Kada neko objavi svoju knjigu u izdavačkoj kući u kojoj radi, onda takvo preduzetništvo  podrazumeva da ste se unapred, iz nekih razloga, odrekli  nekolikih divnih muka koje prate svakog onog ko ima želju da mu delo, ili već ono šta on podrazumeva pod «delom», ugleda svetlost dana.  Lišili ste se, primera radi, zadovoljstva razgovora sa urednikom edicije ili biblioteke u koju nameravate da «uglavite» svoj duhovni proizvod, iščekivanja Urednikovog odgovora, dramatike i «strategije» odugovlačenja Njegove konačne reči, pozorišne pretstave koja se u medjuvremenu odigrava izmedju vas i Njegove sekretarice i, konačno, pod pretpostavkom da je Urednikov odgovor bio «da», ponižavajućeg dogovoranja sa njim, ne o vašem honoraru koji vam pripada, nego o visini cene štamparskih usluga koju ćete, dakako, da platite vi, iz vašeg džepa. Svega toga Dragan Hamović, autor zbirke pesama Matična knjiga, objavljene u izdavačkoj kući u kojoj autor obavlja uredničke dužnosti, morao je, pretpostavljamo, da se odrekne. I, dakako, davnog i arhaičnog običaja, da Urednik svoje duhovne proizvode ne objavljuje tamo gde je zaposlen i gde za svoj rad prima platu. U zemlji čiji sam državljanim, kao i u zemljama u kojima sam godinama živeo, ovaj se čin smatra nemoralnim, dezavuiše autora te se, stoga, iz razumljivih razloga, nikako ne praktikuje. U državi u kojoj sam rodjen isti običaji vladali su dugo i, imajući u vidu izuzetke sa pedigreom, trajali nesmetano. No – slobodni ćemo biti da se ponovo poslužimo pretpostavkom – mora biti da su za takav čin postojali i neki drugi razlozi, dakle ne samo slepilo spram dobrih moralnih običaja, nego je kolektivno uredničko rukovodstvo «Zavoda», bilo, recimo, prinudjeno da pred istima poklekne, imajući u vidu i, iznad svega, ceneći značaj i umetničke vrednosti dela koga im je autor, urednik i kolega bio ponudio. Sve i da je tako, autorovo lišavanje gorenavedenih zadovoljstava, mi sagledavamo kao puku slabost, kao nemanje volje da se uhvati u koštac sa nevoljama svoga zanata i, dakako, kao mediokritetsko prepuštanje onome što se zove «linija manjeg otpora», makar i po cenu ciničnog raison d' être koji govori: biti dostojanstven u svojim stremljenjima – besmisleno je – mnogo je sigurnije biti ono-što-smo. Šarlatansko prepuštanje greškama koje «omogućuju življenje» i zanosi umetnika neretko su, kod istih, uspešno spojeni. Po tu cenu autor je u okviru lepo opremljene biblioteke (oprema biblioteke: Dragan Pešić) od likovnog urednika Aide Spaić i grafičkog urednika Stevana Pakovića dobio likovno i grafički sjajno uredjenu knjigu, odštampanu  (ne fotokopiranu!) na visokokvalitetnoj hartiji.
Ipak, ne želeći da se odveć posvetimo dramatici pozadine čina objavljivanja jedne knjige, okrećemo se sada pesničkoj prozodiji sadržaja i tema te drami lirskog u njoj. Drugim rečima, pitamo se: kakav je liričar  Dragan Hamović i da li je njegova Matična knjiga doista takvih umetničkih dometa da je bilo puka stvar prestiža i ugleda objaviti je, prenebregavajući pri tome pobočne i usputne «sitnice»?
