U ovom tekstu bavim se motivom zaštite žena od seksualnog nasilja Turaka u srpskim narodnim epskim pesmama koje su zabeležili Vuk Karadžić i njegovi saradnici i savremenici u prvoj polovini 19. veka. Zaštita žena od seksualnog nasilja Turaka nije tema inherentna srpskoj epici, već ovaj motiv nalazimo u pesmama zabeleženim od relativno obrazovanijih i nacionalno osvešćenih pevača bliskih vladajućim crkveno-političkim strukturama. Upotrebu ovog motiva u srpskim epskim pesama srećemo u specifičnom istorijskom trenutku političke borbe za nacionalnu samostalnost, što upućuje na zaključak da u njima nije reč o emancipaciji ženske subjektivnosti kao takve, odnosno kao vrednosti po sebi, već o njenoj instrumentalizaciji za potrebe političke i nacionalne homogenizacije.

Pomenuću ovde nekoliko karakterističnih srpsko-crnogorskih usmenih narodnih pesama, zabeleženih mahom negde između 1820. i 1830. godine, da bih objasnio zašto smatram da je motiv zaštite žena od seksualnog nasilja zapravo jedna novija pojava u epici i da se javlja u vezi sa emancipacijom i legitimacijom nacije u nastajanju. U pitanju su pesme „Bela Stanišića“ i „Pop Lješević i Matija Jušković“ i njihove varijante, objavljene u Vukovim i Njegoševim zbirkama u prvoj polovini XIX veka, a potom i u spisima vodećih intelektualaca tog doba poput Sime Milutinovića Sarajlije, Milorada Medakovića i Valtazara Bogišića. U njima srećemo motiv turskog seksualnog nasilja nad srpskim ženama, što muške likove (implicitno i slušaoce), posebno obavezuje i bodri da se suprotstave neprijatelju.

Teško da je potrebno posebno obrazlagati tvrdnju da je seksualno nasilje nad ženama staro koliko i samo ratovanje. U evropskoj tradiciji, primere za to možemo tražiti od Ilijade – koja, podsetimo se, počinje sukobom između Ahileja i Agamemnona oko toga kome će pripasti Brisejida, dakle žena kao ratni plen, preko Otmice Sabinjanki iz rimske tradicije, pa sve do masovnih silovanja tokom rata u Bosni koje je prvi put u istoriji prava okarakterisano kao ratni zločin. Vanevropski primeri bi, recimo, išli od čuvene izjave onog afričkog poglavice koja je služila kao kontrargument ideji o univerzalim etičkim normama – upitan šta je dobro a šta loše, on je rekao da je dobro kad mi našim neprijateljima otmemo žene, a loše kad oni nama otmu naše, pa do nedavnog – a moguće i dalje aktuelnog – seksualnog ropstva jazidskih žena u Siriji i Iraku.

U balkanskoj i srpskoj tradiciji, takođe, seksualno nasilje nad ženama redovno je pratilo ratove, osvajačke pohode i kaznene ekspedicije. Recimo, počevši od turskog osvajanja Balkana, nakon pada grada često bi usledilo višednevno otvoreno nasilje tokom kog bi gradovi bili opustošeni a žene otimane, silovane i prodavane u roblje, sve do perioda Velike Seobe i sloma Prvog srpskog ustanka, kada je teritorija Srbije stavljana van zakona na određeno vreme, tokom kog je bilo dozvoljeno neograničeno silovanje i otimanje žena, kao mera disciplinovanja i umirivanja raje.

Ipak, ovo seksualno nasilje zauzima relativno skromno mesto u srpskoj epici, koja ovu temu potiskuje i marginalizuje. Od poznatijih primera možemo se prisetiti samoubistva Jelice iz pesme „Smrt vojvode Prijezde“, koja se radije baca u Moravu nego što postaje turska robinja: „Volim s tobom časno poginuti, / Neg’ ljubiti na sramotu Turke“; ili Marka Kraljevića iz pesme „Marko Kraljević ukida svadbarinu“, kome se siromašna devojka s Kosova žali na crnog Arapina: „još je veći zulum nametnuo: / na noć ište mladu i devojku, / pa devojku Arapine ljubi, / a nevestu sluge Arapove“.

