Beton br.26
Utorak 21. avgust 2007.
Piše: Olivera Milosavljević

Slučaj profesora Blumentala

Istinita priča o tome kako je malo potrebno –

samo ako se umeša čaršija – da zazorod naučne

konkurencije preraste u progon „utajivača poreza“,

a stvarni naučni autoritet postane „proizvođač đubreta“.

ODLAZAK IZ BERLINA

Ferdinand Blumental je rođen 1870. u Berlinu u jevrejskoj porodici. Bio je profesor na Medicinskom fakultetu (od 1905) i direktor Instituta za proučavanje raka u Berlinu (od 1917).
Neposredno po dolasku Hitlera na vlast u Nemačkoj, među brojnim naučnicima jevrejskog porekla koji su morali da napuste položaje bio je i Ferdinand Blumental. Kada je sredinom 1933. morao sa porodicom i da emigrira, beogradski Medicinski fakultet mu je uputio poziv i ubrzo ga izabrao za svog honorarnog profesora. Prilikom prve posete Beogradu, jula 1933. primili su ga ministar prosvete, rektor Univerziteta i dekan Medicinskog fakulteta.
Oktobra 1933. profesor Blumental se sa porodicom iz Švajcarske doselio u Beograd. U stručnoj javnosti i delu štampe dočekan je kao autoritet svetskog glasa koji se više od 20 godina bavio istraživanjima raka i koji će omogućiti da se i u Beogradu formira institut po ugledu na postojeći u Berlinu. Naglašavano je da neće obavljati privatnu praksu i da će ići kod bolesnika samo u slučajevima kada lekari izričito budu zahtevali da čuju i njegovo mišljenje.
Svečanom pristupnom predavanju profesora Blumentala 9. novembra 1933. prisustvovali su svi profesori i veliki broj studenata Medicinskog fakulteta. U izveštaju o radu za školsku 1934/35, dekan Medicinskog fakulteta je naveo da je Ferdinand Blumental vodio specijalnu ambulantu za bolesti raka na Internoj
propedevtičkoj klinici u kojoj je pregledano 132 bolesnika, dat im je savet za lečenje i „besplatno razdeljeni lekovi“. U izveštaju za 1935/36. navodilo se da je u istoj laboratoriji i ambulanti pregledano 207 bolesnika, kao i da su vršena opsežna naučna istraživanja. Iste godine u izveštaju Univerzitetske biblioteke, među ostalim privatnim licima koja su joj poklonila knjige, navedeno je i ime profesora Blumentala.
Na međunarodnim kursevima Tomarkinove zadužbine na kojima su kao predavači učestvovali „najpriznatiji naučnici iz svih krajeva sveta“, održanim 1934. u Meranu, 1935. u Briselu i 1936. u Atini, beogradski Medicinski fakultet je predstavljao profesor Blumental. Njegova knjiga Rezultati eksperimentalnog ispitivanja i lečenja raka prevedena je na srpski jezik, a u časopisu Medicinski pregled objavio je nekoliko naučnih članaka. Zabeležene su i teme predavanja koja je držao na fakultetu 1934-1935. u okviru kurseva za usavršavanje praktičnih lekara.

Ilustracije u broju: Istraživački zavod, Institut Aranđelovac

ŠTAMPA PREMA HITLEROVOM RECEPTU

To su istovremeno bile godine kada je i u jugoslovenskim desničarskim krugovima raslo nepoverenje prema Jevrejima. Upravo u vreme kada se Blumental doselio u Beograd, u Senatu je ministar unutrašnjih dela odgovarao na interpelaciju dr Ivana Majstrovića o dozvoli za useljenje jevrejskim porodicama iz Nemačke. Ministar je naveo da je zbog teških ekonomskih prilika odobrio azil manjem broju nemačkih emigranata jevrejskog porekla, naglašavajući da među njima ima i imućnih ljudi koji će svoj kapital plasirati u zemlji. Senator i vrhovni rabin dr Isak Alkalaj je primetio da se nacionalsocijalistička propaganda nije zaustavila na granicama Jugoslavije, navodeći da i u Beogradu niču listovi u kojima se „po Hitlerovom receptu“ vređaju Jevreji. Izneo je i konkretne podatke prema kojima je u tom trenutku u Jugoslaviji bilo ukupno 202 useljenika Jevrejina (u Beogradu 91), od kojih je samo njih 93 bilo na teretu jevrejskih institucija dok su ostali bili imućni građani. Zaključivao je da bi Majstrovićeva bojazan bila nerazumljiva i da su u pitanju hiljade izbeglica, jer ni tada oni ne bi mogli poremetiti „homogenost naše nacionalne države“. Interpelant Majstrović je svoj zahtev obrazložio tvrdnjom da je antisemitizam prisutan u svim susednim državama i predviđanjem da ukoliko Jevreji budu prisiljeni i njih da napuste, moraće da „dođu k nama“. Zato je tražio da se spreči uvećavanje „jevrejskog elementa“ jer bi to bilo „štetno“ po državu.
Nepoverenje prema „strancima“ (tj. Jevrejima) šireno je sa stranica desničarskih novina (Otadžbina, Narodna odbrana...) koje su izveštavale da oni „čitavim armijama upadaju u našu zemlju“, da dolaze „u gomilama“ kao „ptice grabljivice“ koje će otići sa bogatim plenom, da „invazija stranaca“ vodi „sigurnom uništenju našeg naroda“. Zahtevano je da se prestane sa verovanjem da su strani „stručnjaci“ bogovi i da se zaustavi njihovo „nadiranje“ jer su u pitanju „ljudi vrlo sumnjive prošlosti te su zato i morali napustiti svoju otadžbinu“. Gotovo svi ovakvi tekstovi završavali su ogradama od optužbi za antisemitizam sa obrazloženjem da „ne mora neko da bude naročito antisemit“ pa da „digne svoj glas u odbranu države“.

