Beton br.128
Utorak 16. oktobar 2012.
Piše: Đerđ Serbhorvat

Žrtvovanje piona

Mađarska književnost na Beogradskom

sajmu knjiga – bez pisaca

Mađarska književnost će se na Beogradskom sajmu knjiga predstavlja bez mađarskih pisaca. Ovo tvrditi, donekle jeste preterivanje, senzacionalizam, vest iz žute štampe. Jer, naravno, biće par mađarskih pisaca u Beogradu. Ali nešto tu prilično ne štima. Naravno, možemo biti sigurni da će na kraju kako domaćini, tako i pozvani mađarski gosti biti ultra-zadovoljni, i na kraju Sajma saopštiće da je mađarska književnost slavila svoj blagdan u Beogradu (a mi bismo rekli: davali su joj 40 dana). Jer da bi se Mađari prsili, nije potrebna književnost, i naravno nijednoj strani nije u interesu da prizna: ovo je bio promašaj, Mađarsku boli uvo za poziv.

 

Cameron Law (inspirisan tekstom: Sabolča Benedeka)

VELIKA ROKADA

Kada ovo pišem, ima još manje od dve nedelje do otvaranja, ali na zvaničnoj veb stranici Sajma knjiga nema još ni slova o tome ko će pretstavljati Mađarsku, svečanog gosta ovogodišnjeg Sajma. Istina, Ambasada Mađarske u Beogradu je već izvestila publiku, tako da putem njih znamo ko će biti prisutan. A iz toga možemo zaključiti ko neće.
Zamislite da je Srbija počasni gost čuvenog Sajma knjiga u Frankfurtu, a da se tamo niko ne seti ni Andrića, Pekića ili Danila Kiša, ili da ne gostuju Albahari, Basara, Velikić, pa čak, bože oprosti, ni Ćosić ili Bećković. Kao da bi se na Dejvis-kupu Srbija pojavila bez Đokovića. E takva je sad ova mađarska „reprezentacija“.
Sajam knjiga je praznik knjiga i književnosti, i pošto knjige uglavnom pišu pisci, bilo bi logično da se na njega prvenstveno pozovu pisci. Kao što se na olimpijadi pojavljuju sportisti, a ne pisci. U ovom slučaju je međutim zakazala logika, i Mađarska je od muke postavila šahistkinju u fokus Sajma knjiga, koja je kao šahistikinja zaista fantastična, bez prigovora.
Ali da će sportistkinja Judit Polgar biti u središtu sajma isto tako je malo preterivanje, kao što je i moja prva rečenica. Preterivanje je i to da Sajam knjiga otvara mlada spisateljica koja je nesumnjivo vredna pažnje, ali možda ne baš toliko da bi otvorila Sajam knjiga umesto nobelovca Imrea Kertesa ili, u Srbiji dobro poznatih, Petera Esterhazija, Đerđa Konrada ili Lasla Krasnahorkaija.
Sreća da nisu zamolili Petera Zilahija da otvori Sajam, čije postojeće dve knjige doduše jesu prevedene na tridesetak jezika, samo što on nije prisutan u mađarskoj književnosti. S druge strane, koliko je Judit Polgar dobra u šahu, toliko je Zilahi odličan menadžer samog sebe. Kada bi on bio menadžer cele mađarske književnost, a ne samo svoj, možda ne bismo bili tu gde jesmo.
Istina, i manadžment samog sebe može da zaškripi: srpski izdavač Petera Zilhija ga je spominjao po imenu Lajoš, a urednica je čak dodala da jedva čeka susret sa Lajošem, jer je čula da je šarmantan tip. Šteta što je Lajoš odavno umro, mada je istina da je nekada davno kao mađarski emigrant kupio kuću u Novom Sadu.
Ali ovo nije priča o Zilahiju, nego o nesrećnim pokušajima države Mađarske. O tome da su joj diplomate, organizatori kulturnog života nesposobni već i za to da prikladno predstave svoju državu u susednoj zemlji. I mogu se pozivati na besparicu, ali kad noktima malo zagrebemo površinu, biće jasno kao dan u čemu je zapravo problem.

