Beton br.25
Utorak 07. avgust 2007.
Piše: Boško Tomašević

Ponor bez poezije ili o autističkom suverenitetu ničega nad ničim

Odsutnost poezije u pesništvu Dragana Jovanovica Danilova

Post-Levijatan iz trans-ponora

Književna kritika priča jednu «priču» i hoda jednom stranom puta. Književno delo kazuje svoju priču o sebi i ide drugom stranom puta. Iako pripadaju jednoj, logosnoj strukturi, te dve paralele ne seku se, nigde. Književna kritika povodom jedne postojeće jezičke strukture stvara jednu drugu, koja je «druga», i takvom beznadežno ostaje. Drugim rečima, tamo gde se obznanjuje epistemologija «realne sadašjosti», dakle u književnom delu, u diskursu povodom te epistemologije nastaje jedna «realna odsutnost», hijatus, puka brbljarija. Književna kritika je «crna rupa» književnosti. Jezička filosofija od Frica Mautnera (Fritz Mautner), čija se knjiga Prilozi jednoj kritici jezika (Beiträge zu einer Kritik der Sprache) pojavila u po mnogo čemu karakterističnoj 1899 godini, do Hofmanštalovog (Hugo von Hofmannstahl) Pisma lorda Čandosa (‚Ein Brief’ des Lord Chandos, 1902)  pa potom do Tarskog, Vitgenštajna (Wittgenstein), Fregea (Frege), Kvajna (Quine), Kripkea (Kripke) i Štajnera (G. Steiner) kazuje upravo ono što je Saul Kripke pregnantno formulisao, naime da «tako nešto kao jedno sasvim odredjeno značenje, koje bi jedna reč imala, ne postoji. Svako novo značenje koje dajemo reči, jeste jedan skok u tamnost; svaka trenutna intencija može da se složi sa ma čime što interpretiramo. Stoga, ne postoji niti slaganje, niti konflikt». Svaki se iskaz pokazuje/manifestuje kao semantička singularnost. Jedan mudri Jevrej, lutalica, jedan od poslednjih polihistora, Džordž Štajner (G. Steiner), govori o «svetu posle reči».A govoriti o «svetu posle reči» znači svoj život i ljudski život uopšte, dovesti u vezu sa jednom fundamentalnom tristitia, tugom, posve beketovske provenijencije. No, Beket i Štajner su tek poslednji u nizu mislećih ljudi koji ponavljaju ono što je Šeling (Schelling) rekao, izvodeći na svetlost dana prastaru misao, čiju jednu, šelingovsku, varijaciju navodimo ovde, dajući je upravo njegovim, Šelingovim rečima: «Samo u ličnosti je», veli ovaj nemački mislilac, «život; i sva čovekova ličnost počiva na jednoj tamnoj osnovi, koja svakako mora da bude i temelj saznanja» («Grund der Erkenntnis sein muß“). Ovaj stav primenjen na ono što mi sada činimo, na pisanje kao takvo, govori, izmedju ostalog, da je svako pisanje, gledeć izvesnog «jezičkog značenja», ili očekivanja da će se značenje u nekakvoj svojoj samosvojnosti pojaviti, jedna nova uzaludnost, upravo onako kako smo to vidjenje sa, takodje ne malom tristesse, postavili u svojoj svesci stihova Nova uzaludnost (2005). Da ironija bude veća, ali na našu radost, niko od tzv. «oficijelne srpske književne kritike» svesku nije pokušao da «pročita». Sveska je bila data ćutanju, kao što će i nastavak tih svezaka biti svesno davanje njih ćutanju. Konsekventni skepticizam nije nešto kome svako dobrovoljno podleže. Na protiv, svet reči, svet književnosti, je svet licemerja i nedoslednosti. Onaj koji, primera radi, piše o «gnezdu nad ponorom» kao gradjanin ni malo ne sumnja u svoj pesnički jezik, niti u jezik onih koji o tom jeziku pišu. On je suviše gradjanin, a malo pesnik, ako je uopšte pesnik, koji se ni slučajno i nigde, kako kao «pisac», tako kao gradjanin i osoba koja čita to što retorički Levijatan srpske književne kritike piše o njemu, nikad protiv tog besmisla praznog, neautentičnog, blasfemičnog žargona, nije pobunio. Ako knjiga nekoga pesnika govori «o traženju utočišta u jednom podemonjenom svetu», onda, pitamo se, gde se taj svet, uistinu, nalazi: ako je, navodno, dat u knjizi, u pesmama te knjige, onda je to jezik koji radosno i bezazleno govori o podemonjenom svetu, govoreći «o», ali ne pokazujući «podemonjeni svet»: on, dakle, laže, i kao Pesnik, i kao gradjanin. Da li se taj «podemonjeni svet» uistinu nalazi u svetu čitalac to ne može da iskuša unutar autonomne evidencije pesme, jer Pesnik taj svet o kome navodno peva, peva kao radosni cirkusant (bez demonske pozadine jednog «cirkusanta»). Ukoliko se, pak, taj svet ipak nalazi negde izvan, onda mi Gradjaninu Pesniku možemo da verujemo na reč, ali ne moramo. Na svetu je toliko nesrećnih spadala u liku i odori Pesnika koji to što tvrde, tvrde bez pokrića, to jest bez odore dela iza koga stoji kako pesnička uverljivost (uverljivost Reči), tako i ona privatna i ljudska. Da li je Pesniku poverovala srpska književna kritika?  Sudeći po izjavama da je ovaj pesnik «jedan od najznačajnijih živih srpskih pesnika», da je «jedan od najboljih pesnika naše savremene poezije» - jeste. Unutar jednog jezika (pesničkog) i jezika povodom jednog jezika (jezik kritike) sagledavamo jednu posve shizofrenu situaciju: jedan čovek piše o navodno «podemonjenom svetu», dok neko drugi, iz podemonjenog sveta, vidi i «sagledava» da je neko o tom «podemonjenom svetu» pisao najbolje od svih koji pišu o takvom svetu kakav je. Ako je neko spolja, iz «podemonjenog sveta» mogao da razume «podemonjeni svet» prisutan, navodno, i u pesničkom delu, onda taj neko ili ne  boravi u jeziku ili ne boravi u svetu nego u Demoniji puke Brbljarije, parafrazirajući tek ono što nikako nije mogao da razume. Nalazi se, dakle, u onome što Hajdeger naziva «zapalost». Drugim rečima, srpska književna kritika, povodom pesnika D.J. Danilova podlegla je jednoj semantici pukih internih, palanačkih relacija, duhu «golubarnika» spostvenog jezika koji se, slučajno ili ne, poklopio sa «golubarnikom» jezika koji nije uspeo da ispeva jednu «kontingentnu svetskost» toga o čemu je nameravao da peva. Jer to na šta se pesnikove reči odnose, biva i ostaje samo rečju, puka samoreferentnost koja uporno i prisilno ponavlja upravo tu samoreferentnost. U stvarnom, podemonjenom svetu govorilo bi se o pacijentu koga muče prisilne ideje. Posledica koja u ovom slučaju prati poeziju ovog pesnika je jedan, više slučajem, no darovitošću, iskamčen ontološki nihilizam: u toj poeziji nema sveta, ni podemonjenog, ni nepodemonjenog. Na delu je Brbljarija bez transcendencije. (Pod uslovom, dakako, da postoji Brbljarija sa transcendencijom, što se, verujemo, nadrealističkom pesničkom pokretu ne može da porekne). Na Brbljariju o kojoj je ovde reč neko ko promišlja prirodu jezika, posebno pesničkog, može biti dvostruko osetljiv. S jedne strane moguće je da se zapita otkuda proishodi nagon da neko u Praznoslovlju vidi smisao, kada smisao tek jedva može da bude pronadjen (i onda je on «suvo zlato» ljudskog Duha) u privilegovanim objavama, privilegovanih momenata, privilegovanih, nadarenih ljudi kojima se to dogadja ili u ćutanju (Vitgenštajn), ili u momentima «epifanije» (Džojs) ili u auratičkim stanjima (Benjamin). Ponekad, dakako, i u momentima manje «svetim» od pomenutih, iako i tada imamo posla sa pristojno nadarenim ljudima i kojih medju jednim narodom uvek ima manje nego što ima «pesnika». U svakom slučaju, manje nego što kod srpskog naroda ima Bećkovića, Petrov Noga, Simovića, Marčetića, Grujičića Danilova, Karanovića, od kojih ni jedan nije «Bećković», «Petrov Nogo», «Simović», «Marčetić», «Grujičić», «Danilov», «Karanović», no tek samo siva eminencija sopstvenog imena koja stoji na čelu njihovih knjiga bez vrednosti, a naročito bez onih vrednosti koje zahteva duhovna situacija kraja 20. i početka 21. veka. Ni jedan se od ovih pesnika u toj situaciji nije snašao. Jedni su bili sabornici srpskog nacionalističkog Panteona i «parohijalne zatucanosti», te to i ostali: konzervatori jedne «ontološke omraze» ne ničega, no omraze jezika (upravo, navodno, onoga što im je «sveto»), doprineli su – baš tako zlatousti – porazu srpske poezije. Većina drugih koji su se, istini za volju, distancirali od prvih i gotovo nikakvih dodirnih tačaka sa prvima nisu imali, bili su pesnici «za svaki slučaj». Naime, oni kojima nikako ne možete da udjete u trag zašto pesmuju, zašto pišu pesme, osim ukoliko ih, sudeći po rezultatima, neka unutarnja kuvarica ka tome u njima ne tera. Ako se zapitate zašto postoje pesme ovih pesnika primorani ste da kažete: prosto stoga što su ih ovi pesnici napisali. Reč «pesnici» u prethodnoj rečenici nismo stavili medju znakove navoda. I loši pesnici imaju pravo da postoje. U toj činjenici manifestuje se izvorna demokratičnost jezika. Svako može da piše pesme, kakve god da su. Zašto postoji književna kritika koja o tim pesnicima piše? Jednostavno stoga što ona hoće da piše to što o tim pesnicima piše. Hteti biti pesnikom na-silu-Boga je jedno, ali isto tako pogubno kao  i pisati pozitivnu književnu kritiku o delu koje nema pokrića u samoj Reči (u izvornom Logosu) kojom se (kojim se), navodno, bavi. Praznoslovlje drugog stepena važnosti zbiva se u diskursu onoga što bi neko rado nazvao «književnom kritikom» ali da to tako i nazove  brani mu uverenje da  oni koji sebe nazivaju književnim kritičarima jesu, blago rečeno, družina  sastavljena mahom od ne-stvaralačkih duhova, čiji je sekundaran, parazitski diskurs, sklon ad-hoc sudovima i, štaviše, ne samo sklon, nego se, faktički, najvećim delom, od takvih sudova i sastoji. Takvi su, na primer, sudovi naših kritičara o Danilovu (o čemu će biti pisano), kao i o Bećkoviću, Petrov Nogu, Marčetiću, Karanoviću, Tešiću, Danojliću, Simoviću, i o brojnim drugim pesnicima. Dakako, kada Vergilije čita Homera, kada Dante čita Vergilija, kada Rasin čita Evripida, kada Breht čita Marlouovog «Edvarda II», kada Žene čita Strindbergovu «Gospodjicu Juliju» kada Džojs ili Paund čitaju