Beton br.163
Sreda 16. septembar 2015.
Piše: Rigels Halili

MI, SINOVI NACIJE

Intelektualci kao generatori albanskih i srpskih nacionalnih ideja i programa

 

 


Tekst je nastao u okviru projekta „Figura neprijatelja – preosmišljavanje srpsko-albanskih odnosa“ koji KPZ Beton kao partner realizuje sa Institutom za filozofiju i društvenu teoriju, uz podršku Regional Research Promotion programa (RRPP) Švajcarske agencije za razvoj i saradnju (SDC).

Ovaj rad je posvećen ulozi intelektualaca, posebno akademske elite, u procesu formiranja, očuvanja i primene nacionalnih ideja i političkih programa kod Albanca i Srba. Fokusiraću se na dva dokumenta koja se, kako nastojim da pokažem, mogu posmatrati kao simboličke reprezentacije duge tradicije misli i ideja u srpskim i albanskim naučnim i intelektualnim krugovima. Ti dokumenti su: Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), koji se u javnosti pojavio 1986. godine, i mahom nepoznata Platforma za rešenje albanskog nacionalnog pitanja koju je Albanska akademija nauka (AAN) iznela 1998. godine.


Za one koji se bave raspadom komunističke Jugoslavije Memorandum SANU postao je jedna od onih zgodnih fraza, neka vrsta metafore koja sumira samu suštinu srpskog nacionalizma, početak puta koji je vodio u rat, razaranje zemlje i bezbrojne ljudske tragedije. A zapravo, vrlo često Memorandum se čak i ne citira, činjenice su isprevrtane i sadržaj je pojednostavljen do besmisla. S druge strane, Platforma AAN nije tako poznata i koliko znam još nije bila predmet nijedne ozbiljne naučne analize. Stoga se čini prikladnim upoznati se detaljnije s pozadinom njenog nastanka i njenim sadržajem.


PLATFORMA ALBANSKE AKADEMIJE NAUKA

Platforma AAN, kao i Memorandum SANU, došla je na svet kao rezultat inicijative intelektualaca. Naravno, priprema ovog dokumenta bila je reakcija na događaje na susednom Kosovu. Ipak, kao što sugeriše izveštaj Međunarodne krizne grupe, mogao je to biti i svestan pokušaj da se restaurira ugled Akademije, drastično narušen posle pada komunističkog režima u Albaniji (ICG, 2004, 11). Takva interpretacija se čini smislenom, uzevši u obzir da nova demokratska vlada nije pokazivala naročitu želju da finansira AAN, pošto ju je smatrala za uporište starog režima. Ali situacija se promenila kada je 1998. godine Socijalistička partija ponovo osvojila vlast, a nova vlada predložila novo Predsedništvo AAN. U intervjuu za nedeljnik Klan, Ylli Popa, predsedavajući Predsedništva AAN, objasnio je proces pripreme Platforme. Kada je Skupština AAN posle diskusije prihvatila prvu verziju, tekst su dobili i viđeniji intelektualci u Albaniji, Makedoniji i na Kosovu. Posle razmatranja njihovih primedbi i sugestija, objavljena je konačna verzija teksta, na albanskom, engleskom i francuskom jeziku (www.revistaklan.com/arshiv2/216/popa.asp). Važno je da se u Popinoj izjavi primeti naglašavanje sve-albanske diskusije o tekstu Platforme, koje podvlači ambiciju njenih autora da budu glas nacije.


