Beton br.165
Sreda 18. novembar 2015.
Piše: Adriana Sabo

Performativnost roda i njegove „posledice“

Crtice o Džudit Batler


„Feministička kritika bi trebalo da razume i kako kategoriju 'žena', subjekt feminizma, proizvode i zauzdavaju one strukture moći posredstvom kojih se teži emancipaciji“,[1] piše Džudit Batler (1956) u knjizi Nevolja s rodom (Gender Trouble, 1990), u kojoj temeljno preispituje neke od osnovnih feminističkih pretpostavki. Ova američka autorka i njen rad se mogu opisati na različite načine i sagledati u različitim kontekstima, a jedan od meni najintrigantnijih jeste njen status svojevrsnog filozofskog super stara. Odnosno, ona je jedna od retkih „ženskih zvezda“ savremene teorijske i filozofske misli – od velikih i trenutno živih muških figura, prvi na pamet dolazi Slavoj Žižek, a za njim i, na primer, Žak Ransijer, premda se sa popularnošću prvog navedenog niko trenutno ne može uporediti. I, iako se broj njenih „fanova“ verovatno ne može meriti sa obožavateljkama/ima Rijane ili sa popularnošću koju su imali Fuko i Derida, treba istaći da je Džudit Batler jedna od najčitanijih a trenutno živih feminističkih i političkih teoretičarki.


delfi_nevolja_s_rodom_dzudit_batler


Razlog popularnosti koju uživa, leži, čini mi se, pre svega u činjenici da je iz temelja promenila način na koji mnogi od nas – pre svega nas koje/i egzistiramo u svetu humanističkih nauka – misle o kategorijama roda i pola, o sopstvenom telu i njegovom mestu u društvu i istoriji, kao i o pitanjima želje, seksualnosti, gej i lezbejskih života, ranjivosti, političkog angažovanja, problemu kolektivnog delanja itd, što su, usput, teme koje neprestano figuriraju u tekstovima ove autorke. Njeni teorijski spisi, naime – koliko god se, možda, na prvi pogled činili kompleksni i „filozofski nejasni“ – nastali su kao reakcija na aktuelna društveno-politička dešavanja i, vrlo očigledno, predstavljaju njen pokušaj da teoretizuje neke, u datom trenutku njoj bliske probleme. Njeni napisi su lični, budući da Batler nikada ne poriče činjenicu da samu sebe proizvodi kroz pisanje, što je još jedan razlog njene popularnosti. Mnoge čitateljke i čitaoci su čitajući njene knjige, doživeli „A-ha!“ momenat, i to upravo zbog činjenice da je njena teorija uvek utemeljena u onome što bi se moglo nazvati životnim pitanjima.


Batler je formalno obrazovanje stekla, između ostalog, i na Jejlu (Yale University), gde je 1984. godine odbranila doktorsku disertaciju posvećenu Hegelovoj filozofiji i načinu na koji u njoj figurira koncept želje, a on je (koncept želje, i to želje za priznavanjem od strane društva) u većoj ili manjoj meri, ostao ključan za njenu teorijsku misao do danas. Pored prve knjige, prerađene doktorske disertacije, Batler je napisala još petnaestak knjiga, među kojima je najuticajnija – i u javnosti najpoznatija – verovatno Nevolja s rodom koja je, između ostalog, podstakla autorku da napiše još (barem) dve knjige – Tela koja nešto znače (Bodies that Matter, 1993) i Raščinjavanje roda (Undoing Gender, 2004) – u kojima je pokušala da dodatno razjasni pojedine stavove, a neka druga pitanja zasebno problematizuje.


U tom smislu, feminizam ima značajno mesto u teorijskoj misli Džudit Batler, a jedna od njegovih osnovnih premisa – borba za ravnopravnost – predstavlja i jednu od osnova za razmišljanja drugih autorki/autora, pre svega u oblastima kvir teorije i gej i lezbejskih studija.


