Beton br.48
Utorak 24. jun 2008.
Piše: Saša Ilić

Mrtav pesnik koji je ostao u životu

Mirko Kovač pod paskom „narodne“
kritike od Gubilišta do Grada u zrcalu

Mirko Kovač je danas jedan od najneomiljenijih pisaca u Srbiji. Razloga za tu nepopularnost, reklo bi se, ima mnogo. Ovdašnja književna zajednica ga odavno već ne smatra svojim autorom. Beogradska tema Kristalnih rešetaka, Kovačevog prvog postbeogradskog romana, svakako nije doprinela tome. Njegov kritički diskurs, međutim, oduvek je bilo teško prihvatiti bilo da se radilo o prozi ili esejima. To pokazuje istorija jugoslovenske književnosti druge polovine XX veka. Nedavno je u Beogradu objavljen Kovačev najnoviji roman Grad u zrcalu. Tema je Dubrovnik i odnos hercegovačkog zaleđa prema ovoj prestonici kulture. Postavlja se pitanje da li će i ova knjiga proći kao Kristalne rešetke, koje je kritičarka Tatjana Rosić okarakterisala kao malaksalo i nevešto štivo. Reč je o Dubrovniku iz autorovog detinjstva. Ko zna kako će ga lokalni žreci protumačiti. Kao provokaciju ili kao krunu jednog književnog opusa? Beograd i Dubrovnik naizgled nemaju dodirnih tačaka, kao što bi neki želeli da dokažu kako ih ni između Kovačevog starog i novog opusa nema. Kovačevo neprestana podsećanja na srpska nedela iz prošlosti mogu uticati da se neko priseti kako su baš ta dva urbana centra imala i te kakve veze u godini Kovačevog odlaska iz Beograda. Stoga se pitanje prevladavanja prošlosti ponovo vraća poput bumeranga, a roman Grad u zrcalu ga, čak i indirektno, pokreće isto tako snažno kao što je pre gotovo pola veka autorov kratki roman Gubilište postavljao slično pitanje.

 

JUGOSLOVENSKA PERSPEKTIVA: POVIKA OKO GUBILIŠTA

OBJAVLJENE KNJIGE MIRKA KOVAČA U SRBIJI POSLE 1991.
 
1. Mirko Kovač, Bodež u srcu, Beogradski krug, Beograd 1995.
2. Mirko Kovač, Na odru, Apatridi B92, Beograd 1996.
3. Najlepše pripovetke Mirka Kovača, priredila Vesna Janković, Prosveta, Beograd 2001.
4. Mirko Kovač, Kristalne rešetke, Forum pisaca, Beograd 2001.
5. Filip David, Mirko Kovač: Knjiga pisama: 1992-1995, Forum pisaca, Beograd 2003.
6. Mirko Kovač, Grad u zrcalu, Samizdat B92, Beograd 2008.