 

ORBAN MRZI LITERATURU

Većini mađarskih pisaca je puna kapa mađarske politike, megalomanske pobune Viktora Orbana protiv celog sveta. Problem je u tome što Orban posećuje samo fudbalske utakmice, u koje pumpa pare, dok celu (mađarsku) kulturu, ne samo književnost, mrzi iz dna duše kao nijedan premijer ranije. Orban ni pre nije bio poznat po čitanju književnih dela – njegova pismenost se iscrpljuje u citiranju indijanskih poslovica – ali za svoju nepostojeću kulturnu politiku je uspeo da nađe partnere. Ministarstvo kulture više ni ne postoji, samo državni sekretar – sadašnji se najviše zanima za vinarstvo (iako mora se priznati da je Laslo L. Šimon kao političar vrlo agilan, čak ima i koncepciju), dok je njegov prethodnik bio poznat po tome što bi zaspao na svakom sastanku, a kad bi se probudio onda bi počeo da lupeta o kineskom poreklu Mađara, zbog čega će nam Kinezi biti strateški partneri. Njegova druga ideja bila je da budućnost Mađara leži u konjarstvu, jer je navodno istorijska činjenica da smo u Karpatski basen stigli na konjima (a oni koji ih nisu imali, pretpostavlje se, stigli su peške). Inače, prinudni emigrant iz Transilvanije, Geza Seč, kao pesnik nije bio makar ko, ali postao je političar orbanista i zaboravio na postojanje mađarske književnosti.
Kad smo već kod državnog sekretara, prisetimo se njegovog nejvećeg herojskog dela koje na najbolji način simbolizuje zastarelost mađarske kulturne politike: radi se o ponovnom sahranjivanju pisca Đule Njirea. To, međutim, nije uspelo jer je Njire, koji je preminuo u zapadnoj emigraciji u Rumuniji, smatran fašistom – ne bez realne osnove, pa se nije ni pristalo na njegovo ponovno sahranjivanje (Njire je 1945. do kraja podržavao mađarsko vođstvo da bi zajedno sa šefom vlade, ratnim zločincem Ferencem Salašijem pobegao u Nemačku.). Šta je dakle uradio naš državni sekretar za kulturu? Spakovao je pepeo pokojnika u jednu veliku kožnu torbu i šetao se s njom po Rumuniji, teatralno držeći paket pored sebe na komemoraciji za pokojnog Njirea.
Je l’ ovo, dakle, savremena mađarska književnost? Naravno da nije. Mađarska književnost danas proživljava jedan vrlo dobar period, živa je i zdrava; pored gore pomenutih velikana tu su i „mali“, čiji jedini problem jeste u tome što su slabi u marketingu. Neću da nabrajam imena, jer ću sigurno nekog nepravedno izostaviti. A nešto uzbudljivo se uvek desi – najnoviji primer je ogorčenje jednog starijeg segedinsnkog profesora koji se pobunio protiv vojvođanskih mađarskih pisaca koji su se preselili u Mađarsku i okupirali (!) Segedin, zbog čega tamošnji književnici nemaju gde da objavljuju svoja dela. Šta reći na ovo? Bogata je ona nacionalna kultura gde već i pisci ratuju, tj. opisuju književni život ratno-strateškom terminologijom.
Takođe, za pohvalu je da u mom malom vojvođanskom selu (Mali Iđoš) sada već postoji više od jednog književnog događaja, pošto je opštinska vlast (DS-URS itd.) odlučila da samostalno slavi nekadašnjeg seljačkog pisca, komunistu Imrea Čepea, jer po njima lokalna vlast, tj. predstavnici mesne zajednice ne slave Čepea na adekvatan način. Nakon ovoga, zaista ne možemo da tvrdimo da Mađarima književnost nije bitna stvar. Bizarno je sve ovo: dok su lokalci odlučili da ne preteraju sa slavljenjem Imrea Čepea, koji kao pisac i nije bio neki Tomas Man, nova vlast (čiji članovi uglavnom imaju strateških problema i sa samim mađarskim jezikom) grčevito se drži nekog komunističkog seljačkog pisca. Kladim se da ga nisu ni čitali.
S druge strane, ipak su tu ogromne rupe: kao što književnost bivše Jugoslavije jedva koga zanima u Mađarskoj (izuzev naravno nas, preseljenih Mađara iz Vojvodine), isto tako je na neki način nezanimljiva mađarska književnost na teritoriji bivše Jugoslavije. Situacija je tu možda ipak bolja, više se mađarskih književnih dela prevodi na srpski nego obratno. Ali ipak je smešno da se najpoznatijim mađarskim piscem u Srbiji smatra onaj Bela Hamvaš koji se ipak nije izrazito bavio beletristikom. Onaj kojeg, kao i Petera Zilahija, upravo mađarska književna kritika i istorija književnosti ne rangiraju najbolje. Jer Hamvaš ipak više važi za mističnog mislioca, intelektualca filozofa nego pisca u klasičnom smislu reči. Uzgred rečeno, ni kao stručnjak za filozofiju se ne navodi nigde, ali to je već druga tema. Neću da demitologizujem ovde Hamvaša, ali činjenica da je u Srbiji skoro poznatiji nego u Mađarskoj nešto ipak nagoveštava. I da odam tajnu: deo Hamvaševih knjiga nije pisao on sam, nego su to kolekcije citata, svojevrsni brevijarijumi za tinejdžere, mešavina zvučnih citata uglavnom sa mističnog Istoka. Životne mudrosti koje propagiraju autentičan život. U isto vreme najavljuju propast Zapada, slaveći život Istoka. Nije slučajno da najpopularnije Hamvaševo delo nosi naslov Filozofija vina: vino + filozofija, to je jednostavan put uspeha, ko je lud da ne kupi knjigu sa ovim naslovom?

