Rođen sam u Bosni, tako su mi rekli, ali su moji roditelji, tri nedelje nakon mog rođenja, bili prinuđeni da se presele u Sloveniju. Ni u toj zemlji nismo dugo živeli, nosila nas je sudbina izbeglica - ponovo smo raseljeni. Sloveniju neki smatraju blagoslovenom. Zemlja je mala, razvijena; ljudi su blagi, obrazovani. Malo severnije odatle, počinje Evropa, civilizacija; južno, prostire se vrletni Balkan, varvarstvo. Ne znam, ponekad mislim da bi me Bog možda poštedeo mnogih patnji da smo ostali u Sloveniji. Možda i grešim. S tim stvarima nikad se ne zna.

Moj otac bio je lokalni političar. Prisilili su ga na takav životni put. Tako je bar glasilo njegovo objašnjenje. Kao aktivni učesnik narodno-oslobodilačkog rata, ranjavan je čak pet puta; smatrali su ga za jednog od najodanijih partizana. Međutim, posle rata, njegova duboka komunistička ubeđenja i otvoreno protivljenje etničkim identitetima, naročito srpskom, kom je od rođenja pripadao i smatrao ga preterano agresivnim, uticali su na njegovu izolaciju. Štaviše, pošto je bio uporan u svojim stavovima, interniran je. Internacijom je on nazivao odluku odozgo da ga pošalju u jedan izgubljeni gradić u Sloveniji gde su, navodno, postojale potrebe za njegovim neprocenjivim veštinama. Nakon što je otišao u penziju, otac je počeo da se bavi trgovinom. Tada smo se preselili u susednu republiku, u Hrvatsku. Tada sam i ja, što se moglo očekivati, odlučio da se bavim očevim zanatom; mislim na trgovinu. Nije mi trebalo dugo da postanem vlasnik jedne radnje; kasnije i malog lanca radnji. Oženio sam i se i stvorio porodicu.

Ali, nije bilo pisano da nam se život odvija na ovaj način, mirno i uspešno. Za razliku od oca, mene nikada nije interesovala politika. Gledao sam svoja posla i imao sam sjajne odnose sa svim ljudima oko mene; Hrvatima, Srbima, Slovencima i drugima, koji god da su bili. Valjda zbog porodičnog vaspitanja, zasluge za to pripisujem ocu, bilo mi je sasvim prirodno da sebe ne smatram pripadnikom nijednog zasebnog naroda. Smatrao sam se Jugoslovenom, nečim što je bilo iznad pripadnosti koje nisam priznavao. Prosto, tako sam se osećao. Ne znam ni sam da objasnim zašto, ali ja sam se tako osećao. Naša zajednička zemlja bila je Jugoslavija i ja sam bio Jugosloven.

Kada se osetilo približavanje rata, pre nego što smo shvatili da će izbiti u takvim razmerama kako se kasnije dogodilo, odjednom sam se našao u veoma neprijatnoj situaciji. Moje je prezime bilo srpsko. Ah, izvinite, nisam se predstavio. Zovem se Aleksandar Đorđević. Zbog prezimena sam za moje sugrađane Hrvate bio Srbin. Dakle, njihov neprijatelj. Stvari su se naprečac pretumbale. Moji dojučerašnji susedi, koji su kupovali u mojim radnjama, zadovoljni i blagodarni, koji su me pozdravljali i čestitali u danima kada se slavilo ili izražavali saučešće u danima žalosti, promenili su mišljenje, kao i ponašanje. Nisu više ulazili u trgovine i nisu govorili sa mnom. Posle nekog vremena počeli su da mi dobaciju, gledaju popreko, na kraju i da demoliraju moje radnje. Noću. Ponekad su krali. Razbijali su vitrine. Bio je i jedan pokušaj podmetanja požara, ali neuspešan.

Da vam pravo kažem, nisam se mnogo trudio da saznam šta su to Srbi uradili njima, Hrvatima, ali i da sam znao, ne bih video razlog zašto bi mene smatrali odgovornim, zašto bih ja trebalo da platim zbog toga. Kao što sam već rekao, ja sam se osećao Jugoslovenom. Takvo osećanje je izgleda u ovim novim okolnostima bila najveća nesreća. Neko bi možda ironično mogao da kaže da sam ja kao Jugosloven istovremeno i dželat i žrtva. Naime, da sam Srbin koji muči i ubija Hrvate, Bošnjake, Albance, Slovence ali i Srbin kojeg muče i ubijaju Hrvati, Bošnjaci, Albanci, Slovenci; da sam i Bošnjak koji ubija Srbe, Hrvate, a i Hrvat, Srbin koji muči i ubija Bošnjake. I tako redom. Dakle, teraju te da držiš stranu, da nekome pripadaš. I pošto ti odrede pripadnost, dobijaju i razlog da te mrze, muče i ubiju.

