Beton br.17
Utorak 17. april 2007.
Piše: Bojan Tončić

Pesnička kama - sluškinja teologije

Poete i Srbija nakon presude Međunarodnog suda
pravde i godišnjice početka opsade Sarajeva

 

Kada prođu zime i dođe lijepi maj/

Djevojke su ljepše, ljubavi im daj/

Proljeće i mladost ispuniće tad/

Sarajevo moje, jedini moj grad.

Tako je pevao Kemal Monteno i svi smo mu verovali, zamišljajući to opevano Sarajevo otprilike kao da je onde, kod Begove džamije, centar sveta, verujući da je Valter definitivno ubio fašizam.
Verovale su mu i Sarajke Suada Dilberović i Olga Sučić koje su na antiratnim demonstracijama 5. aprila 1992. s nekog balkona hotela Holidej in ubili pripadnici Srpske demokratske stranke, da se ne lažemo - desperadosi Radovana Karadžića. Možda i on sam, bio je tamo, a sada nije u blizini da demantuje. Suštinski svakako jeste, rečju uglavnom, a možda i koječim još, budući da njegov prijatelj i gost Edička Limonov nije bio gadljiv na rafale iz teškog mitraljeza koje je stručno upućivao na izmrcvareno Sarajevo. Sva sreća da je rečit (Limonov), te je vlastito zverstvo uspeo da nazove performansom, ili tek simboličnim činom. U pravu je, taj će simbolični čin unekoliko obeležiti sumanuto pesničko bratstvo po oružju, misije UKS - kju - kluks poeta (sintagma Miodraga Stanisavljevića) i svekolikih protuva koje se i dalje ukazuju na mestima zločina, ili u njihovoj neposrednoj blizini. Posvećeni ideji, ne želeći da znaju šta su učinili, štaviše verujući da je, eto, više od hiljadu mrtve dece u Sarajevu kapitalna dobit.
Jedan je dečiji pesnik, eto, obeležio sudbinu tolike dece; Radovan Karadžić je prekinuo njihove živote a da ona, verovatno, nisu ni pročitala njegove kupusare.
- Ovo nas gađaju književnici. Ovo nas gađaju/Srpski bardi. Dojadilo im da barduju/Pa stali da nas bombarduju - nema dilemu pesnik opsednutog Sarajeva Marko Vešović u zbirci Poljska konjica (Planjah, Tešanj, 2002) koju posvećuje Mireli Pločić, drugarici svoje kćerke Ivane koja je ubijena u opsadi Sarajeva.

 

APRIL U BEOGRADU

Srbija danas, prošlo je punih petnaest godina - ostao je, recimo to najpre, bol ljudi koji su duboko patili zbog toga što im ubijaju prijatelje i u njihovo se ime rugaju tekovinama civilizacije. Od njihovog novca. Ostala su sećanja na vazdušni most, konvoje s paketima koji su ostali svedočanstvo, radio-amatere, posetu kroz tunel. Dokazi da nisu svi izgubili ljudskost.
Godišnjicu početka agresije Srbije na Bosnu i Hercegovinu, međutim, ovde su obeležile tek nevladine organizacije koje su ionako sve vreme rata bile protiv anticivilizacijskog nasrtaja Srbije na Sarajevo i Bosnu i u vreme kada su ratni doboši imali poetičnu logistiku od koje se ledi krv u žilama.
- Pravo zboreći, dječji pjesnik sa Durmitora/Ništa novo nije mogao izmisliti:/Ovde se stoput dešavalo: usrećitelji čovječanstva/Vazda su voljeli, potocima krv ljudsku prosipati./I nije prvi put kama postala sluškinjom teologije! - zapisaće Marko Vešović pod svećom i granatama.
Uprkos svemu, posle petnaest godina, baš kao i onog nesrećnog aprila 1992, od Srbije se, nekako, očekivalo više.
Zašto se ne podsetiti produžetka poezije nasilnim sredstvima: u Sarajevu je poginulo 11.000 ljudi, od toga 1.601 dete. Sarajevska je opsada s 1.425 dana najduža u istoriji modernog ratovanja. U toku opsade prosečno je 329 granata dnevno padalo na Sarajevo. Rekord od 3.777 ispaljenih granata zabeležen je 22. jula 1993. Izuzev ljudskih žrtava, najveću štetu su pretrpeli civilni, kulturni i verski objekti. Sve je to bilo plaćeno novcem srbijanskih poreskih obveznika koji su većinski pristali da finansiraju i na svaki drugi način podstiču ubijanje, silovanje, zlostavljanje, rušenje, proterivanje. Granate ispaljene na bolnice, obdaništa, bogomolje, kuće, stanove, groblja. Nije bilo vode, hleba, struje, ranjeni i bolesni su evakuisani kroz tunel ispod aerodroma Butmir.
Kako to poetizovano zvuči, aprila u Beogradu.
- Tisuću maraka košta sahrana. Jebote/ Kad ti neko danas umre ili pogine - / Zavije te u crno! Dani nam, u opsadi, hodaju ukrug; šetači u zatvorskom dvorištu - piše Vešović.
A gde su neki od krivaca?
- Osnovano se sumnja da vlasti u Srbiji kriju petoricu od šestorice optuženih koji beže od Haškog tribunala. Od te petorice četvorica su optužena za ratne zločine u Bosni. Osim Ratka Mladića, to su Radovan Karadžić, Stojan Župljanin i Zdravko Tolimir - navodi se u saopštenju organizacije Inicijativa mladih za ljudska prava.

