Beton br.94
Utorak 20. april 2010.
Piše: Zoran Janić

Odbrana Ćosićeva i Hajdegerovi poslednji dani

Za ime Martina Hajdegera vezuju se najčešće dve stvari: zaslužena slava jednog od najuticajnijih filozofa XX veka i sramna činjenica da je izvesno vreme bio povezan sa nacizmom. Dok se izjašnjavanje o ovome prvom najradije prepušta samim filozofima, dotle se o Hajdegerovim nacistističkim danima najčešće govori kao o kratkotrajnoj epizodi, nekoj vrsti mladalačke zablude politički naivnog mislioca.
Izlazak knjige Viktora Farijasa (Farias), poreklom Čileanca, Hajdeger i nacizam 1987. godine, izazvao je veliku uzbunu i talas polemika u akademskim krugovima kako Evrope tako i Amerike. Napisana na španskom, prvo je bila odbijena u Nemačkoj, a kasnije, kad se prevod pojavio u Francuskoj i nekim drugim zemljama, ipak je dozvoljeno njeno objavljivanje. I sam negdašnji Hajdegerov student, Farijas je građu za svoju knjigu prikupljao desetak godina, prekopavajući dostupne arhive, dnevnike i raspoloživu korespondenciju, razgovarajući sa preživelim svedocima i učesnicima, uspevši čak da dođe do dokumenata pohranjenih u arhivama ondašnje Istočne Nemačke.

 

PARTIJSKA KNJIŽICA BR. 312589

U maju 1933. Hajdeger postaje prvo rektor a nedugo zatim i firer-rektor na univerzitetu u Frajburgu (univerzitet se stavlja na raspolaganje državi, a firer-rektor samom vrhovnom Fireru). Novi rektor će u pozdravnoj reči izreći i ovo: „Neka se vaše biće ne upravlja teorijama i ‘idejama’ kao dosad. Sam Firer, i niko drugi do on sam predstavljaće nemačku stvarnost i njen zakon, kako danas tako i za ubuduće“. Vlasnik partijske knjižice br. 312589, članarinu će redovno uplaćivati sve do konačnog sloma Nemačke 1945. Na novom nameštenju, u svojstvu rektora, do izražaja će doći niz njegovih ne baš pohvalnih osobina i karakternih nedostataka, počev od korumpiranosti vlašću pa do sklonosti ka potkazivanju kolega jevrejskog porekla i liberalnih shvatanja. Kao novoimenovani rektor, u skladu sa zakonima o „rasnoj čistoti“ donosi uredbu po kojoj novčanu pomoć na fakultetu mogu očekivati samo studenti arijevskog porekla, članovi SS i SA, nikako i Jevreji i marksisti. Tu je i slučaj Maksa Milera, jednog od najdarovitijih Hajdegerovih đaka i studentskog predstavnika, koga će, zbog doslednih antinacističkih uverenja, Hajdeger takođe potkazati i smeniti prvo sa mesta prodekana, a zatim mu onemogućiti i dalju profesorsku karijeru, što je uredno i u zvaničnoj formi obrazloženo, pošto administraciji fakulteta dostavlja svoje mišljenje po kojem je Miler izvrstan naučni radnik „ali nenaklonjen režimu“.

 