Homera, kada Tolstoj čita Flobera, kada Tomas Man čita Fauste drugih autora, kada Fuko čita «Don Kihota», kada Derida čita Rusoa – tada je reč o jednoj «aktivnoj kritici». Ti autori čine od «teksta prošlosti jednu prisutnu sadašnjost» (G. Štajner), energija jednog velikog autora podstiče energiju drugog velikog autora, pretvarajući prvu u stvaralačku odgovornost drugog. Tu se ne radi o primitivnim, prostačkim redukcijama, no o stvaralačkom aktu prvoga reda. Drugim rečima, postoji kritika i «kritika». Hoćemo li kritike onih «kritičara» koji svakog pisca s kojim su se sreli nazivaju «najvećim našim savremenim piscem» nazvati kritikama? Da li ćemo im poverovati na reč da su Bećković i Danilov najznačajniji savremeni srpski pesnici? Kao da u drugoj polovini 20. veka nisu pevali i Davičo i Matić i Miljković i Popa i Brana Petrović i Raičković i Aleksandar Ristović i Bora Radović i Jovan Hristić i Vojislav Despotov i Vujica Rešin Tucić, i Ljiljana Djurdjić, i Milutin Petrović, i Duško Novaković, i Ana Ristović i Dejan Ilić, i Nebojša Vasović, i Nemanja Mitrović i Vlada Kopicl i Jovan Zivlak i Milan T. Djordjević a bogme i – Crnjanski. Kuda sa tim pesnicima? I još nešto, ne manje važno od ovoga do sada rečenog. Naime, kako zaboraviti, da – u pogledu spram čisto lingvističke razine, odnosno spram genetske, tipološke i standarološke razine – istim jezikom, samo na različitim njegovim varijetetima (na hrvatskom, pa i na tzv. «bosanskom» i «crnogorskom»), pišu i hrvatski, i bosanski i crnogorski pesnici? Hoćemo li nekim od tih pesnika (Hrvata, Bosanaca, Crnogoraca) suprotstaviti Danilova, Bećkovića, Noga, Grujićića, Simovića, Tešića uzimajući ih za «uzorne» i «vodeće» koji danas pevaju na tom istom jeziku unutar jednog od njegovih varijeteta? Ili im unutar tog varijeteta jednog jezika, u ovom slučaju srpskog, suprotstaviti značajnije i ozbiljnije pesnike od navedenih? Recimo upravo one malopre navedene: od Crnjanskog i Miljkovića do Despotova, Novakovića, Zivlaka i Kopicla? Spuštajući se sada sa široke razine jezika na kome naši pesnici pišu, ovde tek ovlaš pomenute, a ostajući u okvirima povoda zbog koga ovaj ogled pišemo, zadržimo se, opet nakratko, na psihološkoj ravni čina pesmovanja, onoj, dakle, ravni koja govori o moranju  pisca (pesnika) da delo, o kome god da je reč, stvori. Šta, primera radi, čitajući  «osveštane» knjige D.J. Danilova  Kuća Bahove muzike  i  Homera u predgradju, nama sugeriše, iz tkiva samih pesničkih tekstova koji se nalaze u pomenutim knjigama, da je autor pomenute knjige morao da napiše? Da li je, uistinu, morao da ih nama preda tako kao što je svoj «tovar» pred nas, svojedobno izručio Miljković ili Aleksandar Ristović? A, ukoliko je te knjige i morao  da napiše za sebe, što  možemo da razumemo, čemu ih je nama podarivao? Ne radi li se tu pre o simulaciji moranja, a manje o istinskom moranju? Ili bar o moranju  koje je sasvim neuverljivo, jer je, pre svega u Delu, dakle,  na umetničkoj razini, ostalo neuverljivo i umetnički slabo uspelo.Istini za volju, simulaciju moranja nisu izmislili ni Danilov, ni Bećković, ni Simović, niti Grujičić, niti Petrov Nogo, niti Karanović, niti Tešić. Brojnim drugim pacijentima, bila je to, pored nedarovitosti, glavna bolest, preko koje je savremena srpska književna kritika-klinika ili prešla, ne primećujući je, ili blagoslovila i lečila degutantnim hvalama, dodvoravajući se čas politici tih pesnika, čas politici onih čiju podršku imaju.  Književna Klinika je razudjeno poprište dogadjaja i borbe. Prljave borbe – za šta? U ime koje ideje: estetičke, političke, društvene, estetičko-političke, u ime koje vrste razuma, tekućih poetikâ se bore srpska književnost i književna kritika? Naravno, neke bezazlene prirode bi rekle kako ove «pesnike» i njihovo sveštenstvo već iza onih vratnica čeka «sud istorije». Medjutim, na taj «sud istorije» u doba patogenih stanja komunikacije čiji se kraj ne vidi ne možemo da se oslonimo. Nismo sigurni da danas istinski veliki autor može da računa sa tzv. «sudom istorije». Velika dela naći će se u tami zaborava. Ostaće, po svemu sudeći, upravo oni pisci koji su beznačajni i u kojima obitava priroda jednog Herostrata. Tim ljudima nikad nije u glavi Delo, no bolesna žudnja za moći. Odatle crpu volju za komunikacijom sa tekućom kritikom, sa redakcijama časopisa, sa tekućom politikom, sa organizmima moći. Povratna sprega je, takodje prisutna i razumljiva. Svet ne interesuje Delo, već se povodi za harizmom autora (Bećković, Ćosić, Kapor, Crnčević, pisac «Milutina», pisac «Noža», svaki u svom domenu i štetočinskom brlogu) koga će, opet, drugi, u povratnoj akciji, iskoristiti za komercijalnu ili kakvu god drugu dobit. Unutar sociologije književnog uspeha uvek se, izmedju ostalog – na to nas podseća Pjer Burdije –  mora pojmiti i situacija pisca «u prostoru pozicijâ koje čine književno polje». Setimo se samo šta Flober piše Žorž Sandovoj (2. februar 1869): «Gde ste čuli za kritiku koja se na zaista izražen način zanima za delo samo po sebi?  Veoma tanano se analizira sredina iz koje je delo poteklo i uzroci koji su doveli do njegovog nastanka, ali unutrašnja poetika?(....) Nikad!»
Ovo o čemu smo do sada govorili ima svoje teorijsko-epistemološko utočište u  sintagmi epilog strukture, a koja se, u stvari, odnosi na dramatsko, epiloško vidjenje strukture jezika u «doba posle reči».Nastalo je, veli se u velikim i širokim epistemologijama koje znaju o čemu govore, «doba odsutnosti reči». Posledica toga, u jednom strogo «filosofskom-semantičkom smislu je – ontološki nihilizam»: «Istina reči je odsutnost sveta». Ono što nas u svemu ovome pomalo (no ne preterano) teši jeste činjenica da u reči «epilog» i dalje egzistira pojam «logos-a». Epiloško praktikovanje strukture jezika u doba «posle reči» pojačano je, - da ostanemo u okvirima samo srpske književnosti, srpskog pesništva posebno – postojanjem patrijarhalnog, u biti opakog, ne samo naivno-primitivnog, plebejskog nacionalizma. Pri tome, dakako, mislimo na period izmedju 1987 do danas, od Noža, Milutina  i Ćeraćemo se još  do «biografske mitologije» Ječma i kalopera Rajka Petrova Noga, i Vergilija mu kroz pakao ječma i kalopera, Gojka Djoga. Njihov familijarni oblik prihvatanja sveta, sa svojom «deseteračkom hajdučijom» (Grujičić, navedeni Petrov Nogo, Djogo, Tešić) jeste, Negacija. Negacija savremenog jezika sveta, njegovog dostojanstva, rezultirajući porazom poezije unutar kolektivističkog (na način snopa «fascio») trabunjanja šumadijsko-hercegovačke provincije duha o «Istoriji» i «Nebesima», «Krvi» i «Sabornosti». Njihovo stvaranje bilo je, jednostavno rečeno, u suprotnosti onoga što se od poezije očekuje. A upravo samo od pesnika, ne od filosofa, očekujemo istinu, dakako ne u filosofskom smislu te reči. I ovu rečenicu mi ne stavljamo pod znakove navoda, iako je tu rečenicu ispisala, svojevremeno, Hana Arent (Hannah Arendt) u svome «Denktagebuch», budući da ta rečenica o onome što kazuje mora, kao prihvatanje toga-o-čemu-se-u-pesništvu radi da pripadne u deo svakom pesniku.
Okrenimo se, konačno, onome o čemu u ovom ogledu želimo da govorimo, a što smo, namerno, i u «gemištu» različitih konotacija, u dužem uvodu, već bili pomenuli. Povod je pesništvo Dragana Jovanovića Danilova. Konkretnije, i uže, zbirka pesama pod naslovom Gnezdo nad ponorom (2005). Rad smo zamislili kao a/ promišljanje o pesništvu toga pesnika, kao b/ razgovor sa tekućom srpskom književnom kritikom i nekolikim njenim «izletima» povodom Danilovljevog pesničkog dela i, c/ kao diskurs (discours) o dometima i smislu književne interpretacije čemu se nijedan književni teoretičar i epistemolog književnosti ne sme opirati, naročito ne posle tzv. linguistic turn, i naročito ne posle najnovije promene paradigme u stvarima tumačenja književnosti, pri čemu imamo naročito na umu «novi istorizam» (Stephen Greenblatt, Louis A. Montrose, Clifford Geertz, Anton Kaes i dr.).
- Zašto, pitaće se mnogi, toliki instrumentarij i tolika «orudja» povodom jednog pesnika na čijem je mestu, komotno, mogao biti i neki drugi, njemu sličan, recimo, Vojislav Karanović ili štićenici kritičara doktora Pantića, doktorke Bojane Stojanović Pantović,  magistra Vase Pavkovića, ili, u istoj školi stasavajućeg i već jako «važnog» Milete Aćimovića Ivkova, «beogradskog kritičara». – Stoga, odgovaramo, jer je posve svejedno govoriti o Danilovu ili o Karanoviću, o Marčetiću ili o Tešiću: svi oni imaju iste zaštitnike i iste promotere, pri čemu je rečnik zaštitnika o štićenicima posve isti i jednoobrazan kao da se govori o žetvi žita, a ne o (do)prinosima dotičnih ljudi književnosti i kao da te navodne srpske pesničke veličine ne bi, barem usput, trebali da imaju neki prepoznatljiv lik, rukopis i pesnički profil. Ako ga kojim slučajem i imaju (što bi tek trebalo da bude istraženo, prethodnim «istraživačima» se, naime ne može verovati na reč) onda bi i jezik njihovih zaštitnika o njima trebao da bude profilisan tako da znaci prepoznavanja njihovih štićenika budu evidentni, s jasnim znacima štićenikovog ličnog pisma. Ovako, ukoliko bi se kojim slučajem raspisala «poternica» za Danilovljevim pesničkim likom, lako bi se moglo desiti da se u rukama ras-pisivača nadje Karanovićev, Marčetićev, lik Saše Radojčića ili pak pjesničko/pesnički lik Gojka Božovića (poslednja dvojica, zajedno sa dr. Pantićem, a ponekad i sa mr. Pavkovićem, pripadaju posebnoj grupi: čas su štićenici, čas zaštitnici, što je, dakako, više nego udoban položaj u Beogradu i u valjevsko-šumadijskom okrugu). Neka ne bude nespomenuto da i pesnici-skribenti hajdučijsko-hercegovačke nahije (oni što se «pale» na rimu i deseterac) imaju svoje zaštitnike, a kada su ti zaštitnici u nekim slučajevima i sami «pjesnici», onda ti isti prestaju biti zaštitnici, nego se prvima ponude da im budu štićenici. I jedna i druga «pesnička škola» u praktičnom životu se služi istim dobrima i istim, jezuitskim sredstvima! U svemu, neka bude rečeno da se jedan veći deo srpskog savremenog pesništva kreće izmedju populističke poetike Sabornosti (zloupotreba opanka i ognjišta) i loše snabdevene pesničke Biblioteke, te površno pročitanih knjiga iz te Biblioteke, mahom iz treće ruke (zloupotreba postmodernističkog Arijadninog konopca). O ostalim, o časnim pesnicima koji se ne kreću ni u jednom od dva spomenuta «okruga» pisaćemo drugom prilikom.