 

ŠAH-MAT

A sada se možemo vratiti na pitanje zašto najveći mađarski pisci neće biti prisutni u Beogradu. Pa baš zbog toga što oni nisu izabrali ovu virtuelnu Kinu, filozofiju vina, nego Zapad. Da ne bi krivo tumačili ovu rečenicu: ja nemam ništa protiv Kine. Ali ni protiv Zapada. A kulturnu politiku Mađarske – koja ne postoji, ili možda samo u tragovima – ništa ne opisuje bolje nego to da dok Viktor Orban potcenjuje svoj narod nazivajući ga polu-azijskim, za kojeg nije demokratija (tako da će on da odlučuje umesto svakoga), najavljuje oslobodilački rat upravo protiv Zapada. A u ovoj ludoriji, ovoj borbi protiv vetrenjača većina mađarskih pisaca naravno ne želi da učestvuje. A kao što vidimo mađarska vlada je, shvativši da ne može da računa na pisce, počela da promoviše druge vrednosti pod vidom kulture: vino, rakiju, gastronomiju (gulaš, papriku), mađarski fudbal koji je ispod svakog nivoa, a sad i šah.
Ma koliko je teško da priznamo, moramo dakle izgovoriti: deo mađarskih pisaca bojkotuje Sajam knjiga u Beogradu. Ne zato što imaju nešto protiv Beograda, prtiv Srba, ili protiv Sajma, nego zato što jednostavno ne žele da sarađuju sa mađarskom državom. Ne žele da se odazovu na pozive koji bi popularizovali mađarsku kulturu na način koji ujedno popularizuje i mađarsku državu. Dosta im je, zabole ih za sadašnju vladu koja vodi antikulturnu politiku, i dosta im je načina na koji se ona ophodi prema onima koji misle drugačije. Naime, povodom medijskog zakona mađarska država je pokrenula hajku protiv onih koji ne glorifikuju ovu regulativu koja podseća na najgora vremena. Štitonoše Viktora Orbana su došli dotle da nazovu izdajicama i one pisce koji su se i u inostranstvu usudili da kažu nešto protiv ovog zakona, i uopšte protiv Vlade. Hajka još uvek traje, osnovana je posebna državna institucija kao protivteža ovakvim protivnim mišljenjima.
Beograd, naravno, ništa ne zna o ovome, zašto bi i znao? Ali kad bolje razmislimo, organizatori bi trebalo da znaju, jer je u pitanju ništa manje nego ugled Sajma. Jer ovo ovako deluje kao kad bi Crvena Zvezda pozvala Barselonu, a oni bi došli bez svog prvog tima.
Da se nešto ne uklapa ništa ne ilustruje bolje nego to da je najveća manjina u Srbiji (OK, bez Kosova), mađarska, zaboravljena. Zaboravljena je njena književnost, i iako im je po najnovijim informacijama neko već javio telefonom, sigurno je da među gostima Sajma neće biti ni najbolji pisci vojvođanskih Mađara. A još tužnije je da neće biti ni mladih pisaca. Naravno, sve ja to razumem – dok se bije kosovska bitka, koga briga da li će jedna subkultura u Srbiji (mlada mađarska) dobiti mesto na Sajmu knjiga.
Mađarsku književnost, mađarske pisce umesto njih zastupa šahistkinja, koja će se predstaviti sa svojim učenikom, mladim srpskim šahistom. Da se razumemo: i sam sam kupio knjigu Judit Polgar svom nećaku, jer šah je zaista dobra stvar. Kao i vino. Ali ipak ih ne bi po svaku cenu menjao za knjigu.

Mikser arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.