Beton br.44
Utorak 29. april 2008.
Piše: Aleksandar Novaković

Nebesni Ljotićev Trinidad

Knjiga Nove srbske drame Isidore Bjelice i Nebojše Pajkića pripada onom delu naše pozorišne istorije koji se „nikad nije dogodio“. Posejana devedesetih godina, ova knjiga i dalje rađa svoje plodove u vidu mladih, „moralno viših“ fensi FDU-predatora kojima kljunići bez ovakvih pisanija ne bi iznikli, a bez Nebojše Pajkića ne bi imali na koga da se pozovu kao na velikog gurua. Ali ovako u Novoj srbskoj drami dobiše ne jednog, već dva proroka sa torbom punom nadrilekarija umotanih u „Manifest nove srbske drame“, čiji su postulati „pravoslavni dogmatizam, estetika nacionalističkog patosa, folklorni kemp i subverzivni panestetski ekshibicionizam“, a neki od atributa „retrogradni avangardizam, hrišćanski fundamentalizam, beskompromisni rojalizam“.

 

TROPIKALIZAM ŠLJIVA-REPUBLIKE

„Bimujmo“ se u krvave devedesete. Gore Hrvatska i BiH, izdanci „izabranog naroda“ s neimarskim pregnućem podižu konclogore, divlja tribalni šovinizam. Ipak, u banana-republici pod šljivama, u gradu Beogradu, postoji oaza mira gde o svim navedenim gadostima nema ni slova. Doduše, ponekad, kad je vedar dan, čuli bi se topovi sa slavonskih ratišta ali, šta je to dok Hrvati ne mogu da dobace? Na kraju krajeva, ko može da dobaci do Trinidada?
O čemu se zapravo radi? Bobi, tj. Robert Mitchum, pijucka, juri barske ženske i otkriva nam svoje Native American korene, a sve uz kalipso-muziku. A zašto? Zato što je Mitchum, glumac i hedonista, snimio opskurni kalipso album za koji se n-puta u životu javno zapitao šta mu je to koji falus trebalo. Sa dramaturške strane nema svrhe govoriti o nekoj konzistentnoj priči, radnji, bilo čemu. Može se autoru baš kao što se moglo i Bobiju da snimi kalipso-album. Ali, ako nema nikakve veze sa logikom ili umetnošću onda ova drama mora imati veze sa... politikom? Touche! Za početak, eto ga za barom, autorovim rečima, Crnja! Da li je ovo kalipso-mjuziklić ili rasistički minstrel-show sa američkog Juga?
Iznenađenja nam tek predstoje: Bobijeva devojka Džejn/Matilda je zatrovana zapadnom propagandom, dok Bobi dostojanstveno brani srpski narod i drži joj komplikovano geneaološko predavanje. Tu se naravno provlači i priča o ratu u Hrvatskoj i BiH i očiglednoj ispravnosti „naše stvari“, koju elaborira Maksim, barmen srpskog porekla. Parodija velikosrpske povesti, o zajedničkom poreklu Slovena i američkih domorodaca, priča je za sebe. Naime, iz Sibira su krenula dva kraka istog naroda - jedan na Zapad, to su današnji Sloveni, a drugi na istok pa preko Beringovog moreuza, to su današnji američki domoroci. Oba plemena su ugrožena od izumiranja, što zbog Kastera što zbog rata u Jugoslaviji.
Vo vremja ono kad se igrala ova predstava, a iznad Srbije je bilo lakše videti pterodaktila nego JAT-ov avion, numerica „Ona ‘oće mambo“ nam se svima šimpanzasto pela na glave u senci imaginarnih kokosovih palmi.