09.-Tela-koja-nesto-znace


 

Rod, pol i nevolje


Kako kaže citat sa početka ovog teksta, Batler je svojim radom nastojala da ispita načine na koji je ženski subjekt konstruisan u okviru samog feminističkog pokreta. Budući da je feminizam drugog talasa za svoj cilj postavio i problematizaciju načina na koji je žena definisana u različitim ideološkim, društvenim, političkim, umetničkim, medijskim... diskursima i to činio „spolja“, odnosno, „sa distance“, bilo je potrebno (ponovo) preispitati i način na koji je konstruisao sopstveni subjekt – odnosno ženu – i to učiniti sa pozicija samog feminizma. Povod za Nevolju s rodom bio je, može se reći, želja da se ukaže na nevolje koje proističu iz tadašnjih (a u velikoj meri i danas prisutnih) feminističkih shvatanja Žene, po kojima je moguće formulisati nekoliko osobina koje dele sve žene sveta. Svoju pažnju, Batler je pre svega usmerila na preispitivanje koncepata pola koji je shvatan kao biološka i nepromenljiva kategorija, i roda kao društveno konstruisane manifestacije tog „statičnog“ pola. Kao posledica tog preispitivanja, nastala je i jedna od „krilatica“ koja se vezuje za teoriju Džudit Batler: „rod je performativ“.


Nevoljom s rodom Batler je 1990. godine ukazala na važan problem koji postoji unutar feminističkog diskursa: bez obzira na to što insistiramo na društvenoj konstruisanosti roda, i ta kategorija je „fiksirana“ kao i pol. Odnosno, ako je neko rođen kao žena, podrazumevaćemo (mi, društvo) da će se kao dete igrati lutkama, voleti i želeti muškarce, imati „materinski instinkt“ i želeti da rađa, nositi suknje, šminka se itd. Ili, prepoznavaćemo je kao „nju“, isključivo ukoliko ispuni određene uslove koje diktira kontekst. Dakle, možemo reći da postoje vrlo striktne norme koje definišu način na koji je rod formiran u odnosu na pol. Rod, tako, jeste društveno konstruisan, ali je ta konstrukcija isključujuća, određeno je kako će ona biti „sprovedena“ i, istovremeno, time što je definisano šta prepoznajemo kao ženski rod, utvrđeno je i šta kao takvo ne prepoznajemo. Drugim rečima, kako primećuje Batler, u različitim diskursima – patrijarhalnim, ali i feminističkim – se podrazumeva izvesno jedinstvo između pola i njegove društvene „manifestacije“: na primer, ako imaš vaginu, spavaćeš sa muškarcima, za (barem) jednog ćeš se udati i na svet doneti (barem jedno) dete i zbog toga ćeš se osećati kao žena i društvo će te kao takvu prepoznatavi i priznavati. Ili, rečeno ovdašnjim jezikom, „frapantno je“ da polovina tridesetogodišnjakinja u Beogradu nema decu – kakve su to žene uopšte, jesu li one žene?


Ono na šta nam Batler ukazuje svojom teorijom, dakle, jeste da postoje društvene norme – društvena prisila – koje nam jasno „govore“ šta treba da budemo da bi nas društvo  prepoznalo i, što je još važnije, priznalo kao žene (muškarce, građane/ke, ljude...). Te norme, različite su u zavisnosti od konteksta i istorijskog trenutka, ali uvek postoje. Ono što je takođe bitno, i u izvesnoj meri uznemirujuće, jeste da svaka individua date društvene norme internalizuje i prihvata kao „prirodne“. Jedan jednostavan primer bio bi taj da će se veliki broj žena, osećati „ženstveno“ – odnosno, prepoznavaće samu sebe kao ženu – noseći visoke štikle i suknje, bez obzira na činjenicu da je takva definicija ženstvenosti društveni konstrukt, formiran od strane industrije lepote radi sticanja profita. On je – upravo kroz beskrajno ponavljanje – postao norma koju kao individue usvajamo i prihvatamo kao „normalnu“, a mehanizam koji u tom procesu igra ključnu ulogu jeste upravo želja za priznavanjem.