Na prvi pogled svojom novom pesničkom knjigom Dragan Hamović bi mogao da na sasvim pristojan način «zaglavi» vrata Akademije nauka i umetnosti. Ona je «In» i u trendu izvesne  retrogradne poetike oživljene sredinom devedestih godina proteklog veka. Tamo bi ga dočekali prvaci toga «pravca» i kolege iz «odeljenja»: od Miodraga Pavlovića, do Bećkovića, Tešića, Simovića, Noga. Dakako, ni pred samim vratima iste ustanove dok čeka da dodje na red, ne bi bio sam. Jednake počasti zbog istih ili sličnih duhovnih darova majčinskom jeziku iščekuju i drugi pisci, čiji je curriculum, doduše, obogaćen još i ratnim iskustvom, a iskušali su se, reda radi, sa par pesničkih zbirki, i u pesmovanju. Zbog takvih okolnosti bilo bi nužno da se prepuste zaboravu
drugačije poetike i poetički nazore primereniji našem vremenu, dobu tzv. postmodernizma. I ići još dalje, u vreme kada je pevao Risto Tošović, Miljković, Slobodan Marković, Brana Petrović, Aleksandar Ristović, J. Hristić, Popa, Raičković Srba Mitrović, Despotov, Raša Livada te se vratiti u vreme sadašnje kada još pesmuju B. Radović, Zivlak, Milutin Petrović,  V. Rešin-Tucić, Miroslav Maksimović, N. Tadić, V. Kopicl te i njih naprasno zaboraviti. Takav je pogrom, izvesno, nemoguć, ali onda valja postaviti pitanje otkud «navala» i jedan gotovo militantni iskok pojedinih pesnika u pravcu poetikâ davno prošlih do kojih nisu držali ni Crnjanski, ni Rastko Petrović, ni Davičo, ni Marko Ristić, ni Micić i comp.? I mogu li da u isto vreme, jedni pored drugih postoje i od kritike da budu ravnopravno vrednovani pesnici tipa «Despotov, Livada, Petrović» i novokomponovano srpsko-srbijansko-hercegovačko pesništvo rodjeno sa 1989. godinom (i koju godinu pre ili kasnije)? Da ne bismo dužili niti se na onome što nije predmet našeg rada zadržavali, reći ćemo da odgovore valja potražiti (uistinu potražiti, jer do sada nisu bili predmet bilo kakve stručne analize) u nekoj vrsti burdijeovske analize književnog polja srpske književnosti izmedju 1985. i 2008. godine, a koja bi naglasila da je i sama pesma tvorevina ponekad nezavisna od stvaralaštva, te da je, takva, pre društvenog porekla i više «društveno nego kulturno istaknuta».
Ne sumnjamo, dakle, da će najnovija  pesnička knjiga Dragana Hamovića kod jedne vrste pesničke i kritičarske publike (druge publike gotovo da nijedan pesnik i nema) naići na pozitivne reakcije. Ona je «u trendu». Ali, ne retko, se pokazuje da je «trend» puka regresija i, takodje ne retko, da ono što pripada  prihvaćenom i hvaljenom toku, ne mora da bude i valjano. I, evo nas, konačno, pred Hamovićevom knjigom. Reč «knjiga» ili sintagma «pesnička knjiga» u ovom slučaju nikako nije preterana. Reč je o delu koje, doista, ima sadržaj jedne pesničke knjige. Podredjeno je jednoj temi – temi korena, stabla pesničkog i stabla predačkog – i kompoziciono je i interesantno i inteligentno pretstavljeno. Medjutim, segmenti (rezovi) dramatike knjige iako vidljivi i uočljivi, u semantičkom pogledu, te u pogledu medijacije i referencijalnosti (denotativna funkcija pesme), teško su čitljivi, i to ne zbog  poetički proklamovane i namerno «otežane forme» u pesmi, nego zbog isuviše u sebi centrirane samoreferencije koja ne samo da daje «utisak» proizvoljnosti, nego jeste proizvoljna i – nemotivisana.  