Na početku našega rada naveli smo naš stav da književna kritika priča jednu «priču» i hoda jednom stranom puta a da književno delo kazuje svoju priču o sebi, idući drugom stranom puta, pri čemu se ta dva pravca hodanja ne seku nigde. Može li se na temelju ove konstante, ukoliko je se dosledno držimo, zaključiti da Danilov i Nogo, Karanović i Tešić, kao i neki drugi, ovde nespomenuti pesnici, mogu da pesmuju šta hoće i kako hoće, da od pesništva čine i nerimovanu i rimovanu Brbljariju, a da im diskurs (književne kritike) koji je po prirodi sekundaran, niti može pomoći, niti odmoći, te da je taj diskurs jedna retorička  zidanica na pesku, bez mogućnosti vrednovanja, to jest bez mogućnosti iskazivanja suda.  Drugim rečima – i uzimajući primere namerno ad hoc –  da izmedju Danilova i Šalamuna, Šalamuna i Zagoričnika, odnosno da izmedju Darka Kolibaša i Aleša Debeljaka ne postoji ni jedno važeće i upotrebljivo sredstvo vrednovanja pomoću kojega bismo mogli izdvojiti valjanu i dobru poeziju od loše, imenovati prirodu razlike izmedju radova tih pesnika? Takodje, u istom kontekstu može da se pita: kako je moguće razlikovati valjanu književnu kritiku od loše, neuverljive i pogrešne? Da li svaki kritički stav i svaki kritički sud stoje u istoj vrednosnoj liniji, i podjednako su valjani te da je u tom smislu nerazuman svaki prigovor na kritičarev sud? Sloboda umetnosti je bezgranična, ali kako stoji sa slobodom sudjenja? Šta je sloboda prosudjivanja bez odgovornosti? Drugim rečima: brišemo li mi primarni tekst pred sekundarnim diskursom književne kritike, objavljujući time da je sve, u krajnjoj liniji, književnost  ili brišemo li mi sekundaran duskurs ipred lica primarnog, govoreći: postoji samo književnost? Praktično pitanje ovde glasi: da li mi treba da se za malopre rečeno izvinemo i Danilovu, i Petrov Nogu i Karanoviću pošto književna kritika nema legitimni izvor postojanja, pa je, stoga, svaki negativan iskaz o autorovom «delu» istovremeno i negativan iskaz o njegovoj gradjanskoj ličnosti, ili: treba li mi da se izvinemo i književnoj kritici koja bezprizivno hvali «delo» D. J. Danilova, pošto su, navodno svi pozitivni sudovi jednakovredni, a negativne valja izbrisati zbog zakona o konzensusu koji brani  mišljenje takozvane «većine»? No, ovo poslednje pitanje «o izvinjenju» je retorsko i kvazi pitanje. U naš pregled skeptičnosti spram sekundarnog diskursa, a radi temeljnijeg, iako samo taksonomskog, upućivanja u problematiku o kojoj je ovde reč, valja nam da pribrojimo i onaj čuveni esej Suzan Zontag (S. Sonntag) iz godine 1964 pod naslovom «Protiv interpretacije» kao i jedan kasnije nastao esej Hansa Magnusa Encensbergera (H.M. Enzensberger) pod naslovom «Jedan skromni predlog o zaštiti mladeži pred proizvodima poezije» («Ein bescheidener Vorschlag zum Schutz der Jugend von den Erzeugnissen der Poesie» /(u: «Tintenfisch» (Jahrbuch für Literatur), 11/1977)/. Takodje jedan esej Bota Štrausa (Botho Strauß) pisan kao predgovor Štajnerovoj knjizi «O realnoj sadašnjosti» («Von realer Gegenwart“, 1990, englesko izdanje 1989) pod naslovom Ustanak protiv sekundarnog sveta («Der Aufstand gegen die sekundäre Welt»), kao i studije Johena Heriša (J. Hörisch): «Bes razumevanja. Ka kritici hermeneutike», (Die Wut des Verstehens. Zur Kritik der Hermeneutik,1988) i Aksela Šprea (A. Spree) «Kritika interpretacije» («Kritik der Interpretation», 1995). Nećemo dalje nabrajati dela koja govore u prilog protiv interpretacije. Bibliografija dela sa navedenom temom obimna je, a za prirodu našeg rada iscrpnost u ovom pravcu nije nužna. Zajednička crta svih ovih veoma radikalnih kritika interpretacije jeste da sve one sadrže dve ravni posmatranja: jednu estetičku (koja pledira za otvorenost i nezaključenost svake interpretacije razumevanja smisla) i jednu naučnu (koja se zalaže za konačnost interpretacije s obzirom na prirodnu konačnost ideologije koju delo pripoveda/propoveda, ali i s obzirom na apsolutnu primarnost primarnog teksta spram govora o tom tekstu koji je, po prirodi, sekundaran). Naučna ravan je gotovo apsolutno isključiva i odbacuje svaku potrebu za interpretacijom. Estetička ravan sagledava problem interpretacije sibilistički, odnosno iz ugla  heterotopije (naziv je Fukoov): kao delatno mesto sa koga naši prostori željâ mogu biti sistematski opisani i ovladani, a što je prostor i mesto kulture, odnosno njen uredjujući arhiv. Kada se više ne insistira na traženju smisla dela zapretanog ispod znakova, nego kada se tekst ispituje u pravcu toga kako on funkcioniše, kako analizira i komponuje načine svoga pretstavljanja nastaje jedan nov odnos koji jezik uspostavlja prema samom sebi – nastaje kritika. Kritika se radja onda, veli Fuko, «kad jezik samog sebe ispituje na osnovu svoje vlastite funkcije». Komentar pokušava nešto nemoguće: naime, da obnovi tekst. Kritika je ta koja ispituje jezik koji, tada, u funkciji kritike, samog sebe ispituje. (S)misao je prosta operacija i «pripada samo predstavi svakog pojedinca», iskazivanje te misli je sukcesivna operacija. Jezik se kao nešto sukcesivno suprotstavlja simultanom. Jezik, kao i književna kritika, analizira, pokazuje red u prostoru teksta. Pravo pitanje, dakle, u našem slučaju glasi: da li se pesnički jezik D.J. Danilova na bolji način pretstavlja u prostoru pesme-teksta, nego što je to slučaj kod drugih pesnika ili se, štaviše, kako to tvrdi srpska književna kritika, taj pesnički jezik pretstavlja na najbolji mogući način, tako da prevazilazi sve (ili gotovo sve) postojeće pesničke tekstove srpskih pesnika koji su stvarali u drugoj polovini 20. veka. Pazimo: srpska kritika tvrdi da je Danilov «jedan od najznačajnijih živih srpskih pesnika». U bukvalnom prevodu toga šta kritika kaže na jeziku osnove , dakle na jeziku samom, to znači da je Danilov (kao čovek) jezik, jedna lingvistička individualnost, što je, dakako, nonsens prvog reda. Nazvati jednog pesnika najboljim znači reći da je sam postao predmet jezika, što ili može samo Bog ili može srpska književna kritika i Bog (ostali ne mogu), ili što može Danilov i Bog (a ostali,opet, ne mogu). Reč je, dakle, o bestidnim glupostima. A ukoliko se time mislilo reći da su Danilovljeve pesme najbolje, ili medju najboljima što srpska lirika ima, pitamo: ko je do toga saznanja došao i kako?  Da li je čitao sve što su srpski pesnici od 1945 do danas napisali? Ako jeste, da li je sproveo bilo kakvu analizu svega stvorenog, i to taksonomski evidentirao? Ako jeste kojom je to naukom ovladao, na koji način se opredeljivao za najpouzdanije analize, kojom se metodologijom  poredjenja služio, da li je sam izmislio tu čarobnu metodologiju ili se, pored svih nas, služio nekom već postojećom a da mi nismo znali da je toliko valjana i efikasna? Dobro, da ne idemo u apsurd i ne poslužimo se nečijom glupošću da bismo od iste pravili sprdačinu. Rekli bismo ipak još nešto gore pre nego što bismo glupost komentatora nazvali glupošću: rekli bismo da je takav govor zapravo govor unutar fašistoidnih znakova koji se formiraju po volji nekog suštinskog snopa koji definiše ideološko jedinstvo poezije, na način kako je to jedinstvo u fašistoidnim društvima bilo uvodjeno u polje apsolutno poželjnog vladanja. Staljinizam je u tom slučaju bolji. On kaže: možeš pisati poeziju kakvu ne piše Danilov, ali ne možeš je objaviti (slučaj Mandeljštam, slučaj Harms itd.). Fašizam kaže: ne smeš je ni pisati. Vrednosti postoje samo unutar onoga što je sakralizovano. I što je obeleženo nemuštošću – kao svastika. U protivnom sledi egzil ili Aušvic. (slučaj: T. Man, Benjamin, Breht i da ne nabrajamo). Reklo bi se da izmedju Rozemberga i savremene srpske književne kritike ne postoji nikakva sličnost!? Primeri fašistoidnosti savremene srpske književne kritike mogu da se nadju i kada su u pitanju i drugi vlasnici pravovernog poetskog mišljenja medju Srbima: Bećković, Petrov Nogo, Tešić, Simović. Dakako, ovoj istini srpske književne kritike nužno je suprotstaviti jednostavnu istinu: «Najbolje tumačenje umetnosti nalazi se u samoj umetnosti». Da li se na temelju ovoga diktuma može nešto da primeni kada je u pitanju sakralizovani pesnik D.J. Danilov? Konsekventno gledano, to bi značilo pustiti Danilova da peva od jutra do sutra i proizvodi svoje pesme, koje će već sutradan biti sakralizovane od srpskih književno-kritičkih jevandjelista. U toj «poeziji» se, navodno, nalazi sve, radi se o «valjanoj» i «značajnoj» pesničkoj umetnosti, i, što je, apsurdno, tamo će se i ubuduće nalaziti sve. Sama «ovejana suština» pesničke umetnosti! Jevandjelisti su tu samo da nas obaveste da je ovaj pesnik upravo objavio svoju najnoviju zbirku, da prozbore nekoliko proverenih bajalica i Danilov ide polako ka večnosti. Šta je sa trećom mogućnošću, naime da neko ko ne traži