Beton br.15
Utorak 20. mart 2007.
Piše: Dragoljub Stanković

Postrojeni jezik

Tumara tmušom nagon bogotvorni,
i dejstvom Duha tamnu mrežu para,
prazninu puni - imenice stvara
da iz njih grune jedan glagol čvorni,
pred čijom silom nauka se ledi,
a reč se smrzne, mesto da zalebdi.
 
Milosav Tešić
(Sedmica, Ponedeljak II)

U navedenim stihovima, profesor Aleksandar Jovanović (Stvaraoci i stvoritelj) vidi jasno izražavanje Božjeg dela u poeziji Milosava Tešića. Kada pesnik uzima za temu jednu tako apstraktnu i čisto imaginativnu stvar kao što je stvaranje sveta, možemo jasnije na delu videti kako i on sam gradi svoj pesnički svet. Ovi Tešićevi stihovi su daleko od jasnog kako to tvrdi Jovanović. Prvo saznajemo da postoji nešto kao što je nagon bogotvorni, kao i to da on tumara. Da li on tvori i samoga Boga, što je teško zamislivo i u suprotnosti s biblijskim predanjem, ili samo Božji svet, ili oba, teško je reći? Potom, ako tvori svet, da li to znači da je sam Bog nagonski određen, da mora da stvori svet, da ga ne stvara slobodno?! On još i tumara kao neki pijanac. Onda vidimo da on dejstvom Duha deluje, što znači da mu je taj Duh, pisan velikim slovom, posredan, priručan, da to nije taj isti nagon, pisan malim početnim slovom. Saznajemo onda da je tu pre njega bila neka praznina, ona tmuša i tamna mreža i da on, Duh, kao na benzinskoj pumpi puni tu praznu mešinu sveta, ničim manje nego - imenicama. Onda iz njih, po nekom nepoznatom zakonu, grune jedan glagol čvorni (da ih poveže valjda), pred čijom silom nauka se ledi. To bi moglo da bude izražavanje prezira prema racionalizmu nauke koja, po autoru, nikada neće objasniti početak sveta. Ali zašto se sama reč smrzne kada bi ona trebalo da bude deo pesničkog objašnjenja fenomena? Možda reč te iste nauke? Mada bi ona, reč, trebalo, po pesniku, da zalebdi, što ponovo upućuje na pesničku reč. Ili je taj čvorni glagol toliko jak i strašan da i poetskom govoru ostaje nedokučivo jeziv? To su sve problemi sa jasnoćom ovog pesničkog iskaza. Kada se pogleda stilsko jezička strana, stiče se utisak da je autoru važnija rima od smisla i leksike. Jer kako može nauka da se ledi u tom zamišljenom trenutku kada još uvek nema nikakve nauke na vidiku? Nejasnost, rogobatnost i rima po svaku cenu glavna su obeležja Tešićeve poezije. Nejasnost u najlošijim pesmama prelazi u nečitljivost, dok rogobatnost postaje parodija pevanja. U ovom slučaju, parodiju biblijske fraze U početku bješe Logos (Riječ),... Mi čak saznajemo da je taj bogotvorni nagon nervozan: Dok Vazu vaja tvorbena nervoza (Sedmica, Ponedeljak I). Milosav Tešić, inače, radi u Institutu za srpski jezik kao urednik Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika SANU. Da li je akademik i leksikograf Milosav Tešić pomešao lončiće profesionalnog i pesničkog, da li i njegov nagon pesmotvorni tumara kao i nagon bogotvorni iz njegove pesme, po srpskim toponimima i istoriji pokušavajući da sačuva od zaborava ono što i ne treba čuvati na ovakav način i da li je ta smrznuta reč ona koja je u rečniku fiksirana umesto da zalebdi slobodno?

 

TOPONIMSKA BROJANICA ILI
DOBRICA ERIĆ BI HTEO DA BUDE MALARME

Nepoentiranost je još jedno obeležje pesama Milosava Tešića. Da bi se u pesmi došlo do poente mora se u njoj nešto desiti, iznenađujuće i za samog autora, ona ne sme biti samo opis ili zapitanost. Pesnik i jezik sarađuju u tom čudu u kom se svet preobražava, prevazilazi, obnavlja u poetskom smislu, u samoj pesmi i u našem poimanju sveta. Šta se, međutim, dogodilo u pesmi Međumurje, izravno koja otvara ciklus Kupinovo u autorski izabranim i novim pesmama knjige U tesnom sklopu (2005): Sanjam li se ili jesam,/ ili sa sna stresam plesan?// S mene jutra triput sviću / i osvanu u nebiću.// Izvan sveta izvan ura,/ teče, teče moja Mura? San u filozofskom smislu nije nebiće, ništavilo, već drugi način bivanja, tako da prvo pitanje-stih nema snagu pravog dvoumljenja; radi se o kvazizapitanosti. Kako jutra osvanu u nebiću i kako to Mura teče izvan sveta i vremena mogli bi da zamislimo kao nekakav autistični pejzaž, ali pravo je pitanje šta nama ova pesma govori? Kada tu poentiranost ne nađemo u jednoj pesmi, čitamo druge, misleći da je ona deo celine i da će nam se njen smisao, pored zvuka, otvoriti u kontekstu čitave zbirke, ali nažalost bivamo razočarani, jer sledi samo još jedna pesma u toponimskoj brojanici ovog autora koja je njemu veoma draga, ali nama ne saopštava ništa poetski upotrebljivo: Kupinovo, Čot, Klenak, Krušedol II, Crna bara III, itd.