 

ANTISEMITIZAM BEOGRADSKE ČARŠIJE

Takva, podeljena atmosfera vladala je u Beogradu kada je 1933. stigao profesor Blumental. Samo dva dana posle objavljivanja prvog afirmativnog teksta o velikom značaju njegovog dolaska za domaću nauku, na istom mestu (Politika) je objavljen i drugi, u kome se naglašavalo da već šest godina postoji Jugoslovensko društvo za izučavanje raka i da je pre početka rada dr Blumentala potrebno da se zna da on „neće imati da krči ovde potpuno nove puteve“. Nije prošlo ni dve nedelje od njegovog doseljenja, a u stručnom časopisu Lekar osvanuo je i prvi napad iz pera dr Mil. Milenkovića, koji je dr Blumentala osporavao u širokom rasponu - od straha da bi on mogao stvarno i da dođe do nekog naučnog otkrića do tvrdnje da je došao kako bi se ovde obogatio. „Oduševljenje“ zbog dolaska Blumentala smatrao je žalosnim a ekonomski i moralno štetnim. „Često čitamo kako se sa velikim oduševljenjem i metanisanjem prima sve što dolazi iz inostranstva. Naročito kako se sa oduševljenjem primaju razni stranci sa egzotičnim imenima. U njima se, bez malo, gledaju mesije koje imaju da preporode naš društveni život i našu rasu. Ličimo na one afričke Crnce, kojima Englezi donose šarene perle od stakla, da bi im u zamenu odneli čitave lagere slonove kosti“. Osuđivao je objavljivanje „psalmospeva i panegirika“ kojima se širilo uverenje da će ovaj naučnik rešiti „čovečanski problem“ bolesti raka i kao „Jugosloven“ proslaviti „najjužniju slovensku rasu“ i dodavao da su oni koji u to veruju verovatno zavedeni „lepotom njegovog imena, koje je cvećem ukrašeno“ i misle da „kada se čovek zove Blumental onda ima i naročitu taliju da na našem tlu svoj naučni cvetak razvije do džinovskih dimenzija“. Tvrdeći da ne želi da precenjuje „stvarnu vrednost svoje rase“, tražio je da se ne dozvoli ni njeno potcenjivanje, istovremeno izražavajući sumnju da takve visoke atribute „imaju baš oni stranci, koji dolaze u našu sredinu“. Verovao je da se naučni pronalasci uvek vezuju „za čoveka i rasu iz koje on proizlazi, pa ma gde on bio nastanjen“, pa ako i dođe do nekog naučnog otkrića u zemlji to se nikako neće vezivati za „natčovečanske kvalitete naše rase“. Milenković „ni najmanje“ nije verovao u želju takvih „egzotičnih elemenata“ da domaća nauka procveta, ali je „duboko“ verovao da oni dolaze kako bi sebi obezbedili „lepu egzistenciju“. Ograđujući se od Hitlerovih metoda, navodio je da treba poštovati svakog čoveka „ma kojoj rasi“ pripadao, pa treba prihvatiti i „same Jevreje“, ali da im se ne sme dozvoliti da se ovde „kapitališu“. Primećujući da je već prisutan veliki broj onih koji su davno došli i uz pomoć svojih „egzotičnih imena“ a „u ime nauke“ postali milioneri, izražavao je čuđenje što takva imena ne obožava samo „prost svet“ već i lekari, cinično im preporučujući da i sami promene svoja imena i tako sebi obezbede „čitave kapitale“. Zahtevao je da se strancima „jednom i za uvek“ zabrani vršenje privatne lekarske prakse i tražio da se time pozabavi Savez lekarskih komora.
Na ovaj tekst reagovao je Milan Rajić u listu Život i rad ocenjujući da je potrebno da se izađe „iz žabokrečine naše učmale sadašnjice, čiji duh ustajalosti i mrtvila... unapred parališe svaku aktivnost“. Smatrao je da Milenkovićeve teze ostavljaju „bolan i žalostan utisak“ jer dolaze od stručnog lica, posebno osuđujući upotrebu „neukusnih“ i „providnih aluzija“ na račun Blumentalovog imena i porekla. Milenkovićevu priču o šarenim perlama ocenio je kao „neumesnu“ jer Blumental nije lažna naučna veličina, zaključujući da će domaći lekari moći nešto da nauče samo ako budu radili „sa velikim naučnim duhovima“, inače će ostati „polutani i nedoučeni ljudi“ kao i beogradski Medicinski fakultet koji „nije na onoj visini, koju bi trebao da ima“.
Napad na profesora Blumentala nastavljen je u desničarskim listovima sa ili bez pominjanja njegovog imena. Univerzitet u Beogradu je kritikovan što je „izgubio nacionalni karakter“ i što se na njemu svaki stranac „pretpostavlja nesumnjivim duhovnim i moralnim vrednostima našega naroda“. Tvrdilo se da „mi ne moramo biti ni antisemiti, ni pristalice Hitlerovih metoda u politici, pa ipak ne biti ni za to da svakoga Jevrejina koga Firer Rajha protera iz moćne, snažne i kulturne Nemačke, naš Universitet oberučke i kolenopriklono prima u svoje okrilje“. Insinuiralo se da je dovoljno da „jedan okretan potomak izabranog naroda“ posveti svoju knjigu nekom beogradskom profesoru pa da odmah dobije profesorsku katedru.