Drugim rečima, simboli, koji su u Matičnoj knjizi  zamišljeni da budu pokretači radnje, nisu na pesnički način isprofilisani i, još manje, opremljeni dobro smišljenom i valjano «pogodjenom» motivacijom. Mi ćemo, dakako, primere, naknadno navesti. Sada, medjutim, kažemo: varaju se oni koji veruju da poezija, poetska materija, ne trpi motivaciju: reč koja u pesmi opravdava potonju i potonja reč koja opravdava prethodnu. Ona je u poeziji isto toliko nužna koliko i u prozi. No, tamo, u valjanoj poeziji, ona je gotovo nevidljiva i biva dovedena u pevani prostor pesme krajnje nenametljivo. I kao što u Beketovim proznim delima imamo dobro organizaovan motivacijski tok (a, čini se, da on uopšte ne postoji te da je njegova proza puko «nizanje» reči), takav isti tok imamo i u pevanju Momčila Nastasijevića. Potonjeg pominjemo stoga što su «natruhe» Nastasijevićevog pevanja u Matičnoj knjizi, bar za nas, očite. Da li je, pitamo se, «motivacija», pod kojom podrazumevamo postupak koji «podaruje verodostojnost uvedenom motivu, iskazu, instanci ili reči» odnosno «slêd funkcija koji vodi od odredjenog izvora do njegovih posledica», kao najdiskretniji element pesničkog govora, prisutna u Hamovićevoj knjizi stihova? Nažalost, nije! Zašto? – Stoga što je reč o tehnički nedovoljno obrazovanom pesniku mada, na prvi pogled, sve govori protiv ovakvog suda. Takav pesnik prilikom lektire jednog, recimo to tako, «teškog» pesnika, na primer ovde navedenog Nastasijevića, sagledaće reči u nekoj njegovoj pesmi kao puko nizanje «nerazumljivih», melodijsko-zaumnih reč-nih sekvenci, zaključujući da se radi o pukoj proizvoljnosti, te da je Nastasijević dobar pesnik zato što je «nerazumljiv» kao i da je tzv. «zaumna melodičnost» nešto što je jednako proizvoljnosti, koju, potom, u nekom svom «delu» «nije teško» ponovo proizvesti.  Mi ne kažemo da se Hamović time namerno rukovodio, nego navodimo primer jednog modela koji izvesnog «pesnika-sina» zavodi, uvereni da je upravo taj «model», bio ga Hamović svestan ili ne, njegovom pesništvu znatno naškodio. Pesnik, kažemo, toga ne mora da bude svestan. Kritičar, pak, taj nedostatak vidi kao prenemaganje jednog senzibiliteta koji ne zna tačno šta hoće i stoga čini nešto «kako-zna-i-ume» i koga, uz to, obeležava slaba volja da prilikom «pesmovanja» i - misli. «Puki» talenat je, pri tome, priča za sebe. I kao što se uzroci valjanog stila u romanu prepoznaju po tome što se romansijer rukovodio pravilom koje glasi: «da bi se dobro pisalo valja prethodno dobro misliti», tako i u pesništvu, mišljenje, i samo ono, uvodi pesnika u predele valjanog pesmovanja. Pevanje i mišljenje su paralelne radnje koje se u nekoj zamišljenoj beskonačnosti seku. Upravo onako kako je to bilo na počecima njihovih praksi. Maternji jezik, sam po sebi, sa time nema suštinske veze, ali zato ima jezik (lógos). Pesničko iskustvo u širokom smislu reči vodi nas - preko prethodno mišljenog logosa i pokušaja da se ovlada znanjem toga šta on jeste u svim njegovim pojavnim oblicima i svim njegovim značenjima, filosofskim i onim drugim - elementarnoj gramatici koja se zove poezija gramatike o kojoj pričaju povesti poetike od Longina do Kolridža i od Džona Dona i Blejka do Jejtsa, Valerija i Frida. Ovo ne zapisujemo stoga da bismo na malom primeru (Hamovićevo pesmovanje) demonstrirali svoju «učenost», nego stoga što neimenovani recenzent na koricama Hamovićeve knjige ispisuje da «Matična knjiga  Dragana Hamovića «predstavlja pesničku celinu u čijem je središtu višeslojna tema predaštva. Reč je o rasponu od mitskog porekla pesme, do prethodnice lične i kolektivne, metafizičke i istorijske». Ukoliko zanemarimo poslednju rečenicu Recenzenta/Recenzentkinje koju ni pored dobre volje nismo uspeli da razumemo, jer je nepismena i misaono neartikulisana, ali smo uspeli da «uhvatimo» par ključnih reči koje nam sugerišu da Hamovićeva nastojanja u knjizi valja «čitati» unutar «višeslojne teme predaštva» kao i da isti nastoji da pod okriljem navedene teme problematizuje mitsko poreklo pesme i da odatle hita «negde dalje», onda, sva je prilika, naše insistiranje na razumevanju pesničkog iskustva kao vraćanja «natrag», na logosne