MAJKA KRIVICA I NJENA DECA

Kasnije, nakon rata, pred Komisijom za denacifikaciju Hajdeger će, naravno, gledati da nekako opere svoju biografiju i u tome će se služiti autentičnim neistinama ili pragmatičnim poluistinama (to će biti prva linija njegove odbrane), pa će tako izjaviti sledeće: „Nisam posećivao partijske sastanke niti nosio partijsku značku, kao što nisam svoja predavanja i javna obraćanja posle 1934. otpočinjao tzv. ‘germanskim pozdravom’ „. Istina je međutim (navodi Farijas u svojoj knjizi) drugačija: postoji fotografija na kojoj se vidi Hajdeger sa nacističkim oznakama, njegov student Karl Levit sreo ga je u Rimu 1936. sa značkom u obliku kukastog krsta na reveru, a ima i pouzdanih svedočanstava o tome kako je Hajdeger do 1936. započinjao i završavao svoja predavanja redovno sa hitlerovskim pozdravom.
Nakon zabrane bavljenja profesurom koju donosi Državna denacifikaciona komisija 1949 – optužen je kao „nacistički saputnik“ – Hajdeger se, na zauzimanje kolega sa filozofske katedre, već nakon dve godine vraća predavanjima i ostaje aktivan na fakultetu sve do kasnih šezdesetih. To bi bila druga linija njegove odbrane – odbijanje uskih, strukovnih krugova u Nemačkoj da dopuste da se razotkriju neke neugodne činjenice o njihovom uvaženom kolegi. (Prva saslušanja počela su još 1946, ali je Hajdeger pretrpeo slom živaca i morao je da se leči nekoliko sedmica u sanatorijumu u Badenvileru.)
Hajdeger se posle rata nikada nijednom rečju nije izjasnio o svom predratnom angažmanu, kao ni o antisemitizmu i holokaustu, a tu je „sramnu ćutnju“ (Derida) narušio samo jednom, u predavanju naknadno objavljenom i naslovljenom Kon-figuracija (1949), gde govoreći o pošastima savremene tehnologije iskazuje potpuni moralni idiotizam (po svemu sudeći, hotimičan), stavljajući konc-logore u isti kontekst sa problemima poljoprivrede i proizvodnje hrane: „Poljoprivreda je danas mehanizovana industrija proizvodnje hrane – u suštini, kao i proizvodnja tela u gasnim komorama ili konc-logorima...”

 

LINIJA LJUBAVI

Treću liniju Hajdegerove odbrane činila je internacionalna akademska javnost, široki front sastavljen redom od uglednih imena što će svih tih godina zdušno stajati uz njega, od Hane Arent, Karla Jaspersa do Sartra, Kloda Levi-Strosa i Deride, i svi će oni manje-više eufemistički govoriti o Hajdegerovom „flertu sa nacizmom“. Tek je Farijasova knjiga prekinula opštu tišinu i probila sve tri linije Hajdegerove odbrane, dokazujući na mnoštvu primera kako je fašizam zapravo inherentan osnovnim postavkama Hajdegerove filozofije, a ne slučajna epizoda ili eventualno zastranjenje, kako je govorilo zvanično tumačenje. Kao reakcija na Farijasovu knjigu, u roku od svega osam meseci pojavilo se čak šest različitih publikacija koje za temu imaju Hajdegera i njegov odnos sa nacizmom. Naravno, ne treba da čudi što je odgovor apologeta bio najžešći u Francuskoj, gde je Hajdegerova misao izvršila najveći uticaj posle II svetskog rata (Sartr, Klod-Levi Stros, Fuko, Derida).
No pri tom su na svetlost dana izašle i neke zanimljive činjenice o istaknutim ličnostima iz kruga Hajdegerovih dugogodišnjih vernih saradnika, poštovalaca i propagatora. U Francuskoj, Žan Bofre (Beaufret), prevodilac Hajdegerov koji je u poslednjih trideset pet godina života predano radio na promovisanju ovog filozofa, kao bivši član Pokreta otpora uživao je, razume se, puni kredibilitet, sve dok nakon njegove smrti 1982. nije otkrivena njegova prepiska sa istoričarem revizionistom Robertom Furisonom, poznatom po osporavanju holokausta. Kao i pomenuti istoričar, i Hajdegerov prevodilac je izražavao sumnju u postojanje gasnih komora i konc-logora. U Americi, posthumno je izašlo u javnost da je Pol De Man, poznati teoretičar dekonstruktivizma i jedan od glavnih propagatora Hajdegera u Sjedinjenim Državama, za vreme II svetskog rata u rodnoj Belgiji sarađivao sa okupacionim vlastima i pisao čak antisemitske članke za njihove novine. U tom svetlu, podrška Ernsta Noltea, još jednog istoričara revizioniste ne treba nipošto da čudi. Nolte čak i ne dovodi u pitanje Hajdegerov nacistički angažman, za njega je to jedini nužan i logičan odgovor na veliku rusku revoluciju od 1917, a time on, isto tako, pravda i holokaust i logore: „Nije nemogućno da su nacional-socijalisti i Hitler sproveli ‘azijatsko’ delo (holokaust) samo stoga što su sebe i svoje ljude smatrali potencijalnim ili aktuelnim žrtvama sovjetskog ‘azijatskog’ dela. Zar nije ‘arhipelag Gulag’ prethodio Aušvicu?”
No jedna od najvećih zasluga Farijasove knjige leži u tome što je podstakla obnovljeno interesovanje za jednu raniju studiju o Hajdegeru, napisanu na istom tragu, autora Pjera Burdijea (Bourdieu), pod naslovom Politička ontologija Martina Hajdegera, u kojoj autor vrši lingvističku analizu političkog govora nemačke krajnje desnice iz dvadesetih godina prošlog veka, smeštajući u taj diskurs i Hajdegerov mutni filozofski žargon. Iz njegove tekstualne analize sledi da Hajdegerov jezik prosto vrvi od mesta koja se po sebi podrazumevaju za ondašnji politički diskurs pripadnika nemačke desnice.