Lekarska komora za Beograd je u svom kominikeu sa godišnje skupštine ocenila da deo štampe populariše „nadrilekare“ dodajući da se ne boji „neke imaginarne konkurencije“ i stajući iza svog člana dr Jovana Mijuškovića (kasnije Nedićevog ministra zdravlja) koji je zapretio novinarima da lekari znaju „svačije porodične i najintimnije tajne“, i slučajno ili ne, ponavljajući da se oni ne boje da će njihova mesta „zauzeti šarlatani“

Priliku za konačni obračun sa profesorom Blumentalom pružilo je održavanje II Međunarodnog kongresa za borbu protiv raka održanog septembra 1936. u Briselu, na kome je on bio „glavni referent za organoterapiju raka“. Njegovo izlaganje i prezentacija preparata koji je izradio njegov tim, izazvalo je podelu među naučnicima - oduševljena odobravanja jednog i osporavanja drugog dela prisutnih. Samo mesec dana kasnije Jugoslovensko društvo za izučavanje raka se povodom ovog kongresa obratilo javnosti sa konstatacijom da su „nadrilekarstvo i šarlatanizam“ u slučaju raka kobni. Lekarska komora za Beograd je u svom kominikeu sa godišnje skupštine ocenila da deo štampe populariše „nadrilekare“ dodajući da se ne boji „neke imaginarne konkurencije“ i stajući iza svog člana dr Jovana Mijuškovića (kasnije Nedićevog ministra zdravlja) koji je zapretio novinarima da lekari znaju „svačije porodične i najintimnije tajne“, i slučajno ili ne, ponavljajući da se oni ne boje da će njihova mesta „zauzeti šarlatani“.
A onda je opet stupila na scenu čaršija. Decembra 1936. osvanuo je tekst o glasovitom naučniku, „sinu izabranog naroda“ koji je „ostavio zemlju kad je trebalo da plati porez“. Opisivalo se kako je u Beogradu sa cvećem dočekan čovek za koga je štampa „udarala na sva zvona“ da je „najveći živi naučnik sveta“. Sarkastično se dodavalo: „prokleti nemački fašizam, netrpeljiv za sve što nije arijevsko izbacio je iz Nemačke i ovog gospodina, pored tolikih ‘svetskih veličina’ - Ajnštajna, Emil Kon-Ludviga, Ernesta Tolera... Žalosno je, zaista, kako ti Nemci ne umeju da cene svoje veličine“. Opisivalo se kako je „gospodinu“ odmah data katedra i „neograničena“ sredstva za laboratorije, a „održao je čak i jedno predavanje“ i „odmah otvorio ordinaciju“, kako je „odmah počeo sa fabrikacijom lekova“ koje je „spravljala cela četa asistenata“ koje je doveo iz Nemačke kao Hitlerove „žrtve“. Navodilo se da su neki od domaćih lekara ustali protiv „gospodina“ jer su ovdašnji naučnici bolji, kako su tvrdili da su njegovi lekovi „bezvredno đubre“ a on sam „vašarski komedijaš„. Nastavljalo se da je „gospodin“ zarađivao na lekovima preko pola miliona dinara godišnje, a „zaboravio“ da plaća porez pa je kažnjen zbog utaje. „Uvređen nad tolikim nepoštovanjem ‘naučnog’ rada, gospodin se u ime ‘nauke’ uvredio, naljutio, zapretio i - odlučio da nas ostavi“. Postavljalo se pitanje „da li će gospodin pre odlaska hteti da plati dugovanu porezu“ i sarkastično dodavalo „obaška sramota koju doživesmo, jer smo izašli na glas da nam se ‘ne drže’ naučne veličine. Nekulturna, balkanska zemlja“. Zaključivalo se da se „gospodin“ zove Ferdinand Blumental, „Jevrejin i kao takav žrtva fašizma, sem toga bivši žitelj beogradski i najveći svetski ‘naučnik’ na polju suzbijanja bolesti raka. Zavesa se spušta - neko plače a neko se smeje“. Pisalo se o lekarima koji su se rodili „pod srećnom zvezdom tuđeg neba“ a u „znaku raka“, kojima su „kneževske vizite“ donele „milione“, ne računajući „čistu zaradu od dvesta hiljada
