Beton br.57
Utorak 28. oktobar 2008.
Piše: Aleksandar Stević

Pešadinac u sopstvenom kulturnom ratu

Slučaj umetničkog kritičara Slobodana Antonića

(Kulturni rat u Srbiji, Slobodan Antonić,

Zavod za udžbenike, 2008)

RAT PROTIV TRANSNACIONALNE ELITE

Da Antonić nije insistirao da svoju paskvilu „Kulturni rat u Srbiji“ nazove „naučnim radom“, stvar bi bila za nijansu podnošljivija. Ali, Antonić je tekst pročitao na naučnom skupu i opremio ga uobičajenim aparatom, da bi se na kraju potpisao kao vanredni profesor Filozofskog fakulteta. Čak i sama struktura teksta može da zavara: tekst počinje uvođenjem i obrazlaganjem pojma kulturnog rata, koji se zatim analizira na konkretnim primerima iz savremene američke kulture, a onda se prelazi na analizu srpskog slučaja po analogiji sa američkim. Posezanje za pojmom kulturnog rata samo po sebi nije problem. Džejms Dejvison Hanter, naučnik koji je najzaslužniji za savremenu upotrebu tog pojma, određuje kulturni rat kao sukob između različitih vrednosnih koncepcija, između „ortodoksnih“ (grubo rečeno, tradicionalista) i kako Hanter kaže, „progresivista“ (sam Antonić ove druge obično naziva „radikalima“). Ali tamo gde Hanter pokušava da dâ uravnotežen opis sukoba dve suprotstavljene ali legitimne koncepcije društvenih vrednosti, Antonić pokušava da dokaže kako se posredstvom kojekakvih pseudoumetničkih dela (američkih ili srpskih, svejedno) vrši sistematsko uništavanje tradicionalnih vrednosti u ime onih koje zastupa „transnacionalna elita“. Zločesti progresivisti vode krstaški rat protiv tradicionalne kulture, a u tom poduhvatu su od posebne važnosti „umetnička“ dela koja onda dalje šire ideologiju transnacionalne elite. Antonić je rešen da ovu svoju tezu dokaže po svaku cenu, i u tome ga neće sprečiti takve sitnice kao što su činjenice, zdrav razum, intelektualno poštenje ili elementarna metodološka suvislost. To se najbolje vidi po Antonićevim fusnotama: red naučnika (uglavnom vrlo jasno ideološki opredeljenih), red desničarske demagoške publicistike, red dnevnih novina, red Vikipedije, red citata pokupljenih sa Interneta. Antonić tako očajnički želi da dokaže svoju tezu da čak pogrešno tumači jedan potpuno bezazlen tekst iz Politike, koji govori o rastućem uticaju generacije tzv. „bejbi bumera“.

 

ESTETIČKA ISKUŠENJA SV. ANTONIĆA

Od Antonićeve ostrašćene sociologije još je gora Antonićeva amaterska (i ostrašćena) estetika. Da bi dalje obrazložio svoju tezu o progresivističkom pohodu na tradicionalne vrednosti, on pristupa „analizi“ nekoliko radikalnih umetničkih dela, tvrdeći da ona predstavljaju golo unižavanje tradicionalnih simbola zapadne kulture. Reč je delu Piss Christ Andreasa Serana koja predstavlja sliku Hrista na raspeću potopljenog u mokraću, o slici Krisa Ofilija Presveta Bogorodica (Holy Virgin Mary) koja sadrži skatološke elemente i o jednom radu Roberta Mepltorpa. Možda ovi proizvodi stvarno nisu umetnost. Ali, do tog zaključka možemo da dođemo samo nakon ozbiljne analize i ozbiljne diskusije o kriterijumima estetičkog vrednovanja. Antonić, međutim, to ne želi (ili, poštenije rečeno, on prosto nema znanja da se time bavi). On je unapred rešio da to ne može biti umetnost nego puka provokacija koja je usmerena da vređa.