Militarizacija poezije, čiji je Tešić jedan od glavnih predstavnika, zahvatila je kao bolesno tkivo srpsku književnost. Kod Tešića i njemu sličnih pesnika radi se o bukvalnoj veri u ime, u reč, svojstvenoj zavičajnim pesnicima, radi se o esencijalističkoj teoriji jezika, po kojoj je reč ontološki vezana za stvar koju označava i nije tek konvencija i slučajnost istorijskih i jezičkih promena

Nepoentiranost, nažalost, važi i za njegove tzv. istorijske pesme. Opevao je Milosav Tešić Veliku seobu Srba u mnogo pesama (Prelest severa) i iz raznih uglova. Ipak, on uvek daje samo atmosferu, opise i to na bled način, uživljava se u tuđe sudbine i pri tome kao da je svestan da onog čuda u jeziku nema, pa mora da se zaogrće arhaičnim jezikom, u kome bi, verovatno po njemu, bilo ono poetsko. Inače, odavno ne postoji razlika između arhaičnog i modernog, to su još modernisti pokazali. Što ste moderniji, to ste arhaičniji (Rastko Petrović, Nastasijević i dr.). Nerazumljiva leksika i sintaksa mogu biti dobar mamac za ulazak u svet pesme, ali to treba da je opravdano na nivou značenja time što će nas dovesti do boljeg, bogatijeg rešenja. Budimka devojka nije ni najnečitljivija, ni najsmešnija, ni najrogobatnija pesma Milosava Tešića i odiše ipak nekakvom zaokruženošću prave pesme, ali ipak... To je rondo i kao da je autoru bilo važno samo da ispuni tu formu, inače zahtevnu, da su mu rime na pravim mestima, kao broj stihova i slogova. O čemu peva autor u ovoj pesmi kada se ona prevede na savremeni srpski jezik? O teškom životu devojke nerotkinje. Ipak, mi ne osećamo nikakvu vrstu sažaljenja autora spram devojke, niti nas pesma nagoni na isto. Prava literatura oplemenjuje, čak i kada je satanizam (Bodler, Lotreamon). Tešić daje suv opis. Devojka nerotkinja je čak i gorda što je iz Budima (nedevojka - ali je Budimka! ) i to je njena prelest (samozavaravanje), pretpostavljamo. Svojim pogledom ona raskomada(va)
stvari, što je grubost u jeziku tipična za Tešića. Uništava, ošine, sažegne, sprži - bile bi reči koje bolje pristaju snazi pogleda. Ali bila mu je potrebna rima za reč grada. (A kad žizne pogledom sa grada,/ što požizne to se raskomada.) Dobija se veštica, a ne mučenica, na kraju.
Ono što kritika najviše kod Tešića hvali, jezik, paradoksalno, njegova je najveća mana. Kako je to moguće? Šta i kako poezije neraskidivo su povezani i kada autor nema šta da kaže, on ne zna ni kako, već se povodi za spoljašnjim znakovima poetskog govora kao što su rima, broj slogova u raznim tradicionalnim pesničkim formama. Tešić je tipičan rimotvorac koji zvuči kao teško okovana epika koja nam se servira u lirsko strofičnoj formi. Potreban mu je ma kakav toponim ili istorijski sadržaj da bi krenuo sa smešnim rimama: U zev Kuće raščlanjene/mahovina s crepa blene, ili autopoetički: Uklet lovac lovi rimu / po iščezlom toponimu i Rimovanje ne smiruje - no nesreću raskriljuje, ili auto-paranoički: Izgoneći šeboj - boju, / vida Mesec paranoju... i Čuje se kašalj, težak, hroničan - / uljanik tutnji, paranoičan. Upotreba reči modernog porekla u kvazilirskom, u stvari pervertirano epskom stihu, daje ovoj poeziji smehotresnu odbojnost. Moj favorit glasi: Kroz cezuru oko slika / svije lozu erotika // Bruj, zvonjenje - pa sinkopa / Smiren pogled episkopa. Poneka stvarno poetična sintagma ovog autora beznadežno je izgubljena u luku i vodi beskrajnog, odbojno tvrdog rimovanja.