Ubrzo su moja žena i deca bili prinuđeni da pobegnu. Ja sam ostao da čuvam imanje. Jednoga dana, vrativši se kući, našao sam mog velikog psa, Sokrata, odnosno našao sam samo njegovu glavu. Video sam glavu psa nabijenu na kolac u dvorištu! Jezik mu je visio iz usta, kao da je bio umoran i iscrpljen posle maratonskog trčanja, ili od nekakve apokaliptičke žeđi. Ko zna, možda su ga mučili pre nego što su ga zaklali.

Foto: Vera Vujošević

Mali pas, Šekspir, bio je vezan za stub, visio je naglavačke. Verujte mi, plakao je. Plakao je kao što plaču ljudi. Meni se vid zamutio, noge su počele da mi se tresu; spustio sam se polako na zemlju, naslonivši se na desnu ruku; nije mogla da me drži, pao sam; otpuzao sam do Šekspira, zagrlio sam ga snažno i počeo da plačem neutešno, bez prestanka. Telo mi se treslo od jecaja, kao da u sebi imam nekakav predmet koji se klati i udara čas na levu, čas na desnu stranu, kao da ga gura neka demonska sila. Šekspir je počeo da cvili tako žalosno da mi se srce kidalo. Ležao sam tako možda jedan sat u zagrljaju anđeoskih šapa mog malenog užasnutog psa. Tražio sam svuda Sokratovo telo, po kući i dvorištu i u susedstvu. Nisam ga našao, niko nije znao (ili nije hteo da zna) ništa o Sokratu. Padao sam ničice pred njima, bio sam spreman da im ljubim stopala ako bi mi samo rekli gde je njegovo telo. Na kraju, nisam želeo da znam ni ko je to učinio, bilo mi je dovoljno da ga sahranim i pobegnem iz ove poludele zemlje pre nego što i mene iskasape na isti način.  Odrubili su glavu jadnom psu da bi nam stavili do znanja da se vežbaju za stvarno odrubljivanje glava, ljudskih. Ne znaju budale da sam više žalio psa nego što bih žalio sebe. Idioti!

Sve u svemu, stanje je bilo grozno da groznije ne može biti. Pobegao sam u glavni grad Srbije, kod porodice moje žene. Tamo nije bilo dovoljno mesta, bili smo stešnjeni. Niko se nije brinuo o nama. Bili smo izbeglice, raseljena lica, znači teret i neprijatnost svima. Čitava zemlje bila je u ratnoj groznici. Još su i rođaci moje žene počeli da me zadirkuju. Zamerali su mi što sam se smatrao Jugoslovenom. Rugali su se idejama i ubeđenjima moga oca. Sprdali su se sa mojom budućnošću, koja je visila o niti. Moja žena ih nije uzimala ozbiljno, jer su joj njihove šale izgledale bezazlene, tražila je od mene da ne obraćam pažnju na njih. Moja deca, ah, moja deca, po prvi put u životu dovedeni su u to stanje, dovedeni dotle da mi se činilo da prelaze na stranu tih sumanutih ljudi i ostavljaju svog oca u blatu. Držali su stranu onim ljudima koji su uporno nastavljali da mi zagorčavaju život. Tim zverima. Nisam se nikada ranije suočio niti video izbliza, toliko su blizu da mi to oduzima dah i gadi mi se život, zveri do te mere posvećene ratu, krvi i okrutnosti. Kunem se, da sam još malo vremena proveo s njima, izvršio bih samoubistvo.

Moj otac nije imao nikoga, niti jednog rođaka; nijednog kog sam poznavao, ili kog je otac ikada pomenuo.