betonbr44_mixer

LJOTIĆ IMMACULATE

Ako vas je Trinidad omamio onako kako je Roberta Mitchuma „radila džidža“, sledi nova doza koja daje kokainsku šovinističku nadmoćnost. Uz Ljotića, tragediju u tri čina iz pera Bjelice i Pajkića posvećenu „srbskim dobrovoljcima poginulim u svim otadžbinskim ratovima“, bićete „stoned immaculate“. Tu se na
vrhu čarobne piramide harizmarha prve polovine dvadesetog veka smestio advokat smederevski, vođa ZBOR-a, Dimitrije Mita Ljotić. Nije bitno što ova drama, sa strukturom koja pre odgovara filmu nego pozorištu, grandomanski koncipirana, zahteva ekstremno strpljenje čitaoca i broj glumaca dva „Baljšoj teatra“. Glavno je da je prava istina, „ona koja je skrivana od nas“, konačno izašla na videlo. A šta je „istina“ u ovom komadu?
Podsetimo se istorijskih činjenica. Ljotić je bio vođa i ideolog ekstremnog krila srpskih kolaboracionista, „ljotićevaca“, „crne avangarde“ ratne Srbije, klero-fašistoidne paravojne organizacije koja je, zajedno sa okupacionim trupama, progonila Jevreje, Rome i antifašiste. U predratnoj Jugoslaviji je kratko vreme bio ministar pravde u diktatorskoj vladi kralja Aleksandra. Priželjkivao je da postane jedan od desničarskih harizmarha koji su, ugledajući se na Hitlera i Musolinija, terorisali političke neistomišljenike. Uprkos neuspesima na parlamentarnim izborima, verovao je da njegovo vreme dolazi. Nije dugo čekao - s okupacijom Jugoslavije aprila 1941.godine i docnijim formiranjem kolaborantske vlade postao je Nedićev saveznik. Stradao je pod nerasvetljenim okolnostima u Sloveniji 1945. godine, a njegovo ime se dvaput povampirilo: jednom u Pajkićevoj drami i drugi put pre šest godina sa incijativom lokalnih desničara da se po njemu nazove deo trga u Smederevu.
Na početku komada, u predugačkom monologu vladika Nikolaj Velimirović drži posmrtno slovo Ljotiću, i traži od Boga da ne uzima više, jer je uzevši Ljotića „uzeo previše“. A onda se nižu slike (flešbek, fleš forvard, ad nauseam), sve luđa od luđe - Ljotić u prepirci sa Tolstojem, Ljotić kao požrtvovani član medicinskog osoblja, odvažni oficir u Prvom svetskom ratu, harizmarh kojem zavidi Hitler i za kojim uzdiše Leni Fon Rifenštal, mistik, metafizički batinaš, smerni hrišćanin koji utamničenim komunistima donosi hleb i orahe. Unisonost ZBOR-a, njegova silina, Ljotić kao slika i prilika Gospoda na zemlji i njegovi jurišnici kao anđeoska vojska u stalnoj borbi sa „Crvenim Sotonom“ predstavljaju u ovom delu sirotinjski Trijumf volje sa sve lutkama. Spomenimo i druge predstavnike ultradesničarske Internacionale: Kodreanua, vođu zloglasne rumunske „Gvozdene straže“, i Jukija Mišimu, japanskog pisca i pučistu. Otkud oni tu?
Autori prave distinkciju između Ljotića, Kodreanua i Mišime s jedne, i Musolinija i Hitlera s druge strane. Razlika je, navodno, jasna: Musolini slepo veruje u svemoćni državni mehanizam, a Hitler u paganske starogermanske mitove. Kodreanu i Ljotić su posvećeni hrišćani, pravoslavci, poseduju vertikalu Bog na nebu - vladar na zemlji i veruju u mističnu misiju svojih naroda, te nemaju ništa sa Hitlerovom rasnom politikom kao što ni Mišimin operetski pokušaj puča nema veze sa pokoljima Kineza za vreme Drugog svetskog rata. Ova trojica traže samo povratak starih običaja i načina života. Kako onda objasniti to što su „ljotićevci“ radili isto što i nacisti? Kako objasniti Hrista sa kamom u zubima u kojeg su verovali? Objašnjenja nema, ali Ljotiću treba oprostiti. Bio je antikomunista i Srbenda. Revizija istorije opseda autore - proglasimo sve dosadašnje krivce za svece i obrnuto. Ljotiću ćemo dati legitimitet udruživanjem sa Dražom Mihailovićem. Tako su, bar na papiru, pomirena trojica antikomunista, Mihailović, Ljotić i Nedić, što predstavlja poziv na povezivanje svih kojima je Srbija na srcu (čitaj: duši), a nacionalno slepilo glavna vrlina.

 

NEBESKI OVERDOSE

Ako mislite da se ne može otići dalje od mrzilačke nirvane Ljotića onda se varate. Na redu je Saga o UNPROFOR-u Isidore Bjelice, melodramatična priča o dva brata do dva pobratima unproforska, Žanu i Filipu, Francuzima dalekog srpskog tj. afričkog porekla. Iako smešten u vreme skorašnjeg rata u Bosni, komad Isidore Bjelice nas vraća u prastara vremena kad su lesovima slovenskim vile hodile. Jedna od njih, Nebesna, prevodilac unproforski, devojka vođe četnika, Stevana, oživljava smrtno ranjenog Žana, i, gle čuda, zaljubljuje se u njega. Ali, Žan nije dovoljno Srbin (kleti većinski procenat francuske krvi), te njegovom greškom (izlanu se pobratimu svom) strada dve stotine srpskih civila. Filip (glavni negativac je, nimalo slučajno, afričkog porekla) životom plaća svoju izdaju ali, u isto vreme, od njegove ruke gine Nebesna. Žan se vraća svojim korenima i postaje četnik.
Dramaturški stabilnija od prethodnih komada, prošarana muzičkim numerama (recimo ona u kojoj srpski četnici pevaju: „Šubidua!“ u maniru doo-wop benda), ova drama je na ivici samoparodiranja. Zapravo, kad bismo ubacili nekoliko indikativnih replika ili neki kritički uvod umesto Manifesta, dobili bismo antišovinistička dela koja predstavljaju žestoku mada trapavo i spisateljski neutemeljeno izrečenu kritiku Miloševićeve kužine užasa.