blagoslov od nemušte skribentske većine koju pesništvo D.J. Danilova omamljuje, progovori o tom pesniku, uzimajući ga za paradigmu mnogih drugih govora srpske književne kritike o savremenim srpskim  pesnicima? Ima li smisla ovakvo stanje podvrgavati protivkritici? Da li ima smisla rozenbergovsko proizvodjenje veličinâ u jednoj kulturi podvrći kritici sredstvima same kritike i koja je samo to i ništa drugo, a ne i ideologija i ne politika? Da li se sa socijalizmom uistinu završila epoha proizvodjenja tekućoj politici podobnih umetnika, od kojih Danilov nije  baš najbolji primer, ali zato jesu i Petrov Nogo, i Bećković, i Tešić, i Grujičić, i Simović i masa netalentovanih rimbadžija od kojih Kultura 21. veka, niti srpska, a još manje svetska, ništa neće imati i koji će, ti isti pesnici, generacijama koje dolaze služiti kao dobar razlog za stid i dobar primer za podsmeh. Imam li ja pravo da se stidim tih pesnika zbog njih samih, zbog činjenice da su unutar kulture kojoj i ja pripadam ovenčani srednjevekovnim znamenjima kojih bi se stideo upravo taj srpski Srednji vek, jer su isti dozlaboga loši ponavljači Neponovljivog. Njihova imaginacija, ako tako šta uopše poseduju, u njihovim kondacima i (s)pevovima niti doseže Srednji vek, čineći mu tako Hvalu, niti vizijom upire u vek koji tek što je započeo, hrabreći ga, ali i upozoravajući ga za ono što je za ovih kratkih sedam godina učinio, ali i (po)činio. Drugim rečima: gde je svetskost tih pesnika, gde su mesta na kojima oni ukazuju na put ka planetarnom mišljenju i planetarnom pesmovanju? U čemu se, s druge strane, sastoje, postoje li kod tih pesnika, znaci bitnog pesmovanja, pesmovanja koje govori o reč(nom) zasnivanju bivstvovanja u pesmi koje onda, na način odgovora, uspostavlja razgovor sa pesništvom jezika, sa njegovim stalno ponavljajućim govorom o poreklu jezika? Ne pita li Hajdeger s pravom: «Jezik i velika tišina najjednostavnije blizine bitka i svetla daljina bivstvujućeg kada tek reč samo deluje – da li će doći to vreme?!» Jer, pesništvo «nije nikakva igra, no budjenje i sabiranje najvlastitije biti pojedinca, čime se ovaj vraća u temelj svog opstanka. (Ono) je Kaža neskirvenosti bivstvujućeg» i isto tako kazivajuće nalaženje bitka. O takvoj poetici jedva da postoje tragovi u srpskom pesništvu, ali nikako ne i unutar pesmovanja navedenih pesnika. Vratimo se, stoga, našem radu kako bismo pokušali da to pokažemo na primerima, ovoga puta, nadjenim u pesništvu D.J. Danilova, «jednog od najznačajnijih srpskih pesnika druge polovine 20. veka»!!!???, te da vidimo kako njegove pesničke sheme obelodanjuju «najskriveniju alhemiju reči» i «da li čuvaju poetsku svetinju».
Metabaza (metabasis) je ime za prelaz preko granice koji nije dozvoljen. Nomadski um je, medjutim, ime za jedno mišljenje koje ne mari za priznate granice. Jer, ko čuva to što mi danas i sada prelazimo? Samozvani čuvari lažnog blaga i samozvani stvaraoci neuverljivih poetskih pisama koje čuvaju podmitljivi čuvari, ništa bolji od onih koji su trčkarali po prestoničkim književnim listovima i časopisima i zamahivali budacima u doba socrealizma na ovim prostorima kada je trebalo imati vrlo malo talenta i darovitosti pa postati velik poput Mije Pavlovića. Predjimo, dakle, te granice! I, evo, našli smo se u situaciji, kada je reč o pesniku Danilovu, kao onoj kada je Pavlović svojevremeno bio objavio svojih «87 pesama» (1952). Slično doba i slično odstojanje. Kada posle Velikog rata u zemlji u kojoj peva socrealizam, staljinizam, zogovići i djilasovština, evo pesnika koji ispevava prosečne pesme, ali nikako ne i u duhu onoga šta se od pesnika u tom istorijskom trenutku očekuje. Kritika je iznenadjena, zatečena. Reskira se priznanje. Priznanje prolazi. I, evo, korak ka nečemu novome u istoriji srpske (tada jugoslovenske književnosti) je učinjen. Granica je uspešno predjena. Kuća Bahove muzike (1993, 1998), Alkoholi s juga (1999), Homer predgradja (2003), Gnezdo nad ponorom (2005), da pomenemo samo neke od Danilovljevih zbirki pesama, dolaze u trenutku kada zemljom Srbijom vladaju «noževi», «ćeranije», kaporovština u žurnalizmu, ledena jeza bivšeg humoriste Brane Crnčevića, rimbadžijski stihovi velikog Radovana-Psihijatra-Nacije, kosovski zaleti raznih djoga i noga, rakitića,  simovića i grujičića, pesme i stihovine «krvi i tla», razne pesničke ćosijade, pri čemu ostaci «nezaklanog naroda» od Indjije do Šumadije, a odatle do-još-ne-zna-se-gde Juga Srbije, stružu gusle, pišući i pašući žrtveničke memoare oko «polutara srpske planete» - e, u takvoj atmosferi objavljuje knjige D.J. Danilov i, s pravom biva dočekan, kao novator. U poredjenju sa malopre opisanim ratnicima-škrabantima, doista ga možemo videti kao čoveka čistog i neumrljanog mastilom Nepesnika. Sa puno radosti možemo da ga sagledamo kao nešto Drugo i Drugačije. Dakako, Danilov nije bio usamljen u okrilju poetike koju je ispisivao na svojim pesničkim stranicama. Pored njega stvarali su i brojni drugi, časni pesnici u znaku iste ili slične poetike. Mnogi, daleko od svakog priznanja, mnogi posve nepročitani. Mnogi posve prljavo i gadno prećutani. Biće jednoga dana i o njima govora! Tada će od Danilova, verujemo, ostati ono što Danilovljevo pesništvo jeste: Postmoderna iz provincijske Biblioteke, Postmoderna bez svetskosti, bez angažovanosti unutar Kulture sveta, bez kairos-a i profatičkosti jezika, bez mesta onoga oživljujućeg stvaralačkog reči i smisla, jezika i mišljenja,  bez jednog ponovnog rodjenja unutrašnje pneume kao skrivenog genius-a jezika, bez izlaska  «poetičke igre sveta» u jezik, i bez dramatičnosti i drame neokončljive igre jezika svekolikih svetova. U najboljem slučaju, to je aranžirana poezija koja, sticajem okolnosti, učestvuje u čistkama nacionalističkih, demencijalnih bardova, upravo onako kako je to činila, svojevremeno, poezija Miodraga Pavlovića u okružju socrealizma i ždanovizma. Stoga to Drugo i Drugačije Danilovljevog pesmovanja valja da bude prosudjivano unutar Zamka i dvorišta u kome je stvoreno. Evo, kazuju njegovi kritičari, dolazi iz mraka nepatvoreni Pesnik Postmoderne, dolazi nam pravo iz Biblioteke, u čijim stihovima se ogleda, kako jedna slabo pismena kritičarka veli, «svepovezanost najudaljenijih prostorno-vremenskih elemenata iz perspektive sinestezijskog simultanizma» a što, kao posledicu ima «upravo palimpsestnu, sedimentnu strukturu teksta» (Bojana Stojanović Pantović). Atmosfera je, dakle, kako rekosmo, veoma slična 1952. godini kada se pojavljuje Pavlovićeva knjiga «87 pesama». Zašto je baš Danilov izabran da bude kontrabanda nacionalističkom pesničkom žargonu, nećemo nagadjati. U svakom slučaju, izabran je on, pored drugih koji bi, po našem mišljenju, s mnogo više prava i daleko veće pesničke i umetničke zrelosti nosili i podneli teret preokreta. Naravno, kada kažemo «preokret», taj pojam je uslovan. Razumemo ga kao preokret unutar književnog polja na kome su se zbivali dogadjaji izmedju 1990. do danas. Despotov, Rešin Tucić, Kopicl, Zoran Djerić, Zoran M. Mandić, R. Šajtinac, R. Livada pevali su pre rata i snažnije i uverljivije od Danilova, a upravo u ključu koji se, danas, kao «novotarija», predaje u ruke Danilovu. To je samo dokaz da je istorija književnosti uvek samo maćeha književnicima, naročito spram onih talentovanih. Harizmatičnost netalentovanih je ubitačno oružje koje nepogrešivo pogadja  darovite ljude, istinski značajne pisce jedne nacije. Uzimamo sada u ruke najnoviju pesničku knjigu D.J. Danilova «Gnezdo nad ponorom» (2005). Čitaćemo na prvi pogled samo nju, iako ćemo imati u vidu i njegove prethodne knjige. Ranije objavljene pesničke knjige ovog, rado bislo rekli, «kontroverznog pesnika» toliko su «propuštane kroz ruke» tekuće srpske kritike da bi detaljniji osvrt na ono što je Danilov pre ove knjige objavio bilo, s naše strane, upuštanje u polemiku sa «litanijama» pesniku koju, sasvim dobro, možemo da upriličimo imajući u vidu «samo» najnoviju knjigu ovog autora. Danilov je krut pesnik, njegov glas se menjao samo u ušima «litaničara», no za nas je on ostao jedno te isto lirsko pero: od Kuće Bahove muzike, preko Homera predgradja do najnovije zbirke Gnezdo nad ponorom.  Stoga svoj glas dok čitamo poslednju pesnikovu zbirku, «pozajmljujemo» i onim zbirkama o kojima ovde neće biti izričito govora. Da se «pročita» Danilov dovoljno je imati na umu ovu poslednju zbirku, s iskošenim pogledom, dakako, na prethodne. Smisao simfonije se neće izgubiti, niti će glasovi prethodnih pesnikovih zbirki biti, kroz prizmu poslednje, zanemareni. Toliko, objašnjenja radi, s naše strane.
U okvirima ovog što smo upravo malopre rekli okrenućemo se čitanju pesme «Ključ» objavljene u Danilovljevoj zbirci «Homer predgradja». U kratkoj internet belešci o pomentioj zbirci stoji: «Autorov emocionalno-retorički registar je u pet skladnih ciklusa «Homera u predgradju» postao neka vrsta podzemne, onostrane, htonske dominante, jednako moćne kao i raskoš nekada opevanog sveta. On je sada u stalnom izmicanju i osipanju, tajnovit i nedokučiv gotovo do nerazumljivosti, obnažen u negativu vlastitog privida, ostavljajući pesniku samo ljušture reči, minulih i sadašnjih, podsećajući ga na ograničenu, sputanu, ali ipak neporecivu tvoračku moć». Priznajemo: slabo smo razumeli šta se ovim «htelo reći». O kakvoj «raskoši nekada opevanog sveta» se tu radi, ko je tu «u stalnom uzmicanju» - autor, pesma, Homer -  o čijem se tu «negativu vlastitog privida» radi, ko pesniku «ostavlja ljušture reči». Dobro. Evo dva distiha iz pesme «Ključ» koji se nalaze na početku pesme:

                                                            «Izgubio sam ključ što je
                                                            do maločas bio na mom dlanu.

                                                            Prvo lice, po pravilu, uvek suviše
                                                            zna, ali to nije uvek tako».

Prvi distih, ako ga čitamo u okrilju tzv. «svakodnevnog govora» je jasan. Ukoliko pak povežemo prvi i drugi distih i čitamo ih kao deo pesme, susrećemo se sa pesničkom glupošću, ostavljajući ovoga puta autorovu pamet na miru. Da nam kolege kritičari ne bi spočitnuli da smo navedene distihe «istrgli» iz konteksta rado nastavljamo čitanje pesme:

                                                            «Eto, izgubio sam ključ,
                                                            negde sam ga zaturio, ili mi ga je
                                                            jedna ruka ukrala, bacila u vodu,
                                                            možda uzidala u neki temelj.

                                                            Ne znam gde je ključ od kuće;

                                                            a svet postoji samo u mojoj sobi
                                                            gde se moja osamljenost hrani
                                                            hlebom moje osamljenosti».

Šta je pesnik «rekao» do sada? Mi koji, dakako, ne trpimo ovakvo pitanje unutar analize jedne pesme, postavljamo ga stoga što srpska, polubrazovana, književna kritika upravo iz ovog vidokruga posmatra «domete» ove zbirke, pa na besmisleno pitanje, besmisleno i odgovara, povodeći se, istovremeno, i samim autorovim «objašnjenjima» datim u nekim prilikama kada je o ovoj zbirci reč. Evo primera: «Moj Homer», kaže autor, «nema odisejski kompleks lutalaštva, već je on, jednostavno, pesnik predgradja. On malo toga izmišlja. (....) Njega zanimaju male, naizgled efemerne teme: podrumi, bunari, golubarnici, gavrani, mačke iz predgradja...». Ova autorova izjava odnosi se i na «junaka» zbirke «Gnezdo nad ponorom». A, evo, odlomaka «kritičkih» glasova povodom ove zbirke. Bojana Stojanović Pantović, suprotstvljajući ovu zbirku Danilovljevim prethodnim zbirkama («Alkoholi s juga», «Kuća Bahove muzike»), raspreda «priču» o «ukletom»  lirskom junaku zbirke, Homeru, koji se sklanja u «teskobne prostore», «blagosiljajući na oltaru osame svoje nepripadanje nikome, pa ni sebi» (B. Stojanović Pantović: «Svetlosti osame – D.J. Danilov: ‚Homer predgradja'», «Politika», 15. nov. 2003). Bogdan A. Popović, ne mičući se, takodje, s mesta na kome sedi Danilovljev lirski junak, kao i sam Danilov (pesnikova «upućujuća» izjava) veli, da «pesnikov naum o Homeru predgradja» raskriljuje vidike iz ugla «golubarnika» kao «svetskog mesta» u «ukletoj maloj varoši». «U pesnikovom vidnom polju su», veli B.A. Popović, «praznina i ‚osama’ što su u našim dušama....» (B.A. Popović: «Epopeja odustajanja», /D.J. Danilov: «Homer predgradja»/, NIN, 3. juni 2004.). Dakle, književna kritika kaže to što smo naveli (ističući ovde samo dva kritička glasa spram brojnih koji ponavljaju slično); pesnik u otkrivanju svojih «imaginacijskih» motiva povodom svoje zbirke je rekao to što je rekao, a glas u pesmi kazuje to što kazuje, ponovimo: «a svet postoji samo u mojoj sobi / gde se moja osamljenost hrani / hlebom moje osamljenosti» - pa mi, stoga, pitamo: nije li, valjda,  cela knjiga stvorena samo zato da bi je bilo moguće parafrazirati, njenu «poruku» formulisati sa ciglo nekoliko rečenica-floskula prisutnih, uglavnom, kod svih «učesnika» književno-kritičkog hora povodom ove zbirke, a čije se floskule baziraju na nekom «prevodivom» stihu iz zbirke, a «prevodivom» - to kažemo mi - upravo stoga što je neoprostivo loš, neinteligentno upisan u tkivo pesme. Ako je to tako, a jeste, onda bi bilo zanimljivo videti, na primeru pomenute pesme, kako to pesnik čini. Izmedju prvog distiha i katrena stoji distih čije postojanje u pesmi nije «motivisano», ničim drugim, i samo time do, pesničkim, autorovim nepoštenjem. Koga on tu, recimo to novogovorom mladih ljudi, «muva»? Šta hoće ovom «tehničkom» laži da sugeriše: da li bi to trebalo da bude neka «misao» («prvo lice, po pravilu, uvek suviše zna ...») koja u pesmi ima «funkciju» da stvar, tobože, misaono-diskurzivno zatamni, odnosno «ulogu» tobožnje diskursivne «filosofičnosti» (pod uslovom da uopšte ima veze sa pesmom), da li bi to trebala da bude nekakva «neodredjenost», sugerisanje nekakve tobožnje «nedokučivosti», «gotovo do nerazumljivosti» (B.St. Pantović)? Ništa od svega toga. Glupost, ona pesničko-tehnička, ostaje glupost. I tako tokom cele pesme: pesnik ima problema sa svojom imaginacijom, sa invencijom, sa «pesničkom logikom». Još i više: sudeći prema ovoj pesmi, pesnik je neoprostivo netalentovan čovek, čovek koji pokušava da lažni novac pretstavi kao pravi. Treba li da pesmu navedemo u celini? Naravno, nemamo nameru da godinu dana provedemo nad takvom vrstom pesništva, ali ni čuvari vrhova srpskog pesničkog Panteona, oni koji su ovu zbirku proglasili «izvanrednim primerom pesničke umetnosti» (B.A. Popović) nisu nad pomenutim glupostima proveli neko duže vreme, pa ipak, naši sudovi se u potpunosti razlikuju. Zbog čega bi njihovi sudovi bili uverljiviji od mojih? Tako, hteli-ne-hteli, ponovo dolazimo do problematike interpretacije.  Zašto bismo paušalne sudove, tipa: D.J.D je «naš najvreliji pesnik danas» , ili D.J.D. – «pesnik neporecivo snažne imaginacije», ili D.J.D. – «jedan od najznačajnijih živih srpskih pesnika», prihvatili za «interpretaciju» kada ti sudovi, najpre, ne sadrže, po prirodi stvari, nikakvu «interpretaciju», niti se, u prethodnom postupku, interpretacijom bave? Ukoliko, pak, ti sudovi u onome što bi im, po pravilu, trebalo da prethodi, ostaju bez «paravana» interpretacije, šta su onda ti sudovi do «svet bez reči», svet bez pokrića, lažni novac koji se potura za pravi, upravo na način kako to i sâm pesnik čini. Rekli bismo, da su poznanici Dragana Jovanovića Danilova podlegli pukom poznanstvu sa njim, pišući o njemu ad hominem, zaboravljajući da, veoma često, stvaralac i delo, ne stoje pod istom zvezdom, i da sudovi tipa ad hominem nemaju nikakav značaj u stvarima estetike i pesničke umetnosti. Ne radi li se tu pre o pokušaju nagovora da se dotični pesnik vidi u svetlosti koja proizvodi pre tmušu, no veliko pesničko podne?
Tačnije, nije li tu, prosto rečeno, u pitanju izvesna monadička komunikacija sa publikom koja se služi pukom, poeziji eksternom, «interpretacijom», gde se suština (govor o poeziji) zamenjuje govorom o stvaraocu. Treba li srpskoj književnoj kritici poduka da u poeziji pored realnog pošiljaoca «poruke» imamo internog koji se nalazi u pesmi samoj,  u onome što Niklas Luman (N. Luhmann), preuzimajući od Džordža Spenser Brauna (Georg Spencer Brown), naziva re-entry  funkcijama jednog autopoetičkog sistema koji se «hrani» sobom, odnosno, stoji u isključivom  posedu poezije (pesme) i svojstvo je  njene interne refleksije,  osobitost je samog njenog kôda, koga je, svojevremeno, Jakobson nazvao, prosto «poetski metajezik»? Upravo taj poetski kôd, poetski metajezik, te re-entry  funkcije u autopoetičkom sistemu pesama Dragana Jovanovića Danilova ne funkcionišu  - nikako, o čemu će tek biti govora.  Naprosto stoga, kako bismo naše unapred date ocene ovog pesništva potkrepili, onim čime se jedino takve izjave mogu, koliko-toliko, učiniti uverljivim, naime – analizom. Kažemo «koliko-toliko», jer mi, iako smo izučavali brojne interpretacijske sisteme, od Jakobsona, preko Vivera (W. Weaver) i Šenona (C. E. Shanon), do Fregea (Frege), Kripkea (S. Kripke), Kvajna (Quine), De Mana do Deride  (J. Derrida) i Lumana (N.Luhmann), nismo sigurni da jedan takav uopšte može da postoji, što je, svakako daleko od pomisli da može da postoji upravo onaj koga upražnjava srpska književna kritika. Tu vrstu «relativiteta», naprosto, nikako ne prihvatamo. Vrsta naučne skepse je jedno, a prosudjivanje tipa «ako nema naučno zasnovanog uverljivog sistema, onda se sve može» i «sve je dozvoljeno» je nešto sasvim drugo, naime, puka komotnost veoma «komotnih» duhova. Ukoliko «semantika interpretacije ne poseduje nikakvu saznajnoteorijsku konzistentnost i stoga ne može da bude naučno utemeljena» (P. de Man), to ni u kom slučaju ne znači da je jedini izlaz povoditi se za prizemnim praksama tekuće književne kritike. Daleko od toga. Stoga je ovo naše razmatranje, doduše krajnje svedeno i abrevijaturno, istovremeno i razgovor o «aporijama» književne interpretacije. U najmanju ruku korisno stoga, kako bismo štetu gubitka vremena koga smo utrošili na povod ovome pisanju –  imaginacijski slabom, invencijski nemaštovitom i quasi-misaonom pesništvu D.J. Danilova – bar donekle nadoknadili.
‚“Gnezdo nad ponorom’“ je”, veli sâm Danilov, «knjiga o traženju utočišta u jednom podemonjenom svetu. Pesme iz te zbirke, kao i pesme knjigâ «Koncert za nikog» i «Homer predgradja», imaju više rezonacu prema aktuelnom, životnom realitetu. U ovoj zbirci još više sam produbio poetiku «Homera predgradja». I da se ne bismo ponovo  vraćali tome šta, bilo o svojoj poeziji, bilo o poeziji uopšte, misli Dragan Jovanović Danilov, navešćemo još nekoliko pesnikovih, nedavno datih, izjava. «Moj ideal u poeziji», veli Danilov, «jeste poetski tekst kao magijsko spiritualizovanje života. Pesma koja će biti živa kao kucanje ljudskog srca. (...). Pesnik u svoju pesmu ulaže čitavu svoju duševnost, a pesma mu kao eho vraća ono što nije ni slutio da postoji». (...) «Poeziju doživljavam kao pansofiju, svemudrost, religiju, zato što u meni izaziva osećanje apsolutne zavisnosti» (...) «Poezija, po prirodi stvari, mora biti erotična, kao muzika. Po mom poimanju stvari, u njoj mora biti barem blagi prizvuk nečeg halucinogenog». «Poezija je alhemijska delatnost. Za mene je pisanje poezije, u vremenu destrukcije, bila prilika da se saberem iznutra». Ponekad je dobro «podeliti» ovakve izjave sa pesničkim tekstom, najpre, dakako, baveći se njim samim. Primere za našu analizu uzimaćemo u okviru pesama koje je pesnik,  u okviru rubrike «Pesnikov izbor» u časopisu «Povelja» (2006/2) sâm sačinio, a nalaze se, osim dve («Na morskom dnu» i «Dva kontinenta kože») i u zbirci pesama o kojoj je ovde reč. Ako je neko za rubriku koja nosi naslov «Moj izbor» sam izabrao pesme koje će ga u posve savremenom trenutku kao pesnika «pretstaviti», onda ne moramo da sumnjamo da je on taj izbor sačinio protiv samog sebe. Naprotiv. U prilici smo da verujemo da je Danilov učinio sve što je mogao da sebe pretstavi u najboljem svetlu i sa najbolje svoje pesničke strane. S druge strane, ovo je i dobra pozicija za nekog ko analizuje Danilovljeve pesme (pesme iz poslednjeg perioda njegovog stvaralaštva!) kako mu se ne bi prigovorilo da je «namerno» za svoje primere uzeo pesnikove najgore ili slabije pesme. Uzeo je, svedočanstvo u «Povelji» govori – najbolje, ispod kojih je D.J.D. na dvostruki način stavio svoj potpis: najpre kao autor i, drugi put, kao antologičar sopstvene poezije. I to na one koje je kritika ocenila kao još bolje od prethodnih, koje su «disciplinovanije» (B.St. Pantović), koje pripadaju njegovoj «ličnoj antologiji» u kojoj je on, Danilov, «prigotovio niz, bolje bi bilo reći, ciklus novih, antologijskih pesama». (M. Pantić. Uzgred, dr. Pantić u Danilovljeve antologijske pesme iz zbirke «Gnezdo nad ponorom» ubraja sledeće pesme: «Sveto mesto», «Pesmu za mog oca i pastrmku» «Okrugli, mali grad», «Bolničarke», «Operske dive», «Mlade, gnevne pesnike» i naslovnu pesmu). Ne zaboravimo pak da su pesme iz prethodnih zbirki, kao na primer zbirke «Kuća Bahove muzike»,  bile ocenjene kao «uzor magijskog realizma» i «izvanredan primer pesničke umetnosti» - u svemu, činile su sadržaj «ključne knjige naše poezije devedesetih». U tom «urnebesu» primitivne hvale teško je snaći se šta je tu bolje od najboljeg, koja zbirka umetničkim kvalitetom  koju zbirku pesama prevazilazi, koji kritičar piše primitivnije i u svojoj primitivnosti, lascivnije od drugog.
Da je teško biti pesnikom i logičarem ili, makar, pesničkim logičarem, pokazaće jedan primer iz pesme «Drevni učitelji»:

                                                «Uvek iznova vraćaju se u naše dane
                                                drevni učitelji, škrti u rečima,
                                                ponešto umorni od teškog posla koga su,
                                                valja priznati, obavili»

Sledi pesnički opis «učitelja», da bi se u trećem katrenu, pošto se pristupilo prizivanju, ispevalo:

                                                «Drevni naši učitelji, stari proroci, svedoci
                                                budućnosti, živeli smo u dobu nerazgovetnijem
                                                od snova; sada u vašim neizgovorenim rečima
                                                tražimo odjek».

U prvoj strofi pesme «drevni učitelji» su bili «škrti u rečima», dok u trećoj mi već u njihovim «neizgovorenim rečima» tražimo odjek. Ukoliko su «drevni učitelji škrti u rečima» to znači da bar nešto, nekad progovaraju. U trećoj strofi pesme mi bivamo obavešteni da «sada u vašim» (njihovim) neizgovorenim rečima tražimo» to što po imaginacijskoj referenci pesnikovoj kod tih «drevnih učitelja» treba da tražimo, naime, «odjek». Čitaocu ostaje nejasno da li treba da veruje jednoj ili drugoj manifestaciji učiteljâ u kojoj se ovi u pesmi pojavljuju. U svakom slučaju, on zna da takva vrsta nedoumice nije karakteristika «magijskog lirizma». I, svakako, tu se ne radi o onome što pesnik «Lirskih balada», Vordsvort (Wordsworth), veli da želi da «obične stvari pretstavi umu u neobičnom aspektu», no o besmislici koju ne mora da prašta ničiji razum, pa ma bio on i «lirski» ili se nadahnjivao, kao srpski kritičari, na izvorima «magijskog lirizma». Da nije ovo naše čitanje jedan vid «greške parafraze»? Da nam se, slučajno, neće prigovoriti da «pesma, kao svaki organizam, sadrži celinu svoga značenja u sebi» te da se, stoga, ne smemo baviti nikakvim spoljašnjim, kontekstnim podacima pesme?  Pesma, dakako, ima pravo, i to je i čini pesmom, «ujedinjavati nepodudarne elemente, medju kojima nastaju napetosti i paradoksi» (K. Bruks/C. Brooks), ali nema prava da sadrži manjkavosti unutar logike označavanja u rečima koje upotrebljava unutar kontekstâ koje smatra svojim poprištem. Manjkavost cele pesme ogleda se u kvazi-retorici, u posve neuverljivoj imaginacijskoj ravni pesme, u slikama «drevnosti učitelja» koje su nategnute, patetične, prazne. Ali, da nas ne zavara i na krivi put ne navede naslov! Šta god pesma «Drevni učitelji» (o)pevala, ona peva to: prazno, neuverljivo ništa svoga sopstvenog smisla, toga načina na koji postoji. Niukom slučaju to «ništa» ne pripada jednoj metafizici očaja. Kako bi nam u ovoj kvazi-skeptičnosti spram čovekove sudbine dobro došlo «gnezdo nad ponorom» Vojislava Despotova! I ne birajući stranicu iz knjige «Sabrane pesme» čitamo: «Dok smo bili juče, danas, sutra, / dok smo bili sve tri sestre, odsutni i prisutni, / dok smo potapali triper u trinitrotoluol i / tri kontinenta u kontejner ...», već ovi početni stihovi pesme «Mišja niša» vuku sobom remboovske prostore, beketovsku ironijsku sumnjičavost spram sveta, pa se stoga može reći da pre Despotov opisuje ponor, i da se upravo on pesničkim lestvicama davno uspentrao do svog «gnezda» pa odozgo gleda Danilovljevo kukavičije «Gnezdo nad površinom patetičnog mora», (raju za profesore-turiste: more i jedna knjiga),pevajući ono što je Danilov hteo, ali nije umeo.
U Danilovljevoj poeziji  smeta loša poezija: imaginacija, invencija, semantički sklopovi koji «pričaju priču» neuverljivo, ne očaravaju iznenadjenjima, sve teče  samo da bi se dao privid ispevavanja pesme, privid nužnosti toga pevanja. U «egzekutivi» on opisuje umesto da daje to što tek treba da nastane, naknadno, kako bi se steklo poštovanje čitaoca i stekao, tim čitanjem, ugled pesnika.
Kod Danilova čitalac sve zna unapred. Opisi teku kao u priči o Crvenkapi:

                                                            I razgovor se nastavlja kao da nije
                                                            ni prekidan.