Posle nekog vremena, saznao sam da su izbeglice, jadnike poput nas, proterivali na druga mesta, naročito kao neku vrstu kolonizatora. Našli su i meni radno mesto, na Kosovu, autonomnoj pokrajini u Jugoslaviji, koju je Srbija godinu dana ranije bila uzela prisilno pod svoju punu administraciju udaljivši sa posla sve Albance, zatvorivši njihove škole, štampu, bolnice. U jednom gradu na zapadu Kosova (gde su 99 posto stanovnika bili Albanci), čekao me je posao. Srpske vlasti ponudile su mi mesto direktora u jednoj velikoj robnoj kući čiji je vlasnik bila država. Prihvatio sam odmah. Moja žena i deca odlučili su da ostanu kod rođaka u Beogradu, dok ja ne sredim stvari u novoj sredini.

Kada je bilo moguće, za vikende, i kada sam mislio da mogu podneti ruganja onih zveri, odlazio sam kod porodice u Beograd. Jedan ženin rođak, dobrovoljno mobilisan, raspoređen na neki front u Hrvatskoj, ubijen je prvog dana rata; verovatno nije stigao da ispali nijedan metak. Raspoloženje u porodici moje žene postalo je mračnije.

Posao i boravak na Kosovu smatrao sam privremenim. Razmišljali smo o odlasku na zapad. Nemačka i Engleska bile su idealan izbor. Jedna međunarodna organizacija za izbeglice bavila se pružanjem pomoći u ovakvim poduhvatima. Bili smo u kontaktu s tom organizacijom. Juna 1998. zakazali su nam poslednji razgovor. Posle toga, izgledalo je da će se čitav ovaj pakao okončati, uspećemo da odemo u raj na zemlji.

U međuvremenu, na Kosovu je formirana albanska vojska, mada ne mislim da je to bila vojska u pravom smislu reči. Govorilo se da oni po drumovima otimaju Srbe, kojima se zatim izgubi svaki trag.

Tih dana bilo je malo autobusa koji su saobraćali. Retko ko je u to vreme imao hrabrosti da putuje. Kad sam čuo da će jedan Albanac voziti svojim autobusom, jako sam se obradovao. Nisam imao svoja kola. Džep mi nije bio dovoljno dubok da uzmem taksi.

Krenuli smo rano izjutra. Do Prištine je trebalo najviše dva sata, a onda bih uzeo drugi autobus za Beograd. Taj drugi deo puta bio je lakši.

Kada sam ušao u autobus video sam da je pun. Skoro svi putnici bili su Albanci, sem pet ili šest Srba.

Malo kasnije, autobus se zaustavio na jednoj benzinskoj pumpi. Nekakav kvar. Čekali smo jedan sat. Onda smo ponovo krenuli. Prešli smo još jednu deonicu i onda je šofer skrenuo sa sigurnog puta pod kontrolom srpskih snaga i krenuo nekim drugim, za nas nepoznatim pravcem. Čini mi se da je neko pitao šta to radi, ali šofer nije odgovorio. Mislim da su tog trenutka naši životi napravili neočekivan zaokret. Kada sam kasnije o svemu razmišljao, pretpostavio sam da je šofer verovatno bio član OVK i da je sve bilo namešteno: kvar, promena pravca, ćutanje.

Nakon jednog sata vožnje, na jednom skrivenom raskršću, neko nas je zaustavio. Odmah sam shvatio. Prepoznao sam ih. Imali su oznake OVK na uniformama i kapama. Držali su kalašnjikove na ramenima. Jedan od vojnika, niskog rasta, guste brade, ušao je u autobus. Krenuo je da kontroliše lične karte.

Kad je video moju ličnu kartu, rekao mi je da siđem. Kad je video ličnu kartu jednog drugog ne-Albanca, i njemu je rekao da siđe. Kada je video ličnu kartu jednog sredovečnog Albanca, rekao mu je da siđe. Kada je video ličnu kartu jednog mladića Albanca, rekao mu je da siđe.

Kasnije sam saznao da je mladi ne-Albanac bio poručnik jugoslovenske armije; bio je mlad i snažan. Onaj sredovečni Albanac smatran je, to ću shvatiti kasnije, saradnikom Srba. Dok su problem mladog Albanca bile političke aktivnosti njegovih roditelja.

Odveli su nas, svu četvoricu, iza jedne kuće u blizini. Prvo što mi je palo na pamet bilo je da će nas bez odlaganja, odmah tu, ubiti. Rekao sam u sebi: pa dobro, neka me ubiju ova govna, ali bar deca nisu sa mnom. Šta bih uradio da su mi deca ovde, a ovi hoće da me ubiju pred njihovim očima?