neplaćene poreze“; o gostoprimljivim „Balkancima“ koji su oberučke primili jednog naučnika, dali mu „ogromnu“ platu, „sjajno uređenu“ laboratoriju, pa je naučnik „radio nešto na nauci“ ali je veću pažnju posvetio svojim „trgovačkim poslovima“ i „prodajom lekova“ zaradio „milionsku sumu“ ali je „zaboravio da plati porez“ pa se „uvredio“ i napustio „ovu obećanu zemlju“; o sukobu „balkanskog mentaliteta“ sa predstavnikom „visoke“ kulture...

betonbr26_mixer2

ODLAZAK IZ BEOGRADA

Ferdinand Blumental je podneo ostavku na mesto profesora decembra 1936. koja je stupila na snagu 1. februara 1937. U izveštaju rektoru za 1936/37. dekan fakulteta je konstatovao da je u okviru Interne propedevtičke klinike istog dana prestala da radi Ambulanta za bolesti raka.
Pod naslovom „Jedan priznati naučnik odlazi“ januara 1937. je objavljeno da profesor Blumental nije uspeo da postigne rezultate koje je želeo zbog prilika koje vladaju u pojedinim krugovima u zemlji, da je bezrazložno brutalno napadan bez mogućnosti da se brani, da su iznošene laži o njegovim „basnoslovnim“ primanjima, da je dobijao samo platu vanrednog profesora, da je u ambulanti besplatno lečio svakog bolesnika i da im je svoj preparat besplatno davao, da nikada nije vršio privatnu praksu i da poseduje uverenje od Komore da je imao pravo na konzilijarnu praksu koja nije bila velika i za koju je izvršavao sve obaveze prema poreskim vlastima. Navedeno je i da je tokom tri godine revnosno držao nastavu na fakultetu kao i da se odazivao svim pozivima iz unutrašnjosti zemlje da drži popularna predavanja. Sam Blumental je svoj odlazak obrazložio isticanjem roka za koji je biran, naglašavajući da će mu vreme provedeno u Beogradu „ostati u prijatnoj uspomeni“, posebno Fiziološki institut i Interna propedevtička klinika na kojima je uvek dobijao podršku za svoj rad. Svojim kolegama i, posebno, studentima, poželeo je da „rasvetle još uvek veliku tajnu raka“ i da sa uspehom nastave delo koje je započeo najveći jugoslovenski naučnik na tom polju Đorđe Jovanović. 27. januara 1937. održao je poslednje predavanje studentima u slušaonici Fiziološkog instituta gde mu je jedan student u ime ostalih izrazio zahvalnost i žaljenje što više neće imati prilike da ga slušaju. Podaci o lutanjima porodice profesora Blumentala od 1937. do 1940. su nedovoljno pouzdani. Koliko se zna, 1941. se zatekao u SSSR-u. Posle nemačkog napada na Sovjetski Savez je uhapšen. Poginuo je u vazdušnom napadu na transport zatvorenika 6. 07. 1941. na nepoznatom mestu.

Mikser arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.