početke pesmovanja i mišljenja, nije bez osnove. Mi, takodje, vidimo da je autorova «nakana» išla u tom pravcu, ali se, sudeći po štampanom delu, završila tamo gde je započinjala. Naime, ukoliko kažemo da dve kategorije pesničkih radnji, jezička skepsa i jezička mistika, kod valjanih pesnika jedna drugu ne isključuju, već u pesmi grade polje napetosti, kod loših pesnika jezička skepsa ostaje neobradjeno polje, dok «jezička mistika» tada zauzme ceo prostor knjige, gušeći je. Ovim nismo rekli ništa drugo do da je pesnik Hamović u svojoj knjizi izabrao da kaže, načinom koji je njega bio izabrao, to jest pesničkim sposobnostima sa kojima raspolaže, ono što je smatrao da u njoj treba da bude rečeno, nezavisno od bilo čega drugog. Ukoliko bismo se sada okrenuli «primerima» kako bismo njima ilustrovali do sada rečeno, njih, valja reći, ima onoliko koliko ova nevelika sveska ima stihova. Uz pomoć jednog neveselog slučaja kritičaru je tako, s jedne strane, posao umnogome olakšan, jer može da podje sa bilo koje tačke u knjizi i dospeće uvek tamo odakle je pošao dok, s druge strane, isti bi posao najradije napustio, budući da mi u knjizi nigde ne nalazimo oslonac koji bi nam ukazao da se krećemo po znalačkoj stazi pesničkog umeća koje, istovremeno, omogućuje vedar dijalog sa delom i njegovim tvorcem. Na «prikaz» Hamovićeve knjige odlučili smo se nikako ne zbog njene posebnosti, bilo u dobrom bilo u lošem smislu te reči, no stoga što ista upravo nije «posebna», (koliko ni poezija Milosava Tešića o kojoj smo iz istih razloga pisali), nego čini deo jednog «trenda» u srpskoj poeziji, odlomak jedne konjukturne «mode», koju na tobožnji «zahtev» istorije i njenog trenutka stihom ispisuju pesnici-istoričari i pesnici-mističari, ljubitelji svega folklornog i arhaičnog. (Recimo na ovom mestu da je Hamović za pomodnu knjigu dobio nagradu za poeziju «Branko Ćopić», no mogao je dobiti i bilo koju drugu, budući da pesničke nagrade u okvirima savremene srpske poezije, u većini slučajeva, idu «u ruke» i «na ruke»  autorima ovakve poezije, koliko i formaciji «Karanovićâ», koji pišu poeziju koja se kritičarima takodje «svidja», ali se nalazi sa druge strane iste medalje. Time je opisan gotovo pun krug govora «o stanju» u srpskoj poeziji danas, pri čemu dvanaestak pesničkih imena sa uvažavanjem ostavljamo po strani, obavezujući se da o njima govorimo drugom prilikom).
Hamovićeva Matična knjiga sadrži ukupno dvadesetosam pesama i podeljena je na osam «poglavlja». Neposredno pred prvo, pesnik se, ispisujući u vidu mota  Raičkovićev stih «Nemeti ili opet pevati», zamislio nad pruženom mu dilemom: pevati ili ne pevati, dramatizujući je, uvlačeći tako, hteo ne hteo, i samog čitaoca u istu i, s druge strane, i istini za volju, problematizujući je en generel. Što se tiče samog Hamovića, pošto smo dva puta pročitali knjigu mi, da smo bili na njegovom mestu, i znajući unapred sa kojom vrstom pesničkih sposobnosti raspolažemo, (svaki pesnik to zna, nema potrebe da se njegovo tobožnje «neznanje» mistifikuje) – bismo odustali i «duboko» nemeli. Pošto je kod Hamovića njegov žar da peva bio veći od njegovih sposobnosti, pa je, verovatno stoga, delo toga ničim nepomućenog htenja bilo i objavljeno i nagradjeno, evo, nekoliko primera koji ilustruju kako je ono što je on imao da kaže ispevano. Ovoga puta, dakle, ne razmatramo «šta» ili «o čemu» pesnik peva, nego «kako». U tom smislu navešćemo celu pesmu pod naslovom «Trački pevač»: «Vedri. To ženik-pevač bi da spasi / Nereči donje. Rubne i osnovne / Povesti piše. Bezrazložno. Glasi / Da dejstva manjka. Zemlje blagoslovne / Naselja tek nude, japije tajne, / Nacrt svetao. Pleni taj. A plenom / Decu veseli. Celiva pokajne / I one što bi ma šta bezazleno».