Od kompleksnijih primera možemo navesti pesme „Banović Strahinja“, u kojoj Turčin otima ljubu a ona kasnije staje na njegovu stranu a protiv svog legitimnog muža, a našlo bi se još sličnih slučajeva ženske nevere i saradnje s Turčinom (recimo, „Nevjera ljube Grujičine“). Ipak, takvih je primera srazmerno malo i oni su mahom indirektni u poređenju s pomenutom pesmom „Marko Kraljević ukida svadbarinu“, gde nalazimo srazmerno redak slučaj eksplicitnog neprijateljevog zahteva da mu se dostave žene radi seksualnog uživanja.

Egzemplaran primer ovakvog seksualnog zahteva koji podstiče na nacionalnu homogenizaciju nalazimo u crnogorskim narodnim pesmama zabeleženim oko 1830. godine, kada zapravo i počinje njihovo sistematičnije beleženje. U jednoj popularnoj pesmi bosanski vezir piše vladici Vasiliju Petroviću Njegošu na Cetinje i traži sledeće: „pošlji mene harač Gore Crne / i dvanaest mladih đevojakah / od dvanaest do šesnaest ljetah, / i suviše Belu Stanišića.“ Vladika zatim veća s njegovim saradnicima i kaže im da: “ako harač i đevojke damo, / ja u Crnu stojat neću Goru; / jer slobode imati nećemo, / ni junačke glave ni poštenja“.

Svi su jedinstveni da se veziru treba suprotstaviti, i šalju mu podsmešljiv odgovor:

Interesantno je da ovu pesmu naglašeno patriotskog karaktera, u kojoj nalazimo već poodmakli stepen nacionalne svesti, srećemo u vodećim mejnstrim publikacijama vodećih Crnogoraca toga doba sa Cetinja, a ne među pesmama zabeleženim među običnim svetom. Naime, ona se pominje najpre u crnogorskom državnom kalendaru Grlica za 1835. godinu, štampanom na Cetinju kao praktično prvoj štampanoj publikaciji nakon obnove štamparije, a zatim je u celini štampana u Grlici sledeće godine pod naslovom „Boj Crnogoracah s Turcima, koji se dogodio 1756. god. Noembr. 25“. Urednik Grlice bio je Njegošev sekretar Dimitrije Milaković, koji je pesmu štampao po Njegoševom nalogu. Takođe, nju su objavili i Sima Milutinović Sarajlija u knjizi Istorija cerne-gore, takođe iz 1835 godine, Njegoš u svom Ogledalu srbskom iz 1846. godine (pod imenom „Stan polako rogoje, malo ti je oboje“), crnogorski državni sekretar Milorad Medaković u knjizi Život i običaji Crnogoraca iz 1860. godine itd. Dakle, niz autora koji se nalaze u samom političkom vrhu na Cetinju, tadašnjoj crnogorskoj prestonici, vrlo su ažurni u propagiranju ove pesme.

Interesantno je da ove pesme nema u Vukovim zbirkama. Najpre će biti jer su je ostali već objavili pa Vuk nije hteo da se ponavlja, ali takođe ne treba zanemariti ni to što je Vuk bio mnogo savesniji folklorista, koji je uz Kopitara i Grima bio dobro upućen u tadašnje naučne standarde, i generalno se – sa izuzecima, doduše – trudio da sakuplja i objavljuje prave narodne pesme, a ne njihove obrade od strane učenih ljudi.

