Beton br.3
Utorak 15. avgust 2006.
Piše: Miloš Živanović

Oko srpskog boga Saurona

O fenomenu savremenog pevanja danas i ovde

Nova knjiga Rajka Petrova Noga, to nam umetnički
ubedljivo pokazuje naslovna pesma, pesnički i po
onome što peva jeste sasvim savremena,
a istovremeno duboko religiozna i nacionalna.
                                                       Aleksandar Jovanović

 

Zbirka pesama Nedremano oko je, kako tvrde kritičari, nesvakidašnji trenutak naše savremene poezije. Za naslovnu pesmu uvaženi profesor Jovanović kaže da ćemo put ka njenom razumevanju naći i u činjenici da je premijerno objavljena u Politikinom uskršnjem dodatku aprila 1999. Ne znam da li ta činjenica potvrđuje umetničku ubedljivost, savremenost, ili duboku religioznost, ali ona jasno signalizira da je za recepciju poezije R. P. Noga potrebno razumevanje gomile vantekstualnih opravdanja, kao i specifična podobnost čitaoca. Pa da vidimo o čemu je reč.

 

DOKAZ BOŽJE EGZISTENCIJE

Naslovna pesma definiše centralni motiv - božansko oko. Prva strofa sugeriše da nam to božanstvo ili nije naklonjeno, ili je ravnodušno. Karakter božanstva se problematizuje: Bog je stvorio svet i čoveka i do sada je sve bilo u redu, a onda se desilo nešto nalik na apokalipsu, tako da se nema šta drugo pomisliti nego da je Oko zadremalo. Da nije, to nešto se ne bi ni dogodilo. U poslednjoj strofi smo mi u fokusu. Tako snažno smo utonuli u kolektivnu molitvu da smo konačno privukli Očevu pažnju i on nam šalje znak u vidu vazdušnog talasa koji gasi sveće. To je čudo kojeg smo željni, fizička manifestacija izazvana treptajem božanskog oka koje se postidelo što je dozvolilo da nam se desi nešto što nismo zaslužili. Nogovo božanstvo je, reklo bi se, hrišćanski bog, po svemu sudeći - pravoslavne konfesije. Mi smo s njim bili u naročito bliskim odnosima, a onda je on iz neobjašnjivih razloga zaspao i ostavio nas na milost i nemilost svima koji nisu mi.

Ovde je bitniji onaj deo paganskog predanja prema kojem pastir određuje vukovima nafaku, odnosno daje blagoslov da kolju. I naše božanstvo i mi sami oscilujemo između stanja žrtve i aktivnosti krvoloka

Teogonija R. P. Noga nastavlja se u „Pesmi ćuka“ u kojoj je božanstvo gluvo za naše probleme. Bog se uopšte ne ponaša naški, a možemo opravdano sumnjati da je i sam nekako demonski odgovoran za strahote u pesmi „Budnica i uspavanka“, jer apokalipsa se ne dešava bez Božje volje. Vrhunac ove šatro-teogonije je „Nevesinjski ikonostas“: „Kad stadosmo s desne strane njega / Koji će doći po gori po vodi / Zasjah u crkvi nevesinjskog rata / Iz vojničkog fotoaparata“. Mi smo očigledno u uniformama, a posle smrti nam je rezervisano počasno mesto, što znači da je Bog odabrao stranu, kao da je Trojanski rat u pitanju, i da se od jednog i opštehrišćanskog biblijskog boga preobratio u lokalno demonsko božanstvo koje garantuje dobrobit onima što ratuju u njegovo ime. Ista pesma je indikativna i za mnogo ozbiljniji, zapravo kriminalni manir ovog autora. Odnosi se na konkretan događaj, na podizanje spomen-obeležja poginulima u ratu. Izbor teme je suštinski. Računa se da će njen značaj pesmi pružiti željenu težinu, a gde ćeš težu temu od pogibije mladih ljudi i roditeljskog naricanja. Ako je pesnik već spreman na zloupotrebu tragičnih događaja, njegov urednik bi morao imati u svesti savremene teorijske i iskustvene činjenice, da strahote 20. veka nisu pronašle svoj adekvatan tragičarski izraz, da žestina realne patnje izgleda stoji u obrnuto-proporcionalnom odnosu prema ubedljivosti svoje umetničke obrade. Pa kakve su onda šanse jednog malog lažnog proroka da ne ostane zatvoren u jeftinim nadražajima i ganuću?