Jedan vojnik u godinama nas je čuvao, potpuno ravnodušan.

Vojnik koji nam je kontrolisao dokumenta naredio je poručniku i mladiću da ga slede. Ušli su u jedna kola i otišli. Posle pola sata došla su kola po mene i sredovečnog čoveka. Mene su stavili pozadi, između dva vojnika. Onaj drugi seo je napred. Putovali smo pola sata. Stigli smo u neko selo. Uveli su nas u staru školu, u učionicu; seli smo na klupe.

Bilo je mnogo vojnika u školi. Gledali su nas znatiželjno. Ulazili su u učionicu, ispitivali su nas svaki za svoj račun. Psovali su nas. Podsmevali su nam se. Činilo se da im je najveće zadovoljstvo bilo psovanje na našem jeziku. Ipak, više su se obraćali trojici ostalih, ne toliko meni. Vodili su ih napolje čas jednog, čas drugog i tukli ih. Ovi su urlali od bolova; molili su da ih ne muče.

Onom starijem vojniku rekao sam da sam rođen u Sloveniji i da sam Hrvat. Tada je vojnik, da bi me proverio, počeo da govori slovenačkim i hrvatskim jezikom. Posle toga, mislim da mi je poverovao.

U jednom trenutku, dok su napolju tukli onog Albanca, poručnik mi je drhtavim rukama pružio svoj novčanik. Uplašio se da će ga pretresti i naći dokument koji mu je mogao doneti još veće nevolje. Nisam imao vremena da ga pitam o čemu se radi. Bojao sam se. Rekao sam mu otvoreno, iako sam hteo da se izrazim sa više reči, pa i saosećajno, da se o radi o nečemu što mu ne mogu učiniti. Kad su vratili Albanca, dohvatili su poručnika i dok su ga vukli njemu je ispao novčanik. Uzeli su ga i pregledali. Odneli su novčanik kod svojih šefova. Izgleda da su pronašli nešto veoma kompromitujuće. Posle toga, dolazili su da ga biju svi redom. Bez prestanka.

Jednog dana došao je vojnik, imao je oko trideset pet godina, koji je izgledao kao starešina. Svi su ga gledali sa strahopoštovanjem. Mislim da su ga zvali komandant Čeliku. Počeo je da nas ispituje. Ista ona pitanja koja su nam i ranije postavljali. Ponovio sam odgovore, kao da su bili filmske replike.

Sutradan su nas izveli u dvorište. Tamo nas je čekao crveni automobil, kombi, koji je trebalo da nas odvede u pravi zatvor. Poručnik i onaj Albanac nisu mogli da stoje na nogama. Čitavo telo bilo im je pomodrelo. Držali su ih pod miškom, po dvojica vojnika. Ruke su im bile vezane na leđima, žicom. Vezali su nam svima oči prljavim crnim maramama. Ubacili su nas u prtljažni prostor kombija. Ne znam koliko smo putovali. Zaustavili smo se u selu, u dvorištu nekakve kuće. Uveli su nas u jednu od prostorija i odvezali oči.

Sedam ili osam dana ostali smo na toj farmi. Kasnije sam saznao da je to bio logor u kom su držali puno zatvorenika. Video sam mnogo vojnika, neki su imali uniforme, neki su bili u civilu. Svi su bili naoružani, uglavnom kalašnjikovima. Neki od njih nosili su maske, naročito oni koji su mučili zatvorenike.

Kad smo smešteni, ovde nas je ispitivao jedan bradati, riđokosi tip, sa razdeljkom po sredini glave. Uvek je nosio crnu uniformu. Od kad sam ga prvi put ugledao, činilo mi se da se na njegovom licu ukazuje đavo.

Kada su mu rekli za poručnika i Albanca, počeo je odmah da ih tuče, naročito poručnika. Udario ga je nogom u grudi, poručnik je pao kao klada. To mu je pojačalo zadovoljstvo: nastavio je da ga šutira, izgledalo je da će poručnik dok pokušava da se zaštiti od udaraca postati samo fleka na podu. Kada se pri povlačenju konačno oslonio o zid, predao se očekujući završni čin. Riđokosi je izvadio nož i pretvarao se kao da će mu odseći mošnice. Poručnik je zatvorio oči i čekao. Riđokosi je nastavio da se igra s njim kao mačka sa mišem. Sve dok poručnik nije izgubio svest. Onda se riđokosi izgleda umorio; izašao je napolje bez ijedne reči.