Ipak, interesantno je da i neke crnogorske pesme iz njegovih zbirki sadrže ovaj motiv zaštite žena od seksualnog nasilja Turaka, i da se taj motiv takođe artikuliše u kontekstu implicitnog podsticaja na nacionalnu homogenizaciju i mobilizaciju.

Evo jedne ilustracije upotrebe ovog motiva na primeru pesme „Pop Lje­še­vić i Ma­ti­ja Juš­ko­vić“ koju je Vuk objavio u svom najpoznatnijem, kanonskom, četvorotomnom tzv. bečkom izdanju srpskih narodnih pesama. Zanimljivo je istaći da se verzija ove pesme koju je Vuk lično zapisao u Beogradu od Đure Milutinovića Crnogorca, najpoznatijeg crnogorskog guslara toga doba, koji je izvesno vreme živeo i na dvoru kneza Miloša, poprilično razlikuje od varijatne iste pesme koju je pominjani Vukov prijatelj Sima Milutinović Sarajlija zapisao na terenu, tj. u jednom selu u crnogorskim vrletima. Naime, motiv seksualnog nasilja nalazimo samo u verziji poznatijeg, učenijeg guslara.

Tu „prostiju“ ver­zi­ju pe­sme Si­ma Sarajlija je zabeležio „od Ni­ka Kr­ke­lji­na sa Sret­nje u Bje­lo­pa­vli­ći­ma“, i ob­ja­vio u svo­joj dru­goj Pje­va­ni­ji pod na­slo­vom „Osve­ta“. Pop Lješević oba­veš­ta­va voj­vo­du Dra­gi­šu iz Gor­nje Mo­ra­če da je Ibro Haj­ro­vić, ubi­ca Dra­gi­ši­nog si­na, sti­gao u Pi­vu da po­ku­pi ha­rač. Voj­vo­da Dra­gi­ša po­ve­de Ma­ti­ju Juš­ko­vi­ća i još ne­ko­li­ko sa­bo­ra­ca, kri­šom sti­že u Pi­vu i osve­ću­je si­na ta­ko što Ibru od­se­če gla­vu i po­bi­je nje­go­ve pra­ti­o­ce. Funk­ci­ja po­pa Lje­še­vi­ća u ovoj ver­zi­ji is­klju­či­vo je da pre­no­si in­for­ma­ci­je. Lo­kal­ni pe­vač pod­ra­zu­me­va da je voj­vo­da Dra­gi­ša ne­pi­smen, pa ko­ri­sti li­ko­ve sveš­te­ni­ka ka­ko bi mo­ti­vi­sao pre­no­še­nje pi­sa­nih in­for­ma­ci­ja.

Pe­sma Ðu­re Mi­lu­ti­no­vi­ća, na­su­prot to­me, ne sa­dr­ži ove lič­ne raz­lo­ge i da­je mo­ti­ve osvet­ni­ka u znat­no boljem sve­tlu. U ovoj ver­zi­ji, oni bi­va­ju po­zva­ni da, u ime na­ci­o­nal­ne so­li­dar­no­sti, zaš­ti­te srp­ske ju­na­ke i de­voj­ke od tur­ske bru­tal­no­sti. Pop se ža­li svo­me ku­mu Ma­ti­ji Juš­ko­vi­ću da je na­si­lje pa­še Čen­gi­ća, ko­ji je do­šao da sa­ku­pi da­nak, po­sta­lo ne­pod­noš­lji­vo. Već pet­na­est da­na pop je pri­si­ljen da go­sti pa­šu i nje­go­vu dru­ži­nu. Uz to, pop opi­su­je ne­ko­li­ko iz­ra­zi­tih pri­me­ra tur­ske su­ro­vo­sti pre­ma lo­kal­nim hriš­ća­ni­ma. Airo­vić Ibro ta­ko „glo­bi pre­ko mje­re lju­de“, beg Usi­ca „va­ta Pi­vlja­ne ju­na­ke, | Uzi­ma im sjaj­ne dže­fer­da­re“, a Nar­gi­la Ali­ja „va­ta Pi­vljan­ke Srp­ki­nje, | Ski­da nji­ma v’jen­ce i obo­ce, | A lju­bi ih si­lom na sra­mo­tu; | To je me­ne za­zor i sra­mo­ta“. Kao naj­ve­ći, najg­nu­sni­ji zlo­čin, pop opi­su­je sek­su­al­no na­si­lje nad de­voj­ka­ma. U gra­da­cij­skom nizu, na­kon tri pri­me­ra bru­tal­no­sti ko­je su po­či­ni­li tur­ski go­spo­da­ri, ovaj mo­tiv seksu­al­nog na­si­lja ima po­seb­no sna­žan efe­kat. Pop bi bio spre­man da opro­sti sve dru­ge ob­li­ke na­si­lja, osim po­sled­njeg. Na ovom ni­vou, svi lo­kal­ni i ple­men­ski raz­lo­zi i mo­ti­vi su ukinuti. U pi­ta­nju su „Pi­vljan­ke Srp­ki­nje“ – ovo je ul­ti­ma­tiv­ni zah­tev za na­ci­o­nal­nom solidarnoš­ću.