                                                            Moji se krilati  snovi spliću visoko
                                                            u gnezdu nad ponorom.

                                                            Sve redje pišem i objavljujem pesme.
                                                            Ne ogrćem više pustoš sobom.
                                                            Putopis mi nije važniji od puta
                                                            More na mapi i sama mapa – nisu jedno  ...
 
Slede opisi tipa «ko sam», «šta sam», «šta osećam», «šta sam video» da bi se pesma završila stihom koji treba da pretstavlja završnu «strofu» pesme, njenu poentu:

                                                            «Šta nama, prahu, može biti uskraćeno?»

Danilov, navodno, u pesmi ima svog «naratora» koji kao takav mora da bude odgovoran za svaku glupost koju mu Danilov, iz svoga «kadra», stavi u usta. To je, navodno, neki imaginarni «Homer» «lik» iz zbirke «Homer predgradja» koji iz svog «golubarnika», «iz», kako kaže kritika, «vešto kadriranog prizora, sa ulice, podruma, tavana ili predgradja» prosejava svoje vidjenje sveta. Kada bismo u letu iznad tog (kukavičijeg) gnezda srpske poezije pokušali da obuhvatimo «magičnu spiritualnost života», «podzemna jezička i nadjezička strujanja», «prisustvo višnjih sadržaja» kojih, ako je verovati nekim kritičarima na reč, ima u toj «poeziji» pokušali bismo da umesto debla kakvog hrasta obuhvatimo praznu penu, beslovesno upućivanje «ničega i ništa» prema poeziji koja ostaje pridavljena lošom prozom. Ta «poezija» nema ni misaonog, ni muzičkog ritma, niti pleni metaforama, niti slikama. Nju je pisao jedan nespretan pesnik:

                                                            Više nisam slep kao junak
                                                            okrunjen pobedničkim vencem.
                                                            Devojčure zdrave kao jegulje,
                                                            što u sumrak vijaju gradom u zenitu
                                                            svojih moći, o, nebesa, nisu nikakva uteha.

 

I ovaj navod, uzet kao i prethodni iz pesme «Slepi prozor», nije, kako bi neko možda hteo da kaže, «istrgnut iz konteksta», već je on kontekst sâm, deo one mašte kojom pesnik raspolaže i koju smo ovim «odlomkom» ilustrovali. U kadru nema ničega, a ničega nema ni u sledećem:

                                                            Osećam u sebi noć i u njoj ne vidim
                                                            zvezde; svet je postao sličan otvoru
                                                            kroz koji tamničar zaviruje u ćeliju.

Dobro je Danilov uradio što je svoj glas, svoju egzistencijalnu filosofiju koju hoće da nam «ukadrira» pozajmio drugome, nekakvom pesnički raspoloženom Čičikovu. Tako se mi ne ljutimo na njega, nego na «drugoga», na «Čičikova». Danilov je, zamislio svog junaka kao nekoga ko je prostodušan i priglup, i iz te svoje «golubarničke» prigluposti nam se javlja, (i ni malo ne liči na «čoveka iz podzemlja», ni po mentalnom sklopu, niti po inteligenciji) očekujući, valjda, da ćemo u nekim drugim situacijama iz kojih nam se javlja pronaći neke sile koje tu njegovu glupost poništavaju, i pravdaju je «motivacjskim» razlozima, baš kao što se to, nekad,  mora i dešava, u dobrim romanima, ali nikad u lošoj poeziji. Čitajući štivo koje nam je Danilov ponudio u «Gnezdu nad ponorom» mi vidimo, govoreći jezikom naratologije, budući da se to štivo ionako može da čita kao proza, kako naratorova glupost i «filosofija gnezda u ničemu», «misaonost» jedne «mrtve duše» počinje da osvaja izvesnu samostalnost na račun celine, drugim rečima, postaje dominantom teksta/štiva. U pravoj prozi kritičaru je to lakše da pokaže nego u onome što mu se nudi kao poezija. Bilo bi potrebno citirati celo štivo zbirke i pri tome kod svakog stiha zastajati, kontekstualizovati ga, pazeći pri tome da ne uvredimo one koji su laki na optužbi tipa: «istrgnuto iz konteksta». Bio bi nam, dakle, potreban, prostor cele jedne knjige da bismo pokazali onima koji smatraju da je Danilov dobar pesnik, u suštini beznadežno loš, i to kako u zbirkama  Kuća Bahove muzike i  «Homer predgradja», tako i u zbirci «Gnezdo nad ponorom». (Ovde pominjemo samo one zbirke do kojih srpska književna kritika najviše «drži). Mi, doduše, možemo kroz pomenuto štivo da idemo i brže, pa ipak u svakom slučaju sporije nego oni koji su ad hoc, naprečac, dakle, došli do svog «uverenja». Naime, da kada je reč o Danilovu, tu zbora nema, radi se o prvoklasnoj poeziji koja se dâ meriti, recimo, sa Miljkovićevom, Popinom, jer, Danilov je, veli se, «jedan od najboljih pesnika srpskih druge polovine 20. veka». Nastavljamo, čitajući još uvek pesmu «Slepi prozor»:

                                                            Još drhtim od žaljenja za nepoznatima.
                                                            U tebi, pustinjo, merim vreme, i učim
                                                            da se čuvam tvog savršenstva.

                                                            Video sam sve, a propustio najvažnije.
                                                            Najbolje će tek doći kao udaljena tutnjava
                                                            nevremena.

                                                            Šta nama, prahu, može biti uskraćeno?»

 

Kako Danilovljev Čičikov može da nas uveri u ono što stoji zapisano u prvo stihu prve tercine? Dok nije «stigao» do ovog iskaza («Još drhtim ...») junak je boravio u nekakvoj sumnji spram sveta i svoga angažovanja u njemu, a najedanput «drhti od žaljenja za nepoznatima», za kojima bi, sudeći po onome kako je junak u pesmi «zamišljen», ne bi trebalo da «žali». Opet je omanula uverljivost, opet nas junak nije pripremio za ono što će doći. I to nije «iznenadjenje», ponajmanje ne poetsko iznenadjenje. Tu trpi sama pesma u celini. Lirska nedoslednost se u poeziji ne prašta. I nije reč o «bespomoćnosti jedne  odštampane pesme», nego o bespomoćnosti pesnika pred čitaocem, pred samom pesmom, i to onom koja se nalazi unutar jednog – navodimo samog Danilova –  «strogog izbora iz mojih zbirki pesama». Neki odveć raspričani kritičari mogli su u toj pesmi da nadju i reference na Ničeovog Zaratustru. Veoma me čudi kako se tome nisu već dosetili, kako bi potkrepili svoj sud o veličini i značaju pesnika Danilova. U svakom slučaju, i istini za volju, postoje izvesni tragovi u stihovima rečene pesme (i ne samo u njoj) na temelju kojih bi se moglo poći tim putem, naime iščitavati ove stihove kao one koji referiraju na Ničeovog Zaratustru. Medjutim, izgleda da ni sam autor nije bio načisto sa tom zamišlju (naravno, ukoliko ju je uopšte imao, što mi ne možemo da znamo. Autora ovog teksta upućuju na tu mogućnost sami stihovi pesme!) ali je u «izvedbi», onako kako je mi čitamo, pošlo tako, i tako ostalo u celoj zbirci, da mi ovu svoju pretpostavku moramo da odbacimo. Zašto povodom ove pesme ne može da bude govora da je reč o Zaratustri? Stoga, što Danilovljev «junak», koji je i sâm pesnik, («Sve redje pišem i objavljujem pesme»), interpretira svet umetnosti kao svet varke koja nas ne štiti od «sudbonosne istine», za razliku od Ničea, odnosno njegovog Zaratustre, koji svet čoveka-umetnika vidi tako da se mi «služimo umetnošću da ono što nas vuče dnu ne pripadne oblasti istine». Raspričanost junaka «Gnezda nad ponorom» je tolikada mi poželimo da se taj junak, umesto na reči (reči, reči) osloni malo i na maštu Primer: «Soba nošena krilima». Junak, sličan nekakvom austrijskom «beamteru» iz devetnaestog veka pokušava nešto da misli. (Nipošto se tu ne radi o kadriranju tipa Pocoa ili Vladimira iz Beketa: «Misli, svinjo»!), nego smo uvučeni u nekakvo bledo, neautentično (motivacijski neautentično) mišljenje, gde mašta pesnikova, hoteći da pokaže kako junak ne «putuje» (svuda je, naime svejedno, u ovom svetu biti), vedro započinje:

                                                            «Eto, putovao sam i ja!
                                                            Sinoć sam čitao u fotelji u uglu, a danas
                                                            sam ispod paukove mreže, na suprotnoj
                                                            strani sobe – mačka mi je usnula u krilu
                                                            jer ne zna da nema razloga u bilo šta
                                                            se uplitati»