 

BLAŽENI MIR NEČISTE SAVESTI

Godišnjica početka sarajevskog pakla došla je neposredno posle justifikovanja još jedne sramote Srbije, presude Međunarodnog suda pravde u Hagu da ovaj pojavni oblik života i države nije kriv za genocid u Bosni i Hercegovini. Taj se sramni akt bahato slavi, saopštavajući svetu da se tek pritajilo neštedimice podjarmljivano i finansirano zlo. Miloševićevska Srbija slavi zločince iz komšiluka, veleposlanik i uspešni državni fiškal (presuda je konačna) Radoslav Stojanović pravi žurku, a beogradski dnevnici donose udarne naslove kojima je zajednički imenitelj „Srbija nije kriva“; ukratko, Beograd i unutrašnjost vesele se što su formalno-pravno sačuvali savest i buđelare. Stid i poniženje osećanja su koja ima tek mali broj građana. Oni su, ionako, u Srbiji davno proglašeni izdajicama i špijunima, te je njihov angažman ovde incident.

Dočeka državnih advokata pred Skupštinom grada nije bilo, mora biti da je zakazao neko iz protokola.
Bol oseća svaki čovek koji je razgovarao s majkama iz Srebrenice, s mladićem koji na televiziji gleda samrtni ropac svoga oca koga ubijaju Škorpioni u Trnovu, s ljudima koji su čudom preživeli granatiranje korzoa u Tuzli, taksistom u Sarajevu koji kaže da je video raskomadane ljude.
Rečenica iz anticivilizacijske presude Međunarodnog krivičnog suda u Hagu da je „Srbija mogla da spreči genocid“ danas u Beogradu samo služi za besramnu sprdnju. Reagovali su predsednik Srbije Boris Tadić i Goran Svilanović, ograničivši se na „genocid u Srebrenici“, zahtevajući (Tadić) nekakvu skupštinsku deklaraciju koju bi trebalo da donesu, valjda najbrojniji radikali, i saradnju s Haškim tribunalom. U istom je tonu govorio i Svilanović na konferenciji, čudne li slučajnosti, o migracijama u jugoistočnoj Evropi.
Suština atmosfere u Srbiji je veselje, ili blaženi mir nečiste savesti: evo, imamo ćagu, nismo krivi ni za šta, presuđeno je.
A za šta to nismo krivi?
Za to što je zlikovačka organizacija iz državnog vrha Srbije, uz neviđenu bestijalnost, pogubila i bez najbližih i bez budućnosti, ostavila nekoliko stotina hiljada ljudi. Za to što smo svojim novcem finansirali zlikovačke formacije, opremali ih, davali im plate i penzije. Pa, zar nije i sam Vojislav Koštunica rekao da je tek 2001. Ratka Mladića „skinuo s hrane“.