Borivoje Arsić/Rakovac, Bujanovac

OD KONDAKA DO KUNDAKA PREKO KANONIJADE

Militarizacija poezije, čiji je Tešić jedan od glavnih predstavnika, zahvatila je kao bolesno tkivo srpsku književnost. Jedna od knjiga koje žele da je utemelje je delce Stvaraoci i stvoritelj (Povelja, Kraljevo, 2003.) profesora Aleksandra Jovanovića, pisana kao loš bogoslovski priručnik, a ne kao nešto što ima bilo kakve veze sa modernom srpskom poezijom. Tu nas autor obaveštava o knjigama koje čine vrh jedne bitne pesničke linije koja obeležava sadašnji književni trenutak. Radi se o knjigama Četiri kanona (1996) Ivana V. Lalića, Sedmica (1999) Milosava Tešića i Nedremano oko (2002) Rajka Petrova Noga. Lalićeva knjiga, brzo napisana, kako nas Jovanović obaveštava, brzo se i čita - što je osobina slabe poezije, dodajemo. Spoljna, nepoetska forma i sadržaj, skoro je sve što drži na okupu knjige koje nemaju šta da kažu. U slučaju Četiri kanona to je nazovi forma srpsko vizantijskog pevanja, biblijski i drugi citati, glumljena ili slaba dramatika i naivni patriotizam. Nemoć autora da bar u poeziji razreši probleme koje je sebi postavio, racionalističko pevanje koje bi želelo da se predstavi kao duboko, crno-belo shvatanje sveta u kome se izražava otvoren prezir prema savremenosti (što je izraz njenog nerazumevanja), idealizacija samo pesniku jasnog pojma vere, potom, plitka ideja zla koja iz toga proizilazi, kao i kontradiktornost pesničkog subjekta koji pokušava da vidi svet sub-specie aeternitatis, sve su to odlike ovog poetskog govora. Od Lalićeve racionalističke žalopojke preko Tešićeve oklopljenosti do Nogove estradne kuknjave stvarno nema mnogo. Jovanović ukida sebe kao kritičara jer kaže, kao da obznanjuje pripadnost nekoj sekti: Duhovnu energiju njihovih stihova prepoznajemo kao sopstvenu i predajemo joj se sa najdubljim čitalačkim i ličnim poverenjem. Ambivalentan odnos prema transcendentnom, bogu, kao i infantilan i autističan jezik glavne su karakteristike ove studije. Boga prvo ima, pa nema, čas je hrišćanski, čas paganski, čas zao, čas dobar. Pošto to ne mogu da reše u srcu, obraćaju se formi, crkvenom kanonu, misleći da će mu se tako dodvoriti i umilostiviti ga. Naravno da se bog poezije na to ne odaziva. Posebno je smešno to pozivanje na vizantijski kanon, koji se tobože obnavlja kod navedenih pesnika. Vinaver je pisao šta je Vizantija bila za Dučića i Bojića i kojim bi putem srpski stih trebalo da krene. I on je krenuo, preko Nastasijevića, Rastka Petrovića, Miljkovića do Tadića i dalje, i svi su oni pisali i pišu i religioznu poeziju prve vrste i nije im strano ni narodno ni srednjevekovno pevanje.

 

POEZIJA KAO DUBOKA REGRESIJA

Kod Tešića i njemu sličnih pesnika radi se o bukvalnoj veri u ime, u reč, svojstvenoj zavičajnim pesnicima, radi se o esencijalističkoj teoriji jezika, po kojoj je reč ontološki vezana za stvar koju označava i nije tek konvencija i slučajnost istorijskih i jezičkih promena. Takvo sirovo shvatanje jezika je obeležje predmodernog poimanja pevanja i kulture, koje još nije dovoljno sofisticirano i posredovano da bi se s lakoćom kretalo kroz šumu nacionalnih i univerzalnih simbola. Radi se o povrataku u nepostojeći i neupotrebljivi jezik zamišljene prošlosti kolektiva, o okoštavanju i okamenjivanju srpskog jezika. To je kretanje u suprotnom smeru od onoga za koji se zalagao jedan Stanislav Vinaver i prva generacija potpuno evropskih naših pesnika, a to je olakšavanje jezika, njegove akcentuacije i smisla. Tu eteričnost doveo je do vrhunaca Malarme u francuskom, dok se Vinaver zalagao za urbanizaciju jezika, na primeru engleskog, predlažući da se dinamika beogradskog govornog jezika iskoristi kao put ka oslobođenju od njegove deseteračke epske težine koja već pre sto godina nije više bila podesna za izražavanje modernih senzacija i misli.

Mikser arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.