Beton br.65
Utorak 24. februar 2009.
Piše: Boško Tomašević

Pamflet o pamfletu

Ovo je pamflet. Tema ovoga pamfleta je savremena srpska književna kritika, dakle pamflet par excellence. O pamfletu se, dakle, između ostalih načina, može pisati i pamfletski. Nemajući potrebu, gledeć teme, za dugim uvodom, navešćemo šta je u okvirima onoga što se zove „savremena srpska književna kritika“ pamfletsko.

Od korpusa prećutanih dela u savremenoj srpskoj književnosti tokom poslednjih četvrt veka mogla bi, delom, da se sačini jedna druga istorija te književnosti i da se na tom temelju dobije poliperspektivna slika njenih poetikâ

USLIKANA TAUTOLOGIJA

Evo prve pamfletske karakteristike. U našoj fototeci nalaze se, ne slučajno, dve fotografije jednog kritičara, oba puta u društvu sa po jednim „bardom“ savremene srpske poezije. Jednom prilikom uslikan je sa Miodragom Pavlovićem kome je kritičar, kao jedan od članova žirija, dodelio jednu od tri stotina postojećih književnih nagrada kod Srba. Nagrada se zove „Izviiskra Njegoševa“. Kritičar se zove Jovan Delić. Nakon nekoliko meseci isti se kritičar našao u prilici da povodom nedavno izašlih Odabranih dela Ljubomira Simovića u izdanju Beogradske knjige bude uslikan sa drugim „bardom“ srpske pesničke scene. Pamfletsko u navedenim „scenama“ sadržano je u tautološkom viđenju sveta i posla književne kritike kao pukog potvrđivanja nagradama i izdanjima onoga što je već potvrđeno (da li s pravom ili ne, drugo je pitanje) u vezi sa zaslugama ovih pesnika za srpsku pesničku reč. Nasuprot ove slike kritičara za nas je prosudilac vrednosti književnog dela neko ko je, ne služeći se afektivnim i promotivnim tautologijama, spreman da se bavi traganjem za novim vrednostima unutar onoga polja umetnosti za koje se opredelio. Takođe, ne bismo smatrali nimalo plauzibilnom potrebu da isti kritičar, ili neko sličan njemu, pokuša da posumnja u etablirana mišljenja o umetničkoj vrednosti poezije ove dvojice pesnika. Ali, kritičar za to verovatno nije imao, daleko bilo, dobrih razloga, niti je pak te dobre razloge našla armada kritičara, čiji komandujući kadar, sudeći po listi učestanosti pojavljivanja u javnosti ili po neformalnom uticaju na „čaršiju“ čine Gojko Božović, Aleksandar Jovanović, Dragan Hamović ili Bojana Stojanović Pantović. Usput je neophodno da se zapitamo kada su isti kritičari napisali ijednu reč da u srpskoj savremenoj književnosti stvaraju Miroslav Lukić, Dragana Mladenović, Aleksandar Lukić, Boško Ivkov, Vujica Rešin Tucić? - Nikad! - Zašto? - Zato! Pamfletsko jedne književne kritike unutar ovako svedenih obrisa jeste sadržano u činjenici da je čitav sistem književne kritike, srpske, sveden na blistave tautologije, na kukavičku nesavesnost, pri čemu su ponavljanje hvalâ i pohvalâ jednim istim autorima, samo deo gromade jednog pleonastičkog sveta u kome se, zapravo, ništa ne govori, čija je karakteristika odustajanje pred Nepoznatim, a znak joj je malograđanski konformizam.

Srpska književna kritika je, sudeći po njenoj uobičajenoj praksi, jedna posve nemoralna kritika, jedan nemoralan esnaf, dvorac zaposednut od podlaca.

