Beton br.1
Utorak 20. jun 2006.
Piše: Saša Ilić

Opsada srpske književnosti juče, danas, sutra

Memorandum SANU i srpski književni
eksperiment devedesetih godina

JUBILEJI I NACIONALNO SEĆANJE

Prošlo je dvadeset godina od objavljivanja Memoranduma SANU (1986), devetnaest godina od VIII sednice CK SKS (1987) i sedamnaest godina od „događanja naroda“ na Gazimestanu (jun 1989). Krajem osamdesetih godina imali smo dva jubileja: dva veka Vuka i šest vekova od Kosovske bitke. Ovo je zgodan početak jer u neku ruku olakšava uvođenje teme nacionalne memorije, bilo da je u pitanju književnost, obrazovanje, istorija ili politika.
Svi ovi datumi i događaji operišu na način koji obezbeđuje iluziju da se nešto ponovo rađa ili reaktualizuje, da je to nešto od vitalnog značaja za naciju i da se to preklapa s tačkom u nacionalnoj memoriji kojoj koncentracija simbolike obezbeđuje snagu nacionalne istine.

Ovaj poetički i politički kolaps Milorada Pavića trajno će uticati na dalji tok razvoja srpske književnosti, a naročito proze

Odnos prema kategoriji nacionalne istine, ustanovljenoj u ovom periodu, od Memoranduma, preko političkih događaja, proslavljanih jubileja, te „progovaranja naroda“ na stranicama Politike, u glasovitoj rubrici „Odjeci i reagovanja“, biće jedna od glavnih smernica za oblikovanje javnog mnjenja, a posredno i za kreiranje književnih poetika tokom devedesetih godina.

 

MAGIČNO KRUŽENJE DOKUMENATA

Memorandumu SANU je dokument koji se vrlo često pominje u javnom govoru, koji se, paradoksalno, danas veoma retko čita, ali čiji dometi su očigledni u recentnoj srpskoj prošlosti. Ovaj dokument je, kao što znamo, delo grupe akademika, a sudbina ovog teksta je u neku ruku književna, budući da se neznanim putem našao u rukama novinara Večernjih novosti. SANU je najpre negirala svoje autorstvo, da bi potom stala iza ovog dokumenta, uključujući se preko jedne grupe svojih članova u politički život Srbije i Jugoslavije. Osnovna pretenzija Memoranduma SANU bila je da u jednom času postane nacionalni program, iznoseći na sto srpsko pitanje. Mnogi će reći, pa kakve to ima veze s književnošću, ali pažljivo čitanje tog teksta ponudiće im odgovor. Naime, Memorandum je pokušao sveobuhvatno da rezimira položaj Srba u SFRJ, kao i pitanje njihovog jezika, pisma i književnosti. Nastojeći da ukaže na opštu ugroženost nacije, Memorandum je progovorio i o temama koje su ostale izvan receptivnog horizonta kritike i istoriografije, a to su pitanja potiskivanja srpskog jezika i ćirilice, kao i dezintegracije srpske književnosti.

Očigledno je da se 1992. godine sa objavljivanjem Antologije srpske proze postmodernog doba Aleksandra Jerkova, te smrću Borislava Pekića, emigracijom Mirka Kovača, Bore Ćosića, Vidosava Stevanovića, povlačenjem Radomira Konstantinovića iz javnog života, dovršavao talas jedne kulturne i političke klime u Srbiji. Na toj sceni više nema ni Danila Kiša. Postavlja se pitanje šta to ima srpska književnost u tom trenutku. Dovoljno je da se prisetimo
popularnosti Pavićevih knjiga iz tog perioda. Hazarsko pitanje ili „obnova vizantijskog romana“ ulazi u žižu interesovanja oficijelne kritike krajem osamdesetih i početkom devedesetih. O tome pišu Jovan Delić, Jasmina Mihajlović i Aleksandar Jerkov. Sam Pavić, međutim, u to vreme otvoreno daje podršku novom srpskom rukovodstvu, politizujući svoju književnu temu.
Ovaj poetički i politički kolaps Milorada Pavića trajno će uticati na dalji tok razvoja srpske književnosti, a naročito proze. S jedne strane, degradiraće se samo Pavićevo delo, o čemu nas ovih dana izveštava jedna od prvih studija koje pretenduju da objektivno sagledaju književnu sudbinu ovog pisca, a s druge strane ovakvi stavovi će bitno uticati na promotere Pavićevog dela koji će u tom periodu pokušati da nastave s proizvodnjom nove književne stvarnosti. U takvom vakuumu, na sreću pomenutih kritičara, pojavio se jedan pisac mlađe generacije - Goran Petrović.