Pojava Kovačevog kratkog romana Gubilište 1962. godine, izazvala je čitav niz kritičkih napisa u jugoslovenskoj štampi. Postavlja se pitanje, zbog čega je baš ovaj roman izazvao takve reakcije. Ukoliko ste u rukama imali to izdanje iz 1962, mogli ste se i sami uveriti da se na tim stranicama guste, poetske proze teško može rekonstruisati fabula. U poslednjem broju nedeljnika NIN, u decembru 1962. godine pojavio se prvi intervju Mirka Kovača. U tom kratkom razgovoru sa piscem, markiran je fantastičan motiv smrtonosnog sunca koji bi se u Gubilištu mogao okarakterisati kao osnovni motivacioni kompleks. S tim u vezi, Mirko Kovač ovako odgovara na pitanje novinara: „Nikada nisam verovao da je to što sija svetlost. Svetlost mora biti nevidljiva da bi se nadali u nju. U Gubilištu sunce nije provereno.“. Samo mesec dana kasnije, u istom nedeljniku je objavljena kritika Zorana Gluščevića u kojoj autor detektuje izvesnu (ne)usklađenost izneđu realnog i simboličkog u Kovačevom romanu. Odnosno, Gluščević nalazi da ovakav spoj predstavlja na neki način oksimoronski diskurs, koji povezuje nespojive registre, te njegov kritičarski savet mladom piscu ide u pravcu savladavanja literarne hibridizacije, ma šta to značilo. Talas pravog napada usledio je u maju iste godine, kada je u beogradskom nedeljniku Svet, u više nastavaka objavljena polemika oko Gubilišta. Napad je otpočeo tekstom „Gubilište na optuženičkoj klupi“, koji je predstavljao izveštaj sa javne debate koju je u Mostaru organizovala omladinska socijalistička organizacija u prisustvu političara, javnih i kulturnih radnika. Njihove optužbe bi se mogle svesti na nekoliko generelanih zamerki koje su se uobličile tokom rasprave: roman je nemoralan, reakcionaran, šovinistički i konfuzan, koristi imena postojećih ljudi iz Bileće, a karaktere i moralne osobine Hercegovaca predstavlja nerealno. Očigledno je da se jedan deo javnosti zabrinuo zbog književne reprezentacije socijalističke stvarnosti, pa je sa lokalnog nivoa pokrenuo polemiku preko partijske omladinske organizacije. Uz ovaj tekst je objavljena i jedna fotografija Bileće na kojoj je revolucinarno spomen-obeležje iz centra grada koje je dodatno trebalo da učvrsti socijalističku reprezentaciju i stabilizuje sećanje na recentnu prošlost, „uzdrmanu“ romanesknom fikcijom Mirka Kovača.
U svojoj knjizi Savremena jugoslovenska literatura, Sveta Lukić piše o prilikama s kraja pedesetih i početka šezdesetih godina, svrstavajući Kovača u tzv. „rezervnu“ generaciju najmlađih pisaca. Pritom, Lukić jedan segment posvećuje upravo problemu književne politike i odnosu Partije prema kulturnom životu. Stoga on trenutak s početka šezdesetih vidi kao vreme „kolebanja između dve koncepcije kulture ... tj. između američke i sovjetske koncepcije“. Lukić ovaj period opisuje kao vreme koje je nastupilo nakon dedogmatizacije jugoslovenske literature, odnosno kao doba koje je došlo posle oslobađanja od agitpropovske direktne cenzure. No, veli Lukić, ideološka cenzura i partijska reakcija doživele su takođe izvesne transformacije. Naime, Partija više nije morala direktno da interveniše, već je svoj uticaj ostvarivala preko svojih ljudi u redovima samih književnika, koji su „tada smatrani oficijelnim piscima“. Takođe, u to vreme se formira i poseban tip ljudi „koji dobrovoljno, čak namećući se, hoće da služe kao veza između Partije i književnosti“. Lukić navodi da su inicijative ovih ljudi bile naročito opasne. Tako su direktne akcije partijskih foruma usledile nakon istupanja Branka Ćopića 1960. u moskovskim Književnim novinama gde je on dao svoj osvrt na jugoslovensku književnu scenu, kao i povodom prevoda Pasternakovog Doktora Živaga na srpsko-hrvatski 1962. Reakcija na Kovačevo Gubilište usledila je svakako zbog dubokog narušavanja „socijalističkog shvatanja“ jugoslovenskog čoveka i kulture.

Vukadin ili Župljanin, pitanje je sad

(DE)STABILIZACIJA SEĆANJA

CENZURISANI DELOVI ESEJA „POLJA SMRTI“
 
                         *
...Takođe, ne mislim da je on [Slobodan Milošević] jedini politički nekrofil na ovim prostorima, ali je činjenica da njegovi potezi izazivaju jezu i seju smrt...
                          *
...Taj nesrećnik [Slobodan Milošević] potiče iz porodice samoubica. Otac, majka i ujak izvršili su samoubistvo, ali to su podaci za psihoanalizu. Hoće li ovaj dvojnik smrti, ovaj zlohudi istoričar obnoviti repertoar svojih političkih uzora [Čaušesku, Sadam Husein] iza kojih je ostala pustoš, mržnja, krv i ruševine...
                          *
...Tomas Man je jednom rekao da narod koji prihvati vladavinu bandita izvodi čin samodegradacije.