Uprkos drugačijim okolnostima u kojima je Platforma napisana i objavljena, njen opšti ton i retorika veoma podsećaju na Memorandum. Već uvodni deo jasno pokazuje motive i ciljeve autora: to je dokument koji otkriva istinu o prošlosti, analizira sadašnjost i daje rešenja za budućnost. Vreme nastanka dokumenta je odlučujuće. Godine 1998. situacija na Kosovu i sudbina tamošnjih Albanaca su u centru pažnje autora. Ipak, kao i u slučaju Memoranduma SANU, čini se da je Kosovo samo prolog za razmatranje sudbine čitave nacije. Za razliku od svojih srpskih kolega, albanski autori počinju sa istorijom. Začetke albanskog nacionalnog pokreta, iz doba „osmanske okupacije“, pozicioniraju kao gotovo istovremene sa srpskim i grčkim nacionalnim programima, Načertanijem i Velikom idejom (Megali Idea). Važno je primetiti ovo naglašavanje hronologije pojavljivanja nacionalnih programa, jer se ona suprotstavlja često iznošenoj tezi da albanski nacionalizam dolazi kasno u odnosu na ostale balkanske programe. Kao podrška ovakvom stavu, navode se citati nekoliko evropskih putopisaca tog doba, koje autori Platforme tretiraju kao objektivne po definiciji. Opisujući zemlje nastanjene albanskim življem, oni Albance nazivaju „potomcima starih Ilira“ koji u ovim zemljama „borave još od pradavnih vremena“ (Platforma, 1998, 6). Na ovakvoj osnovi autori Platforme iscrtavaju jasne granice takozvanog geografskog prostora koji naseljavaju Albanci. Granica ide južno od Niša prema Leskovcu i Vranju, onda prema Kumanovu, Prilepu i Bitolju, skreće na zapad prema Janjini i završava se u Prevezi. Treba napomenuti da autori koriste isključivo albanske oblike ovih imena, npr. Shkup a ne Skoplje, Manastir a ne Bitola, Janina a ne Ioannina. Ova tendencija se naročito pokazuje u upotrebi oblika Kosova a ne Kosovo u čitavom dokumentu. Ovo nije samo semantički, već pre svega politički izbor, jer se isti oblik upotrebljava i u engleskom prevodu Platforme. Uzgred, ovo dobro korespondira sa upotrebom oblika „Kosovo i Metohija“ u engleskom prevodu Memoranduma SANU.


Autori Platforme uvažavaju činjenicu da na ovoj teritoriji istorijski nisu živeli samo Albanci, ali prateći liniju zvanične istoriografije u komunističkoj Albaniji posle Drugog svetskog rata naglašavaju da su ne-albanske zajednice bile tek „manjinska ostrva na otvorenom albanskom moru“ (ibid, 6). U dokumentu se ponavlja centralna ideja političkog programa albanskog nacionalnog pokreta iz 19. veka, inkluzija 4 otomanska vilajeta – Kosova, Işkodra, Manastir i Yania – sa pretežno albanskim stanovništvom u jedan, autonomni Albanski vilajet. [1] Ali autori odlaze dalje u svojoj interpretaciji, povezujući teritoriju kosovskog vilajeta sa ilirskom provincijom Dardanijom a janjinski vilajet sa Epirom. Tako se uspostavlja linija ilirsko-albanskog kontinuiteta na ovim teritorijama, što političke planove Srba i Grka i njihovo polaganje istorijskog prava na ove zemlje čini besmislenim (ibid, 7).


Već iz prvih redova postaje očigledno da Platforma rekapitulizuje osnovne linije zvanične albanske istoriografije o prelazu 19. u 20. vek i da se polemički postavlja prema tvrdnjama i/ili interpretacijama dominantnim u srpskoj i grčkoj istoriografiji. Neki od autora Platforme, neimenovani, bili su upravo oni istoričari koji su pokretali te polemike i u njima učestvovali, različitim kanalima i na različite načine. Ali još je značajnija činjenica da su „srpski“ i „grčki“ protivnici takođe bezimeni, svrstani u jednu kategoriju, homogenizovani kao „drugi“, oni koji poriču „naša prava“. U ovom smislu Platforma ponovo pokazuje izuzetnu sličnost sa logikom koja stoji iza Memoranduma SANU.


