Otrežnjujuće je čitati Izvore totalitarizma Hane Arent ovih dana. Knjiga opisuje logiku iza uspostavljanja i funkcionisanja totalitarnih režima u nacističkoj Nemačkoj i Sovjetskom savezu i pokazuje da ta logika nije marginalni fenomen izvan glavnih tokova naše društvene istorije, nego sastavni deo modernog društva kao takvog. Stoga, elementi te logike i dan danas karakterišu način na koji gledamo na svet. Jedan od tih elemenata je sklonost modernog čoveka da prihvati utehu koju nudi interna kohezija društvene strukture i njeni narativi, iako je ta struktura zasnovana na klimavim pretpostavkama i iako ostvarivanje tog logičnog narativa zahteva neracionalne, čak samoponištavajuće mere i dovodi, gledano sa strane, do upadljivo simplističkih, grotesknih i čak lažnih situacija.

Kad gledamo na prošlost, skloni smo da prihvatamo uspostavljene, logične narative, a retko preispitujemo odnos tih narativa sa istorijskim materijalom oko nas i njegov selektivni značaj za budućnost. Čovek sklapa legende o prošlosti da bi u beskrajnom lancu događaja našao jednostavnu logiku svesnih dela koja nose sa sobom ključ za budućnost. Mi sravnjujemo prošlost, tako da bismo mogli da snosimo odgovornost za dela koja nismo počinili i za posledice koje nismo predvideli, a za koje će nas istorija držati odgovornim, kao nesmotreni naslednici delovanja drugih ljudi. Na taj način, prošlost postaje naša (Hannah Arendt, The Rise of Totalitarianism, 1976 [1948], str. 270).

Kosovska Mitrovica

Sudeći po stepenu jednostavnosti legendi o prošlosti Kosova, ima tu dosta elemenata za koje čovek ne bi želeo da snosi odgovornost. Po dolasku na Kosovo pre dve godine, odmah sam primetio koliko je prošlost prisutna u današnjem kosovskom društvu. Za razliku od moje rodne Belgije, gde istorija nije toliko relevantna u čestim političkim prepirkama o državnom uređenju, čitava politička diskusija na Kosovu je koncipirana kao samo još jedan korak u dugom, istorijskom nasleđu. Dolazeći iz Beograda, gde je Vidovdan važan na retoričkom nivou, iznenadilo me je koliko je Vidovdan realan, socijalno i politički značajan događaj na Kosovu. Ove godine, u Mitrovici je otkriven novi spomenik Caru Lazaru na Vidovdan. Ovaj spomenik i istorijska legenda na koju se on odnosi treba da odrazi suštinu politike srpske zajednice na Kosovu. Kosovski Albanci grupišu se iza narodnih heroja iz perioda albanskog nacionalnog preporoda. Premeštanje kostiju narodnog heroja Ise Boljetinija u rodno mesto Boljetin na severu Kosova jezgrovito izražava dugoročnu politiku albanske kosovske zajednice.

Jednostavno rečeno – i sam podležem sklonosti modernog čoveka da racionalizuje i time simplifikuje svet oko sebe – postoje dve legende o kosovskoj prošlosti. Jedna u srpskom ključu, druga u albanskom. Ova dva dominantna istorijska narativa o Kosovu razvijaju se u tesnoj vezi, iako se međusobno potiru. Oba su usredsređena na nerazdvojnu vezu između sopstvene zajednice i zemlje, a onda i na borbe u kojima se zajednica na neki paranormalan način izvlači iz teške situacije da bi još jednom potvrdila trajnu vezu sa Kosovom. U oba slučaja, senka jednog večnog protivnika definiše nit istorijskih događaja sve do savremenosti. Iako je protivnik sveprisutan, on se retko detaljnije opisuje, već ostaje u svojoj jednostrano negativnoj ulozi i često se čak i ne spominje eksplicitno. Srpski i albanski narativi o Kosovu čine dijalog u kom sagovornik nikad ne dobija aktivno mesto. Krajnji rezultat su dve legende u kojima se nepogrešivo oseća izakulisno prisustvo nekog protivnika koji definiše celi istorijski razvoj, ali bez obzira na tu moć, ispostavlja se da je neprijatelj bedna, pasivna, jednolična i negativna pojava za koju nema mesta u istinskom istorijskom razvoju Kosova.

