Početkom dvadesetog veka govorilo se o kolektivnom sećanju kao o vezivnom tkivu svake kulturne zajednice, kao referentnoj tački na osnovu koje članovi zajednice razumevaju stvarnost oko sebe (Halbvaks). Brokmajer (2002) vidi savremenu evropsku kulturu(e) kao „kulturu(e) godišnjica“ koja(e) se u velikoj meri oslanja(ju) na simboličke građevine poput spomenika, mauzoleja itd. Podgrevanje kolektivnog sećanja kroz sveprisutne prakse komemoracije, investiranja u spomenike, diverzifikacije muzejskih institucija - jedna je od distinktivnih karakteristika doba u kome živimo.

U tranzicijskim okolnostima, u kakvim se danas nalazimo, revitalizacija gradova često igra na kartu retradicionalizma, tj. povratka obrascima iz prošlosti sa ciljem da se kulturno-istorijsko nasleđe koje ima vrednost postavi kao konstanta.
Sledeći pristup Andreasa Hajsena, koji grad vidi kao tekst a tumačenje aure i karaktera ljudskih naseobina kao čitanje „konglomeracije znakova u prostoru“, redovi koji slede tiču se manevrisanja uspomenama, sećanjima koja izvesna mesta u urbanom tkivu grada Niša pobuđuju kod njegovih žitelja. Kao primer za razmatranje poslužiće premeštanje spomen–česme. Relativno skorije intervencije na ovom objektu i promene značenja koje je spomenik doživeo mogu biti sagledane kao pokušaj menjanja gradskog teksta bez pravog razloga za to.
Čairska česma je podignuta odmah posle Majskog prevrata 1903. godine na današnjem Trgu Kralja Milana (nekadašnjem Trgu oslobođenja) u Nišu. Do Prvog svetskog rata, česma je bila jedini arhitektonsko-skulpturalni spomenik u centralnom delu grada. Česma 1935. godine biva prebačena sa trga u Čairski park, po kojem i dobija svoj naziv. Gradske vlasti dalekih tridesetih premeštaju česmu sa prvobitne lokacije usled pripreme terena za podizanje novog Spomenika oslobodiocima Niša od Turaka, budućeg dela Antuna Augustinčića. Tadašnji ljudi od struke smatrali su da dva spomenika na vrlo maloj razdaljini kvare formu trga.
Česma provodi narednih sedamdeset godina u Čairskom parku da bi u leto 2007. godine bila ponovo vraćena u centar grada. Iako mnogo puta vandalizovana na „čairskoj“ lokaciji usled činjenice da je osvetljenje, u delu parka u kome se nalazila, bilo vrlo slabo ili nepostojeće, objekat se „saživeo“ sa okolnim prostorom i postao jedan od značajnih gradskih markera.

Identitet gradova i karakter njihovih stanovnika „čitljiv“ je preko urbanih predela samih gradova. Na gradove se gleda kao na „teatre sećanja“ (Hajsen) – mesta na kojima se realni i imaginarni prostori sreću, tvoreći specifičnu auru svakog pojedinačnog mesta. Pomenuti autor, u svom tesktu „Praznine Berlina“, govori o nemačkoj prestonici kao primeru fuzije različitih kulturnih kodova koncentrisanih na relativno malom prostoru. Poistovećujući ga sa palimpsestom, grad predstavlja materijalni prostor na kome se „nove inskripcije, poluobrisani tragovi pređašnjih dešavanja“ mešaju stvarajući višeslojni tekst koji implicira nedovršenost ali u isto vreme omogućava očitavanje pređašnjih preživljenih iskustava onih koji ga naseljavaju.
Svaki kvadratni metar Berlina je natopljen uspomenama na proživljenu istoriju. To je muzej sećanja i ambivalentnih uspomena – od vajmarskih legendi preko olupina Trećeg Rajha do soc-realističkog nasleđa. Berlin se autoru dojmi kao grad praznina; ne samo onih nastalih kao posledica urbanističkih intervencija posle pada zida koji je delio grad, već kao mesto sa odsustvom značenja i narativa koji su se vezivali za pojedine delove i njegove simboličke strukture.
Suština današnjeg grada na Špreji, jednog od najvećih gradilišta u Evropi devedesetih godina prošlog veka, skoro je iscrpljena onim što taj grad želi da postane – brend koji bi da se proda. Forsira se atraktivnost umesto uklapanja heterogenih društvenih grupacija; brisanje i homogenizacija uspomena umesto njihovog kreativnog očuvanja. Brendiranje s jedne strane i zagušenost uspomenama s druge, propraćeni su svesnim zaboravljanjem, uništavanjem ili transplantacijom starih simbola u tematske parkove koji mogu da donesu koji evro više. Fokalna gradska mesta (primer Aleksander-placa) bivaju redizajnirana gubeći svoju intimnu atmosferu. Konačno, ansambli arhitektonskih rešenja u maloj meri korespondiraju sa okolnim urbanim tkivom. Gradske komisije, homogenizujući prostor, svesno menjaju karakter urbanih celina u krajnjoj liniji transformišući identitet čitavog grada.