Takozvana ironija koja nam je sugerisana u prvom stihu, biva razbijena u nemaštovitosti potonjih stihova. Možda je to onaj «magijski lirizam», ali magijski realizam pocepane mašte, nonsens mašte. Zamišljamo kako bi početnu poziciju iskoristio, recimo Ljermontov, ili Isidor Dikas, da ne govorimo Rembo. Ali, to su, priča se, najveći dometi srpske poezije, pa u tom smislu dižemo ruke, dok sami ne budemo ukazali na nekog, barem inteligentnijeg pesnika. Raspričanost u ovoj
pesmi je iste prirode kao i u drugim pesmama zbirke. Od mučnih nabrajanja pesnik (junak) nikako da «složi»: bilo misao, bilo ritam, bilo nekakvu «mrežu» objekata koje će potom čitaočev duh sâm da sredi, da ih na sopstveno zadovoljstvo artikuliše, da se saživi sa junakom pesme i sažali se sa nad njegovom sudbinom. Danilov kao pesnik nema dovoljno pesničke snage kada želi da sugeriše, kada hoće da prenese pesničku sliku ili misao, onda  kada čitaoca valja do dovede do illuminations. Nasuprot dobrim tendencijama devetnaestovekovnog kao i pesništva celog dvadesetog veka, on ojačava klasične kontinuitete svesti i sintakse. Kakvu «viziju» nam dočarava junak Danilovljeve zbirke? – Nikakvu! Šta je «video» taj «junak»? – Ništa! Pokušajmo da rečene tvrdnje objasnimo imajući u vidu Danilovljeve izjave (tipa: «Ja sam čovek koji nema neki odisejski kompleks lutalaštva. (...) Osim toga, budući da imam ogromnu biblioteku i kolekciju slika, meni je sasvim dovoljno da živim tamo gde živim») kao i izjave njegovog lirskog junaka, («U tišini sobe, sve što sam zaboravio / ponovo buči u mojoj glavi ...» /stihovi iz pesme «Okrugli, mali grad»/, ili: «Kao sova u svojoj duplji, tako se valjda osećaš / dok iz potaje posmatraš taj prizor u kome ti / jedna tajna najednom pokazuje svoje pravo lice» /stihovi iz pesme «Naga žena u kupaonici»), namerno «mešajući» eksternu poetiku ovog pesnika sa internim vidjenjima (uglovima gledanja iz «golubarnika») njegovog viteza «margine».  Može se, velimo, i na taj način doći do nekakve istine, ili «istine», kako god hoće čitalac. Privatno govoreći, teško da možemo da zamislimo pesnika koji nije lutalica, pukog «gradjanina pesnika» sa papučama na nogama uveče, a ujutro na poslu, u maloj varoši. Onog koji se, uz to, usudjuje da piše «gnezdo nad ponorom». Šta bi o tome rekao Rembo, Dikas, Melvil, Crnjanski, Drainac, Benjamin, Rilke, Verlen, Breht, Tuholski, Celan, Cvetajeva, Keruak, Snajder, pesnici koji žive u egzilu (Kafka i Prust, dozvoljavamo, su i sami «beamteri» u književnosti). Imamo li prava da Danilovljevu nemaštovitost objasnimo upravo tom činjenicom, i tom istom činjenicom njegovu pesničku neuverljivost? Njegovo malogradjansko prenemaganje u njegovim knjigama jeste – literatura, knjiškost. S druge strane, smemo li da se, u  jednom posve privatnom tonu, zapitamo: za koga je napisano «Gnezdo nad ponorom»?  Zar za ljude koji su poslednjih petnaest godina dvadesetog veka živeli u miloševićevskoj Srbiji, tamo preživeli traumu od kojih ih neće izlečiti ni «banje» postmiloševićevske ere, ili, možda za one koji su tu Srbiju napustili, medju kojima je bilo puno književnika i drugih intelektualaca, od kojih bi svaki, na temelju svog iskustva egzila, mogao da napiše manje «papirnatije» «Gnezdo nad ponorom». Da nije, možda, to «Gnezdo» napisano za Stevana Tontića, Dragana Velikića, Hamdiju Demirovića, Slobodana Blagojevića, Bogdana Bogdanovića, Vidosava Stevanovića, Rajka Djurića ....? Možda za autora ovih redova  koji je za ovih dvadeset godina «svijao» gnezdo od Berlina do Pariza, od ugarskih pusti do nizozemskih, od Ardena do Pirineja, dok je Bećković pevao svoju «Ćeraniju»,  Nogo se baškario na slepom «Nedremanom oku», a Tešić i Grujučić pecali svoje retardirane rime, dok se druga strana iste monete, srpska književna kritika i njen «cvet» (poput dr. Pantića, dr. A. Jovanovića, dr. Bojane Stojanović Pantović, dr. Gojka Božovića i nekih mladjih im kolega), svojski trudio da pretstavi loše pesnike kao podnošljive a od  prosečnih i podobnih pesnika (stasalih izmedju 1985 i 2005) pravila lažni Panteon, tako da će onima koji dolaze posle njih, i ako za to budu imali volje, trebati dosta vremena da aktere  i promotere srpske pesničke scene s kraja 20. veka postavi na svoje mesto. Vraćajući se u tom kontekstu «Mašti od Požege», valja reći da se ona upravo u toj situaciji odmaštavala, snalazila, i uspavana u komotnim sobama «hvale», u toj zaglušujućoj halabuci kritičarske čaršije koja je o njoj mislila to što je mislila, nije se imala ni vremena ni razloga da upita «pa, kakvo ja to gnezdo nad ponorom svijam, da li sam dovoljno snažan da podnesem teret ponora za sve i svakog, unutar povesti unutar koje pišem?» Danilov je romantičar koji ne vidi dalje od sopstvene senke. Njegova uloga jeste rola «gladijatora» (termin je Floberov) koji se bori za srca kritičarskog bratstva, «zabavljajući publiku svojim agonijama».  On ne uzima u obzir specifičnu logiku istorijskog polja, njegova pobuna je salonska. On piše za zatvoreni klub kritičara, za profesorske mušterije koja istoriju i sociologiju doživlajava kako taj «soj» stanovništva i inače ta polja čovekovog udesa doživljava: iz rupe, u najboljem slučaju, sa vidikovca svoje kible. Odatle se, potom, širi smrad institucionalizaovanih priznanja, počasti, simbolička i materijalna dobit. (Iz toga ugla nacionalistički žar nekih srpskih pesnika se možda može čak pokušati i razumetiti. Oni, bar, imaju više sluha za istoriju, iako je taj sluh, naravno, nakaradan). Iz Požege se ne vide nikakvi kamijevski pacovi (oni istorijski) niti kortasarovski golubarnici. Odatle se «mračno carstvo», bez pokrića, u sprezi sa srpskom književnom kritikom može samo «hiniti» i koja će to «hinjenje», sa poprilično cirkusantkse snalažljivosti, uistinu i nastojati da pokrije, bolje reći nastojati da bude koliko-toliko pokriveno ili, još bolje, da se(be) pokrije za ono što tvrdi. Zašto bi, pitaće se neko, književna kritika nastojala da «pokrije» svojim blagoslovom, ono što nije umetnički vredno i zašto baš Danilova? Stoga, velimo, što književna kritika ne postoji da bi nekoga pokrivala, nego se ona nekim pokriva da bi mogla da postoji, a Danilov je posve slučajno i takoreći «iz šešira» izvučen na svetlost dana i «proizveden» (napravljen, umešen) u «princa» pesnika. Haotična društvena situacija, nacionalistička gozba pesničke paravojske, stvorila je pogodnu situaciju (u kojoj je nastalo i Srpsko književno društvo) da se jedna veća grupa srpskih književnika odvoji od prvih i počne da stvara svoje vrednosti i pod okriljem tih vrednosti da, na brzinu, i odoka, u haosu koji je nesporan, proizvodi svoje «veličine» radi sopstvenog pokrića. Danilov je slučajan proizvod te «mašinerije». Na njegovom mestu moglo se naći bar dvadesetak srpskih pesnika istog ili sličnog «formata». Naše nije da objašnjavamo slučajnost. (Onaj ko poznaje istoriju književnosti, recimo francuske, setiće se da je jedno vreme Ežen Si kod ondašnje kritike bio cenjeniji od savremenika mu Viktora Igoa). Dovoljno je da smo na postojanje fenomena «slučajnog izbora» ukazali. Naravno, i «slučaj» podleže zakonomernosti i nismo naivni da verujemo da je «slučaj» pukim slučajem «slučaj».  - Posegli smo za onim što se naziva «biografski podatak» kao i posve abrevijaturnim istorijsko-sociološkim objašnjenjem slučaja «Danilov». Ima, dakako, u toj pretstavi o pesniku iz provincije koji osvaja prestonicu izvesnog romatičarskog «feeling-a», i sve bi bilo u redu da njegova poezija, njen umetnički domet, nije poprilično marginalan. Tako, primera radi, iako pesnik, navodno, dolazi upravo iz «biblioteke», mi to dolaženje ne možemo, u njegovim pesmama, nigde da odgledamo, na jednom, recimo to tako, filmu u kome će biti prikazani svi fantazmi kulture, reference koje obelodanjuju «najskriveniju alhemiju», ne reči, nego Drugog, Humanizma i Drugog, koji su, uzgred, stariji od Biblioteke. (Ne kaže li Fuko u «Arheologiji znanja», upozoravajući: «Kao da smo se bojali da mislimo Drugo u vremenu naše vlastite misli»). Danilov peva u dobu tzv. Postmoderne. Ali on, nikako, nije postmoderni pesnik. Proglašavati stoga, makar suženo i svedeno, Danilova postmodernim pesnikom, isto je kao i Rakića proglasiti nadrealistom. Danilov ostaje monitorom i «zvečkom» jedne kulture onih koji stvaraju, pomoću svoje slike o njemu, svoje obrasce književnosti, a da tokom poslednjih dvadeset godina, od Miloševićevog mraka do današnjeg (još) su-mraka, nisu videli ni podzemnu železnicu, a nekmoli Bodrijarove i Liotarove prestonice Knjigâ. Da ne govorimo koliko je tek ona druga, suprotna strana, iste zvečke, bećkovićevska i nogoovska, grujičićevska, simovićevska, rakitićevska ostala založnikom i taocem zimogrožljive narodnjačke (gučevsko-hercegovačke) provincije. Rigidna i inertna, zbunjena i  zblenuta pred prvim koracima 21. veka, dok dušom živi u devetnaestom, medju gujama, tronošcima i «semolj gorama», pišući svoje kondake jezikom koji nije «esencijalan», no «vučji», uskraćen za eksternalizaciju i komunikaciju, ona se, kao nad grobnim mestom, u prostoru «liminalnosti» i narcističke neuroze «nacionalnog diskursa» obraća onome  što, ipak, ne može dva puta da bude ispevano: niti Studenica, niti Mileševo, niti Ravanica, niti kosovski mit, jer su te svetinje, kada je tome bilo vreme, ono Svoje Najbolje dale, otpevale, i – počinule.
Vratimo se Jovanović Danilovu. Kada Danilovljev zastupnik, njegov Čičikov sobe, u pesmi «Danilov, zečevi, veverice» kaže: «Kroz prozor vidim mačku  ... « ili kada u drugoj jednoj pesmi, «Bluz krastavih žaba» veli: «Iz moje sobe, homerovski krilate, puca pogled na ....» i kada u istoimenoj pesmi kako je i cela njegova zbirka naslovljena, na samom njenom početku, kaže: «Šta sam drugo radio nego, uravnotežen  / uzaludnošću, gradio gnezdo nad ponorom?», onda ključnu temu ove zbirke, od kritike identifikovane kao «metafora margine», mi vidimo kao lošu, pesnički loše, izvedenu metaforu. Naime, vidimo je kao tek «približnu metaforu»: ovde je imaginacija trebala da povrati prevlast nad brbljarijom, blagorečivošću i žargonom. Kažemo «trebala», iako smo svesni da je kasno. «Približnom metaforom» širi se, unutar poezije, ono što je pogubno za tu poeziju: širi se laž pesme, neistina razloga za postojanje takve pesme. I, uistinu, čitajući Danilovljevu knjigu, mi smo na marginama našeg primerka knjige zapisivali: «čemu ova pesma?» ili «zašto postoji ova pesma?» (Na primer: «Previše otmen gavran», «Gradjanin orao», «Danilov, zečevi, veverice». Ni sam dr. Pantić ih u svome prikazu knjige u NIN-u (17. februar 2006) nije uvrstio u «antologijske», čemu se, dakako, radujemo. Zbog  dr. Pantića!). Pristup svetu «kroz golubarnik», o čemu je, valjda oduševljena neobičnim «rakursom» sagledavanja sveta, kritika pisala hvalospeve¹  je ozbiljan pesnički posao, pa ukoliko za tu pesničku temu nismo «kvalifikovani», onda se dogodi ono što se dogodilo Danilovu, odnosno njegovom junaku. Evo zašto. Najpre, u toj «oblasti» pesmovanja i imaginacije uopšte, u oblasti «pogleda iz golubarnika», velika je «konkurencija», «natjecaj» je zakrčen ogromnim talentima,  književnim gromadama: od Džona Dona (J. Donne) /inače, uzgred rečeno, ljubimca Crnjanskog/, francuskog pretklasicističkog pesnika Teofila Vioa (Th. Viau), Španca Rajmundusa Lulusa (R. Lullus) do već tako poznatih, kao što su Lotreamon (Comte de Lautrèamont), E.A. Po (E.A. Poe), Mišo (H. Michaux) i Beketa. (S. Beckett). Takmičiti se sa takvim pesnicima, znači usuditi se da publiku ostavimo ravnodušnom. Takmičiti se sa samim sobom, nije interesantno. Danilov je znao šta može da postigne. Doduše, kritika ga je bila više nego razmazila. Više mu je «podmetnula nogu», no što mu je služila, nagradjući ga pohvalama.
Kao što u književnoj kritici postoji ona čuvena «jeres parafraze» na koju je svojevremeno ukazao Klint Bruks (C. Brooks, 1947), tako ona postoji i unutar poezije. Njihovo postojanje pogubno je unutar jednog ili drugog diskursa. Danilovljeve pesme, naime, pokazuju, stalnu želju/potrebu da znače, umesto «da budu». On stalno opisuje, umesto da pokazuje:

                                                Prozor otvoren prema parku na kome su se
                                                do pre koji minut igrala neka deca što
                                                na drveću provedu više vremena nego veverice,
                                                potvrdjuje da jedan koščati gavran, hirurg od sjajnog,
                                                nerdjajućeg čelika, baca po tek napadalom snegu
                                                senku stvarniju od sebe samog.»
                                                                                                («Portret jednog gavrana»)
 
Ili:
 
                                                U toj ukletoj, maloj varoši
                                                imao sam i ja svoje sveto mesto –
                                                ugodno sklonište toplog golubarnika,
                                                gde golubovi za mene bezimeni,
                                                obitavahu u plašljivoj pometenosti.

                                                U sveto vreme sumraka, kad tajanstveno
                                                mešahu se fluidi dana i noći,
                                                pod drhtavim trešnjevim granama
                                                što skrivale su pola grada,
                                                gukali su u pravdi svoje putenosti,
                                                kao da slave neki samo njima znan praznik.
                                                                                                   («Sveto mesto»)

Priča, priča, priča. Pesmu «Sveto mesto» dr. Pantić je izdvojio kao «antologijsku», dok se obe pesme «Portret jednog gavrana» i «Sveto mesto» nalaze u autorovom,
kako sam veli u časopisu «Povelja» (2006/2) «strogom izboru» iz njegovih zbirki pesama. Ako izuzmemo takvu lirsku «snagu» koju u nama budi slika «prozora koji  ... potvrdjuje da jedan koščati gavran...», i zbog koje bismo rado zaboravili želju za pamćenjem stihova, kao i «za arhiviranjem» istih, i zbog koje nas nikako ne podilazi jeza od «magijskog lirizma» kako u toj pesmi, tako ni u jednoj jedinoj pesmi zbirke «Gnezdo nad ponorom» , niti u nekim drugim autorovim zbirkama, šta ostaje od lirske snage preostalih navedenih strofa? Da li, možda imamo potrebu da se ponovo vratimo ovde već navedenim početnim stihovima pesme «Drevni učitelji»?:

                                                Uvek iznova vraćaju se u naše dane
                                                drevni učitelji, škrti u rečima,
                                                ponešto umorni od teškog posla koga su,
                                                valja priznati, obavili.