betonbr94_mixer

ĆOSIĆEVE LINIJE ODBRANE I RAZGRANIČENJA

Ovde dolazimo i do onoga što spaja ćosićevski nacionalistički diskurs, tog samoukog ontologa smrti i fenomenologa masovnih grobnica, tog filozofa „čokatoresca“ (M. Stanisavljević), sa nečasnim rabotama oko prikrivanja istine o pozadini hajdegerovske filozofske i političke misli, u kojima dominira „neobični spoj metafizičkog etnocentrizma i ultrakonzervativnog nacionalizma“, kako to sažeto i precizno formuliše Tomas Šihan (Sheehan). A to što im je zajedničko (uprkos činjenici da Ćosić, kao samouki filozof i autor krajnje autentične kosmogonije banalnosti, dakako stoji daleko više i od Hajdegera i od svih filozofa sveta) jeste mesto prećutanog kao mesto skrivene istine. „Državotvorna“ Ćosićeva misao u sebi sadrži, prećutno, sliku onoga kako bi trebalo da izgleda idealni državni organizam Srbije, kao nekakvog vitalističkog entiteta što istrajava kroz istoriju, često menjajući oblik, veličinu i mesto, što Ćosićevi „državotvorno“ ustrojeni čitaoci i bez reči, u pola nagoveštaja, u pola miga, i sami odlično shvataju („gledamo se nemo, al’ se razumemo“). U ovom slučaju pisac i njegovi čitaoci združenim snagama vajaju oblike sanjanog carstva i iscrtavaju granice „srpskog nacionalnog bića” (od „potkovice” do masovne grobnice), iz knjige u knjigu, od intervjua do intervjua, od jedne ćosićevske mudre besede do druge.
Istorija devedesetih u Evropi je istorija srpskog nacizma i nije nipošto slučajnost da je državotvorni književnik Ćosić upravo tada bio predsednik SR Jugoslavije (u razdoblju 1992-93), kada je jedan drugi državotvorni književnik („pesnik”), imenom Radovan Karadžić, krenuo u krvavo komadanje Bosne. To su valjda jedina dva književnika na svetu čije su razgovore obaveštajne službe snimile i njihove transkripte objavile na zvaničnom sajtu Međunarodnog suda pravde u Hagu. Već i po tome stekli su besmrtnost.

 

HOT LINE – EROTIKA DIJALOGA

U jednom od tih razgovora, kao dve groteskne inkarnacije beketovskih likova Didija i Estragona (iz pakla), Ćosić i Karadžić izmenjuju između sebe blezgarije o onome o čemu nemaju pojma: o Havelu i o srednjoevropskoj kulturi i filozofiji – dvojica razaratelja svake kulture i čitavih gradova u okvirima viševekovne bosanske civilizacije pričaju o kulturi! Prenosimo deo tog razgovora:
Estragon Karadžić: „Ovaj Havel je uništio Čehoslovačku.“
Didi Ćosić: „E taj naš kolega postade takva budaletina. Mali je bre on.“
Estragon Karadžić: „Mali je, mali čovječuljak. I vidite da ta srednjeevropska filozofija“
Didi Ćosić: „Ništa”
Estragon Karadžić: „Ništa nema tu sokova. To nema fundamenta uopšte.”