Iako nije nevažan, estetski aspekt premeštanja niškog spomenika ostaje u senci onoga što je sama relokacija proizvela kod građana. I bez sprovedenih istraživanja javnog mnjenja o aktu premeštanja (kako pre, tako i posle), može se konstatovati izvesna zbunjenost povodom samog imena česme kao i oko svrhe premeštanja.
U potrazi za opipljivim izvorima, a koji su nezavisni od ličnog doživljaja premeštanja objekta ili reakcija osoba iz bližeg socijalnog okruženja, osvrnuo sam se na internet forume na kojima su korisnici iznosili svoja mišljenja. Tako, korisnica „ljmarijana“ u nizu refleksija o nečistoći u gradu na svom blogu sajta www.zurnalist.org, izražava nedoumice povodom premeštanja česme:

„...I jos nešto da dodam. To je ustvari jedna nedoumica u vezi onog što je nekad bilo česma i pod tim imenom se vodilo u Čairskom parku, pa pošto više nije ličilo ne samo na česmu, nego ni na šta, rešiše da ga prenesu u centar grada. E sad, meni nije jasno koja je sadašnja funkcija ove tvorevine. Da li je to česma, tuš kabina ili još jedna neobična fontana koja unezvereno baca vodu na sve strane?...“

Nekoliko dana kasnije, ista korisnica, reagujući na ostale komentare, donekle preusmerava svoju kritiku nefunkcionalnosti na lošu tehničku izvedenost postupka premeštanja objekta, donekle ublažava prethodno izneseni stav i smatra da je česma ipak „našla svoje pravo mesto“ i da to mesto njoj „po svoj prilici pripada“.
Dalje, na svom ličnom blogu, bloger „djole“ u unosu pod naslovom „Nema te više moj Niš-e“, analizirajući skorašnje građevinske intervencije u Nišu, iznosi svoje iznenađenje povodom reogranizacije parka i premeštanja česme:

„…Nakon 10 minuta laganog hoda ulazim u čairski park i ostajem u šoku nekoliko minuta (…) Čairska česma je izmeštena u centar grada, tamo gde se nalazila početkom 20.veka, još samo da se sruši gradski stadion…”

Na forumu internet portala „Grad Niš“, korisnik „puppeter“, analizirajuči „životni put“ česme naposletku kaže:

„…čini mi se da je ispravljena nepravda vraćanjem česme u centar našeg grada gde je i stajala pre puno, puno godina…”