 

POEZIJA U VUČJIM RALJAMA

Bog kome se razna lirska ja i lirska mi mole je, dakle, hrišćanski bog, iz biblijske opštosti travestiran u konfesionalno i nacionalno određeno demonsko božanstvo. On nije nosilac nikakvog vrhunskog principa, već je njegov značaj isključivo instrumentalan: prizivamo ga da ratuje. Što se njegovog oka tiče, ono bez problema može biti i Oko Sauronovo, ili Nečije Treće Oko. Bitno je da naspram božanskog oka stoji „dvojničko oko pesnikovo“ („Razroko“). Dakle, pesnik je prorok. Preciznije - medijum, istraživačka sonda koju On odozgo pokreće mističnim daljinskim upravljačem. Pesnik je, u stvari, to božansko oko, on održava dvosmernu saradnju sa apsolutom i u njega se ne sme sumnjati. Ako je Bog lagao mene i ja lažem vas - zgodan alibi. Bilo bi grehota ne primetiti ljubav prema antičkoj Grčkoj, posebno u pesnikovom poređenju zavičaja sa Euridikom. Mogao je taj zavičaj bar metamorfozirati u nešto antropomorfno što se da porediti sa Euridikom, u nešto, recimo, ženskog roda. Mitološki komplet se svakako napunio potencijalnim oblicima, značenjima i rešenjima priče, ali Orfej i Euridika teško da mogu podneti bilo kakav rodoljubivo-politički kontekst. Za to služe neke druge legende. Primer za surovo burgijanje po mitološkim povestima je i pesma „I Homer zadrema“: „Kad Grke pretvori u svinje / Čarobnica je Kirka Srbina / Obrnula u vuka“. Zanimljivo je da bitna persona uvek zaspi kad ne treba, prvo Bog, a onda i Homer.
Beli vuk oličava sve ono što se ne može prikačiti hrišćanskom i grčkom krugu. On je treća i latentno ključna karika naše ontologije, fokus slovenskog paganizma, ali i naknadno formirani totem s retroaktivnom važnošću koji nas ravnopravno postavlja uz Odisejeve saputnike i garantuje fotelju na Olimpu i drugim bitnim mestima. U istoj pesmi se kaže: „Čovekoliki vuk / Naš predak / Planinama se smuca // Čim se zarati /...K njemu odbegnu očevi“. Nekadašnjeg čoveka Srbina, onog iz doba o kojem peva Homer, Kirka je pretvorila u čovekolikog vuka, vukodlaka, ili već tako nešto, i taj čovekoliki je naš predak. Njegova prevashodna funkcija danas je da nam pomaže u ratu. Čarobnica povezuje našeg oca s grčkim krugom motiva, ali on mora biti još jače povezan s lokalno-hrišćanskim krugom. Zbog toga se u pesmi „Dozivanje oca“ jasno kaže: „U crkvi poju Oče / A odjekuje Vuče“. Ne zna se kakvi su odnosi Boga i Vuka, niti gde ko stoji na mitološkoj vertikali, ali ovi stihovi sugerišu da sam Bog Otac zapravo jeste Beli vuk. Ipak, valjda uplašen blasfemijom kao mogućom posledicom ovakvog agona, pesnik odlučuje da vuka ublaži do jagnjeta. Figura vučjeg pastira koji pacifikuje demone postaje idealni instrument. Ovde je bitniji onaj deo paganskog predanja prema kojem pastir određuje vukovima nafaku, odnosno daje blagoslov da kolju. I naše božanstvo i mi sami oscilujemo između stanja žrtve i aktivnosti krvoloka. Analogna scena u savremenosti, onoj koju plediraju kritičari poput profesora Jovanovića, može se prepoznati u snimku blagosiljanja Škorpiona uoči polaska u zločin. Ne zaboravimo da je i amblem raznih paravojnih skupina često bio oličen u vučjim raljama. Zanimljivo je da je Hristovo učešće u ovoj duboko religioznoj poeziji, zajedno s vantekstualnom poštapalicom o ukupnom broju pesama (33), zanemarljivo u odnosu na manifestacije Boga, oca, vuka i oka. U haotičnom i mračnom svetu jednostavno nema čistih pozicija za upotrebu tog motivskog kompleksa. Isus je suviše precizno definisan da bi se bezbedno mogao travestirati. Sin je Boga koji nema nikakve veze s vukodlacima i koji zavijajuću molitvu osuđuje kao idolopoklonstvo, a i semitskog je porekla i previše hipi za ovdašnju upotrebu, te je na ivici da bude persona non grata.