Valja nam, dakle, razabrati šta-je-šta u tmuši. Subjekt radnje, izvesni «ženik-pevač», pošto negde «vedri» hteo bi da «spasi nereči donje». U ovako strukturisanoj i, relativno, kratkoj pesmi kojoj je od strane pesnika sugerisano da treba da sadrži i melodiju, i ritam, i misao, i radnju, i poruku, sve istovremeno, i koja do kraja i konsekventno ne ide tragom uzora za kojim se povodi (reč je, dakako o pesniku Nastasijeviću kao «uzoru»), sudar reči je u tolikoj meri prenapregnut da puca: po šavovima sintakse, po šavovima semantičkim, po šavovima i najdalje sugerisanog smisla. U Nastasijevića je uvek, čak i kada je pisao besmislene stihove (on takvih, dakako, ima), pesminu «čast» je spasavala melodija, jezička skepsa i mistika jezika. Jezička skepsa u Nastasijevića je prisutna od prve do poslednje njegove pesme, i po toj osobini Nastasijević ostaje upamćen kao pesnik, i upravo, zahvaljujući njoj koju je njegov dar izabrao da mu, izmedju ostalih pesničkih postupaka, bude vodičem, Nastasijevićev glas se ne može nikad uspešno «imitirati», a da pesnik koji ga oponaša, pri tome ostane «svoj» i «na svome», ne svodeći Nastasijevićev izum na puku mistiku reči. Hamović u ovoj pesmi nije melodičar i ne pokazuje ni trunku jezičke skepse, one misaone skepse koju je naveo u svom motu. On ne nemi i istovremeno ne ume da izadje na kraj sa zadatkom koga je sebi postavio. S druge strane, usled prenapregnutosti označitelja (radije bismo rekli: pukog nizanja reči) ukazivanje (na pesnički način «ukazivanje») da je jedna reč u pesmi motivisana zaista drugom u potpunosti izostaje. Primera radi, pitamo se, zašto «ženik-pevač» ne bi da «spasi» «nereči gornje» a zašto baš hoće da «spasi» «nereči donje»? Ne vidimo da razlog leži u melodijskoj liniji stiha, niti onog prethodnog, koliko ni onog potonjeg. Kakva bi razlika bila da je pesnik upotrebio reč «gornje» umesto «nereči donje»? – Nikakva! Pesnik to može, naravno, da naknadno objasni (pošto, eto, upravo to nismo bili u stanju da «razumemo»), ali nama treba pesničko objašnjenje, tačnije, potrebno nam je da «vidimo», da «opipamo» fiat  koji pokreće pesnika i kazuje mu da je to «potez» koji može biti samo takav i nikako drugačiji. Zašto «ženik-pevač» «povesti» piše «berazložno»? – Stoga, velimo, što je bilo potrebno radnju subjekta, «ženika-pevača», naprasno mistifikovati, i na taj način čitaoca prevesti «žednog preko vode». Reč «bezraložno» sugeriše dramatiku nekakve sudbinske neodredjenosti, nečega «hitnutog u ništa» i, tobože, palog-sa-neba. O besmislici stihova «Zemlje blagoslovne / Naselja tek nude, japije tajne, / Nacrt svetao» ne treba ni govoriti. Da je ove stihove svojevremeno kojim slučajem bio napisao Micić oni bi mogli da budu prihvaćeni, jer je Micićev diskurs (pretstava o svetu) drugačiji i nije zasnovan na volji i «raspoloženju» da «priča priču» o «predaštvu», nego su mu ciljevi sasvim drugi. Stoga, Micić na srpskom pesničkom nebu ostaje moderan pesnik, a mistifikatori ostaju – mistifikatori. Postavimo načelno pitanje: kome je u dvadesetprvom veku potrebno ovakvo pesmovanje? Čime je motivisano vraćanje prethodnim načinima pevanja? Okruženjem, miljeom, povešću? Kakav god odgovor bio, na sve te okolnosti mogu da se potraže  drugačiji postupci pesmovanja.  Ili, prosto, rizikovati i biti označen kao pesnik druge i treće ruke.