Posle svega, nameće se pitanje: Šta je česma danas i kakav je efekat promene gradskog teksta? Da li je njeno ime postalo suvišno jer, česma više nije Čairska. Ili, ona to jeste i dalje, samo na drugoj lokaciji?!
S jedne strane, korisnica „ljmarijana“ ne vidi funkciju vraćanja spomenika na prethodno mesto, kao što i „djole“ izražava iznenađenje, u krajnjoj liniji i nelagodnost povodom netransparentnosti postupka premeštanja objekta. Suprotno ovome, „ljmarijana“ u kasnijem unosu ipak smatra da je česma našla svoje mesto dok „puppeter“ zaključuje da je ispravljena ranije učinjena nepravda.
Kako stvari stoje, istorijske nepravde u ovom slučaju zapravo nije ni bilo. Pravo mesto spomenika je isto tako diskutabilno. Obimna, trotomna Istorija Niša (1983), iako dosta prostora posvećuje razvoju radničkog pokreta u datom periodu, ne pruža puno činjenica osim one da je prvo premeštanje učinjeno zbog izgradnje Augustinčićevog spomenika, jednog od glavnih simbola grada. U Spomenicima Niša, knjizi novijeg datuma (2001), navedeni su slični razlozi promene mesta spomenika. Dakle, premeštanju spomenika iz 1935. godine nedostaje ideološka komponenta – u ovom slučaju nije bilo komunista (ili nekih drugih očekivanih aktera) koji bi to sproveli na silu, već je premeštanje imalo tehnički karakter, sprovedeno od samih Srba.
Tužna stavka u celoj priči o „životnom putu“ česme je nepostojanje bilo kakvog natpisa ili table koji bi na današnjoj adresi spomenika sažeto prezentovali činjenice o njegovom kretanju, što bi predstavljalo osnov za akumulaciju bilo kakvog istorijskog značenja.

Vratimo se još jednom na centralni gradski trg, gde danas ponovo stoji ispolirana česma. U međuvremenu, u toku njenog sedamdesetogodišnjeg odsustva, trg se izmenio. Najpre, sama forma trga, o kojoj je vođeno računa, višestruko je promenjena. Značajan je upliv posleratnog urbanizma. Veliki broj starih kuća je porušen i zamenjen modernim zgradama kao što su „Radnički Univerzitet“, hotel „Ambasador“, robna kuća itd. Prokopani su podzemni prolazi. Svakako, ne treba smetnuti s uma veliku mermernu fontanu pastelnih boja, popularno nazvanu „Miletove suze“ (jedan od relikta iz Miloševićevog perioda). Posle toliko godina, na današnjem trgu se pored Augustinčićevog „konja” mogu naći česma, fontana i ostale dodate socijalističke zgrade. Malo ko bi se složio da ovakva koncepcija trga ima organski karakter.
Postavlja se pitanje, da li onda baratanje i prepravljanje onog što je starije od (cirka) 65 godina odmah upućuje da se čini nešto korisno?
Intervencije u gradskim kontekstima Berlina i Niša naizgled su suprotne: dok berlinske komisije „peglaju“ grad težeći da u prvi plan stave slaganje objekata i urbanizma sa slikom koju grad treba da postigne kako bi se izbegao balast istorije, niška praksa teži da povrati/očuva duh starog Niša. Ipak, primećuje se važna sličnost. Dok nemačka prestonica bežeći od svoje istorije uz pomoć stakla i betona briše tragove, akcije niških gradskih komisija, sa generalnom idejom da se održi duh istoričnosti, vrhune upravo u suprotnim posledicama – brisanju i prekomponovanju gradskog teksta. Usled gubljenja veze sa aktuelnim, spomenik biva „iskorišćen“ za dnevne potrebe, nauštrb simboličkog značenja koje je vremenom poprimio. Drugim rečima, „do grla“ smo u konstruisanju istorije, za čiju svrhu su spomenici više nego zahvalna sredstva, kako bi se u tom procesu sama svakodnevica i smisao zaboravili.
Sudbina „putujuće“ česme u gradu na Nišavi, verovatno i brojnih drugih simboličkih struktura po gradovima Srbije, posledica je izostajanja smišljenog projekta urbane obnove, kao i bilo kakve javne debate koja bi obuhvatila veliki broj socijalnih i političkih elemenata, vodeći računa o balansu kao i o tome da izvesne tačke u gradu nose pečat vremena koje se ne može promeniti.