Beton br.133
Utorak 19. mart 2013.
Piše: Adriana Sabo

Rod i klasična muzika u Srbiji

Kakve veze imaju rod i klasična muzika? Da li ona uopšte utiče na to kako doživljavamo sebe i svoja, rodno određena tela? Nju, naročito u našoj zemlji, sluša veoma mali broj ljudi. Za većinu, klasična muzika postoji (samo) na koncertnim podijumima i u muzičkim školama/akademijama, uz izuzetke dana žalosti kada se čuje sa svih radio i TV stanica. Ona je: ozbiljna, intelektualna, apstraktna, uzvišena, što bi se moglo čitati i kao: dosadna, nerazumljiva, monotona. Postoji „negde tamo“, daleko od svakodnevice. Ipak, muzika (i sada mislim na „svaku“ muziku, onu koju su pisali školovani kompozitori, ali i onu koju zovemo popularnom, narodnom) svuda je oko nas. Čak i oni koji nemaju običaj da se posle napornog radnog dana opuste uz omiljenu pesmu, moraju da slušaju muziku – na televiziji, u filmovima, prodavnicama, autobusima itd. Ona je, ponavljam, svuda oko nas, ali je veoma često ne primećujemo (što ne znači da je ne beležimo negde u podsvesti). Ipak, veoma mali broj nas se, dok sluša muziku, zamisli nad potencijalnom porukom koja se prenosi pomoću određenog načina organizacije zvuka. Zato je za najrazličitije strukture moći veoma značajno da na neki način kontrolišu proizvodnju muzike, ali i način na koji se ona percipira.
Ovom prilikom bih želela da se fokusiram na klasičnu muziku i ukažem na njenu, ne uvek primetnu ulogu u formiranju određenih društvenih vrednosti. Preciznije, na njen značaj u normiranju rodnih uloga prihvatljivih za jedno patrijarhalno društvo, kakvo je ovo naše. Žak Atali, francuski pisac, političar i ekonomista, jednom je napisao da je svaka organizacija zvukova sredstvo da se organizuje zajednica – da muzika ima bitnu ulogu u formiranju ali i očuvanju društvenog poretka. A takva organizacija svakako podrazumeva i definiciju rodnih uloga njegovih stanovnica i stanovnika.
Klasična muzika, dakle, ima uticaj na ovaj aspekt naših života, jer jeste njihov (mali) deo. Za nju se može reći da je državno promovisana, s obzirom na to da, za razliku od popularne (koju država promoviše na razne, možda manje upadljive načine), ima svoje mesto u okviru zvaničnih državnih institucija. Upoznavanje sa klasičnom muzikom deo je života svake/og učenice/ka osnovne i srednje škole (iako te poduke najveći broj nas po završetku školovanja zaboravi). Gotovo svi orkestri u Srbiji su (makar samo „na papiru“) finansirani od strane države, što je slučaj i sa najvećim muzičkim školama i akademijama u zemlji. Ona, naravno, ne dopire do najširih društvenih slojeva, ali se može reći da, u većoj ili manjoj meri, ima uticaja na intelektualnu elitu naše zemlje, jer upravo pripadnici ovog „sloja“ čine najveći broj ljubitelja muzike u našoj zemilji.

 