 

REČ KAO PERO LAKA

Roman Opsada crkve Sv. Spasa Gorana Petrovića, objavljen je 1997. godine. Pojava ove knjige brižno je ispraćena i unapred pripremana u javnosti. Glavna tema ovog Petrovićevog romana je, dakle, opsada. Iako je naizgled reč samo o jednoj, u ovom romanu naporedo egzistiraju najmanje tri opsade: prva je opsada i pad Žiče s kraja XIII veka, zatim opsada i pad Carigrada u vreme četvrtog krstaškog pohoda i, na kraju, opsada i pad srpskog naroda tokom ratnih godina 1992-1995. u Bosni. Dakle, memorijski potencijal Petrovićevog romana je veliki: on tokom čitave naracije insistira na vertikali opsedanja, od krstaša, preko „mnogostrašnog“ bugarskog kneza Šišmana, do NATO bombardera nad Bosnom. Pogledajmo najpre koji su istinski razlozi svih Petrovićevih opsada: mletački dužd skreće svoju vojsku na Carigrad u želji da se domogne čudotvornog ogrtača od deset hiljada pera koji bi mu obezbedio mladost i izlečenje od bolesti, dok knez Šišman opseda Žiču kako bi se domogao jednog čudotvornog anđeoskog pera (inače, reč je o poklonu vizantijskog cara Teodora Laksarisa monahu Savi) koje čuva iguman manastira. Naposletku ne saznajemo zbog čega NATO uništava populaciju ptica u Bosni. Čini se da on to čini prema nekom iracionalnom principu čiste destrukcije. Nije teško uočiti da se ovde istorijska vertikala uspostavlja pomoću simbola ptičjeg/anđeoskog pera. Ipak, postavlja se pitanje ko se nalazi iza pera: svakako ne pisar/čovek, već anđeo koji je „u ono mitsko vreme“ bio neposredni darodavac pera. Anđeo je svakako spona s Logosom, te tako simbol pera u romanu Opsada crkve Sv. Spasa funkcioniše kao lokus jezičke memorije. Stoga Petrovićev narator uoči pada Žiče izgovara više nego signifikativnu rečenicu: „Na vama je sušte reči da spasete!“ Dakle, ko je, odnosno šta je to istinski opsađeno u Petrovićevom romanu? Da li su to monasi? Ili spomenici kulture? Ili možda eko sistemi? Ne, opsađene su reči, odnosno jezik, odnosno samo nacionalno biće što se na osnovu stepena ugroženosti jedne nacije, ukoliko postoji takva skala, može rangirati veoma visoko.
Da li ovaj motiv možda zvuči poznato? Pa da, odgovorićete, poznato nam je to iz Hazarskog rečnika. Hazari su nestali. Potom je Pavić rekonstruisao fundamentalni dokument o njima. Ne bez razloga, reč je o rečniku od „100 000 reči“ koji je bio uništen. Rečnik je takođe memorijski lokus, ali se on kao simbol vezuje za doba prosvećenosti. Iza kreiranja ovakvih dokumenata stoje leksikografi, realni ili fiktivni svejedno.
Neki zlobni jezici setiće se činjenice da je ovakav motiv izrečen u Memorandumu SANU 1986. Čini mi se da je ovakav stav imao dalekosežan uticaj na način mišljenja i sagledavanja događaja u vreme građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji. Totalno opsadno stanje srpskog naroda je u tom dokumentu prvi put izraženo jednim kvazinaučnim jezikom koji je pretendovao na objektivnu elaboraciju problema. Distribuiran preko medija u Miloševićevoj Srbiji, ovaj diskurs je obrazovao ideološku matricu o večnoj ugroženosti srpske nacije.¹ Pristajanje na takvu istinu motivisalo je Pavićevo navodno osvešćenje: „I ja sam Hazar.“