Ta­ko, na­su­prot Ni­ku Kr­ke­lji­nu ko­ji mo­ti­va­ci­ju za Ibro­vo ubi­stvo da­je u vi­du lič­ne osve­te bez ši­reg smi­sla i zna­ča­ja, Ðu­ra Mi­lu­ti­no­vić nu­di raz­vi­je­nu sli­ku tur­ske bru­tal­no­sti a nje­go­vi li­ko­vi sa­o­se­ća­ju s pat­nja­ma su­na­rod­ni­ka. To nji­ho­vim ak­ci­ja­ma da­je ple­me­ni­ti­je mo­ti­ve, ko­ji pro­iz­la­ze pre­vas­hod­no iz ose­ća­ja opšte hriš­ćan­ske i na­ci­o­nal­ne so­li­dar­no­sti. Pored toga, Vukov pevač koristi specifična stil­ska sred­st­va u uvod­nim sti­ho­vi­ma, koja imaju za ci­lj pre­o­bli­ko­va­nje tra­di­ci­o­nal­ne pri­po­ve­sti od užeg lo­kal­nog zna­ča­ja u pri­ču o na­rod­nom oslo­bo­đe­nju.

Otkuda ovakva razlika u perspektivi? Moj odgovor je da ona dolazi prevashodno od identiteta pevača – Niko Krkeljin, pevač „prostije“ verzije, je običan, nepismeni seljak – ne znamo ništa o njemu, a njegovo selo Sretnja nalazi se u zabačenom planinskom području centralne Crne Gore, na nekih dvadesetak kilometara od manastira Ostrog. Đura Milutinović Crnogorac, pevač verzije u kojoj nalazimo jednu naprednu perspektivu, drugačija je ličnost. On se u mladosti školovao na Cetinju za popa, ali je oboleo od boginja i oslepeo i od tada bio guslar. Za vreme Prvog srpskog ustanka on je, kao poverljiv čovek crnogorskog vladike, u slepačkom štapu nosio poruke Karađorđu, i zatim je posle Drugog ustanka ostao za stalno u Srbiji, bio poštovan, pismen, poštovao knjige. Jako se zalagao za otvaranje Univerzitetske biblioteke i bio jedan od njenih prvih darovalaca. Sre­ten Po­po­vić u knji­zi Pu­to­va­nja po no­voj Sr­bi­ji, na pri­mer, pri­po­ve­da ka­ko bi kne­gi­nja Lju­bi­ca od­bi­ja­la da za­poč­ne obed na dvo­ru dok „brat Ðu­ra, ka­ko ga je zva­la, ne sed­ne za sto, i da mu je lič­no ve­zi­va­la sal­ve­tu oko vra­ta i si­pa­la je­lo u ta­njir“. Đura je zapravo jedini Vukov guslar čiji lik nam je poznat, zahvaljujući portretu slikara Uroša Kneževića, koji je slikao i Vuka. Đu­ra Mi­lu­ti­no­vić je i je­di­ni Ka­ra­dži­ćev pe­vač či­ja je smrt jav­no pro­pra­će­na i oža­lje­na. Godine 1844, zva­nič­no srp­sko gla­si­lo Srb­ske no­vi­ne oba­ve­sti­lo je či­ta­laš­tvo ka­ko je umro ovaj „mno­go­za­slu­že­nij ro­do­ljub i ži­vij spo­me­nik iz vre­me­na slav­nog ra­to­va­nja Ka­ra­đor­đe­vog za slo­bo­du srb­sku“, a detaljnu čitulju objavljenu na naslovnoj strani napisao je akademski profesor Janko Šafarik.