POVRATAK U APSOLUTIZAM

Kako bih rasvetlila ulogu klasične muzike u afirmaciji jednog sistema vrednosti, čiji je važan aspekt normiranje (stereotipnih) rodnih uloga, osvrnuću se na 44. izdanje BEMUS-a (Beogradske muzičke svečanosti). Kao najveći i najposećeniji domaći festival klasične muzike, on predstavlja paradigmatičan primer uloge i položaja klasične muzike u našem društvu. Njegovo ime nije nepoznato domaćoj javnosti – ono se jednom godišnje provuče kroz dnevnike, novine ili osvane na ponekom bilbordu. Takođe, BEMUS je državno promovisan. Osnovao ga je Sekretarijat za kulturu grada Beograda, a sponzori su i Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, Opština Stari Grad itd. S obzirom na to da ima podršku zvaničnih državnih institucija, možemo pretpostaviti i da predstavlja vrednosti koje se u Srbiji smatraju prihvatljivim. BEMUS je, dakle, tokom godina postao zvanična državna institucija koja dešavanja iz zabačenog sveta klasične muzike donosi do šire javnosti. Ono što bi se moglo nazvati mainstreamom klasične muzike, čemu se uče deca u školama ili studenti na akademijama, prezentovano je i afirmisano BEMUS-om.
betonbr133_mixer
No, koje su to vrednosti i rodne uloge koje nam država, preko uzvišenih i apstraktnih zvukova ove mistične umetnosti, prezentuje kao poželjne? Izborom kompozitora čija dela će se izvoditi, tematikom tih ostvarenja, a zatim i izborom samih izvođača, kulturne institucije naše zemlje veličaju vrednosti koje se najšire mogu opisati kao tradicionalne. One „dobre stare“ koje su „bile nekad“. Dakako patrijarhalne vrednosti, koje muškarce vide (između ostalog i) kao aktivne i moćne a žene kao poslušne i pasivne. Vrednosti kojima se normalizuju heteroseksizam i šovinizam. Tako se na repertoarima domaćih (mada ne samo domaćih) izvođača mogu naći brojna dela inspirisana nekim oblikom narodne tradicije, patriotizmom ili religijom. Takođe, tu su dela velikana evropske muzike nastala u 18. i 19. veku, koja na najrazličitije načine afirmišu patrijarhalne i šovinističke ideje koje su dominirale u periodu kada su nastala.
Ali, vratimo se BEMUS-u kao konkretnom primeru ove prakse. Kako bih izbegla nepotrebna ponavljanja, osvrnuću se na tri momenta ovogodišnjih svečanosti koja na najbolji način ilustruju pitanja o kojima govorim. Pomenula sam da se patrijarhalne vrednosti afirmišu i izborom kompozitora čija će dela biti izvedena. Na primer, ove godine je BEMUS je otvoren u centru Sava, nastupom Orkestra bez granica pod vođstvom dirigenta Premila Petrovića. Oni su predstavili kompozicije L.v. Betovena, Prokofjeva, Ajvza i Kodalja. Može se reći da je centralno mesto u programu imao Betovenov peti klavirski koncert (koji nosi naziv „carski“ i posvećen je nadvojvodi Rudolfu), što, naravno, nije slučajno. Naime, Betoven je kompozitor za čiji se opus često kaže da u potpunosti odslikava ideje francuske revolucije – slobode i jednakosti, namenjene, naravno, braći. Sestrama mahom nije priznavana mogućnost da se opterećuju ovim složenim stvarima. A one koje jesu doprinele ostvarenju slobode i jednakosti, istorija se potrudila da zaboravi.
Pored veze sa tekovinama francuske revolucije, treba pomenuti i činjenicu da je Betoven bio istaknuti kompozitor klasične epohe, epohe prosvetiteljstva u kojoj se tonalitet konstruiše kao racionalni muzički sistem, zasnovan na, navodno prirodnim osnovama muzike. Drugim rečima, kompozitor vremena u kome je uspostavljena prividna ravnoteža između prirode i razuma, a muzika je odražavala upravo taj sklad, harmoniju. Tonalitet, formiran u 17. veku, tada se konstruiše kao prirodan, racionalan i neupitan. A taj sistem, definisan u periodu u kome su žene bile potiskivane iz javne sfere, kada im je odricana sposobnost apstraktnog mišljenja koje je suštinski važno za stvaranje muzike. Dakle, kada se na koncertu, kao centralno, postavi delo nastalo u 18. veku, na primer (kakvo je ovo Betovenovo), zajedno sa specifičnom organizacijom zvuka, publici se predstavljaju i one vrednosti i ideje koje odražava ta muzika. U ovom slučaju, iza grandioznog zvuka carskog koncerta, afirmisani su patrijarhalno društvo i stabilan sistem vrednosti koji počiva na jasno definisanoj hijerarhiji. Takođe, ideje kolektivnog i masovnog, koje su obeležile i francusku revoluciju, istaknute su kao suštinski važne za naše društvo. Iste večeri je izvedena i „Klasična simfonija“ Sergeja Prokofjeva. Ovaj autor je u 20. veku, kada se tonalitet konačno ruši i nestaje, pisao dela utemeljena upravo na prinicpima koje predstavlja Betovenova muzika (otuda „Klasična“). Koristeći se tonalitetom ili klasičnim formama, ovaj autor je u svoju sadašnjost prizivao daleki svet apsolutizma i racionalizma. A izvođenjem njegovog dela u našoj sadašnjosti, afirmisana je ideja povratka savremenog čoveka starim dobrim, klasičnim vrednostima.