Tako je, prema autorima Platforme, srpska ekspanzija prema Kosovu i severnoj Albaniji bila rezultat imperijalističkog zahteva da se izbije na Jadransko more. Poreklo takvih težnji oni nalaze još u Načertaniju, ali ne citiraju nijedan odlomak iz tog dokumenta. Umesto toga, oni označavaju kao neistinite tvrdnje „beogradskih nacionalističkih krugova“ koji poriču ilirsko poreklo Albanaca da bi time porekli i prisustvo i autohtonost Albanaca na Kosovu. Dalje, autori označavaju Veliku seobu Srba 1689/1690 kao istorijsku izmišljotinu. Nazivaju apsurdnim srpske tvrdnje da su albanski muslimani u pokrajini sarađivali sa otomanskim vlastima ili namerno uništavali srpske manastire. Istina je upravo suprotna, naglašavaju oni, albanske porodice su istorijski bile čuvari srpskih manastira. Nasuprot tome, zaključuju autori, srpski srednjevekovni vladari koji su „okupirali Kosovo“ uništili su svaki spomenik drevne albanske kulture i religije (ibid, 7-8).


Boris Chelar-Prijedlog za spomenik antifasizmu-FALIS  festival, Sibenik, Sep015

Boris Čelar "Prijedlog za spomenik antifašizmu", FALIŠ festival, Šibenik, Septembar 2015.

Kosovo je uvek bilo centar albanskog otpora Turcima, nastavljaju autori. Navode katoličkog nadbiskupa Pjetëra Bogdanija kao organizatora ustanka iz 1689. godine, ali odmah dodaju da se nisu samo katolici borili protiv Turaka, već i muslimani, kao što je bio slučaj u ustanku iz 1844. godine, koji je predvodio Derviš Cara. Kosovo je postalo centar albanskog nacionalnog pokreta za vreme Prizrenske lige, i takav status je zadržalo sve do opšteg ustanka 1912. godine, koji je direktno postavio scenu za izbijanje Prvog balkanskog rata. Autori Platforme ističu da su se među delegatima koji su se 28. novembra 1912. godine okupili u Valoni i proglasili nezavisnost Albanije nalazili predstavnici svih regiona u kojima žive Albanci, „uključujući Kosovo, Makedoniju i Čameriju“.


Oslabljeni stalnim ustancima, Albanci nisu bili u stanju da zaustave napredovanje srpskih i grčkih armija, prema Kosovu, odnosno Čameriji [2] i južnoj Albaniji. Bez ikakve sumnje, naglašavaju autori, odluke sa konferencije velikih sila u Londonu 1913. predstavljaju veliku traumu za Albance, pošto su Kosovo, delovi Makedonije i Čamerije ostali izvan novonastale albanske države. Ove odluke autori nazivaju velikom nepravdom prema „drevnoj naciji, koja je preživela brojne i neprekidne istorijske bure“. Te odluke su rezultirale masovnim proterivanjem i prisilnim migracijama Albanaca sa Kosova i iz Makedonije u Tursku, dok simbolični kraj ove duge linije patnji i represije predstavlja „biblijski egzodus Čama“ na kraju Drugog svetskog rata (ibid, 11).


U Drugom svetskom ratu Albaniju su okupirali italijanski fašisti a zatim i nemački nacisti, tako da ujedinjenje Kosova sa Albanijom nije ni bilo moguće. U stvari, tvrde autori, teritorije naseljene Albancima bile su podeljene između Italije, Nemačke i Bugarske. Oni se slažu da su novi okupacijski režimi za kosovske Albance značili oslobođenje od „genocidne srpske vladavine i beogradskog gušenja albanskih nacionalnih prava“ (ibid, 13). Ali to ne znači da su Albanci bili saradnici fašističkih i nacističkih okupatora. Upravo suprotno, naglašavaju autori, antifašističke snage su brojale više od 70.000 ljudi u Albaniji i oko 50.000 na Kosovu. To dokazuje da su bez osnova optužbe da je Albanija 1940. godine ratovala protiv Grčke. Shodno tome, deportacija Čama iz Grčke bila je, prema njima, nelegitiman nasilan čin. „Čamsko pitanje je još uvek otvoreno i zahteva rešenje“, zaključuju autori (ibid, 14-16).