S druge strane, trebalo bi imati na umu da se paralelno sa agitpropovskim periodom u jugoslovenskoj kulturi razvijao još jedan proces karakterističan za partijsko delovanje na svim društvenim frontovima. Radi se naravno o učvršćivanju sećanja na rat i revoluciju. Naime, SKJ je preko svojih subordinisanih organizacija kao što su SUBNOR i SOJ vodila politiku rigidnog sećanja na recentnu prošlost. To se manifestovalo u neverovatnom tempu proizvodnje mesta sećanja u Jugoslaviji. Tako je pojava fotografije spomen-obeležja u Bileći kao novinske opreme teksta u nedeljniku Svet bila vrlo pažljivo koordinirana. Očigledno je postojala veza između nesocijalističkog shvatanja u književnosti i narušavanja koncepta sećanja u ideološkoj strukturi jugoslovenskog društva, koja se zasnivala na varijabilnom fenomenu jugoslovenstva kao i na tekovinama revolucije. Jedno istraživanje pokazuje da se u periodu od 1945. do 1961. na teritoriji Jugoslavije izgradio neverovatan broj memorijalnih lokaliteta (preko 10 000) u vidu partizanskih grobalja, pojedinačnih spomenika, bista, parkova, česama i spomen-ploča. U takvu vrstu znamenja spada i spomenik iz Bileće (sa fotografije), književnog toposa Mirka Kovača, kome je on u literaturi oduzeo revolucionarni patos i naselio ga polusvetom, bivšim robijašima i prostitutkama.
U narednim brojevima nedeljnika Svet, otvorena je rubrika u kojoj su objavljivana pisma čitalaca kao svojevrsni nastavak polemike oko Gubilišta. Indikativno je da su se u toj javnoj prepisci pojavila imena urednika Muharema Pervića i Milosava Mirkovića koji su potpisali prvo izdanje ovog romana u novosadskom izdavačkom preduzeću Progres. Nije isključeno da su se iza potpisa napadača krila neka poznatija imena iz sveta tadašnje književne i političke javnosti. Zanimljivo je pismo pod naslovom „Pro et contra“ koje je potpisao čitalac Naim Tuce. On u jednom delu svog pisma kaže sledeće: „Kod Kovača mi se ne sviđa ni kako svet slika, kako ga zamišlja, jer to je zamisao pisca šund literature koja ima sve negativno u sebi, a o čemu je govorio drug Tito na poslednjem Kongresu SOJ“. Ovo navodim kao primer formule, karakteristične za polemički diskurs ranih šezdesetih godina, gde se kategorija odgovornosti u svakom procenjivanju društvene i umetničke vrednosti prenosila na tzv. višu instancu - partiju ili lidera. Naime, te 1962. godine organizovan je Kongres Socijalističke omladine Jugoslavije na kome je Tito održao jedan od svojih govora o kulturi. O tome nas izveštava list Komunist, koji je s pažnjom pratio sve pomake u kulturnoj politici Jugoslavije. Saradnik Komunista, Branko Prnjat je čitav niz tekstova posvetio teorijskim dostignućima s pomenutog Kongresa. U tekstu „O stvaralaštvu mladih“, on izveštava javnost o temama rasprava koje su vođene u uoči Kongresa. Pritom ističe probleme „vaskrsavanja pojedinih mitova iz prošlosti“ i „pojave komercijalizma i neukusa u kulturi“. Dalje se navodi jedno zanimljivo viđenje intelektualca u socijalističkoj revolucionarnoj svakodnevici. Branko Prnjat piše sledeće: „Pojedini su se intelektualci po prvi put našli pred zbiljom života, pred njenim burnim plahovitim maticama, pa su se kao neplivači okrenuli tražeći pojas za spasavanje u prošlosti.“. Biće to centralne teme Titovog govora na VII Kongresu SOJ. Ako se prisetimo kako je formulisan napad na Kovačevo Gubilište, možemo sasvim lako da ustanovimo i poreklo kritičkih formulacija.

 

SRPSKA PERSPEKTIVA: PORTRET JEDNOG ĐAVOLA

UNAPREĐENO KAZALO IMENA
 
Branko Prnjat - saradnik Komunista početkom šezdesetih, doajen Fakulteta političkih nauka, kulturni i javni radnik, specijalista za kulturnu politiku i implementaciju partijskih govora u teoriju književnosti. Nikada nije prestao da se bavi tim temama. Knjigu Kulturna politika je objavio 1979, a Uvod u kulturnu politiku 2005. Godine 2003. izjavio je za Politiku da cenzura vređa dostojanstvo.