 

BAH U OBLAKU PARFEMA

Listajući dalje program BEMUS-a, možemo pročitati još imena KPK Beton je član Eurozine medijske mreže muškaraca koji su kroz istoriju stvarali u okviru snažno patrijarhalnih sistema, građenih oko kulta genijalnog muškarca koji, snagom svog talenta, uma, misli (genija), ex nihilo stvara kompoziciju neponovljive snage i originalnosti. A ta dela su i ovom prilikom tumačili gotovo podjednako fantastični izvođači. Ovog puta, najveće zvezde BEMUS-a bili su pijanista Aleksandar Madžar, dirigent Vilijem Kristi i pomalo neočekivan „gost“ iz sveta popularne muzike, flamenko gitarista Pako de Lusija čiji je nastup trebalo da privuče dovoljno mnogo ljudi da bi se pokrili i ostali troškovi organizacije festivala.
Posebno upadljiv, bio je nastup Madžara, koji je na Kolarcu održao maratonski koncert – 3 sata Baha (izveo je svih 6 partita za klavir ovog autora, koje su pisane da se izvode zasebno). Sudar titana, moglo bi se reći. Ovaj pijanista je, na našim prostorima, osim po velikom talentu i kvalitetu sviranja, poznat i po šarmu. Pitajte upućene pripadnice „nežnijeg pola“ – pravi melem za uši ali i za oči. Na pozornici se te večeri pojavio uglađen gospodin srednjih godina, sa blagim osmehom, odmerenim pokretima, tamnom kosom prošaranom sedim vlasima. Poklonio se prepunoj sali Kolarčeve zadužbine u kojoj je dominirala ženska populacija. Brojne beogradske dame, došle su tom prilikom na koncert kako bi čule grandiozne zvuke Bahove muzike u izvođenju ovog ljubimca beogradske publike. Ovim koncertom je, na vrlo očigledan način, može se reći, još jednom potvrđena dominacija muškaraca na svetskoj sceni klasične muzike. Naime, Bah je kroz istoriju konstruisan u istinskog pater familias-a zapadnoevropske muzike. On je muškarac u čijim delima se dovršava formiranje tonaliteta kao stabilnog sistema (tako nas barem uči istorija). Legendarni autor koga pamtimo pre svega po tome što je komponovao preko hiljadu dela. Ili po tome što je imao dvadesetoro dece i četiri žene. Produktivan, u svakom smislu. Autor čija se genijalnost ni na koji način ne može osporiti, vremenom je postao simbol oca, patrijarha, onog čija se moć, koja isijava iz grandioznog zvuka njegovih kompozicija, ne dovodi u pitanje. Njegova dela, izveo je čovek koji se može smatrati prototpipom savremenog uspešnog muškarca, vrsni pijanista koji, pored uspeha u svetu muzike, ima mnogo uspeha i sa ženama. Dakle, te večeri su se na Kolarcu, u svoj svojoj raskoši, pokazale rodne norme koje, u ime sistema moći, afirmiše klasična muzike. Na sceni se, kao aktivan i moćan stvaralac, prikazao Aleksandar Madžar, izvodeći dela jednog genijalnog muškarca iz prošlosti. U publici su sedele žene koje su tokom pauze, dok se oko njih širio snažan miris parfema, ushićeno popravljale šminku i oduševljeno komentarisale neverovatne sposobnosti ovog divnog umetnika. Malo njih se zapitalo, na primer, koji je smisao ovakvog koncerta? Čemu izvođenje Baha na ovaj način? A rekla bih da glavni razlog tome činjenica da se na sceni nalazio Aleksandar Madžar. Izvođenjem Bahove muzike koja odražava sistem vrednosti jednog izuzetno patrijarhalnog društva, gotovo krišom je ponovo afirmisan patrijarhat, koji se publici predstavio kao prirodan temelj našeg društva.