betonbr57_mixer2

Na koji način Antonić razmatra ova umetnička dela? Komentarišući prikaz Bogorodice na slici Krisa Ofilija on tvrdi da je umetnik „nacrtao neku grotesknu spodobu“. Antoniću izgleda nije jasno da je groteskno osoben estetski kvalitet, a ne uvreda. Bog sveti zna šta bi Antonić rekao pred nekom od onih silnih gotskih skulptura Bogorodice, koje nisu ni manje ni više „groteskne“ od prikaza na slici Krisa Ofilija. Govoreći o Mapltorpu, Antonić nalazi za shodno da primeti kako je ovaj umetnik slavu „stekao snimajući naga tela glumaca pornografskih filmova“. Čemu ovaj podatak služi osim tome da se istakne veza između umetnika i pornografije i da se njegovo delo izjednači sa pornografijom? Zamislite, fotografisao je muške porno zvezde. A šta mislite ko je pozirao Mikelanđelu ili Maneu? Da nisu možda kaluđerice? Zamislite sledeći sud o Tuluzu Lotreku: stekao je slavu slikajući prostitutke (i nage i obučene).
Povrh svega, Antonić želi da nas uveri kako estetičari koji brane ova dela sami tvrde da je reč o golim provokacijama koje treba da izazovu šok. Ali ko su ti „estetičari“ koji brane Mepltorpa, Serana i Ofilija argumentima šoka? Antonić ih ne imenuje, i ne pruža nikakve reference. Moguće je da je neko takve argumente zaista i upotrebio, ali to nipošto nije bio dominantan vid odbrane ovih dela. Kako ukazuje Artur Danto, tokom sudskog procesa koji je pokrenut povodom Mapltorpovih fotografija, stručnjaci koji su fotografije branili pozivali su se na striktno formalne, kompozicione kvalitete dela. Na drugoj strani, dominantni argument u korist Andreasa Serana bio je da njegovo delo pripada
veoma dugoj tradiciji slika koje prikazuju ponižavanje Hrista: „na kraju krajeva, Hrist je pljuvan, ponižavan, ismevan i sramoćen na nekim od velikih religioznih slika, a urin je simbol prezira(...)“. U stvari, u korist ovih umetnika uglavnom su iznošene dve vrste argumenata: prvo, da se njihova dela mogu posmatrati u kategorijama tradicionalne kantovske estetike, i drugo, da postoje elementi konteksta, kulturne istorije i istorije umetnosti koji se moraju uzeti u obzir prilikom interpretacije. U ovom drugom slučaju, uglavnom su to bili pokušaji da se pokaže kako ova dela zapravo na određeni način pripadaju tradiciji.
Iz ovoga je već jasno koja bi se pitanja morala postaviti pri vrednovanju ovih umetničkih proizvoda. Ta pitanja tiču se odnosa ovih dela prema istoriji predstavljanja religioznih tema u zapadnoevropskoj umetnosti, prema avangardi, prema evropskim i vanevropskim folklornim tradicijama sa kojima su u vezi. Antonić, je međutim, za ta pitanja slep jer čitava njegova sociološka argumentacija zavisi od validnosti estetičkog argumenta: samo ako su ova umetnička dela gola antitradicionalna provokacija, njegova teorija može da ima smisla. Jer ako su ta dela nešto drugo, ako nisu golo pljuvanje po tradiciji, onda cela Antonićeva konstrukcija pada u vodu. Istini za volju, to i nije neka naročito impresivna konstrukcija, jer se Antonić u obrazlaganju socijalnih fenomena koristi isključivo manihejskim opozicijama. Transnacionalna elita vs. hrišćanska etika, materijalističko potrošačko društvo vs. hrišćanska skromnost, i tako dalje. Jer Antoniću su, kao i svakom demagogu, nasušno potrebne jednostavne opozicije i što je moguće jednostavniji sociološki modeli.

 