Ovo nas gađaju književnici. Ovo nas gađaju srpski bardi. Dojadilo im da barduju, pa stali da nas bombarduju

Ključni je argument, čak i pripadnika, uslovno rečeno, opozicione Srbije - „ja nikoga nisam ubio/la“, glasao/la sam protiv Miloševića, ne želim da moje dete plaća tuđe dugove“. I tu dolazimo do najvažnijeg momenta - amoralnosti. Do odsustva odgovornosti, barem komadića, za nešto što je uradila država u kojoj živimo. Snimci zverstava Škorpiona - državne formacije pod komandom Državne bezbednosti Srbije - u Trnovu kod Srebrenice tek su naoko probudili savest građana Srbije, vrteo se video snimak, istraživanja javnog mnjenja kazuju da je malo smanjen broj potencijalnih jataka Ratka Mladića. Neko je, potpisnik ovih redova poznaje takve primere, iskreno rekao „žao mi je, stvarno nisam znao“. Presuđeno im je (Škorpionima) prošle nedelje, neki su počašćeni kaznom ispod maksimalne, jedan je oslobođen. Šta reći mladiću koji je svog oca posle dvanaest godina video kako izdiše?
I kako to „nisam znao“, ko je trebalo da zna, zar si razmišljao Drugim dnevnikom RTS? Odgovor je da je tada „bilo takvo vreme“. Da, bilo je normalno da u svakoj pošti bude plakat s pozivom za potencijalne dobrovoljce nekakvih „Belih orlova“, formacija Vojislava Šešelja koje je opremala država; da belosvetski kriminalac Željko Ražnatović Arkan formira državnu formaciju Srpsku dobrovoljačku gardu koja je krvlju opisala ratni krug u bivšoj Jugoslaviji, i da državni posao bude hapšenje izbeglica, mimo svih međunarodnih konvencija, a potom njihovo slanje Arkanu na zlostavljanje, da četkicom za zube čiste WC, na „obuku“ i - u smrt.

 

KAKO NAS TO NIJE STID

Šta je to, zaboga, priznala Biljana Plavšić u Međunarodnom sudu za ratne zločine, za šta je osuđen general Krstić - na 40 godina zatvora - ko je četiri godine ubijao Sarajevo o trošku budžeta Srbije, ako već nećemo da pokažemo elementarnu ljudskost, pa da nam bude pomalo žao što neko nije imao struju, vodu,
hleb, a sanjao je i kafu i cigarete, sećao se nekog prošlog života pod granatama koje smo plaćali.
A nismo znali da neki ludaci prolaze ispod butmirskog aerodroma da vide prijatelje u Sarajevu, nismo znali kako Sarajlije gladuju i pale parket da se zagreju. Evo, dobili ste satisfakciju, ništa se od toga nije dogodilo, ništa vi niste plaćali i podržavali, idemo u Evropu, ona hrli nama u zagrljaj. Kome, gospodo iz Međunarodnog suda pravde, pričate o vašem selektivnom, lociranom genocidu, kao - niko ih nije video da se dogovaraju, nedostatak dokaza, svaka čast. Nisu vaš posao denacifikacija i lustracija. Pričate građaninu Srbije koji je bio u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu, dobrovoljno ili prisilno, kakogod, da ubija, siluje, pljačka, ruši, proganja, zlostavlja, mrcvari (i nije tako siromašan naš jezik).
U celoj priči najstrašniji je bio pilićarski pokušaj državnog pravnog tima Srbije koji je Sudu ispostavio i neoborivi argument: ne možemo da odgovaramo, nismo bili država članica Ujedinjenih nacija. OK, mogli smo da koljemo, a nismo to pravo čak ni potpuno iskoristili. „Nisu uredno pozvani“, pogrešno popunjena opšta uplatnica, čekajte, tu su „vansudska poravnanja“, neka, recimo, merkantilna pšenica za krv, može li kompenzacija, oni su ionako mrtvi, a mi možemo da se dogovorimo. Jest’, nismo sprečili, ali sada možemo da se nagodimo, tada nismo bili u UN. Razumite, siromašni smo, nismo bili kad smo plaćali bitange, ali stvari su se izmenile.
Napokon, nešto će dobiti i porodice Azmira Spahića (17), Safeta Fejzić a (17), Sadika Salkića (36), Smaila Ibrahimovića (35) Jusa Delića (16) i Dina Salihovića (20) - godine starosti u trenutku smrti.
Koga nije stid, nek’ uživa, recimo, u poeziji.
- Kad je srpski snajperist mojoj prijateljici ustrijelio dijete u naramku/ Prestala sam u Boga vjerovati. Nema te, Bože/rekla sam, prekrižen si za sva vremena/i tačka. Jer, Bog što pušta da djecu, majkama/ u naručju, ubijaju onako, ni zbog čega, naprosto iz zabave, takav Bog meni ne treba/A drugi - kako god hoće. (Marko Vešović)

Lanjski snegovi saosećanja i pravde

Mikser arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.