Beton br.167
Sreda 20. januar 2016.
Piše: Ksenija Perišić

Rodni jaz u obrazovnom sistemu u Srbiji


Tekst je nastao u okviru projekta „Izgradnja i jačanje partnerstva porodice i škole“ Centra za etiku, pravo i primenjenu filozofiju, čiju realizaciju je finansijski podržala Ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu.
 

Za moju sedmogodišnju ćerku, nova godina je počela neočekivanim šamarom. Dok se igrala sa grupom dece, jedan mlađi dečak ju je naizgled bez povoda iznenada udario. Roditeljima je kasnije rekao da je to zato što ona „stalno nešto šefuje“! Zanimljiva je bila reakcija prisutnih odraslih osoba – s jedne strane, na nju smo uticali da se ne sveti, a on je dobio grdnju, ali i jedno uputstvo – da sme da se bije samo sa dečacima – i to samo pesnicama.


Ova naizgled trivijalna crtica iz njihovih dečjih života svejedno tera na razmišljanje o tome kako vaspitavamo dečake i devojčice, svakodnevno, kroz šale, usputne komentare, prekorne reči ili poglede, manje ili više direktne smernice... Šta im nudimo i kako ih učimo? U kakve osobe im pomažemo da izrastu?


Tako se recimo pitam kako će se jednog dana ponašati prema osobi sa kojom su u vezi. Da li će mali dečak iz ovog primera za približno desetak godina smatrati, kao svaki peti srednjoškolac danas u Srbiji, da je opravdano da dečko nekada svojoj devojci lupi šamar? Ili je ipak verovatnije da će pripadati grupi koja smatra da muškarac treba da ima poslednju reč u porodici – a koju sada čini polovina ukupnog broja mladića u srednjim školama?[1]


Da li će devojčica iz ove priče dalje u životu biti podržana ili ometana da „šefuje“? Kako će na njene ambicije delovati činjenica da samo polovina mladića u srednjoj školi smatra da žena može da bude jednako dobra predsednica države ili direktorka preduzeća kao muškarac? U skladu s tim je i naša realnost - čak 95% predsednika opština u Srbiji su muškarci, a manje od 15% žena je na čelu upravnih odbora preduzeća.


Da li će se oboje osećati bezbedno u školi? Trenutno u Srbiji svaka treća devojčica u VII razredu doživi seksualno uznemiravanje od strane vršnjaka (i to mereno samo u toku prvog tromesečja), a čak dve trećine srednjoškolaca smatra da dečak koji je zaljubljen u drugog dečaka treba da dobije batine! Ne samo da zabrinjava verovatnoća da nešto slično može da im se desi, nego i da li će se usuditi, ako im se desi, da to nekom i prijave i da li će onda naići na podršku ili osudu od strane društva i vršnjaka? Šta o tome govori činjenica da oko polovina srednjoškolki i oko 60% srednjoškolaca smatra da je devojka koja oblači prekratke suknje i tesne majice sama kriva ako je neko napadne?


Pitam se za njihovu drugaricu Romkinju – da li će uspeti da pređe planinu od prepreke koju na njenom putu ka obrazovanju čine zajedno patrijarhat, siromaštvo i rasizam? I da li će uspeti da dospe „na drugu stranu“ i postane jedna od 25% koje završe srednju školu ili jedna od 3% koje imaju visoko obrazovanje?


Jedna od oblasti gde su rodne razlike u školskom uzrastu najuočljivije je profesionalna orijentacija – već pri upisu u srednje škole jasno se izdvajaju smerovi i oblasti na koje utiče rod – devojčice se izrazito češće opredeljuju za „oblasti ekonomije, administracije, ličnih usluga, tekstilstva i kožarstva, hemije i obrade hrane, kao i jezičkih smerova gimnazija, dok su ostale oblasti znatno ređe njihov izbor. Na drugoj strani, mladića ima mnogo više u obrazovnim profilima tehničkog, mašinskog i prirodno-matematičkog usmerenja i znatno su ravnomernije raspoređeni po ostalim ponuđenim oblastima obrazovanja/rada.“[2]


