tog velikog kraha, političkog, ekonomskog i moralnog. Osim premijera koji je izrekao nekoliko rečenica o sopstvenim zabludama i promenama koje iz toga proističu, rečenica ne mnogo ubedljivih, ali ipak izrečenih, njegovi saradnici koji su, da je pravde, morali da odgovaraju za ono što su govorili ili činili, sada se hvališu svojim nedelima. Najstrašnije je to „osećanje mučnine pred ljudima i njihovom tupošću; nema ničeg istinitijeg od slike mučnine koja čoveka guši više od prizora ljudske niskosti... Bez osvešćivanja nema ni samosvesti, a bez samosvesti ni jedan narod nije u stanju da svesno uzme u ruke svoju političku sudbinu.“ To je napisao nemački pisac Herman Broh godine 1945., ali te reči nisu ništa izgubile na svojoj istinitosti.

A gde je tu „osvešćivanje“ kada u Srbiji nazive ulica, spomenike, nazive knjižara, grobna mesta u Aleji zaslužnih građana dobijaju Karadžićevi senatori, Miloševićevi savetnici, osrednji pisci, kvazi patriote, šverceri i saradnici ratne mafije. Urednici tabloidnih štampanih i elektronskih medija su miljenici vlasti i poslušnici, a nivo njihovog pisanja i komentarisanja primer je prostačke retorike i nepodnošljive lakoće odsustva svake etike i svakog profesionalizma. Ispod toga se ne može.

Gde su u takvoj situaciji oni koji na takvo stanje ne pristaju? Izgleda u nekoj vrsti samoizolacije i dugog zimskog sna. Nema više Beogradskog kruga. Forum pisaca je prestao da postoji jer ga mlađi pisci nisu prihvatili kao mogućnost intelektualnog otpora što je predstavljao u Miloševićevoj eri. A „Beton“ je, budimo iskreni, skoro nestao u prašumi elektronskih portala. U početku svoga delovanja, „Beton“ je osvojio značajan prostor i bio je prepoznat i u drugim sredinama. Ali, očito, iz meni nepoznatih razloga, umesto da ostane glasilo koje ima svoj uticaj i koje se čita i sluša, sam je sebe sveo na marginu. Ovo je prilika da kažem kako „Beton“ mora postati glasniji i prisutniji! Ako išta mogu da savetujem svojim mladim prijateljima još spremnim da brane neke osnovne vrednosti društva u kojem živimo jeste: nemamo pravo na ravnodušnost kada se odlučuje o sudbinskim stvarima za ovu zemlju, kada se iza tobožnjih nacionalnih, patriotskih, rodoljubivih interesa, kriju sebični, grubi i dominatno lični interesi.

Populistička politika u svemu je bila i ostala politika poraza. Umesto istine nastavlja se sa obmanama, sa nadmenošću i hvalisanjem koji su u potpunoj nesrazmeri sa učinjenim delima, sa izuzetnom ozbiljnošću situacije.