Ipak, autori Platforme fokusirani su pre svega na Kosovo. Prvo objašnjavaju albansku poziciju u komunističkoj Jugoslaviji. Krajem Drugog svetskog rata odigrao se jedan od ključnih događaja, konferencija u Bujanu 1. januara 1944. godine. Albanski predstavnici [3] iz svih krajeva Kosova su tada odlučili da će po završetku rata stanovništvo Kosova imati pravo da bira, u skladu sa pravom na samoopredeljenje. Takođe su izrazili volju za ujedinjenje sa Albanijom. Ali, pošto se rat završio, novopostavljene „srpske vlasti“ su odbacile Rezoluciju iz Bujana i Kosovo je ostalo u Srbiji. Albanci u novoj Jugoslaviji nisu dobili svoju republiku, iako su bili duplo brojniji od Makedonaca i šest puta brojniji od Crnogoraca. Tako se nejednak položaj Albanaca iz predratne Jugoslavije nastavio i posle Drugog svetskog rata (ibid, 17-18).


Sada se autori Platforme još jednom okreću polemikama sa srpskom istoriografijom, koje su se već više puta pojavljivale u publikacijama Albanske akademije nauka. Odbacuju teoriju po kojoj se Albanci masovno doseljavaju na Kosovo tek posle 1689/90. i ističu albansku autohtonost u ovoj regiji, a osnova te tvrdnje je direktna povezanost Dardanaca, ilirskog plemena za koje se zna da je naseljavalo Kosovo, i savremenih Albanaca. Dodaju da Kosovo nikako nije moglo da bude kolevka srpske srednjevekovne države, jer je njena ekspanzija prema jugu počela tek krajem 12. veka. Albanci su oduvek prisutni na Kosovu, što dokazuju i prezimena sa albanskim korenom i slovenskim sufiksom. Kako svedoče brojni izvori, Albanci su bili većina na Kosovu i pre „takozvane velike seobe Srba“ iz ovih krajeva 1689. Zato, „tvrdnje srpske vlade o njihovom istorijskom pravu na Kosovo su potpuno neosnovane. (...) Kosovo je uvek bilo i uvek će biti organski deo albanske nacije“ (ibid, 19-21).


Ova izjava otvara prostor za raspravu o položaju Albanaca u komunističkoj Jugoslaviji. Autori tvrde da su se teritorije naseljene albanskim stanovništvom, tj. nekadašnji Kosovski vilajet, u Jugoslaviji suočile sa daljim usitnjavanjem, što oni nazivaju „trećom velikom podelom“. Južni deo je dodeljen Republici Makedoniji, doline Medveđe, Bujanovca i Preševa su prisajedinjene Republici Srbiji, dok je severni deo otišao Republici Crnoj Gori (ibid, 23). Prema njihovom mišljenju, Albanci su u Jugoslaviji i naročito na Kosovu živeli u užasnim uslovima. Samo tokom pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka, „zbog srpske genocidne politike ubijeno je više od 50.000 ljudi, a oko 300.000 je bilo prisiljeno da napusti Jugoslaviju“ (ibid, 24).


Jugoslovenski ustav iz 1974. godine doneo je izvesna poboljšanja u oblastima obrazovanja i kulture, ali je takođe i potvrdio razdvojenost teritorija koje naseljava albansko stanovništvo, tako da se status Albanaca nije zaista promenio. Ovo je dovelo do demonstracija 1981. godine, koje su ugušene tenkovima. A kada je autonomija Kosova poništena 1989. godine, što je bilo protivno pokrajinskom i federalnom ustavu, teror se rasplamsao. Albanci su masovno gubili poslove, škole su zatvarane, a hapšenja, proterivanja i ubistva postali su svakodnevna realnost (ibid, 26). Proglašenje Republike Kosovo 7. septembra 1990. godine bilo je završetak onih tendencija i aspiracija već izrečenih na konferenciji u Bujanu, i kasnije tokom masovnih demonstracija 1968. i 1981. godine. Uprkos činjenici da je bio ograničen samo na Kosovo i nije se odnosio na „sve etnički albanske zemlje koje skapavaju pod jugoslovenskim jarmom“, ovaj čin, navode autori, predstavlja korak napred prema ostvarenju najvažnijeg cilja albanskog nacionalnog pokreta (ibid, 27).