Ne poseduje, primera radi, svaki pesnik te orijentacije dar jednog Aleka Vukadinovića. S druge strane, ovde nije reč da mi mogućnost pluralizma tokova u jednoj nacionalnoj poeziji odbijamo,  nego se usredsredjujemo na pojavu koja, da kojim slučajem ne postoji, ne bi ni bilo primećeno da «nedostaje». Avangardni pesnici koji su svoju poeziju stvarali izmedju 1965. i 1985. godine u Srbiji i u Jugoslaviji mogu povodom ovog «fenomena» samo da slegnu ramenima. Šta o ovoj poeziji misle Djerić, Zivlak, Kopicl, V. R. Tucić, Negrišorac, N. Tadić, Miroljub Todorović? Šta o ovoj poeziji misli Šalamun? Šta bi mislili da su živi Despotov ili Livada? Šta o ovoj poeziji misli današnje «žensko pismo», nekoliko sjajnih pesnikinja koje imamo? Šta o ovoj poeziji misle tvorci Šuma Vavilona?  Šta misli Goran Rem, Aleš Debeljak, neki pesnici okupljeni oko ondašnjeg zagrebačkog «Quoruma»? Šta, konačno, o  njoj misli jedna mlada pesnikinja Dragana Mladenović? Šta bi o njoj mislili Erih Frid, Peter Huhel, Ernst Jandl, Ginter Ajh, češki i poljski pesnici, samo oni koji su bili prevodjeni i objavljivani u «Poljima» u «Književnoj reči» toga vremena? Da li se od tih pesnika moglo nešto naučiti?
Mi nismo ljubitelji pokazivanja «primera» iz nečije poezije na prostoru koji je nužno ograničen. Onaj koji se oseti oštećenim uvek može da uloži prigovor kako primeru nedostaje kontekst. Postoji, dakako, uvek jedna razumna mera dužine interpretacije, osim ukoliko ista nije Frojdove ili Deridine provenijencije pa stoga ostaje nužno nezavršena. Stoga ćemo ponovo navesti jednu celu pesmu. Ista je, dakako, deo jednog ciklusa, potom deo jedne knjige, pa deo beogradske poezije xxi veka, te deo srpske poezije istog veka, balkanske, evropske i, naravno, svetske. To je formalno tako, ali ovo je pesma Dragana Hamovića i on, uzimajući na se odeždu jednog srednjevekovnog pojca, hoće, sudeći po naslovu pesme, da peva o Nikolaju (Velimiroviću). Takve se pesme dugo nisu smele pevati, pa ih stoga nismo ni imali, osim kada se u dalekoj Americi neka dobra  pesnička duša setila Blaženoga i, sposobna koliko već jeste, zapevala. Sličnih pesama i istih «umetničkih» dometa načitali smo se i davnih sedamdesetih godina na minhenskoj železničkoj stanici, raširujući pred licem četničke novine kako bi nas svaki srpski, hrvatski i ini agent iz ondašnje Jugoslavije mogao da vidi i – «prijavi Titi» ili nekom od njegovih generala.  Danas, u «oslobodjenoj Srbiji», takve pesme možemo da pišemo i čitamo slobodno, ne rizikujući ništa. Hamovićeva pesma glasi: »Onaj što uporno pomaže ploviti / Zbiru potomaka po žitejskom moru, / Nakrcan strpljenjem, otac plahoviti / Plamsa u svačijem pregoru i sporu. // Otac naš, sabrani, od kavge ne preza / Ispred ovejanih, sročenih ludosti. / Polaznik je mnoštva sirotih trpeza, / Za svaku zasedne i prisno se gosti. // Oče sveti, čest smo molitvenih sila / Kojim svedoči se i pečati pismo. / Ti nas otelovi, u tebe se zbila / Vojska nas čestica, slabih, što molismo». Neimenovani Recenzent/Recenzentkinja povodom Hamovićeve zbirke napisao je da je u zbirci «znak dublje jednakosti povučen izmedju poetike i egzistencije». Posred