Zoran Bogavac - novinar, urednik Reportera ranih osamdesetih, miloševićevac, ostao je upamćen kao militantni saradnik Duge, a krajem devedesetih kao urednik Glasa Crnogoraca u Podgorici. Pred kraj života branitelj Kosova (Nečujna zvona: hrišćansko nasleđe Kosova, 2006) i otkrivalac duhovnih lepota domovine: Srbija, od zlata jabuka (2005) proglašena je srpskom turističkom Biblijom, koju je Bogavac, kako je sam izjavio, radio pod geslom „Kad smo mi Srbi imali gusle, Evropa nije ni znala šta je kompjuter!“

Četrdeset godina kasnije, u tekstu Pisanje ili nostalgija, Kovač evocira svoje uspomene na jesen 1991. Odsudne noći je posetio Borislava Pekića i ispričao mu događaj koji je stavio tačku na njegov beogradski period. U tom kratkom pasažu, pisac priča o tome kako su ga punih deset sati ispitivali „neki tipovi sa škorpionima u rukama, s tamnim naočalama i crvenim beretkama. Ušli su nasilno predstavljajući se kao agenti neke tajne organizacije, možda se zvala Apis ili Crna ruka“. Kovač je ubrzo napustio Beograd, ali Beograd nije napustio njega. Naime, Kovač je od početaka osamdesetih ostao na opozicionoj liniji čak i kada su neke disidentske ideje iz ranijeg perioda počele da se ostvaruju u političkoj praksi Srbije. Takav je stav imao i u istoimenoj Borbinoj anketi iz 1989. Međutim, glavna bitka se sada vodila oko jedne tačke, oko jedne figure koja je postala dominatna u svim sferama života. Bio je to Slobodan Milošević. Kovačeva pravovremena kritika srpskog nacionalizma i „rađanja novog čudovišta“ dovela ga je u poziciju usamljenog kritičara srpske politike, državnih književnika, kao i institucija koje su podržale ustoličenje novog režima. Interesantno je pogledati kako je netom osvešćeno srpsko društvo reagovalo na to. Poznata je polemika sa Emirom Kusturicom na stranicama Borbe (koji je svojevremeno obećavao da će se „spaliti ako se oduži rušenje Sarajeva“). Tada je počela sistematska satanizacija jednog pisca čiji tekstovi danas zvuče kao otrežnjujuće svedočanstvo epohe. Mirko Kovač je markiran kao neprijatelj o kome je svako mogao da priča najveće gadosti bez posledica, a sve to u ime odbrane nacionalnih interesa i naravno, Slobodana Miloševića. Kusturica je u toj polemici postavio temelje za dalje uobličavanje vražjeg portreta. Prozvao je Kovača miljenikom titoista, čovekom koji se politički angažovao tek sa pojavom Miloševića, piscem koji se razračunavao sa hrvatskim nacionalizmom pišući Malvinu u svom „luksuznom beogradskom apartmanu“, te šizofreničarem koji veruje u pojedinačni ljudski akt. Ovako se stvarao vokabular koji će se vremenom bogatiti upravo intervencijama „slobodnih mislilaca“ Miloševićeve štampe. Možda najzanimljiviji medij koji je tih godina radio za srpsku stvar bila je Duga. Ovo glasilo je pored Politike svakako najvažniji medijski proizvod toga doba koji je bolje od svih ostalih kreirao političku klimu, kulturni koncept, trasirajući miloševićevski mainstream. Urednik Duge tih godina bio je Milomir Marić.
Kovačev esej „Polja smrti“, izvanredna analiza Miloševićeve politike „iz literarnog kuta“, objavljen je u Liberasionu 28. februara 1992, baš u vreme pojave Malvine kod francuskog izdavača Rivages. Ova koincidencija je išla na ruku Kovačevim kritičarima u Beogradu. Duga se brzo oglasila povodom napada na predsednika. Za egzekutora je izabran novinar Zoran Bogavac, koji se proslavio tekstom „Marš mrtvih četnika“. Tako se na stranicama ovog nedeljnika pojavio svojevrsni fenomen koji valjda nije zabeležen tokom čitave vladavine Slobodana Miloševića: u okviru Bogavčevog teksta „Akviziter na poljima smrti“ preštampan je Kovačev esej iz Liberasiona, ali sa otisnutim cenzorskim pečatom preko „spornih“ mesta i to „zbog etičkih razloga i zakonskih ograničenja“. Bogavac je lamentirao nad kolapsom Zapada i francuske slobodarske tradicije koja je pogažena onog časa kada je objavljen Kovačev tekst. Time je, kaže dalje Bogavac, povređen „član 36 francuskog Krivičnog zakona“, koji je predviđao kazne za uvredu nekog šefa strane države, u ovom slučaju Miloševića. Naravno, glavna teza Zorana Bogavca bila je da se radilo o „neplaćenom oglasu“ za francusko izdanje Malvine. Kovača je nazvao prorokom sa hoklice, nadovezujući se na set uvreda koje je ranije izrekao Kusturica. Zapravo, glavni cilj srpskih nacionalista u tom trenutku bio je da izvrše reviziju Kovačevog statusa u kulturi, te da ga od proganjanog i subverzivnog autora pretvore u salonskog disidenta, miljenika komunizma, čoveka koji je ašikovao sa komunističkom vlašću. Dakako, Bogavac dijagnostikuje veliku stvaralačku krizu kod svoje žrtve i dodaje kako je Kovač „pisac koji ne ume da se suoči sa svojim vremenom“, žaleći što je ostavio teme kakva je bila tamna erotika i počeo da se bavi „bolesnim strastima naše aktuelne politike“, tj. figurom Bogavčevog voljenog predsedika.
U sledećem broju Duge, novinarka Mirjana Mojsilović-Bobić je nastavila sa analizom Kovačeve ličnosti. Njen tekst „Zbog krsta na križ“ pokušava da preispita problem konvertitstva, predstavljajući pisca kao nabildovanog Hrvata, a njegov odlazak u Hrvatsku kao pomalo bolesni čin. Osnovna teza novinarke bila je da Mirko Kovač više nema moralni kredibilitet za kritiku srpskog nacionalizma i Slobodana Miloševića. Takođe je iskarikirala, inače cenzurisan, završetak eseja „Polja smrti“ kojim je Kovač tobože nagovestio da želi postati srpski Tomas Man. Na kraju, Bobićeva poseže za Denijem de Ružmonom i objašnjava da onaj koji traga za đavolom može jedino u sebi da ga nađe, te da je taj đavo zapravo Mirko Kovač sâm. Na kraju je sebi dozvolila i trenutak iskrenosti, ističući da joj je „malo muka“ od Kovačeve kritike koja na račun Srbije dolazi iz Hrvatske.