Pod u sobi u kojoj smo bili zatvoreni bio je od betona; u jednom uglu bila je kofa gde smo vršili nuždu i dozvolili su nam da je ispraznimo samo jednom. Spavali smo na nekakvoj staroj slami koja je bila prostrta pored zida. Prozor nije bio zastakljen.

Tortura nad poručnikom nije prestajala. Neki vojnici su dolazili noću, uperili bi nam svetlo baterija u oči i budili nas. Onda su odvodili poručnika napolje, tukli su ga nemilosrdno. U povratku, vukli bi ga kao da je džak.

Riđokosi, kojeg sam u sebi zvao Hijena, na početku se nije bavio mnome. Znao sam da to neće dugo trajati. Znao sam po načinu na koji me je gledao. Jedino nisam shvatao zašto je nastavljao sa tom poštedom.

Dok jednom nije došao pravo kod mene. Ustaj na noge, povikao je. Poslušao sam. Drhtao sam od straha. U prvim izjavama rekao si da si Hrvat. Oni su ti verovali, ja ti uopšte ne verujem. Nemamo načina da proverimo. Ali, i ako si stvarno Hrvat, mene nije briga. Ljudi misle da su Albanci i Hrvati bratski narodi. Ista ste govna kao Srbi. Nama je zajednička samo mržnja prema Srbima. Kad jedan Albanac dođe u Hrvatsku, kako ga tamo gledaju? Kao govno. Baš tako. Kažem ti iz ličnog iskustva. Ako bismo bili susedi i imali zajedničku granicu, mrzeli bismo se i ubijali isto onako kako se mrzimo i ubijamo mi i Srbi, pošto imamo tu zajedničku granicu. Nego, kako bilo, pošto se predstavljaš kao Hrvat a mi imamo zajedničkog neprijatelja, da ti smakneš ovog poručnika? Što misliš o toj ideji?

Ne znam, ali kao da sam očekivao takav predlog. Rekao sam – ne, ne verujući da sam to izgovorio. Začudo, nije insistirao. Samo me je pogledao i rekao: e pa, jedno zadovoljstvo manje za tebe.

Sutradan je ponovo došao. Ležao sam, nije mi dao vremena ni da podignem glavu. Svojom starom i prljavom vojničkom čizmom zgazio me je po slepoočnici. Nudim ti jedan dogovor, rekao je. Oslobodiću te odmah ako se vratiš u grad i postanaš naš doušnik.

O čemu ja mogu da vas obaveštavam? pitao sam. Ne poznajem nikog u gradu. Nemam nikakvih odnosa sa vlastima.

Tako?

Da.

Kako bi bilo da odmah počneš da ih upoznaješ?

Ne mogu.

Zašto?

Nije to posao za mene.

Stvarno?!

Zaćutao sam.

Ne želiš da spaseš svoju kožu?

Želim, naravno.

Onda prihvati ponudu.

Ćutao sam. Udario me je jako po slabini, tako da sam skoro izgubio svest.

Razmisli, rekao je.

Nakon toga, nisam ga video skoro nedelju dana.

Posle nedelju dana, došao je u našu zatvorsku sobu sa jednom ženom. Želeo je da je zabavi. Izađite ovamo napred, naredio je meni, poručniku i starijem čoveku. Dođi i ti, rekao je mladiću. Da ti ih predstavim, obratio se ženi: ovaj je navodno Hrvat, još ne znamo šta se krije iza njegove maske. Ovaj drugi je Srbin, poručnik koji je ubijao i klao Albance a sad je u našim blagoslovenim rukama. Ovaj čovek je saradnik Srba, naša sramota, ali možda i nemamo zašto da se stidimo, jer on sigurno nema albanske krvi, jebale su mu majku Škije[1], zato nas špijunira. Ovo malo govno je sin onih strašljivaca iz mirovnog pokreta u našem gradu, možda i oni rade za račun Srbije.

Uzmi onu motku iza tebe, rekao je mladiću, i udari poručnika.

Mladić je neko vreme gledao, kao da ga nije razumeo.

Hajde, de, udari ga.

Mladić je uzeo motku, otišao iza leđa poručniku i udario ga lagano po ramenu. Vojnici koji su se bili okupili za zabavu prasnuli su u smeh.