PAD S ONE STRANE TAMNIČKOG PROZORA

Sledeće što Antonić želi da dokaže jeste da Biljana Srbljanović u drami Pad sprovodi napad na tradiciju analogan onom koji Antonić prepoznaje kod američkih umetnika. U redu. Postoji li, na primer, negde u drami scena u kojoj se zaista urinira po Hristu ili, recimo, po svetom Savi? Ne postoji, naravno, i u tome i jeste problem. Pošto u drami nema eksplicitnih napada na fundamentalne figure ili vrednosti hrišćanstva, Antonić se hvata za ono za šta može - za lik Stratimirovića u kojem prepoznaje vladiku Nikolaja Velimirovića.
Ali od kada je to napad na Nikolaja Velimirovića, novopečenog sveca čiji kult nije stariji od dvadesetak godina, te koji je poznat po svom koketiranju sa ekstremno desnim idejama tokom tridesetih godina prošlog veka, od kada je, kažem, napad na Nikolaja isto što i napad na tradiciju kao takvu? I to je najzanimljivije pitanje koje Antonićev pamflet nameće. Reč je o klasičnom slučaju izmišljanja tradicije (Hobsbaum), gde se nešto skorašnje i takoreći novokomponovano proglašava za večnu suštinu nacionalnog bića. Ako je Antonić želeo da se bavi ideološkim intervencijama u kulturi, mogao je da se pozabavim izmišljanjem Nikolaja kao „najvećeg Srbina posle svetog Save“. Ali, umesto toga on je odabrao da prihvati novokomponovani mit o Nikolaju i da lamentira nad napadom spisateljice na „sirotog vladiku“. Naravno, kada bi Antonić umeo da čita, odluka Biljane Srbljanović da za protagonistu svoje drame uzme Nikolaja (ako prihvatimo izjednačavanje Velimirovića i Stratimirovića), mogla bi mu reći da njena drama nije antireligiozna već antiklerikalna. Štaviše, moglo bi se i reći da se drama bavi pre svega jednom osobitom savremenom institucionalnom inkarnacijom pravoslavlja u kojoj je granica između religiozne dogme i desničarske ideologije novijeg porekla značajno zamagljena.
Ali, suptilnosti Antonića ne zanimaju, jer on morao da dokaže da je napadom na Stratimirovića-Velimirovića Biljana Srbljanović udarila na osnovne civilizacijske vrednosti. Kada bi se Antonić potrudio da zaista analizira prikaz Stratimirovića u drami, morao bi da vidi kako nije reč o nasumičnom pljuvanju nego o poigravanju sa Velimirovićevom javno obznanjenom ideologijom. To što Nikolaj u drami mrzi nauku i kulturu nije stvar puke „omraze“ Biljane Srbljanović, nego ideologije koju je Nikolaj Velimirović javno zastupao. I kada bi Antonić hteo da se pozabavi istorijom ideja umesto jeftinim denunciranjem, znao bi da prezir prema evropskoj tehnološkoj civilizaciji, zajedno sa predviđanjem njene skore propasti i sa neizbežnim antisemitizmom predstavlja opšte mesto konzervativne antidemokratske ideologije
koja se formirala krajem devetnaestog veka i postala široko rasprostranjena među evropskim intelektualcima pre drugog svetskog rata. Dakle, kada autorka predstavi Stratimirovića kao protivnika nauke i kulture onda to nije puki bes prema „glupim sveštenicima“ nego dovođenje do krajnjih i naravno grotesknih konsekvenci Velimirovićeve vlastite ideologije. I ako Nikolaj Stratimirović iznosi program pod nazivom „Recimo NE civilizaciji“, nema sumnje da takav program ima neko uporište u ideologiji koju je stvarni Nikolaj Velimirović prihvatao. I kada u Padu Stratimirović viče „Evropa, kolevka ljudskog greha, nesreću je u ovaj dom donela! Vodovod, vodovod, vodovod! Kanalizacija, kanalizacija,
kanalizacija! To su ta dobra koja nam je podivljala Evropa donela“, to je jedva nešto više od doslovnog prenošenja Velimirovićevih reči: „Ne bruji li u našim ušima i iznad ušiju po svednevno klika evropskih judaista: vode, vode, vode! Vodovod, vodovod vodovod. Kupatila, kupatila, kupatila! Čistoće, čistoće, čistoće!“
Naravno, nije sporno da je reč o književnom tekstu koji počiva na određenom nizu ideoloških pretpostavki koje Antonić nije dužan da usvoji. Nije sporno ni da se Pad nalazi na jednom polu srpskog kulturnog prostora, pa ako baš hoćete i na jednoj strani kulturnog rata. Antonić zato (pozivajući se opet na svog omiljenog estetičara Peta Bjukenena) postavlja sledeće pitanje: Šta bi se dogodilo, „da sve što je Biljana Srbljanović uradila svome ‘Nikolaju Stratimiroviću’ da se isto uradi ‘Zoranu Kinđiću’?“. Da li bi se i na takvu dramu gledalo kao na hrabar umetnički iskorak? Šta bi tada uradila prestonička teatarska elita? To pitanje jeste zanimljivo, ali ga Antonić po običaju koristi za jednu vrstu pijačnog potkusurivanja: ako možeš ti meni Nikolaja, mogu i ja tebi Đinđića, samo da ti pokažem kako je to. Problem sa Antonićevom analizom Pada jeste u tome što on ne prepoznaje činjenicu da nije reč o pukoj nasumičnoj pljuvačini i da nije reč o skeču. Neko ko bi zaista želeo da se bavi proučavanjem kulturnih fenomena mogao bi povodom te drame da postavi niz zanimljivih pitanja o odnosu umetnosti i ideologije, o odnosu ideološke orijentacije i estetičkog vrednovanja, o načinu na koji književni tekst učestvuje u širem ideološkom polju.