 

Za državotvornog Ćosića, koji u navedenom razgovoru tvrdi kako „istorija radi punom parom“, Češka ima dva pisca: Švejka i Kafku (državno je ovde malko preteglo na račun književnog, Ćosić zaboravlja da Švejk nije pisac već književni lik), a Srednja Evropa i Kundera, to su trice i (erotske) kučine: „Taj erotizam, šta to sve znači Kundera i svo to društvo… I kad se gleda ta cela istorija i pogledaš umetnost ništa originalno ta srednja Evropa nema“, zaključuje Ćosić.
Erotika se za njih dvojicu davno preselila u prostorno, u otimanje prostora, a istorija u memorandume SANU i haubice i minobacače JNA. U jednom ranijem književnom razgovoru između Dobrice Ćosića i Karadžića (takođe presretnutom) Ćosić pita Karadžića nameravaju li njegove trupe uzeti Sarajevo ili Banja Luku za glavni grad.

 

„Nema govora, Sarajevo je glavni grad“, uzvraća Karadžić.
Ćosić: „Da, da, slušajte, je l’ se dodiruju negdje ove četiri regije?“
Karadžić: „Sve je u jednom komadu“.
Ćosić: „A povezuju se?”
Karadžić: „Povezuju se potpuno sve“.
Ćosić: „A dobro Muslimani i ne pokušavaju da generalizuju svoj prostor“.
Nisu nam potrebni ni Frojd ni Lakan da bismo rastumačili erotizirani govor osvajača koji penetriraju prostor dugim cevima vojnog naoružanja; dovoljno je oslušnuti kojim se glagolima i sintagmama služe: „dodiruju se“, „povezuju se“, „sve u jednom komadu“. Čak i nemušta Ćosićeva upotreba izraza „generalizovati” u ovom kontekstu vuče na prisilnu erotizaciju. Iz njegovih usta rečenica „Muslimani i ne pokušavaju da generalizuju svoj prostor“ zvuči pre kao „ne pokušavaju da genitalizuju svoj prostor“.
Na mestu predsednika odigraće kratku i neslavnu rolu onoga što Anglosaksonci nazivaju „usefull idiot”, u trajanju od ravno godinu dana (jun 1992-jun 93), nakon čega će ga Milošević odbaciti kao staru krpu.

 

USAMLJENOST FENIKSA

Za razliku od Hajdegera, državotvorni Ćosić danas može da računa samo na jednu liniju odbrane; na svoje „čitaoce“ (od kojih ga većina nikad nije ni čitala), iliti „narod“ čije je interese navodno cele spisateljske karijere branio i zastupao. Za internacionalnu javnost, Ćosić kao umetničko ime jednostavno ne postoji, a na ovdašnju akademsku podršku, kad je reč o kulturnim krugovima unutar zemlje, uopšte ne treba računati iz prostog razloga što kulture u Srbiji zapravo i nema, ona je davno, još pre dvadeset godina doživela potpuni slom. Uostalom, ne može se istovremeno učestvovati u sprovođenju genocida i brinuti o nekakvoj kulturi. Ti nesrećni čitaoci, poslednja linija Ćosićeve odbrane, sa njim i između sebe dele jedino ono izvesno osećanje krivice i, eventualno, breme priznatog ili nepriznatog saučesništva, kao i istu perspektivu i iste skučene vidike, a sebe svi zajedno doživljavaju kao retku, endemsku vrstu bilja u neprijateljskom okruženju Evrope – Ramonda Serbica (ili „cvet-feniks”): endemski autohtoni raritet koji raste samo u Srbiji. Cvet ramonde je otkrio poznati srpski prirodnjak Josif Pančić 1874. godine, a za ovu biljku vezana je jedna neobična i retka pojava: čak i potpuno sasušena, njena gomoljika u stanju je da ponovno oživi kad se zalije. Veruje se da je upravo zahvaljujući ovoj sposobnosti srpska ramonda preživela i poslednje ledeno doba.
Do ovog otkrića o čudesnoj izdržljivosti i regenerativnim moćima Ramonda Serbice došao je ruski botaničar Pavel Černavski 1928. godine, slučajno prevrnuvši čašu sa vodom na herbarijum u kojem je bio i primerak pomenutog cveta, da bi nekoliko dana potom začuđeni ruski prirodnjak primetio kako je potpuno suva biljka procvetala, isteravši čak i jedan pupoljak iz tanušne stabljike. Ovo slučajno ali važno otkriće još te iste godine objavljeno je u Ruskom botaničkom žurnalu.

Mikser arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.