kratke recenzije. Tako, iznebuha. Autoru ova izjava može nešto da znači, za čitaoca je bez značaja i, dobre ili loše volje, u «izjavu» može samo da «blene», a pisca redak nije koštao ništa. Stoga ćemo čitaoca ovde navedene pesme sada prepustiti da pliva izmedju dveju obala: «poetike» i «egzistencije», možda će imati volju da u Recenzentovu misao zaroni i da, negde «dublje», u samoj pesmi pesnika, pronadje rečeni znak jednakosti. Ako toga nema u ovoj pesmi, može da ga bude u nekoj drugoj ili će ga pronaći tek na nivou cele zbirke kada je pročita. I mi nismo gubili nadu da ćemo navedenu vezu pronaći, verujući Recenzentu na reč. Nismo je pronašli i zbog toga nismo zažalili. Nismo se prvi put razočarali u velike reči. Ovakve velike reči našli smo kod Romana Gvardinija koji je, pre  sedamdesetak godina pisao o Rilkeu. Ali, znano je, Rilke nikada nije dobio ni jednu pesničku nagradu. Medjutim – svi znate ko je Viktor Ot (V. Ott) –  on jeste. I to ne jednu. Pisao je i kritike i pesme, baš kao Hamović, i baš kao i Hamović bio laureat i za književnu kritiku i za poeziju. Rilke ni za «Sonete», ni za «Elegije», ni za «Pisma mladom pesniku» nije dobio ništa. Iako je nagrada i u ono vreme bilo koliko i «Hamovića». Sirotog  Rilkea izdržavala je jedna grofica i objavljivanje svojih knjiga morao je da plaća. Nije bio zaposlen, osim jedno vreme kao Rodenov sekretar. Kao ni Tomas Bernhard. Kada pomenusmo ovog poslednjeg, a imajući u vidu da je molitveni ton Hamoviću oduvek ili odnedavno blizak, slobodni smo da tim srećnim povodom navedemo jednu Bernhardovu pesmu (bez naslova) iz ciklusa In hora mortis napisanog pre pedesetak godina. Imamo potrebu da je zabeležimo «masnim»slovima: «Divlje raste cvet moga gneva / i svako vidi trn / u nebo zariven / pa iz sunca moga kaplje krv / raste cvet moje gorčine / iz trave / koja pere mi stopala / moj hleb / o Gospode / tašti cvet / što guši se u točku noći / cvet moje pšenice Gospode / cvet duše moje / Gospode prezri mene / bolestan od toga sam cveta / što crven cveta mi u mozgu / iznad moje patnje». – Uočavate li razliku? U našega pesnika prenemaganje, unkanje, plačevan ton (videti pesmu «Zaista»), arhaični izrazi tamjanske boje, pesma «ispevana u izabranim okvirima vezanog stiha» (Reči medju znakovima navoda su Recenzentova opaska). U drugoga, jednostavnost, slobodan stih i – veza izmedju pesme i postojanja. Tačno ono što kod Hamovića nema. Tomas Bernhard, bolestan gotovo celog života, nezaposlen, posvadjan sa državom (Austrijanci ne mogu da ga «smisle» ni danas) piše jedan značajan ciklus pesama ne manje vredan od Rilkeovih «Elegija». Hamović, zaposlen, u sjajnom odnosu sa državom Srbijom, piše pesmu «Srbija sušta» u kojoj izranjaju motivi onoga što čitalac o «nama» može da čuje za svakim kafanskim stolom: o Srbiji preseljenoj na nebo. (Uzgred: posle pesme «Srbija sušta» autor može da očekuje i druga razumevanja od strane društva kome pripada. Ali, stoga, Oskaru Daviču, tvorcu najlepše pesme o Srbiji, preti zaborav. Zašto? - Bio je «komunjara»! U one druge «razloge» ne možemo da verujemo. Srbi nikada nisu bili antisemiti, osim retkih podlaca).