IZGUBLJENI BEZ PREVODA

Jedna od bolesti pamfletske književne kritike je upravo fenomen prećutkivanja pisaca i njihovih dela. Ukoliko se sa pravom može reći da je između 1948. i 1987. vladao duh zabrana za režimski nepoćudne autore i njihove knjige, danas je institucija prećutkivanja njegov legitimni naslednik, sa mnogo pogubnijim posledicama. Ne tako davnih Brozovih godina o zabranjenom delu moglo se govoriti, ono je kolalo među čitaocima, makar kao jedan oblik „samizdata“ i zbog toga je, ipak, bilo prisutno kao i ono koje je „redovnim“ putem bilo objavljeno. Savremeno prećutano delo u okolnostima medijskih kampanjâ koje se sprovode u pogledu izabranog pisca, njegovog dela i njegovog izdavača i koje uživa sve svetlosti dana nema nikakvih izgleda da se izbori sa mrakom u koji je pukom obešću bačeno. Od korpusa prećutanih dela u savremenoj srpskoj književnosti tokom poslednjih četvrt veka mogla bi, delom, da se sačini jedna druga istorija te književnosti i da se na tom temelju dobije poliperspektivna slika njenih poetikâ. Sudeći prema praksi jednog dela srpske književne kritike, tako nešto nije moguće da se uoči. Ovo što sam rekao biće, verujem, jasnije ukoliko postavim jedno pitanje koje ima i svrhu primera: Može li se zamisliti pisanje ogleda, recimo, na temu „Matija Bećković, Rajko Petrov Nogo, Milosav Tešić i evropska postmoderna književnost“? Takođe, na temu: „Matija Bećković i Dirs Grinbajn (Dürs Grünbein)“? Ili: „Rajko Petrov Nogo i (davno umrli) Frensis Ponž (F. Ponge)“? Nemački, odnosno francuski komparatisti bi pomislili, gledeć štiva koje im nude naši autori, da su ovi živeli u 19. veku, pa da je poređenje neumesno zbog toga što njihovi autori, Grinbajn i Ponž, jesu uistinu pisci 20. veka. Možda bi čin poređenja pesništva Bećkovića, Tešića ili Noga bio uverljiviji kada bismo imali u vidu neke minorne pesnike nemačkog ili francuskog nacionalnog preporoda, dakle one koji su stvarali u prvoj polovini 19. veka? Međutim, pisanje na temu „M. Bećković, R. P. Nogo i M. Tešić i srpska retrogradna književnost“ bilo bi posve na mestu, ali o tome nije pisao, recimo jedan Mihajlo Pantić, Saša Radojčić ili Aleksandar Jerkov, da ne govorimo o prethodnoj „garnituri“ kritičara ovde pomenutih. Bećković, Nogo, Tešić nisu prećutani autori, ali niko se nije usudio nijedan negativno orijentisani kritički tekst o njihovom načinu i umeću stihovanja da sroči, a opet, ti autori ni nakon desetina objavljenih negativnih kritika o njihovom delu ne bi, za razliku od brojnih im kolega, imali pravo da se osete podlački prećutanim, niti bi pali u nemilost prirodnih ljubitelja njihovog dela, iz prostog razloga što je udeo štetočinstva prilikom višegodišnjeg i upornog promovisanja istih u „bardove“ srpske književnosti već toliki, da samo vreme koje dolazi može, eventualno, da njihove bardske „izviiskre“ i krune zanemari, prepuštajući ih zaboravu. Okrenimo se, međutim, još jednom temi prećutkivanja pisaca. U tom smislu reći ćemo da književni kritičar nije neko ko se književnom kritikom bavi samo na temelju svojih afiniteta (eto, „voli“ da čita), nego je on čovek koji se bavi svojom profesijom, a to je čitava tekuća književnost njegovoga jezika. On mora da bude pouzdanim svedokom i izveštačem najpre onoga što je objavljeno tokom godine, a potom da godišnju produkciju na način sinteze sažme. Bez ijednog propusta. Nema potrebe da vrednuje, jer on nije estetičar, niti ima obrazovanje estetičara, još manje pripada kategoriji obrazovanog hermeneutičara. Ukoliko nije u prilici da se nosi sa celokupnom književnom produkcijom naroda kome pripada, neka se konsultuje sa kolegama i neka posao podeli sa njima, tako da na kraju godine eventualni čitalac ima pred sobom sve književne naslove. Književna kritika nije posao za obrazovanu elitu, no za obrazovane radnike. Prećutati jednog pisca jeste zločin! Srpska književna kritika je, sudeći po njenoj uobičajenoj praksi, jedna posve nemoralna kritika, jedan nemoralan esnaf, dvorac zaposednut od podlaca.

 

REČE MI JEDAN ČO’EK, MOJ KRITIČAR...

„Vojvode i serdari srpske književnosti“ mogu opstati samo tamo gde je zavisnost od grupnog mišljenja i grupne sprdačine zakon. Iako književnost i kultura nisu sazdani na mitu „reče mi jedan čo’ek“, savremena srpska književna kritika listom podleže toj pukoj mentalno-afektivnoj sferi, ne razlikujući se ni malo od nje. Pamfletsko u srpskoj književnosti je, dakle, i fenomen „posredovanog kritičara“ koji je, kako dobro primećuje sociolog kulture Ratko Božović, „glasnogovornik i perjanica grupe kojoj pripada. Zavisnik je od grupnog mišljenja i zajedničkog interesa. Ne smeta mu što je poništio kritičarski individualitet i savest“. Pesnik koji je „smanjio zalihe neizrazivog“ uglavnom je prva žrtva ovakvog posredovanog kritičara, kolektivnog i od hora inaugurisanog egzekutora. Tom demonu su pozajmljeni trenuci da sve zavisi od njega. I, dakako, tu šansu će iskoristiti da postane izdajnik svoga poziva. Nema istražnog postupka protiv njega. Ko će se baviti onim što je srpska književna kritika napisala, makar i samo da je reč o onome što je objavljeno u Politici od 1987. do danas, ne imajući u vidu književne časopise? Ko će investirati vreme da afirmacije i afilijacije promašenog i primitivnog u „estetske vrednote“ iz navedenih godina preinačuje? Najpre se sa izvesnim brojem naših mladih godina protiv toga smeća bunimo, a zatim lipsavamo, puštajući da stvari teku kako teku.

„Saznavati, to znači gledati; to ne znači ni nadati se, ni delovati“, veli Sioran. Cinizam grupnog mislioca sa tim računa. Zločin je počinjen u ime hora, klana, atara. Grupni kritičar samo ponavlja ono što je već rečeno.