 

MI VOLIMO HIMNE

Pesnik se svojski potrudio oko oneobičavanja jezika: dijalektizmi, arhaizmi, neologizmi, crkveni izrazi, inverzije, imitacije usmene poezije. Molitveno-himnični ton prekriva celu zbirku. Insistiranje na svečanom izrazu prepunom patosa dalo je stihove u kojima je književni jezik doveden do ruba prepoznatljivosti. Invokacije i molitve eventualno nose neko neartikulisano negodovanje, ali se mahom gube u uopštenim, besmislenim i povremeno bizarno-komičnim iskazima.
Insistira se na jednoglasnom kolektivnom doživljaju stvarnosti, gde je taj jedan glas, naravno, pesnikov. Lirski subjekt je ja=svi mi, a ono što liči na introspekciju zapravo je obraćanje kolektivnom sebi. Sve to pokazuje želju da se bude univerzalno prihvaćen, a intenzivna upotreba narodnog i narodskog sužava univerzalno na niže socijalne slojeve, na potlačene i ponižene. Ostaje pitanje da li će potlačeni i poniženi pre razumeti i prihvatiti jezik visokoparne kvazi-učene himne koja nudi utehu u skovanoj mitološkoj prošlosti, ili, recimo, jednostavnu i jasno izrečenu zabrinutost za opstanak na boljoj strani granice siromaštva. Verovatno zbog toga pesnik pokušava da osveži vokabular, te tako među tropare i tužbalice postavlja radioaktivnu travu, šizelu i smirelu. Toliko o onoj savremenosti iz predgovora.

 

SUKOB CIVILIZACIJA

„Beli vuk“ kazuje: „Alah-il-ilalah na Malu Ćabu hrli / Azija arlauče a potkućnice ječe“. U „Istočnom petku“ se kaže: „Ne čekav da nam sa zapada svane“. Ako na trenutak po strani ostavimo teogoniju, mitologiju i rime, ostaje usamljena velika tema, majka svih tema (i svih opravdanja): sukob civilizacija. Rat u Bosni je sukob civilizacija, rat s NATO paktom je sukob civilizacija, verovatno su i izbori, politička ubistva i fudbalske utakmice sukobi civilizacija, a civilizacija, to smo mi, lirsko ja.
Cela naša mitološki i anti-istorijski postavljena civilizacijska određenost u tom sukobu konstruisana je za potrebe jednog političkog, gotovo stranačkog, dnevno-političkog stava, onog jedinog koji pruža spas sopstvenom liku i delu, s namerom da se taj stav ukoreni u samo božanstvo, ono travestirano, u ontološki centar našeg kolektivnog bića. Prepoznatljiva ideološko-kafanska pizma možda najžešće izbija iz pesme „Poklade“, rugalice u obliku soneta. Prema karakterističnoj ikonografiji može se zaključiti da opisuje proteste 1996/97, ili neke od demonstracija koje su prethodile promeni režima: „Ti imaš noge ruke ona razroke sise / Ovi će nerođene s mrtvima da okade /...U šetnji odlepi se /...// Pištaljke čegrtaljke rogovi i zvončići“. U završnom stihu ponovo o ženskim grudima: „Sevaj dok imaš noge a ti razroke sise“. Opet smo u problemu, jer sise su uvek razroke, ako ćemo bradavice porediti sa zenicama, gledaju na različite strane. Naročito kad leže. Ako im je već hteo pripisati atribute nečistih sila, mogao je pesnik uvećati njihov broj, ili ih postaviti na leđa. Ovako samo pokazuje da se uopšte ne razume ni u sise, niti u poeziju koja najmanje trpi ovakvu vrstu omaški.
Na kraju, evo stihova ovog autora koji s punim pravom zaslužuju da budu citirani: „U gradovima razvaljenim / U hramovima porušenim / Cvrkuće sramota“.

 

POST FESTUM

Nedremano oko (SKZ, 2004) je donelo R. P. Nogu četiri nagrade: Zlatni suncokret (Vitalova književna fondacija), Meša Selimović (Udruženje izdavača i knjižara i Večernje novosti), Vukovu nagradu, kao i Žičku hrisovulju. Mnogi kritičari su se opredelili za ovu knjigu jer su prepoznali „pesnički glas ličnih i narodnih uspenja i postradanja“.
Čak je i omiljeni kritičar beogradske čaršije, prof. dr Mihajlo Pantić, u obrazloženju Vukove nagrade naglasio da je reč o poeziji koja je „usredsređena na bitna pitanja pojedinačne, pesnikove i opšte, kolektivne egzistencije, da je ta poezija sam jezik, u njegovom esencijalnom obliku, jezik vukovski i vučji...“

Čuvari Mixera u zimskom periodu

Mikser arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.