Ovaj te baš ubija, nije šala, rekao je Hijena. Skloni se, vaško jedna, daj sad tu motku špijunu. Hajde ti, junače, navali.

Sredovečni je uzeo motku i kao i mladić, udario poručnika lako po ramenu. Ovog puta bilo je manje smeha; više škrgutanja zubima. Jedan vojnik je kročio napred iz kruga, prišao je sredovečnom čoveku i mladiću i pljunuo ih u lice. Opsovao im je majku.

Gledajte sada, rekao je, naučite kako se bije jedan škavel.[2]

Mladić izgleda nije mogao da podnese brukanje. Uzeo je iz ruku vojnika motku i nasrnuo na poručnika. Da se prisutna žena nije osetila loše zbog batinanja i počela da plače, mislim da bi se poručnik oprostio od ovoga sveta. Oteli su mladiću motku i šutnuli ga tako jako da se spljeskao o zid.

Polako, momče, rekao je Hijena, poručnik nam je još neko vreme potreban živ.

Mene su poštedeli tog divljanja.

Hijena me je samo pogledao i nacerio se.

Poručnika i onog čoveka nastavili su da batinaju svaki dan. Jednom su poručnika doneli vukući ga kao cepanicu, bez znakova života. Shvatio sam da ima nesnošljive bolove u bubrezima. Smočio sam jednu krpu i stavio mu na leđa. Kada se osvestio, molio me je da ga ubijem. Odbio sam. Sa ostalim zatvorenicima nije razgovarao; to mu je izgleda smetalo da i od njih zatraži isto. Čini mi se da mu je neko rekao, neka samo izdrži još malo, uskoro će svakako doći kraj, nema potrebe da mi počinimo greh.

Narednih dana, nisam znao zašto, za mene su stvari krenule na bolje. Premestili su me u jednu sobu na drugom spratu. Tamo sam sreo jednog Albanca, koji se bio javio na poziv za mobilizaciju u ovom mestu, ali oni su izgleda nešto posumnjali i strpali ga u zatvor.

Jedne noći, Hijena i stražar su me odveli u prizemlje da popijem čaj sa njima. U međuvremenu su doveli pet uhapšenih Albanaca. Hijena je pokušao da mi objasni da su oni izdajnici. Poređao ih je, naredio im je da stoje na jednoj nozi i počeo je da ih tuče. Jednome je slomio nogu. Kada se zasitio, naredio je vojnicima da ih izvedu napolje. Seo je i nastavio razgovor sa mnom.

Jednog dana, čuo sam pucanj u dvorištu. Ušao je užurbani čovek kog ranije nisam video, pratila su ga dva stražara. U ruci je držao kalašnjikov. Uplašio sam se. Kao da je imao nervni napad. Dao je stražaru svoju pušku. Drugom vojniku je rekao doslovce: sklonite sa puta tu crkotinu.

Ne znam na šta je mislio. Valjda na neki ljudski leš. Možda poručnikov leš.  Poručnika više nikad nisam video.

Rekli su mi da će me to veče osloboditi. Ali, pre toga je trebalo da dam izjavu o boravku u zatvoru, kako sam tretiran u njemu. Odmah su mi skrenuli pažnju: treba da govorim samo pozitivne stvari. Doneli su kameru i počeli da snimaju. Niko nije digao ruku na mene, nisu me ni takli. Davali su mi redovno hranu i piće, istu onu hranu i piće koju su i sami jeli i pili. Snabdevali su me i cigaretama. OVK je redovna vojska, organizovana, disciplinovana, poštuje sve međunarodne konvencije. Svet treba da skrene pogled na ovaj napaćeni narod koji je ostavljen sam pod kandžama kriminalnog Miloševićevog režima. Ako se to ne uradi, vrlo brzo se može dogoditi nova Srebrenica koja će pasti na savest čitave civilizacije. Toliko.

Dan kada su me oslobodili došao je kasnije nego što sam očekivao.

Izveli su me u dvorište. Doneli su mi moj prtljag. Video sam da su nedostajale neke vredne stvari. Rekao sam im. Pogledali su me mrko. Popeli su me u džip, stavili su mi maramu na oči i krenuli smo. Ipak sam mogao ponešto da vidim. Stigli smo u neki gradić. Bilo je puno ljudi i sve je vrvelo i bučalo. Video sam i vojnika koji nas je uhapsio. Mora da je imao veliki autoritet, jer su ga svi pozdravljali.