 

NA ČIJOJ STRANI

Za trenutak izgleda kao da Antonić želi da odgovori na ovo poslednje pitanje. Završivši svoju nakaradnu analizu Pada, Antonić se pita kako se vrednosti koje Pad navodno zastupa dalje prenose, i poseže za teorijom „osmotskog oponašanja u kulturi“: sa transnacionalne elite vrednosti se prenose na umetnike, a sa umetnika na nesrećne recipijente koji nesvesno oponašaju isti model. Hm, odakle mi je ovo poznato? Antonićeva suptilna analiza neodoljivo podseća na Platonovu osudu pesništva u kojoj beslovesni pesnici podražavaju ono što ne razumeju, pa onda beslovesni recipijenti podražavaju beslovesne pesnike, eventualno uz posredovanje isto tako beslovesnih rapsoda. Ako „čuvari države“ slušaju priče u kojima su veliki ratnici prikazani kako plaču, iskvariće se i postati kmezave seka-perse. A ako čitaju Biljanu Srbljanović, e onda će postati mrzitelji srpstva. Hvala bogu da je Antonić tu da nas prosvetli. Kakvo dostignuće savremene sociologije i psihologije! Kakav doprinos teoriji elita!
Nije reč o tome da je Antonić koristio određenu metodologiju koja je onda proizvela određene rezultate, nego je Antonić posegao za problematičnom metodologijom, zato što samo takva metodologija može da proizvede rezultat koji Antonić priželjkuje, a to je nimalo inventivna varijanta priče o stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima. Antonić ne razume da je umetnost u stalnoj vezi sa ideologijom (otuda besmislice o „zloupotrebi estetike u političke svrhe“), ne razume ni da je sukob prirodno stanje u kulturi, ni da kultura nije nikada monolitna, i zato nije ni čudo što na kraju svog teksta citira Čerčilov borbeni poklič i tvrdi da će „ova zemlja i ova kultura - pobediti!“ Ko će pobediti i koga će pobediti? Imaginarni monolit srpske kulture će pobediti strane zavojevače, pretpostavljam. Je l’ to znači da će se Vuk i Dositej naći na istoj strani? E to bih voleo da vidim.
Ali, da kažem još jednom, nije problem u tome što je jedini društveni teoretičar na kojeg se Antonić dosledno oslanja - Ilija Čvorović. Nije strašno ni to što Antonić nije u stanju da pruži iole suvisao opis kulturne dinamike u Srbiji, koji bi uzeo u obzir ulogu elita, medija ili obrazovnog sistema. Kamo lepe sreće da je Antonićev opis kulturnih ratova makar do kolena Hanterovoj knjizi. Ali nije strašno ni to što Antonić ne ume da čita književne tekstove, niti je strašno to što ne zna ništa o estetici i istoriji umetnosti. Amaterizam je široko rasprostranjen porok. Problem je u tome što je reč o amaterizmu iz podlosti. Jer Antonić uopšte ne želi da reši kompleksna pitanja koja tema njegovog rada pokreće. Štaviše, on svesno pojednostavljuje i ono što bi kao sociolog morao da zna. Rečju, Antonić je odabrao da bude pešadinac u sopstvenoj verziji kulturnog rata. A pešadija se, kao što znamo, ne bavi analizom. Ona nabada na bajonet. I to je legitiman izbor. Nelegitimno je samo to što se pešadinac Antonić pri tom predstavlja kao naučnik.

Vladimir Tatlin: Spomenik trećoj internacionali. Ilustracije preuzete iz reprinta časopisa Zenit

Mikser arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.