Kraj prošle godine nam je doneo još više briga i problema – od intenzifikacije tekuće pandemije i porasta društvenih sukoba povodom nje, do rastuće ekološko-energetske krize i zaoštravanja vojno-političkih tenzija širom sveta – da je stoga logično zapitati se ima li ičega što nam daje povoda za slavlje? Uprkos takvoj zdravorazumskoj zapitanosti, praznovanja je bilo (i biće), i to organizovanih od strane države i drugih znavičnih institucija. Masovni javni dočeci Nove godine u skoro svim gradovima Srbije u vreme kada su sve evropske metropole bile pod restriktivnim merama sa ciljem sprečavanja nekontrolisanog širenja novog omikron soja korona virusa su ovde – manje ili više eksplicitno – opravdavani doktrinom „stići i prestići“. Osim toga što smo par nedelja posle tih svečanosti stigli Evropu po dnevnim brojevima zaraženih, državni zvaničnici i njihovi glasnogovornici tvrde da smo je prošle godine i prestigli po pokazateljima privrednog rasta. Uz to nam samo još nedostaje povećanje sigurnosti stranih investicija, pa da naš kreditni rejting poraste u toj meri da će nam međunarodna finansijska zajednica smanjiti kamatnu stopu na narastajuće dugove. Dakle, država – a to je uvek neki splet krupnih privatnih interesa – ima razloga da slavi to sopstveno „ekonomsko čudo“, te da budžestski suficit utroši i na javne svetkovine ne bi li podelila svoju radost sa širokim narodnim masama. Svakako, takva proslava Nove godine je i prilika da se unaprede i profitni interesi malih privrednika u turizmu i ugostiteljstvu, pa tako i da se podeli „radost sticanja“, koja je ipak za mnoge samo prolazni momenat trenutnog olakšanja. Međutim, ono što predstavlja pravo čudo je da je danak takvog orgijastčkog nihilizma svetkovanja začinjenog ogromnim količinama alkohola i sintetičkih droga za sada plaćeno „samo“ jednim životom jednog od gostiju naše prestonice – o ostalim svedočimo svakodnevno statistikama mortaliteta.

Dalji tok meseca januara nam je doneo i jednu drugu državnu samosvetkovinu – dan Republike Srpske u kojoj smo, hteli to ili ne, svi na neki način učestvovali, pa makar i preko naših duhovno-političkih predstavnika, kao i svečarski raspoloženih medija. Uvertiru za takav način slavljenja državnosti je na izvestan način doneo i predlog da se u školama pre početka nastave intonira državna himna. Iako to nije nimalo neubičajena praksa u raznim zemljama diljem globusa od Turske do Japana, ona u našim okolnostima nosi implikacije koje nisu ništa benignije od pribojskih policijskih pripevki. Takvo slavljenje državnosti podrazumeva i glorifikaciju njenog – u najvećem broju slučajeva – krvavog i represivnog nastanka, jer nema te države na ovom svetu koja ne počiva na nekoj vrsti isključenja drug(ačij)ih, pa bili to oni različiti po boji kože, vrsti religije, etničkoj pripadnosti ili, pak, dubini džepa. Obavezu saučesništva u samosvetkovanju država nam nameće predstavljajući se kao oslobodilac – od drugih, i kao čuvar lične slobode njenih podanika. Ta pretpostavljena veza države i lične slobode se u svom trivijalnom obliku pojavila oko Božića povodom slučaja Novaka Đokovića. Država – što je danas u krajnjoj liniji na mnogim meridijanima ništa mnogo više do ogoljene lične vlasti – se tu pokazala kao slobodna da mimo pravnih okvira organiči i suspenduje u većini postojećih ustava garantovanu slobodu pojedinca. Tako je za neke Đoković (p)ostao ikona antivakserskih pokreta protiv državne represije kroz obaveznu vakcinaciju, a za druge nedopustiv slučaj izuzeća jednog izuzetnog pojedinca od opštih pravila. Za one preostale pravi skandal leži u saznanju da imigracione vlasti dotične države drže u pritvoru ljude i to skoro deceniju bez dovoljnih ne samo pravnih već i bilo kakvih drugih valjanih razloga, a još više u tome da se i ova naša država na isti način ophodi prema nekim migrantima.

Šta onda običnom čoveku preostaje da slavi? Jedan od odgovora na to pitanje ponudila je u zaoštrenoj formi reklamna kampanja jednog lokalnog operatera mobilne telefonije. Tu se tvrdi da je svako od nas protekle godine bio „dobar“ – odnosno dovoljno sposoban da izvuče živu glavu iz svega što nas je snašlo, te da sami sebe treba da počastimo novim mobilnim telefonom i dvogodišnjim ugovorom iz kojeg nas ne bi mogli izvući čak ni oni Đokovićevi debelo plaćeni advokati. Svakako, i pored toga što time ispadamo budale, treba ipak da volimo sami sebe kako to sugeriše i song korišćen u toj reklami. Međutim, takav marketing, isto kao i onaj o „zelenom rudniku“ litijuma, zapravo iznosi na videlo ne samo stvarne protivrečnosti, već i laž ponuđenih rešenja. Taj ćorsokak konzumerističkog solipsizma je kritikovao i patrijarh Srpske pravoslavne crkve gospodin Porfirije u njegovoj božićnoj polsanici, govoreći o otuđenju izazvanom novim komunikacionim tehnologijama. Štaviše, on je ukazao i na moguć izlaz koji se sastoji u stvaranju zajedništva – jednog duhovnog „zajedništva u Hristu“ koje počiva na principu ljubavi prema bližnjima, što je formulisao kao „Video si lice brata svoga, video si Boga svoga“. Međutim, i pored nesumnjivog nastojanja da se spasu „izgubljene duše“, religijsko zajedništvo ostaje ne samo duhovno, onostrano i time imaginarno, već i u svom konkretnom ispoljavanju ograničeno društvenom institucijom državne religije. Stoga praksa zajedništva, zajedničkog delanja zarad rešavanja zajedničkih problema i stvaranja kolektiviteta može samo da bude proizvod slobodnog udruživanja pojedinaca, kao što je to nagovešteno tokom tekućih ekoloških protesta.

Razne antropološke i etnografske studije nas uče da, za razliku od svetkovina organizovanih od strane vlasti – gde kroz dozvoljeno privremeno izvrtanje društvenog klasnog poretka i normi samo potvrđujemo našu potčinjenost, one narodne, plebejske svetkovine lokalnih zajednica slave neki konkretan ishod zajedničkog rada kao što je setva ili žetva, gradnja nekog komunalnog objekta ili tome slično. Dakle, razloga za slavlje imamo samo u onoj meri u kojoj smo zajedničkim radom na zajedničkim problemima postigli nekakav rezultat koji nas približava uspostavljanju trajnije zajednice koja otvara put za ostvarivanje našeg većeg učešća u društvenim procesima koji se neposredno tiču naše svakodnevne egzistencije. Takvo zajedničko delanje ne sme da izgubi iz vida da problemi koji nas more nisu samo naši – pa čak ni našeg neposrednog balkanskog okruženja – već da su oni sveprisutni, globalni i zapravo zajednički za čitav ljudski rod danas. Time počinje da se gradi sveobuhvatno ljudsko zajedništvo koje jedino može dati konkretan odgovor na pitanje hoćemo li uspeti da sačuvamo našu planetu za buduća pokolenja organizujući naše živote na principima zajedništva. Stoga, umesto pristajanja na marketinško samočestitanje Nove – Mir među ljudima i napred u izgradnji zajedništ(a)va!