Sagledavajući to šta se u jednom društvu smatra „normalnim“ i „prirodnim“, Batler dolazi i do koncepta koji naziva heteroseksualna matrica, a koji ukazuje na činjenicu da su sva društva formirana na bazi heteroseksualnog odnosa muškarca i žene koji unapred definiše njihove uloge. Sva naša (feministička) muka – ili njen dobar deo – dakle, proizlazi iz činjenice da je heteroseksualnost norma(lna) i da na njoj počiva svako političko i društveno uređenje. Ona je ukorenjena u našim zakonima – jer brak je zakonom uređena zajednica muškarca i žene, na primer – sveprisutna u kulturi i medijima, bulji u nas sa bilborda na kojima (pretpostavljamo, srećno udate) mame reklamiraju paštete, ili iz štampe koja sa puno pompe prati venčanje kraljevskog para ili rađanje Novakovog sina, trudnoću Jelene Karleuše i prenosi nam ekskluzive iz domova poznatih i srećno udatih/oženjenih poznatih ličnosti. Na osnovu takve matrice se definišta šta je „normalno“ a šta nije, odlučuje se ko sme biti roditelj a ko ne, definiše se ko će biti prebijen na ulici jer ima „feminizirane“ pokrete ili izgleda kao „muškarača“. Odnosno, definiše se ko će biti priznat kao ljudsko biće i, u krajnjoj liniji, ko ima pravo na život.


rascinjavanje_roda_vv


U takvoj ideološkoj mreži, teza da je rod performativan, ključna je za svojevrsno otvaranje koncepta prepoznavanja – ili predstavlja pokušaj da se tako nešto učini. Naime, za Batler, rod, kao ni bilo šta drugo, nije statičan već je proces, dešava se u vremenu, u okviru društvenih normi i nikada se u potpunosti ne dovršava. On se „pojavljuje“ kroz praksu ponavljanja ili citiranja normi, a u zavisnosti od stepena naše „prilagođenosti“ društvenim pravilima, bivamo priznati od strane tog istog društva, ne samo kao muškarci i žene, već kao ljudi. Ideja performativnosti roda, ukazuje na postojanje neprestanog odnosa između voljnog subjekta koji sebe definiše kroz delanje i različitih institucija koje to delanje ograničavaju, što je upravo i mesto na koje Batler postavlja mogućnost „prodora razlike“. Moguće je, dakle, odbaciti izvesne norme – što ne mora biti (i najčešće nije) voljni akt, i često ima ozbiljne društvene posledice – ili ih ponavljati na različite načine, odnosno, reartikulisati ih. Upravo činjenica da norme postoje, otvara mogućnost da im se na različite načine odupremo: „takve norme čine mogućim – ako ne i stvaraju – subjekt koji im se odupire“,[2] kako je formulisala Batler. Drugim rečima, ono što bismo mogli nazvati subjektom, nastaje u interakciji između volje individue i društvenih normi čija je moć nad nama izuzetno jaka.


Opisane ideje Batler su neizbežno odvele i do statusa tela – ili onoga što bi tradicionalno bilo nazvano polom – načina na koji ga neko društvo razume i do razmatranja diskursa u okviru kojih se telo formira, materijalizuje i pojavljuje. Pošto smo svi, zapravo „otelovljena“ stvorenja, ključno je razumeti kako naša tela postoje u društvu, vremenu, istoriji i koji diskursi određuju naše postajanje ženom, na primer, kako bi to rekla Simon de Bovoar. Za Batler, i telo je – kao biološka, anatomska i, da ne kažem „prirodna“ kategorija – konstruisano kroz društvene norme, te zbog toga ne možemo govoriti o biološkim predispozicijama koje „prethode“ društvu i jeziku, koje su nepromenjljive i, samim tim, neupitne. Osim što se na ovaj način efektivno obesmišljuju izjave tipa „žene su prirodno predisponirane da neguju decu“ ili „žene su prirodno krhke i nežne“,  prevazilazi se (iznova) i prastara podela na um (ili duh) i telo, budući da je za Batler subjekt neodvojiv od tela, a ono, opet, neodvojivo od procesa društvenog konstruisanja.