U svemu – šta se može reći o Matičnoj knjizi Dragana Hamovića? - Reč je o pokušaju da se stvori poezija i unutar toga pokušaja vidljive su sociološke i istorijske naznake te signali puke autorove politike, politike književnika (sociološka strana autorove knjige), korišćenje simbola unutar književnog polja, trčanje kroz vezani stih, (način ostvarenja pokušaja), tobožnja, posve neisprofilisana potraga za nejasnim Šta i za kim (tema pokušaja), neznalačko korišćenje mitskih tema (pogledati dela Rastka Petrovića, Paunda, Nastasijevića ponovo, kao suprotne primere), batrganje kroz reči, second haind pesničke prozodije, konstrukcijâ puno, pesničke neuverljivosti puno, prenemaganjâ puno (pesničko umeće) – to je facit  jednoga truda koji se, istini za volju, gledano kroz prizmu društvene strategije autora kao javne osobe – isplatio. Jedna objavljena knjiga više (nakon deset godina niko neće pitati «a šta je to bilo»?), jedno, sudeći po opremi knjige, strogo davanje na znanje da se «i mi bavimo poezijom» i da smo «tu», dokaz o kontinuitetu rada «u književnosti», priznanje za jalovost (ova se priznanja, sabrana, posle pretvaraju u titulu «radnik od nacionalnog značaja») i, konačno i ne beznačajno, signal: «otadžbino, računaj na mene». Ovaj poslednji signal, kada je reč o poeziju kakvu Hamović piše, okuplja na jedno mesto sve ostale koje pesnik pojedinac emituje svojoj zajednici. Zajednica je tu da to vidi. Ona je videla. To što ja u proizvodu nisam video kviditet,  i s tim u vezi, neophodnost i opravdanje da «proizvod» postoji (umetnost pravo da «postoji» otkupljuje umetničkom vrednošću dela) - to je bez značaja.Video je ko je trebao da vidi.
Biti zastupnikom književne kritike i, istovremeno, govoriti o sopstvenim pozicijama kao stvaraoca je teško. Doduše, u ovom radu tim postupkom koristili smo se sasvim škrto. Osim što smo u jednom trenutku naveli naš stav da poezija uvek jeste i mišljenje, te da su pevanje i mišljenje jedno, nismo ništa više rekli. Na ovom mestu još ćemo ukratko reći, navodeći Blanšoa koji interpretira jednu poznatu Ničeovu misao, naime da se mi ljudi, služimo pesništvom da ono «što nas vuče dnu ne pripadne oblasti istine», a nikako ne da mi «raspolažemo umetnošću (pesništvom) da nas ne bi istina upropastila». U tom smislu, kada pesnik peva, valjan pesnik, dakako, onda on pesmuje ono što Hajdeger naziva zasnivanjem bića, on u delu «proizvodi» bivstvujuće (das Seiende), prizivajući stvari u njihovoj biti po imenu, kazivaju pri tome njihovo je(ste). Stoga su mi mnogo bliži pesnici situacija i stvari, nego pesnici koji oko prsta motaju jedino reči i mnogo bliži oni koji se spram reči odnose ne kao vladari spram robova, nego kao neko ko je svestan da pesnici nisu gospodari jezika (kako se uobičajeno misli), nego da su oni robovi jezika koji ih konstituiše. Pesnik je neko ko je nepouzdan produkt posredovanja «samih diskurzivnih jezičkih formi koje mu prethode (ideje, vokabulari, šeme, modeli), ispunjavaju ga i omogućuju mu pro-izvodjenje». Posledica toga je da ono čime mislimo, jezik, promišlja nas.

Još je svojevremeno Hobs rekao da su «istinito i lažno karakteristike govora, a ne stvari». U tom smislu, kada, recimo, Hamović ili neko drugi zasluži književnu nagradu onda to zavisi od formi potvrdjivanja koje su ustanovljene u javnom/institucionalnom diskursu, a ne od nekakvih vrednosti njegove poezije po sebi. Književne vrednosti su, dakle, «uslovljene» vladajućim društvenim miljeom, njegovim ambicijama i frustracijama. I obrnuto, pesnik, ukoliko to hoće, može da imitira poželjan diskurs, poželjan trend. Mnogi pesnici iz komoditeta to rado čine. Medjutim, estetski sud, ukoliko nije fingiran i ne izdaje se za isti, nije i ne može biti uslovljen institucionalizovanim diskursom;  on bira svoje puteve vrednovanja, koji su često posve apartni. Mi smo se u našem radu rukovodili ovom drugom mogućnošću. Stoga smo bili u situaciji da ne podržimo autorov jezik, budući da smo zaključili da je isti odveć institucionalizovan i odveć užljebljen u istorijski kontekst. Taj kontekst je tražio takve pesnike kakav je Hamović. I – dobio ga je. Ali poezija sa time nema ništa zajedničko. To smo, abrevijaturno, pokazali na primeru pesmovanja o kome je ovde bilo reči.