                                                  *

Srpski nacionalisti su godinama jadikovali nad esejom Tri mrtva pesnika Marka Ristića. Isticali su da je to „umrtvljivanje“ Miloša Crnjanskog i Rastka Petrovića bilo zlurado i neoprostivo. Niko nije rekao da je stavljanje ovih pesnika u rang sa Polom Elijarom bio zapravo jedan rodoljubivi čin par excellence, kao što je Kovač svojevremeno to rekao povodom svog eseja „Polja smrti“. To je dakako teško razumeti. Mirko Kovač je živ sahranjen u Beogradu, bar prema napisima u štampi i reakcijama kulturnih poslenika na njegove knjige. Njega nema u školskim programima, niti u kandidaturi za nagrade. Sada tim izvođačima kritičarskih radova treba javiti da je Kovač napisao svoj Lament nad Beogradom, kao i Crnjanski koji je posle Ristićevog eseja dao nešto najlepše. Po tome je pojava Kovačevog romana Grad u zrcalu više nego izuzetan čin.

                                                  *

Najnovija vest sa tržišta knjiga: Roman Grad u zrcalu je dvostruko nominovan za nagradu „Meša Selimović“ (Tuzla). Predložili su ga Zvonko Kovač kao selektor Hrvatske i Andrej Nikolaidis kao selektor za Crnu Goru, iako roman nije doživeo crnogorsko izdanje. Selektorka za Srbiju - Tatjana Rosić, međutim, nije ga nominovala iako je roman objavljen u Beogradu.

Vidim te, Stojane!

Mikser arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.