Ni Badinterova komisija niti Mirovna konferencija o Jugoslaviji nisu Albancima priznale pravo na samoopredeljenje, nastavljaju autori, iako oni čine 90% kosovskog stanovništva. Suočavajući se sa represijom, ako ne i otvorenim terorom, Albanci su se masovno uključivali u pokret koji je pokušavao da probleme u pokrajini rešava isključivo mirnim putem. Beogradske vlasti su odbacile albanske zahteve, što je uz nesposobnost međunarodne zajednice dovelo do izbijanja oružanog sukoba i do jačanja Oslobodilačke vojske Kosova. Autori se ne bave samom OVK u značajnijoj meri, jer je u vreme nastanka Platforme ova organizacija još uvek bila obavijena velom tajne i misterije, već apeluju na Velike Sile da obrate pažnju na činjenicu da kosovska kriza ima duboke istorijske, ekonomske, socijalne i kulturne korene. Ali, pre svega: „ovo je pitanje nepravedno podeljene nacije“ (ibid, 32-33).


Istorijski i politički kontekst na kraju 20. veka mnogo je složeniji od onog u kom se albansko nacionalno pitanje pojavilo, zaključuju autori. Onda su sve zemlje naseljene Albancima bile deo Osmanskog carstva, danas su podeljene između pet država, što znači da bi ostvarenje cilja predaka iz nacionalnog pokreta podrazumevalo promenu granica četiri međunarodno priznate nacionalne države na Balkanu. Uz dozu gorkog realizma, autori primećuju da je teško postići takav razvoj događaja, da to predstavlja „prepreku za naše nacionalno pitanje koja se teško može prevazići bez podrške međunarodnog faktora“ (ibid, 34). Pod uticajem događaja sa Kosova, oni prizivaju vojnu intervenciju da bi se sprečila humanitarna katastrofa. Budući status pokrajine trebalo bi da bude rešen na osnovu principa o samoopredeljenju. Ipak, to treba postići isključivo demokratskim i miroljubivim sredstvima koja odgovaraju modernim evropskim standardima.


Dalje se ističe da je trajno rešenje kosovskog pitanja usko povezano sa položajem Albanaca u Makedoniji, koji su na toj teritoriji prisutni u istorijskom kontinuitetu i čine „35% ukupnog stanovništva“ (ibid, 49). U ovom kontekstu, Albanska akademija nauka predlaže sledeće mere: „priznati Republiku Kosovo kao deo Savezne Republike Jugoslavije, Albance u Makedoniji tretirati kao i Makedonce, tj. pružiti im prava konstitutivnog naroda, pomoći Albancima u Crnoj Gori da dobiju svoju autonomnu oblast, Albancima u Grčkoj garantovati pravo na nastavu na maternjem jeziku u državnim školama“ (ibid, 49).


Zaključci

Oba dokumenta i tok ideja koje sadrže pokazuju zapanjujuću strukturnu sličnost, koja se sastoji od a) demonizacije drugog, b) viktimizacije nas, i c) predstavljanja našeg pogleda na stvari kao prirodnog, normalnog, stoga normativnog, dok je njihovo viđenje lažno i pogrešno, neprirodno i neobavezujuće. Ako bismo analizu sveli na istoriju Kosova, lako bi se moglo doći do zaključka da oba dokumenta predstavljaju jednostrano viđenje, koje daje prvenstvo samo jednoj strani dok drugu potpuno isključuje. Takav izbor ima jasne političke implikacije, jer nastoji da legitimiše i/ili opravda političke poteze iz prošlosti i one koje vidi kao potrebne u budućnosti.