Reklo bi se da je pravo čudo što se devojčice uopšte opredeljuju za tehničke škole i kasnije fakultete ako znamo da uče na primer iz jednog udžbenika za tehničko i informatičko obrazovanje koji kao da se obraća samo dečacima – pa se tako u njemu nalaze samo slike muškaraca, crteži dečaka, pa čak je i maskota-robot nacrtan tako da bude muškog roda. Ovo je možda drastičan primer, ali je u  skladu sa detaljnom analizom udžbenika i nastavnih programa koja pokazuje da obiluju rodnim stereotipima, protkanim kroz njihov sadržaj na mnoge načine.[3]


kulise

Fotografije u broju: Njujork, jesen 2015 (foto: A. Pavlović)


Sa obrazovnim sistemom u Srbiji sam se susretala kroz više uloga dobijajući priliku da ga sagledam iz različitih perspektiva: prvo kao učenica, kasnije kao majka, u međuvremenu kao stručna saradnica, psihološkinja u osnovnoj školi, autorka i realizatorka programa u srednjim školama, istraživačica, facilitatorka obuka za zaposlene. Tokom protekle godine sam učestvovala u izuzetnom projektu „Izgradnja i jačanje partnerstva porodice i škole” Centra za etiku, pravo i primenjenu filozofiju (CELAP) kao jedna od realizatorki akreditovanog seminara „Svi naši identiteti“ za nastavnike i nastavnice u osnovnim školama i obuke za roditelje. Umesto jedne kristalno jasne slike, ove uloge pružile su mi deliće slagalice, stvarajući utisak o jednoj donekle nesaglasnoj predstavi koju čini stanje rodne ravnopravnosti u obrazovanju u Srbiji.


Primetno je da jednu od ključnih prepreka za napredak predstavlja rašireno neprepoznavanje pojave i nedovoljno znanje o tome šta predstavlja. Npr. ako se žmuri na „vaćarenje“, jer: nije toliko strašno, sramota nas je da pričamo o tome, dečaci ne mogu da se obuzdaju, devojčice to vole i kada tvrde suprotno, to je prirodno i stvar odrastanja… (a ovo su sve stavovi koji se misle u sebi ili izgovaraju naglas u našim školama), onda kreiramo osnovu za seksualno nasilje nad devojčicama i ženama sada i ubuduće.


Ono što ne treba zanemariti jeste i raširenost vrednosti koje su u direktnoj suprotnosti sa ravnopravnošću. Ako smatramo da je „prirodno“ da devojčice upisuju filološku, a dečaci matematičku gimnaziju, imaćemo problem sa segregacijom tržišta rada. Kada se pokrene diskusija o vrednostima i među roditeljima i među zaposlenima često provejava prizvuk nostalgije za jednostavnijim, pouzdanijim vremenima, jednom fantazijom o „dobu nevinosti“ za koje volimo da mislimo da je zaista postojalo, gde se znalo ko je „gazda u kući“, a sa druge strane strah od novog („reformi“), nepoznatog („uticaja sa Zapada“), svega što se doživljava kao nepredvidivo. U vremenu kada postoji tako malo faktora koji obezbeđuju bazičnu sigurnost, nije iznenađujuće što se ovi strahovi pojačavaju. Možemo ih razumeti, ali isto tako i priznati da oni oduzimaju energiju za promene koje su potrebne i pomažu da se održi jedan nepravedan sistem.

Kao i na svim drugim poljima, i ovde postoji određeni manjak energije i motivacije za promenu koje prati istrošenost svih vrsta resursa. Uprkos ovom stanju, postoje mesta entuzijazma i istrajnih napora koja opstaju uprkos svemu, a proizilaze iz istinske brige za dobrobit dece. Uvek mi je iznova ohrabrujuće i inspirativno kada vidim koliko zaposleni u prosveti unose energije i ljubavi u svoj posao, uprkos stalnim susretanjima sa nedovoljnim vrednovanjem njihovog rada.