Juriš ogoljeno prikazuje onu istu zver koja se nevešto skrivala između redova. Ta napast kidiše na sve drugačije, na sve ne-belo, ne-srpsko, nepravoslavno i ne haje da li su oni koji će od njene šape stradati Srbi, Hrvati, Bošnjaci ili bilo ko drugi

Sa hedonističkog i pseudohrišćanskog u prethodne dve drame, fokus ovde prelazi na pagansko. Nebesna je simbol života, prirodnih sila, ljubavi i što je najvažnije - srpstva, onog izvornog, iz vremena kad su naši praoci zalutali u balkanskim gudurama. Kao simbol iskrivljene vizije „rasnog“ slovenstva (plavokosa, visoka, drusna nasuprot većinski tamnokosoj populaciji), Nebesna svojim imenom predstavlja istovremeno ljubavnicu i majku (doji Žana svojim mlekom), nadahnuće, ideju vodilju, sveticu, ženski princip, matrijarhat naš drevni, Majku Zemlju i šta već ne. Nadmoćna u odnosu na muškarce (pogotovo zapadnjake), Nebesna predstavlja „emancipovanu“ Srpkinju koja gorljivo brani svoju krv i tlo.

Pravo lice Nebesne nije ni izbliza tako zavodljivo. To je nakaradna „Nebeska Srbija“ sa svojim „izabranim narodom“, koja je kao svaka krmača uživala daveći svoju decu, a tuđu volela još više od svoje. Nema ničeg lirskog ili romantičnog u šumetini punoj paramilitaraca, niti u zastrašujućem jurišu koji Žan vodi „za Nebesnu“. Bez zaklanjanja iza kafanske šege, propovedničkog tona ili silikona Samante Foks (fetiš američkog oficira - još jedan u nizu nepotrebnih dramaturških „rukavaca“), ovaj juriš ogoljeno prikazuje onu istu zver koja se nevešto skrivala između redova. Ta napast kidiše na sve drugačije, na sve ne-belo, ne-srpsko, nepravoslavno i ne haje da li su oni koji će od njene šape stradati Srbi, Hrvati, Bošnjaci ili bilo ko drugi.

 

NEGDJE IZNAD PLANETA I IZVAN SEBE

Najlakše je reći: „Pa, da, tako je propao rokenrol. Provokacija koja je otišla predaleko. To je poza. Ko još doživljava takve stvari ozbiljno?“ No, problem je sledeći. Mi sve posmatramo iz današnje perspektive, iz benignih prozivanja na FDU: „Ko (ni)je pajkićevac?“, ili razgovora dokonih domaćica o najnovijem delu Isidore Bjelice. Na taj način okrećemo priču na malograđansko prepucavanje i sve maskiramo mutljagom beogradske čaršije. Druga glupost koja bi se mogla omaći bilo bi potcenjivanje i nipodaštavanje obrazovanja autora ove knjige, njihove verziranosti i prečnika kruga istomišljenika. Namena ovih drama nije bila toliko da budu igrane koliko da budu pročitane, naročito Manifesta, pravog „vjeruju“ desničarskih umetnika. Trebalo je poručiti da postoje urbani ekstremni desničari među umetnicima koji čvrsto stoje iza ideje „Velike Srbije“.
Prava je istina da su devedesetih Pajkić i Bjelica bili zastupljeniji u medijima i sa mnogo većim uticajem na studente FDU nego danas, te da je njihov ekstremno desničarski stav sa aurom famoznog „Polit-Art“-a duvao vetar u mlohava miloševićevska jedra. Podrška onih koji su imali određeni urbani renome bila je itekako dobrodošla. Danas ovaj „dvojac bez kormilara“ duva u druga jedra koja nisu ništa manje crna, a možda će se okrenuti i u pravcu podrške nekoj od brojnih demokratskih partija, ko će ga znati? Sigurno je da je jedina uteha u javnoj sudbini drama iz ove knjige. Jer, ako su nacistički propagandni filmovi Rifenštalove bili „remek-delo stvoreno od đavola lično“, onda su pisanija tandema Pajkić/Bjelica dela pripravnika za mesto šegrta Belzebubovih šegrta, ali je ova knjiga za jednu malu zemlju i kulturu kao što je naša daleko od zanemarljive nepogode.

Mikser arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.