Dok je Platforma ostala gotovo nepoznata srpskim naučnicima, Memorandum su analizirali najpre intelektualci s Kosova, a zatim i oni iz Albanije. Možda je ovaj trend ustanovio Fehmi Agani (Fehmi Agani), vodeći kosovski sociolog koji se školovao u Beogradu i verovatno jedna od vodećih političkih ličnosti koja je osmislila nenasilan albanski pokret devdesetih godina prošlog veka. Agani je metod korišćen u Memorandumu ocenio kao „podlu kontinuiranu žalopojku nad tragičnom sudbinom srpskog naroda“, koja odbacuje razum a obraća se jedino emocijama (Agani, 1994, 141). Viktimizacija srpskog naroda i optuživanje Albanaca da protiv kosovskih Srba vode otvoreni rat, po Aganijevom mišljenju, značili su objavu rata. I on je zaključio da je jedino zahvaljujući trezvenom pristupu kosovskih Albanaca, koji su prigrlili miroljubive oblike otpora, izbegnuta tragedija slična onoj koja se dogodila u drugim delovima Jugoslavije (isto, 150). Naposletku, tragedija se dogodila i sam Agani je bio jedna od njenih žrtava. Mogu samo da se pitam da li bi primetio da se, i pored razlika u tonu, njegove reči mogu isto tako primeniti i na tekst Platforme. Zamišljam kako bi se on mogao složiti sa Nebojšom Popovim da „umesto da posmatramo nacionalizam u uopštenom smislu kao proizvod sudbine ili prirode koji može biti dobar ili zao, pre bi trebalo da proučavamo njegove istinske početke i to kako on postaje ideologija konflikta“ (Popov, 2000, 1). Upravo bih takvoj vrsti razumevanja želeo da doprinesem ovim člankom.

                                                                                              (fragment)


prevod sa engleskog:

Aleksandar Pavlović

Miloš Živanović


[1] Ova ideja se prvi put pojavljuje u spisima članova Centralne komisije za odbranu prava albanskih nacionalnosti u Istanbulu 1877. godine. Ona zatim ulazi u program Prizrenske lige i tako postaje centralni element albanskog nacionalnog pokreta. Takav vilajet je na kraju i formiran 4. septembra 1912. godine, ali je raspušten samo mesec dana kasnije, početkom Prvog balkanskog rata. Vidi: Pollo, Buda, 1965, 125.


[2] Ova regija je deo Epira i proteže se južno od današnje albansko-grčke granice, duž jonske obale do Preveze. Stanovnici ove oblasti se prema grčkom obliku imena nazivaju Čamidi (Tchamides), odnosno Čami prema albanskom. Godine 1945, Grčka kraljevska vojska je proterala Čame iz njihovih sela, na osnovu optužbi da su tokom rata sarađivali sa Italijanima i Nemcima. Neki Čami jesu učestvovali u okupacijskoj administraciji, ali je ova činjenica poslužila kao opravdanje da se celokupna populacija protera u Albaniju. „Čamsko pitanje“ je postepeno oživelo posle pada komunističkog režima u Albaniji i ostalo je goruća tačka u albansko-grčkim odnosima.


[3] Konferencija je trajala od 31. decembra 1943. do 2. januara 1944. godine. Datum u tekstu je naveden ili zato što je tada prihvaćena i potpisana Bujanska rezolucija, ili je jednostavno u pitanju nedostatak znanja. To bi zapravo bilo razumljivo, jer je ovaj istorijski događaj postao deo opšteg znanja tek ranih devedesetih godina dvadesetog veka, ranije objavljene knjige ga ne beleže. Autori Platforme ne pominju još jednu značajnu činjenicu. Među komunističkim delegatima na konferenciji bilo je i Srba i Crnogoraca. Tako je u komisiji koja je izabrana na konferenciji Pavle Jovićević bio potpredsednik, a Milan Zečar član.

Mikser arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.