Foto: Vera Vujošević

TAKO MLAD A VEĆ DOKTOR

Sklonost da bude poluobrazovan, neka vrsta polutana i polusenke, ubraja se, takođe, u pamfletsko prakse jednog književnog kritičara. Po obrazovanju najčešće istoričar srpske (nekada i „jugoslovenske“) književnosti sa četvorosemestralnim kursom iz opšte književnosti, bez položenog ispita iz estetike, sa jedva osnovnim znanjima iz nauke o književnosti i gotovo nikakvim znanjima iz teorije književnosti (upitati g. G. Božovića ili A. Jovanovića) on, mlad ili star, ali „obdaren“, stupa na književno poprište i, dakako, odmah je dovoljno hrabar i spreman da sudi, prosuđuje i da na kraju godine sastavlja „rang-liste“ čiju polovinu čine predstavnici njegovog književnog zabrana. Ima, istini za volju, i književnih kritičara koji iza sebe imaju i „položen“ doktorat i već duži niz godina su za katedrama na nekom od srpskih univerziteta, ali književna kritika nije poluprazna sala u kojoj oni čitaju svoja predavanja, no se, recimo, upražnjava na stranicama lista Politika. A onda, „na tom javnom času“, čitaoci imaju prilike da kod dotičnog kritičara uoče njegov horizont znanja i horizont pismenosti. Ono što su oko 1920. godine znali Ejhenbaum i Tinjanov ili u isto vreme ljudi okupljeni oko praškog lingvističkog kružoka, to ćete kod našeg kritičara uzalud tražiti. Znanje je negde izgubljeno na putu od Limana do kuće u Novom Sadu ili od Studentskog trga 3 do stana u Prestonici. Budući da naš kritičar uglavnom ne poznaje ni jedan strani jezik, dozvolićemo sebi ovo preterivanje, osim što je upoznat sa engleskim jezikom kakav se govori u Solunu (ima i onih koji se „služe“ nemačkim i francuskim jezikom, ali to je manjina kod koje se, na temelju onoga šta piše, to ne vidi) - sve ono do čega njegov kolega u Beču dolazi kada se u „Standardu“ osvrće na delo Raula Šrota ili Menasea, ili kolega u „Mondu“ na romane Pola Nizona, njemu zbog nedovoljnog poznavanja nemačkog, odnosno francuskog jezika, ne može ni kao primer da bude pokazano, iako ovi listovi nikako nisu mesta na kojima pišu posebno upućeni kritičari. Naravno, kada naši kritičari pišu za Politikin kulturni dodatak, takvo znanje im nije potrebno, a nova urednica od njih to i ne traži, no, da to i takvo znanje oni treba da imaju, to se podrazumeva. Da oni takvo znanje nemaju vidi se kada isti kritičari pišu svoje duže tekstove u nekom od naših književnih časopisa. Objavljuju u tiražnom listu, dat im je prostor u uglednom časopisu, obavezno su članovi žirija za dodelu jedne od tri stotine srpskih književnih nagrada, prećutkuju koga hoće, nagrađuju one za koje se unapred zna da će biti nagrađeni, jer su teren, bilo dodeljivači, bilo nagrađeni, već bili pripremili i izlaze pred fotoreportere da kažu da je Miodrag Pavlović veliki pesnik i da upravo on zaslužuje jednu po njegovom podobiju stvorenu nagradu, čije gordo ime glasi: „Izviiskra Njegoševa“. Sasvim uzgred i za ovu priliku reći ćemo da je pesnik Pavlović svoje delo ostvario do 1990., a da se nekako od tog vremena u svojim novim knjigama ponavlja i citira samog sebe, te da dvadeset godina ponavljanja nikoga, pa ni Pavlovića, ne preporučuje za bilo kakvu nagradu i nikako ne onu koja se daje na polzu savremenog pesmovanja. Stoga kažemo da je navedena nagrada više dodeljena samoj sebi, „anala“ radi, nego što je dodeljena Miodragu Pavloviću. Sledeću nagradu istog imena, sudeći ne po „značaju i vrednosti“, nego po logici ogledala, imajući u vidu „kakvoću“ i „ukus“ Pavlovićevog pesništva, žiri će dodeliti Simoviću, Bećkoviću, Nogu i, sasvim slučajno, može da je dobije neko koga nismo spomenuli. Uglavnom ne neki savremeni srpski pesnik koji je svoje delo ostvario za 20., odnosno 21. vek. „Močvarna isparenja ruske kritike, teška otrovna magla Ivanova - Razumnika, Ajhenvalda, Zorgenfejda i drugih, koja se zgusnula u protekloj godini, još uvek nas guše“. Ovo je napisao Osip Mandeljštam 1921. godine. Zamenimo u navedenoj rečenici reč „ruske“ rečju „srpske“ i navedenih nekoliko imena tadašnje savremene ruske kritike bilo kojim od
ovde navedenih imena savremene srpske književne kritike i dobićemo završnu rečenicu za naš pamflet o pamfletu.

Mikser arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.