Šta ćemo s tim?


Rad Džudit Batler je, rekla bih, vođen traženjem odgovora na pitanje „ko sme biti priznat kao ljudsko biće“ i razmatranjem načina na koji funkcionišu mehanizmi koji definišu proces priznavanja i prepoznavanja. Njena teorija je, dakle, važna za sve one koji zauzimaju poziciju drugog ili, za sve one koji nisu beli, heteroseksualni muškarci srednje klase. Često se ističe kako je upravo Batler podstakla razvoj kvir studija, budući da ideja o performativnosti identiteta nudi mogućnost „otvaranja“, problematizacije i relativizacije kategorija „muško“ i „žensko“ i, u krajnjem slučaju, njihovog prevazilaženja. Ona nam, drugim rečima, omogućava da mislimo o činjenici da postoje – da donekle banalizujem stvari – muškarci koji vole muškarce i žene koje vole žene, kao i oni koji vole i jedne i druge (ili ne vole ni jedne ni druge), i oni obeleženi na rođenju kao muškarci, koji se osećaju kao žene i obratno... I ne samo da mislimo o tome, već i da tu činjenicu prihvatimo kao „normalnu“. Ideja o tome da se identiet neprestano izvodi i konstruiše, dakle, omogućava nam – daje nam alat – da mislimo izvan okoštale i tradicionalne binarnosti muško/žensko i svih strašnih posledica koje takvo ograničeno mišljenje sa sobom nosi.


Takav koncept, omogućava i da otkrijemo mehanizme pomoću kojih se, na primer, arapske države proizvode u ne-sasvim-ljudske neprijatelje američkog naroda, ili one pomoću kojih se izbeglicama oduzima „pravo“ da budu priznati i prepoznati kao ljudska bića – što su goruća pitanja sa kojima se suočava današnji svet. Drugim rečima, ideja koja je nastala kroz kritiku feminizma i razmišljanja na temu mizoginije i šovinizma, osvetljava i činjenicu da slični mehanizmi funkcionišu i u diskursima rasizma, homofobije, ksenofobije i drugih ideologija na kojima počivaju sva „razvijena“ društva i koje su u njima vekovima pažljivo negovane i još pažljivije prikrivane. Takođe, premda se njeni tekstovi svakako mogu svrstati u oblast feminističke teorije, oni su važni i za polje aktivizma – i, što je još važnije, svedoče o problematičnosti ovakve podele – i to pre svega zbog tvrdnje da norme, ili društveni sistem, kao i sistemi moći, stvaraju subjekt koji im se odupire. Odnosno, da je svaki protest protiv sistema definisan i ograničen upravo tim sistemom, ili, da onome protiv čega se borimo dugujemo sopstveni identitet koji je formiran u odnosu na ideju koju kritikujemo. Niko od nas, tako, nije izvan sistema moći i ni jedan čin nije u potpunosti subverzivan. Ključ je, čini se, u konstantnom ponavljanju, citiranju i reartikulaciji društvenih normi – u performativnosti, dakle – ili, u permanentnoj revoluciji, rečeno jezikom marksizma. U tom smislu je i trenutni rad Džudit Batler fokusiran upravo na pronalaženje načina na koji se političko delovanje i društvena kritika mogu učiniti „upotrebljivim“ u sistemu koji iznova proizvodi neprijatelje i one koji/e će mu se suprotstavljati, kako bi sam sebe učvrstio.


[1]     Džudit Batler, Nevolja s rodom, (prev. Adriana Zaharijević), Beograd: Karpos, 2010, 49.

[2]     Džudit Batler, Tela koja nešto znače. O diskurzivnim granicama 'pola', (prev. Slavica Miletić), Beograd: Samizdat b92, 31.

Mikser arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.