Iako je seksualno nasilje nad ženama bilo itekako prisutno na ovim prostorima, u narodnoj epskoj poeziji njega nalazimo retko i u vrlo specifičnim pesmama koje imaju naglašenije patriotski i nacionalno osvešćeni karakter. Dakle, seksualno nasilje kao takvo nije predmet interesovanja epike i ono se zapravo javlja u konktekstu buđenja nacije i u vezi s njom. To u jednom opštem vidu nije naročito specifično – Nora Juval Dejvis u knjizi Žene i nacija, i mnoge druge autorke, govore o konstitutivnoj figuri žene u nacionaloj imaginaciji. Ali, u ovom konkretnom slučaju, ja sam pokušao da nagovestim kako je jedan specifičan motiv seksualnog nasilja Turaka ušao u srpsko-crnogorsku epiku u posebnom istorijskom trenutku nacional-romantizma. Takođe, nastojao sam i da identifikujem put kojim je taj motiv ušao u epiku – ne preko onih nepismenih provincijalnih pevača sa sela i sa planina, dakle, onih koji su u romantizmu smatrani narodom i narodnim pesnicima, pa odatle u pismenu formu, u knjige, i na kraju u udžbenike i srca mladih rodoljuba; nego, zapravo, obrnutim putem: od učenijih, obrazovanijih i nacionalno aktivnih ličnosti, koji su, kao crnogorska vrhuška, bili dobro upućeni i uronjeni u epsku tradiciju i bili skloni i kadri da u desetercu spevavaju nove pesme ili prerađuju postojeće.

Tako Ðu­ra Mi­lu­ti­no­vić ob­ra­đu­je pe­sme ko­je su kru­ži­le kao deo lo­kal­ne usme­ne tra­di­ci­je i na­sta­vlja da se po­na­ša kao tra­di­ci­o­nal­ni pe­vač ko­ji pre­no­si tu kul­tu­ru na svoj na­čin. Ali u slu­ča­je­vi­ma ka­da iz­vor­ni sa­dr­žaj pro­tiv­re­či nje­go­vim ide­ja­ma na­rod­nog je­din­stva ili ih ne­do­volj­no eks­pli­cit­no iz­ra­ža­va, pe­vač se upli­će ka­ko bi te ide­je raz­vio ili po­ja­snio. Pe­vač ta­ko tran­sfor­mi­še i pre­ra­đu­je tra­di­ci­o­nal­ne pe­sme, uvo­de­ći ele­men­te ši­re po­li­tič­ke i na­ci­o­nal­ne per­spek­ti­ve. Važan, konstitutivan deo tog nacionalnog sentimenta, od prvih decenija devetnaestog veka naovamo, postaje i motiv Turaka koji seksualno zlostavljaju Srpkinje. Ipak, to isto nasilje u vekovima koji su prethodili nacional-romantizmu, izgleda, nije bilo dovoljno vredno da doživi svoje diskurzivno uobličenje.