Vojnici su se sreli sa predstavnicima Crvenog krsta. Otišli su da popiju kafu. Ostavili su me da čekam u džipu, sa dva stražara. Kad su se vratili, krenuli smo dalje. Auto Crvenog krsta nas je pratio. Nakon što smo prešli jedan kilometar, stali smo. Službenici Crvenog krsta su me pitali da li su me tukli, hteli su da znaju da li imam povrede po telu. Nije mi bilo ni do čega, niti sam razmišljao o bilo čemu. Rekao sam kratko: Ne, molim vas, idemo dalje. Ušli smo u njihov džip i nastavili smo još jedan kilometar puta. Naišli smo na drugi kontrolni punkt OVK. Tamo su završeni pregovori o mom konačnom oslobađanju.

Dakle, mene je spasila intervencija i upornost Crvenog krsta. Neko ih je bio obavestio odmah posle mog hapšenja. To mi je razjasnilo zašto oni iz OVK nisu insistirali na podrobnijem ispitivanju. Na početku im je bila dovoljna moja izjava da sam Hrvat. Hijena me je možda zbog toga gledao drugačije. A da su me malo detaljnije ispitivali prošao bih svakako mnogo gore, možda bi me ubili kao mog psa u Hrvatskoj, a odrubljenu glavu nabili na vrh koca na nekakvom nepoznatom mestu gde me je sudbina neočekivano bacila upravo u vreme kad sam se nadao boljem životu.

Ovo iskustvo, iako je prošlo bez fatalnih posledica, ostavilo mi je trajni ožiljak. Ne mogu da zaboravim. Znate li kako se osećam? Osećam se kao Popa!

Ne bih želeo da pomislite kako laskam sebi upoređujući se sa ovim bićem uzvišenih vrlina... Dakle, osećam se kao ova životinja... ili se možda radi o imaginarnoj životinji... ne znam... Jeste li ikada čuli za to biće koje ja nazivam Popa? Za njega kažu da se veoma retko rađa unutar svoje vrste, jednom u milion slučajeva. Ne razlikuje se ni po čemu od vrste, čak ni po vrlinama koje i ostali pripadnici mogu imati u obilju. Samo što Popa ima nezaustavljivu tendenciju za prevazilaženjem svoje vrste, pa i drugih vrsta, u potrazi za suživotom među njima. Ipak, lav Popa neće odmah shvatiti kad čopor goropadnih lavova počne da ga gleda popreko. Naravno, čopor neće uopšte skrivati svoj stav; preduzeće sve da Popi stave do znanja da ne mogu da svare njegov izlazak van teritorije: to što mu nije dovoljna njegova vrsta; to što se on, kad napadaju krdo bizona na ispaši, uvek nekako probije na čelo, i dok razjareni bizoni ne haju mnogo za njega, on se zavlači među njih kao da ih se uopšte ne plaši. Zato su jednoga dana goropadni lavovi odlučili da održe dobru lekciju ovoj jadnoj budali. Pa su to i učinili.

Dočim, vuk Popa prilazi stadu ovaca iako takoreći nikada ne susreće ovcu Popa kako bi ostvario saosećanje bića samoobrazovanih u ljubavi, toleranciji i razumevanju. Stado ovaca se ujedinjuje i otera vuka Popu. A onda jednoga dana i ovca Popa nasrne na čopor vukova, iako tamo nema vuka Pope koji bi je dočekao (a i ako bi ga bilo, teško da bi mu dozvolili da im ponizi vrstu). S druge strane, i njena će vrsta da joj se naruga, valjaće se od smeha: ho-ho-ho, otišla budala pravo u čeljust vukova.

Ako Popa ne dobije svoje od neprijatelja, njegova vrsta će se postarati da ga smakne kako bi sprečili da se on umnoži i nastavi tu svoju posebnu vrstu Popa, koja bi množeći se, jednoga dana možda mogla da postane preovlađujuća.

Ipak, nema dokaza da će naslednici Pope naslediti njegove gene, kao što ni on sam nije nasledio gene svojih roditelja.

Jeste li me razumeli?

Prevod sa albanskog: Škeljzen Malići

Redaktura: Miloš Živanović

[1] Pogrdni naziv na Srbe.

[2] Varijanta pogrdnog naziva za Srbe.