Da li lepo umetnute reči posle kojih, «valja priznati», pomislite da pre pripadaju oblasti nekog traktata ili «memoranduma», za koje, sticajem okolnosti, znamo da  mogu da postoje, ali da za njih, čitajući ih u pesmi naprosto, ne marimo, bar ne onoliko koliko su, traktate i memorandume drugi «marili», ili one na neki volšeban, a nama na nerazumljiv način, podastiru nepatvorenu poeziju, nekakvu pesničku sliku čiste, a, ipak, prividne dubine? Da, kojim slučajem, navedene reči nemaju funkciju inicijacije  u neku tajnu «drevnih učitelja», da nisu, slučajno, ovde data neka okultna značenja pomoću uobičajenih reči, pa mi u njima ne prepoznajemo niti poeziju, niti neku tajnu, a, eto, tobože, trebali bismo?  «Svesni smo», kaže jedan znalac poezije iz Kembridža, da «Rembo i Rilke koriste svoj jezik na nov način, kako bi od stvarnog prešli ka još stvarnijem. Ali», nastavlja ovaj znalac, «u rukama manjih umetnika ili varalica, pokušaj da se jezik učini novim završava se nejasnoćama i pustoši». I to nije slučaj samo sa Dilen Tomasom (D. Thomas), nego, evo, i sa piscem o kome je ovde reč. Bilo bi dobro, velimo mi, sada u okvirima jednoga suda, da sa svim svojim pesničkim dubinama i «magijskim lirizmima» ponudjenim nam do sada u njegovim zbirkama, g. Danilov lepo podje putem Svetog Jovana od Krsta i, oslobodivši se pesničkih verbalnih okova, prevazidje ih u «korist ćutanja». Ima, kažu mnogi znalci, i u «tradiciji Zapada» primera povlačenja od govora, a ne samo u orijentalnim metafizikama, budizmu i taoizmu. Toliko, radi ohrabrenja pesniku.
Poezija ide svojim putem, književna kritika gredi svojim. To smo rekli na početku ovog rada. Te dve paralele ne seku se, rekli smo takodje, nigde. Od Remboa, preko Malarmea do Hlebjikova i dalje, do danas, svi značajniji prilozi poeziji kreću se «protiv toka normalnog jezika». Kaže se da je poezija «nerazumljiva» i da nije prevodiva na jezik uobičajenih diskursâ. Kaže se da je «jezik poezije jezik paradoksa» (C. Brooks),kaže se, takodje, da pesma, kao u sebi zatvorena celina, sadrži značenje u sebi samoj, u književnoj teoriji se skreće pažnja da «nema ničega osim tekstova» (Derida) i «da odsutnost transcendentalnog subjekta proširuje polje i igru označavanja do u beskonačnost» (Derida, 1967). To je jedna strana medalje. Tekstovi se (dakle i pesnički tekst) na taj način pretvaraju u «dokumente nadredjene smisaone celine». Ne kaže li Hajdeger, negirajući malopre rečeno, da bi «onome šta reči kažu iznudila to što one hoće da kažu, svaka interpretacija mora primeniti silu... Snaga jedne zamisli koja osvetljava put mora terati i voditi izlaganje». To bi trebalo da znači da su odnosi retoričkih (pesničkih, književnih) i hermeneutičkih lektira komplementarni, one se medjusobno pretpostavljaju» (Harro Müller, 1994). Dakle, tekst ima «supstancijalan temelj». Ili: «tekst je bezdan». Birajmo. Ali, možemo li zapravo birati? Problemi hermeneutike nisu sadržani samo u samoj hermeneutici, nego su sadržani i u antihermeneutičkim polazištima. Na «višak značenja» ima pravo i hermeneutičar i antihermeneutičar. I nije reč, u ovom kontekstu razumevanja, o pokušaju da se pesničko delo (nasilno) zatvori i da se na taj način omogući dolazak do nekakvog njegovog značenja, nego da se prizna «kako njegova otvorenost ne može biti beskonačna ako istine što ih ono proizvodi trebaju da postanu delotvorne» (Tony Benett). Mislimo da je ovo veoma razumna primedba.  Naravno, prostor aporija unutar problematike razumevanja i tumačenja je gotovo beskonačan. Malopre navedenoj primedbi mogli bismo da suprotstavimo de Manov stav iz njegove knjige «Alegorije čitanja» (1979) koji kaže da svako čitanje podrazumeva najmanje «dve lektire», ali obe potvrdjuju nemogućnost razumevanja kako na ravni figuracija, tako i u ravni tema. Verner Hamaher (W. Hamacher) u tekstu «Lection: de Man Imperativ (1998) saglasan je sa navedenim stavom Pola de Mana, i dodaje: «Snaga onoga što nas od razumevanja odbija, toga što čitanje čini nečitljivim nije slabost moći spoznavanja /Erkenntnis), niti slabost značenja (Bedeutens), niti slabost jezika (die Sprache), nego njegovo otkazivanje (Versagen). Ono što razumevanje čini neophodnim i istovremeno nemogućim jeste izvestan tumeur de la langue. Ovde, vidimo, Hamaher samo na drugačiji način ponavlja de Manov generalni stav o «nečitljivosti» («unreadability, Unlesbarkeit) teksta. Istovremeno je ovaj stav uperen i protiv akademske teorije književnosti, pa je tako de Manov otpor teoriji, u stvari otpor protiv «retoričke ili tropološke dimenzije jezika». Ali, s druge strane, imajući u vidu retoričku i tropološku dimenziju jezika, mi jezik redukujemo samo na te dve njegove dimenzije, pa se tada s pravom može govoriti da de Man sa svojom rekukcijom jezika, jezik, zapravo, tautologizuje, teologizuje i suviše stavlja akcenat na njegova estetska svojstva. Žil Delez je svojevremeno primetio da se jedna knjiga može čitati kao da je ona jedna kutija u čijoj unutrašnjosti se nalaze njeni signifikati pa se na temelju njih traže njeni signifikanti. Potom se na isti način ta knjiga čita stvarajući, na temelju nje, drugu knjigu, i tako u beskonačnost: komentariše se, interpretira se, kometariše komentarisano, nastaje knjiga o knjizi. Ali, može se čitati i drugačije: tada knjigu posmatramo kao malu asignifikantnu mašinu. Tada se pitamo: kako funkcioniše ta «mašina»? Ako ona ne funkcioniše, ako se tokom lektire ništa «ne dogadja», okrenimo se drugoj knjizi. Generalno, uzev, smatra Delez (G. Deleuze) «nema ništa da se objasni, niti išta da se razume i ništa da se interpretira». – Vidimo: sa ovom «pričom» možemo se zabavljati «od jutra do sutra». Ta priča je ozbiljna. Ona zahteva da prilikom razgovora učestvuju: filosofi jezika, stručnjaci za empirijsku nauku o književnosti, ljudi koji se bave epistemologijom, fenomenološkim i ontološkim problemima jezika, odnosom bitka i jezika, semiologičari, oni koji se bave analizom diskursa (Diskursanalyse), hermeneutikom, teorijom interpretacije (Interpretationstheorie), filolozi, lingvisti različitih škola, oni koji se bave teorijom interakcija  metafore(Interaktiontheorie der Metapher), konfiguracijskom analizom (Konfigurationsanalyse) itd. Nalazimo se unutar polja neodlučivog. Znači li to da ne postoji «medja» koja razdvaja dobru od loše poezije, pošto i sama nauka o književnosti kaže da se nalazimo u «polju neodlučivog» i nema nikoga ko će, pozivajući se na autoritet, moći da kaže: ovo je dobra poezija, a ovo je simulacija poezije? Svakako, da ne, pa bi takvom nekom valjalo reći da se prerano obradovao. – Mi smo govorili o nauci o književnosti, i samo unutar nje govori se o «neodlučivosti», i to cum grano salis.  Kada se govori o problematici vrednovanja književnih tekstova ima se u vidu da razumevanje i tumačenje u svakom slučaju prevazilaze relativizam i subjektivizam kritike. Ima li nečega nejasnog dok čitamo Šlajermaherov tzv. «Drugi kanon»: «Značenje svake reči u datome odeljku mora se odredjivati shodno njenom samopostojanju s rečima koje je okružuju». Drugim rečima, «struktura je konstitutivna za to šta je smisao, a šta je ne-smisao» (Fuko). U tom pravcu gledajući, pošto kontekst može da bude promenljiv «upravo onoliko koliko je promenljiva i dotična reč», svako ko bi pokušao tako da čita Danilovljeva štiva ne bi ih mogao čitati drugačije nego kao turističke prospekte unutar kojih se, ponekad, ubacila tužbalica iz neke novinske čitulje. Za navedenu tvrdnju nije «kriv» autor ovih redova, no Danilovljev «arhiv», budući da nije dovoljno da «arhiv» «ima znakova» pa da ima i iskaza». Spletkareći u «plutajućoj priči» nad «ponorom», njegova «ideja» ponora ne sadrži nikakve «autentične mutacije», ona je repetitivna i potiče iz arsenala jednog komotnog, diletantskog mišljenja, što, dakako, ne ostaje bez uticaja na «pevanje». Stoga, da bi se to utvrdilo nije potrebno trčati za  «preciznim značenjem», budući da time zauzvrat ionako ne bismo ništa dobili. S one strane hermeneutičkih iluzija o «preciznom značenju» postoji svakako i ono što se zove estetika unutar čijeg polja je delatna jedna heterotopija, gde o tome šta je «lepo» odlučuje kulturalna društvena praksa, i ona pripada Kulturi. Nije ovde, dakle, reč o tome ko će biti (ili postati) «gospodarem smisla», nego o onome ko će umeti da razlikuje, unutar vertikale vrednosti, Miljkovića od Danilova, Popu od Danilova unutar jedne kulture. «Kačiti» Danilova za tu kompoziciju, znači pljunuti u lice: Ristoviću, Bori Radoviću, Despotovu, i, svakako,  onim pesnicima koji unutar savremene srpske književnosti do danas nisu pročitani i iz nje se, ne bez sistema, i nikako ne bez vulgarnosti koja se graniči sa stupidnošću, proteruju. Ovo poslednje pripada jednom od motiva zbog čega smo napisali ovaj ogled i jednom od razloga za sledeći.

Kroz pustu zemlju ka pesničkom Panteonu 

¹ Oni kojima u oblasti istorije svetskog pesništva nedostaje „cigla“ pisali su, kao na primer, dr. Bojana Stojanović Pantović u „Politici“ (15. novembar 2003) sledeće: “Hronotop sobe, još jedan tipično danilovljevski topos, u ovoj zbirci zadobija možda najsnažnije simboličko utemeljenje“. (Reč je o zbirci „Homer predgradja“, prim. B.T.). Dakako, da „hronotop sobe“ nije „tipično danilovljevski” (valjda: Danilovljev topos, doktorko Stojanović Pantović!). Dovoljno je imati na umu ono što ćemo ovde uskoro navesti. S druge strane, sintagma “hronotop sobe” je jedna prilična besmislica. “Soba” je “topos” (mesto). U kontekstu Danilovljeve pesme (zbirke) ona se nalazi unutar pojma « mesto » (« topos »), osim ukoliko ne idemo toliko daleko pa sebi ne pretstavimo da se ta soba nalazi u nekakvom galaktičkom vremenu-prostoru (« chronotopos-u »).  Danilov nigde ne sugeriše da se, kada je reč o « sobi »  radi o nekakvom preklapanju « vremena-prostora ». Prema tome, rečenica dr. Stojanović Pantović treba da glasi: “Topos sobe, još jedan tipično Danilovljev topos, u ovoj zbirci zadobija možda najsnažnije simboličko utemeljenje”. Bahtina, gospodjo Stojanović Pantović, valja čitati malo pažljivije. Ali, unutar jedne “fusnote”, razumećete, ne možemo temeljnije raspravljati.

 

 

 

 

Mikser arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.