Neodvojiv od svega navedenog je i večiti izazov koji predstavlja pokušaj postizanja uspešne i delotvorne saradnje između roditelja i škole. Kada se za mišljenje pitaju zaposleni u školama, stiče se utisak da su rodni stereotipi pre svega stvar „kućnog vaspitanja“, a s druge strane, kod roditelja postoji nezadvoljstvo u susretu sa sistemom koji doživljavaju kao rigidan gde njihovo uključivanje nije uvek dobrodošlo. I nastavnici i roditelji jedni druge ponekad vide kao suprotstavljene grupe, kada se odgovornost prebacuje kao vruć krompir dok se upire prstom u onog drugog, a nerazumevanje se zaoštrava. Iako svakako postoji i mnogo primera uspešne saradnje, ostavljen je veliki prostor za napredak koji čeka uvođenje boljih modela za premošćivanje različitih perspektiva a u ime istog cilja koji sve povezuje.


Rodna ravnopravnost je tema o kojoj sve češće može da se čuje, ona je sve više deo glavnih tokova, a sve veći broj osoba uviđa njen značaj. Prethodnih godina našla je put i do raznih zakona i nacionalnih strategija. Ipak, podaci, od kojih su oni navedeni na početku teksta samo delić, ubedljivo govore o tome koliko smo još uvek daleko od postavljenog cilja. Školstvo nigde, pa ni kod nas, nije neutralno i objektivno. Ono istovremeno odražava i obnavlja nepravedne odnose moći u društvu i dalje ne obezbeđujući jednake šanse za sve. Takođe na različite načine aktivno prenosi diskriminativne obrasce koji sputavaju potpun razvoj dečjih potencijala – ograničavajući njihovu autentičnost, slobodu, razvoj i bezbednost. Dok recimo u Švedskoj, zemlji koja prednjači po stepenu rodne ravnopravnosti, postoji i reč za disciplinu koja se bavi ovom temom – „genuspedagogik“, u Srbiji u nastojanjima da promenimo stanje stvari kao da se iznova i iznova vraćamo na startno polje, objašnjavajući šta je rod, šta je pol… i zašto je to važno za sve nas.


Cilj delotvorne promene svakako ne može da počiva samo na pojedinačnim akcijama. Tokom proteklih nekoliko decenija, pokrenuto je više inicijativa i programa u školama koje se tiču rodne ravnopravnosti. Ogromna je zasluga feminističkih nevladinih organizacija koje su od početka ’90-ih neprekidno ulagale napore da se prepozna značaj prevencije i sprečavanja muškog nasilja nad ženama i radile na iskorenjivanju patrijarhalnih stereotipa kroz seminare i obuke sa svim uzrastima. U poslednje vreme, u više navrata dolazi i do saradnje sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja kroz zajedničke poduhvate – projekti u vezi sa profesionalnom orijentacijom i rodno zasnovanim nasiljem su primeri koje je direktno podržalo Ministarstvo i koji su obuhvatili veći broj škola. Ipak, jedna od najproblematičnijih tačaka jeste nepostojanje adekvatne sistemske podrške i mehanizama za implementaciju, bez kojih zakonski okvir ostaje samo mrtvo slovo na papiru. Jasno je da efikasno delovanje na ovako složen fenomen zahteva dobro osmišljene, povezane i temeljne preventivne i interventne akcije na svim nivoima sistema, podržane i „iznutra“ i spolja. Bez toga, ostaje samo da među „svoja četiri zida“, pa bilo to u kući ili ponekoj učionici, učimo decu lekcijama nenasilja i saradnje, ravnopravnosti i solidarnosti, podstičući i ličnu snagu i brigu za druge… Ali ako ostanemo samo na tome, bojim se da to neće biti dovoljno da izgradimo drugačiju realnost za sve sadašnje i buduće građanke i građane ove zemlje.


[1] Podaci iz istraživanja rodno zasnovanog nasilja u školama u Srbiji http://www.unicef.org/serbia/Istrazivanje_rodno_zasnovanog_nasilja_u_skolama_u_Srbiji.pdf

[2] Devojčice i dečaci u svetu zanimanja – rodna komponenta u projektu „Profesionalna orijentacija u Srbiji“

[3] Stjepanović-Zaharijevski D., Gavrilović D., Petrušić N., Obrazovanje za rodnu ravnopravnost - analiza nastavnog materijala za osnovnu i srednju školu, UNDP 2010.

Mikser arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.