 

PATRIJARHALNA EGZOTIKA

No, u takav, mačoistički i šovinistički kontekst, naročito od početka prošlog veka, „ušeta“ i poneka kompozitorka. Naročito je u našoj sredini, zajedno sa krizom i haosom koji su nastali devedesetih, primetan sve veći broj žena koje komponuju. Ipak, činjenica je da one koje u ovom poslu žele da postignu neki uspeh, svoj rod na sve načine nastoje da sakriju upravo iza činjenice da je muzika samo organizovani zvuk i ništa više. Da to što su žene ni na koji način ne utiče na njihovu muziku i da su podjednako dobre kao i njihove muške kolege. U toj borbi za opstanak u profesiji koja je još uvek dominantno muška, kao izuzetno dobra taktika se pokazalo pozivanje na narodnu tradiciju i bogatu folklornu baštinu. Ako volite svoj narod i njegovu tradiciju, oprostićemo vam to što ste žena. Tako se i u slučaju muzike često ispostavlja da žene bivaju veće šovinistkinje od muškaraca. Jedan takav primer našao se i na programu ovogodišnjeg BEMUS-a. Naime, u Srbiju je prvi put stigla Ana Sokolović, poznata kompozitorka koja gradi izuzetno uspešnu karijeru u Kanadi. Beograđankama i Beograđanima se prvi put predstavila ovom prilikom i to operom naslovljenom „Svadba“, koja je bazirana, naravno, na folklornim motivima. Prati dešavanja u životu Milice, pretpostavljamo stidljive, mile i nežne devojke sa sela, koja ostaje budna sa drugaricama celu noć uoči svog venčanja. Tekst za operu napisala sama kompozitorka, koristeći se narodnim pesmama i bajkama. Milica naravno, ima duge trepavice i rumen’ jagodice, crne oči i belo lice. Udaće se za „Iliju deliju“, a ne za „Jovana bekriju“. Mudra devojka. Kako bi je ispratile u bračni život, prijateljice joj pletu venčiće, igraju i pevaju, a bogami i ogovaraju i gledaju u šolju. To se publici posebno dopalo. Već samom naznakom da se radi o narodnim tekstovima i muzici koja je inspirisana folklorom balkanskih zemalja, kompozitorka je „prizvala“ asocijacije na tradicionalno uređeno domaćinstvo, podređeno volji muškarca, glave porodice. Ovakvo ustoličenje heteroseksističkih, patrijarhalnih vrednosti dočekano je, naravno, sa oduševljenjem – jer, Ana Sokolović je naša velika umetnica koja na najbolji način promoviše svoju domovinu po belom svetu, predstavljajući nas kao egzotične, daleke, čudne i konzervativne istočnjake. A popularizacija ovdašnjeg folklora jeste nešto što korespondira sa konceptima koji se afirmišu u svim drugim aspektima naših života. S tim što je opera nešto ozbiljno, nešto svetsko. A opera inspirisana ovdašnjom tradicijom je i svetska i naša.
Tako je nezanemarljiv broj posetilaca, koji na BEMUS-u nisu bili po dužnosti, sa ovogodišnjih koncerata otišao oplemenjen. Bogatiji za jedno, dakako kulturno iskustvo. Neki su uživali posmatrajući muzičare, neki tražeći poznata lica u publici, ali su gotovo svi uživali u lepoj, apstraktnoj i uzvišenoj muzici. Uz to, u njihovoj (pod)svesti je još jednom afirmisan patrijarhat. Dominacija aktivnih muškaraca koji stvaraju, dok žene, kao strankinje, rade šta im se kaže. Daleki svet racionalizma i apsolutizma prikazan je kao ideal kome treba težiti. Narodno i tradicionalno se još jednom pokazalo kao ispravno, važno i neizbežno. A sve to zahvaljujući grandioznim ili gracioznim zvucima te tako daleke i misteriozne Muzike.

Mikser arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.