Selekcija i interpretacija istorijskih događaja zavisi od njihovih potencijala i upotrebnih vrednosti, korisnosti za budućnost Kosova, koja je ili albanska ili srpska, a retko kad nešto drugo (bilo multinacionalna, bilo ne-nacionalna). Ako je taj pogled na budućnost prilično ograničen i nerealan s obzirom na trenutnu situaciju i okolnosti (što ne znači da ne može da bude logičan ili utešan), ni pripadajući pogled na prošlost nije bolji. Gledajući sa strane, obe istorijske legende su upadljivo i čak uvredljivo simplistične i netačne, s obzirom na to da ignorišu i dinamične interakcije dva glavna nacionalna igrača u Kosovu i relevantnost drugih faktora osim nacionalnog identiteta.

U ne-dijalogu srpskog i albanskog istorijskog narativa o Kosovu, kao i inače, najzanimljiviji su oni trenuci i teme koji se očevidno ignorišu. To su ona dela za koja čovek neće da snosi odogovornost, čije posledice krije i koja nemaju vrednost kao ključ za budućnost. Što se tiče moderne istorije Kosova, period od pedesetih do sredine sedamdesetih godina dvadesetog veka crna je rupa i u srpskom i u albanskom narativu. Za razliku od ostalih jugoslovenskih krajeva, gde pod uticajem Jugonostalgije i međunarodnog fokusa na Golden Sixties, nagli razvoj jugoslovenskog društva ka blagostanju i konzumerizmu dobija sve više pažnje i čak donekle daje protivtežu negativnoj slici jugoslovenske države kao protivnacionalne i, dakle, proklete, za Kosovo se period između Drugog svetskog rata i početka kosovske krize početkom osamdesetih nikad ne tretira kao samostalni istorijski period. Taj period je završavanje drugog svetskog rata ili uvod u krizu Jugoslavije i rat devedestih, i samo kao takav je relevantan za budućnost.

Putniku po Kosovu ovo zapažanje je tim više upadljivo, kada vidi da je socijalistički modernistički projekat ostavio vidan trag – ožiljak ako želite – na fizičkom pejzažu Kosova. Prazne i iznurene zgrade fabrika na periferiji svakog kosovskog grada i stambena naselja okolo su tmurni svedoci modernizacijskog projekta koji su jugoslovenski socijalisti na Kosovu započeli praktično od nule. Iako se raspadaju, ove razvaline i dalje odišu nečim od progresivističnog daha i verovanja u bolju budućnost. One iz prošlosti gledaju u budućnost koja je još uvek ispred nas savremenika. U tom smislu, one se naglo suprotsavljaju neoliberalnoj arhitekturi koja je zauzela centre tih istih gradova. Te zgrade su funkcionalne, ali im fali budućnost. One su deo privremene sadašnjosti gde svako zauzima to što može za koliko traje i bez ometajuće obazrivosti na budućnost.

Sveprisunost prošlosti u kosovskom pejsažu se odražava i u spomenicima. Kosovo je puno socijalističkih spomenika – iako je vrlo teško doći do njih – a još je punije savremenih spomenika slavnim ličnostima iz aktuelnih albanskih ili srpskih legendi – spomenika borcima OVK-a ili srpskim srednjovekovnim herojima. Ovi drugi su jednostavni i narativni, njihov značaj je jasan svima i ne dopušta lični doprinos. Ali spomenici jednom Bilu Klintonu ili Caru Lazaru ispadaju bedni, bledi i privremeni pored Bogdanovićevog spomenika Rudarima palim u NOB-u iznad Mitrovice, a njihova figurativnost i jednoznačnost ubija svaku maštu i ne dozvoljava raznovrsnost u pogledu na prošlost i na budućnost.

Nisam apologet jugoslovenskog socijalizma. On je često ignorisao one pojave u socijalnom i privatnom životu ljudi koje su poricale ideološke pretpostavke na kojima je društvo konstruisano, kao i događaje u prošlosti za koje nije hteo da snosi odgovornost i koji nisu odgovarali ideološkom pogledu na budućnost. Ali me zanima kako objasniti upadljivo odsustvo ovog perioda u srpskoj i albanskoj legendi o Kosovu, kad je ovo doba bilo od presudne važnosti za današnje kosovsko društvo i kad nam se njegovi tragovi nalaze ispred očiju, zahtevajući interpretacije i obrazloženja.