 

OPSADA - PRIČA NAJSTARIJA

Na kraju bih izveo nekoliko, ne zaključaka već uputnica za razmišljanje:
Roman Opsada crkve Sv. Spasa nastao je u vreme ratova i raspada stare Jugoslavije. Ovakav politički kontekst je i te kako moguće dekodirati u ovom tekstu. S jedne strane, Opsada pledira postmodernu strategiju pisanja, iznoseći na površinu naracije problem pripovedanja, dok s druge strane, dajući tom istom problemu ontološku utemeljenost u motivu ugroženosti jezika, nacije i kulture, čini veliki korak u nazad.
Tema velikog zla u romanu se poistovećuje s antihrišćanskim i antisrpskim principom. U tom negativnom imenovanju zastupnici dobra su Srbi i hrišćani-pravoslavci.
Opsada je roman koji je nastao kao eho ratnih zbivanja u Bosni u kojoj je tokom četvorogodišnjeg rata grad Sarajevo, poput Žiče nekada, bio „podignut osamdeset hvati od zemlje“. Bio je pod srpskom opsadom. Bilo bi zanimljivo naporedo čitati Petrovićev roman s knjigama kao što su Konačari Nenada Veličkovića, Sarajevo za početnike Ozrena Keba, ili sa pričom Aleksandra Hemona kao što je recimo „Montaža, atrakcija“. Tek u takvom kontrastu s tekstovima koji su nastajali s druge strane „naše opsade“ možda bi se bolje sagledalo Petrovićevo angažovanje u prilog nacionalnoj istini koja je proklamovana krajem osamdesetih godina.
U svakom slučaju, Opsada je dobro primljena jer se dugo čekalo na artikulaciju stava srpske književnosti povodom rata u Bosni. Opsada nas je amnestirala od svake odgovornosti i utoliko je sebi obezbedila povlašćeniju poziciju u domaćoj recepciji. Opsada nam je potvrdila ono što su nam govorili i mediji svih ratnih godina: paradoksalnu činjenicu da smo pod opsadom.
Kritičari pre svega ističu apolitičnost i maštovitost Petrovićeve literature. Mihajlo Pantić zastupa tezu o dominaciji mašte, Vasa Pavković o začaravanju ovakvim pripovedanjem, a Aleksandar Jerkov ističe snagu umetničke istine koju brani Goran Petrović. Postavlja se pitanje da li je ta umetnička istina, koja se oglušila o osnovne etičke norme, održiva kao istina književnosti. Ukoliko bi neko jednog dana napisao priču o tome kako je Zoran Đinđić ubio Milorada Ulemeka, ali onako lepo, s dosta metafora, da li biste je vi prihvatili kao održivu književnu tvorevinu, iako vrlo dobro znate da se u realnosti dogodilo suprotno. Ja mislim da ne biste.

 

¹ Da rat za srpski jezik još uvek nije prestao dokazuje i nedavna odluka žirija NIN-ove nagrade da za najbolji roman u 2005. godini proglasi azbučni roman Mira Vuksanovića Semolj zemlja. Karakteristično je da u obrazloženju ovakve odluke žirija piše da je reč o romanu koji jedan mitski svet, bivši epski prostor, spasava od zaborava. A opasnost koja preti Vuksanovićevim rečima, opasnost koju su i članovi žirija prepoznali kao realnu, sam autor romana nazvao je „epidemijom dukljanitis vulgaris“. (vidi: NIN. Specijalni dodatak, 26. januar 2006, str. 4-5) Da rat za srpski jezik ne jenjava pokazuju i nedavne postreferendumske lingvističke rasprave koje su se povele u SANU.

OPSADA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI JUČE, DANAS, SUTRA

 

Mikser arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.