Da bismo odgovorili na to pitanje, predlažem da malo detaljnije pogledamo slučaj Mitrovice. Mitrovica je bila tipična osmanska varoš do 30-ih godina prošlog veka, kada razvoj rudnika Trepče dovodi do urbanizacije grada po zapadno-industrijalističkom uzoru. U Mitrovicu dolaze ne samo radnici, razvijaju se fenomeni moderne urbane kulture poput bioskopa, fudbalskih klubova, itd. Posle drugog svetskog rata, socijalisti su nastavili razvitak rudnika i grada po utopijskom uzoru socijalističkog grada, poput Magnitogorska u Sovjetskom Savezu ili Dimitrovgrada u Bugarskoj. Dobar primer te utopije i njene sudbine posle raspada Jugoslavije pruža naselje Prvi Tunel, izgrađeno kao primeran rudarsko-stambeni kompleks i smešteno malo van centra Mitrovica a bliže rudniku. Prvi Tunel je bio tipičan primer planiranog naselja sa identičnim zgradama i stanovima i posebnim prostorima za društveni život. Danas Prvi Tunel izgleda iscrpljeno i potpuno zanemarno, ali iza iznurenih fasada ima nečeg urednog, što fali haotičnom centru severne i južne Mitrovice. Opet, nisam apologet koncepta planiranog grada. Džejms Skot sa pravom kaže da modernistički model planiranog, urednog i pravilnog grada ubija kreativno ljudsko društvo sa ciljem da potčini njegove žitelje (James Scott, Seeing Like a State: How Certain Schemes to Improve the Human Condition Have Failed, 1998). Međutim, to što su žitelji nastavili da usvajaju i prihvataju Prvi Tunel i nakon raspada socijalističkog državnog uređenja ukazuje na dugoročne vrednosti samog koncepta.

U toku tih četrdesetak godina između 1930. i 1970., Mitrovica se naglo razvila. Rudarski kompleks je zaposlio 20.000 ljudi, a grad je doživeo veliki skok u broju stanovnika. Ekonomskom migracijom iz okolnih sela, ostatka Kosova a i Jugoslavije, stanovništvo Mitrovice je poraslo od 10.103 u 1931. do 17.195 u 1953. godini i na kraju dostiglo 42.160, 1971. godine. Etnička struktura stanovništva dosta se promenila: 1931. u gradu je živelo oko 4.000 Srba, 2.000 Albanaca i 3.000 Turaka; 1971. 10.500 Srba, 24.500 Albanaca i manji broj Crnogoraca, Muslimana i Roma.

Po internoj logici današnjih legendi o Kosovu, sada bi trebalo da pronađem nacionalno motivisan razlog za promenu etničke strukture grada. Ključne reči bi bile asimilacija, majorizacija, preuzimanje, itd. Međutim, ta promena nije pokazatelj politike (ili odozgo od političkih vlasti ili odozdo, kao spontana narodna politika) usmerene ka promeni etničke slike grada, nego socijalne i ekonomske privlačnosti rastućeg grada za pojedince. Naravno, nacionalni identitet je bio važan element individualnih identiteta u kontekstu modernizacije i industrijalizacije grada i uspostavljanja socijalističkog društvenog modela. Današnje iskustvo pokazuje da etnicitet pruža snažnu kategoriju za identifikaciju, pogotovo u periodu transformacije. Ali, u okviru ideološkog i političkog projekta izgradnje novog socijalističkog društva i brze transformacije grada, ljudi nisu bili obavezani nacionalnim identitetom, nego su se pre svega trudili da izgrade bolji život. Nosili su sa sobom posebna sećanja na pre-socijalistička vremena u gradu ili u ruralnim sredinama, i koristili su nacionalne, regionalne, lokalne i religiozne kolektivne kategorije da definišu sebe i drugog u okviru tih makro-dešavanja, ali to im nije odredio ukupan socijalni život.

Ovo ne znači da nije bilo nacionalnih granica niti da je harmonija bila potpuna, već da nacionalni ili etnički identitet nije bio sveprisutan a još manje da je on odredio privatni i socijalni život ljudi. On je jedan od kategorija koje čovek koristi da bi sebe definisao u društvu koje se naglo menja, ni manje ni više od toga. U tom smislu, rani socijalizam se ne poklapa sa dominantnim srpsko-albanskim legendama o Kosovu, gde interna logika zahteva da nacionalni identitet bude glavni i sveprisutni podsticaj javnih i privatnih delovanja svih običnih ljudi. Ne kažem da nacionalni identitet nije bio značajan ljudima u ranom socijalizmu, ali je taj značaj deovao u nekim realnijim i ograničenijim merama nego što to aktuelne legende prikazuju. Relativizacija nacionalnog identiteta i ograničenje njegovih moći nad ljudima očigledno nisu dobrodošli stvaraocima današnjih kosovskih legendi.