Prošlo je više od mesec dana otkako je obelodanjena situacija stotina radnika iz Vijetnama zaposlenih na izgradnji fabrike guma Linglong u Zrenjaninu, koji su proveli više meseci živeći u logorskim uslovima, u hladnoći, bez tople vode, bez adekvatne ishrane, slobode kretanja i plate. Njihova priča je posebno odjeknula u javnosti sredinom novembra, tokom štrajka radnika, kada je uz pomoć kolega i lokalnih aktivistkinja i aktivista jedan od radnika, otpušten zbog alarmiranja javnosti, izbavljen iz logorskog smeštaja. U međuvremenu, u javnosti i medijima smenjivale su se druge velike priče, pa je tako sudbina radnika iz Vijetnama ostala na margini javnog prostora. Radnici su kasnije razmešteni na više lokacija, koje su uslovnije od inicijalnog smeštaja, ali i dalje teško da se mogu nazvati potpuno uslovnim. U Zrenjaninu, Novom Sadu i Beogradu prikupljene su osnovne potrepštine - topla odeća i obuća, ćebad i jorgani, hrana, higijenska sredstva. Podnete su dve krivične prijave, obe protiv odgovornih lica u China Energy Engineering Group Tianjin Electric Power Construction Co. Ltd, sa ogrankom u Beogradu i Linglong International Europe d.o.o. Zrenjanin. Na Međunarodni dan ljudskih prava, 10. decembra, priča je ponovo na kratko zaživela u javnosti, kada je nekoliko nevladinih organizacija i kolektiva posetilo radnike.

Sam skup ispred jedne od smeštajnih jedinica bio je simboličnog karaktera, jedan od gestova podrške pobunjenim radnicima, gest razumevanja situacije u kojoj ih melje sprega krupnog kapitala i interesa lokalnih moćnika, jedno prekopotrebno obećanje da nisu zaboravljeni. Aktivistkinje i aktivisti Zrenjaninskog socijalnog foruma, Zrenjaninske akcije, Društvenog centra Oktobar, PAOR - Panonske antifašističke organizacije, A11 - inicijative za ekonomska i socijalna prava, Astre i drugih prijateljskih organizacija ovom prilikom razvili su transparente na srpskom i vijetnamskom sa porukom: “Radnička prava su ljudska prava. Ne odustajemo od borbe za vas!” Takođe, istaknute su informacije i telefoni na koje se radnici mogu javiti. Važno je i ono što je prethodilo skupu i što se kontinuirano dešava - obilazak radnika u različitim smeštajima i deljenje pomoći u vidu hrane i higijenskih sredstava. Nekoliko aktivistkinja obišlo je inicijalni logorski smeštaj, gde su zatekle desetak radnika na pauzi za ručak i podelile im prikupljenu pomoć. U nedostatku jezika kao sredstva komunikacije, čita se sve ostalo u memljivoj skučenoj prostoriji ne bi li se razmenile informacije. Prvo je tu bila živahnost radnika koji već prepoznaju lica svojih lokalnih saveznica i saveznika i raduju im se. Odmerena i distancirana živahnost i radost, jer radnici su pred dolazak potpisali ugovor koji podrazumeva nemešanje sa lokalnim stanovništvom, a posebno izbegavanje (nepribližavanje, nedodirivanje) žena i dece. Da su se jedan radnik i jedna aktivistkinja slučajno dodirnuli ramenima pri preuzimanju hrane, što je jedva moguće izbeći u tako skučenom prostoru, taj radnik bi se suočio sa ozbiljnim posledicama ukoliko ga vidi neko iz menadžmenta, koji im prati svaki korak. Nekoliko minuta po ulasku aktivistkinja u prostor na ulazu se pojavio čovek u odelu koji je vikao na kineskom na telefon, pa na aktivistkinje. Sve se to dešava dok par aktivistkinja primećuje radnika sa povređenom nogom i pokušava da uzme njegov kontakt, ne bi li se izvela nekakva vratolomija kojom će mu se nekako obezbediti zdravstvena pomoć. Videvši čoveka u odelu, radnik se smesta povlači, gestikulira aktivistkinjama da odu. Više se puta dogodilo da aktivisti i aktivistkinje u komunikaciji sa radnicima saznaju za njihove zdravstvene tegobe, povređenu nogu, povređenu ruku, gastrointestinalne probleme, i redovno se dešava da u prisustvu menadžmenta radnici ne smeju da daju kontakte kako bi im se obezbedila zdravstvena nega. Menadžment je u prismotri i kada nije tu. Odnosno, čak i kada je reč o ozbiljnim zdravstvenim stanjima, pa još u jeku pandemije, prisutan je strah da se o tome progovori, a o posledicama koje bi usledile progovaranju se ne zna dovoljno.

Situacija koja se dešava na gradilištu Linglonga nije jedinstvena. Radnici se “uvoze” i “izvoze” preko celog sveta, a kompanije vođene logikom profita uz podršku lokalnih vlasti ne mare za nivo dehumanizacije koji se pritom dešava. Globalna sveprisutnost ovakvih anti-radničkih praksi svakako ne treba da nas pasivizira u percepciji ovog konkretnog slučaja niti dovede do njihove normalizacije do nivoa da kažemo: “Pa šta, tako je svugde”. Naprotiv, suočeni sa modernim radnim logorom u sopstvenom dvorištu, moramo apsolutno biti budni i asertivni kako u podršci radnicima da se njihovi problemi sistemski reše, tako i u traženju odgovornosti. A čija je odgovornost u ovoj situaciji? Predsednik države izjavio je: “Šta hoćete, da uništimo investiciju od 900 miliona dolara, da Zrenjanin ne napreduje, da ceo Srednji Banat zatvorimo”, dodavši da ne razume potrebu za izlaženjem inspekcije na teren. Predsednica Vlade je, u vreme kada je već ozbiljna količina proverenih informacija bila dostupna, kazala kako “ne bi direktno i bez dodatnih informacija prebacivala odgovornost na tu kompaniju”. Gradonačelnik Zrenjanina tvrdi kako je u čitavoj priči jedino važno 1200 radnih mesta koja će nastati, ne osvrćući se na robovske uslove u kojima ta radna mesta nastaju, niti preispitujući hoće li radni uslovi na tih 1200 radnih mesta biti išta bolji. Linglong se ograđuje od odgovornosti pozivajući se na to da su radnici potpisivali ugovore sa poizvođačem radova. “Lanac odgovornosti je dugačak. Policija, ministarstva, inspekcije, centri za socijalni rad, zaštitnik građana vrlo šturo iznose podatke o ovom slučaju, često ih uz ostatak političara iz vlasti relativizuju. Na dopise koje šalju organizacije koje prate slučaj sporo ili nikako ne odgovaraju. Negiranje i relativizacija se koriste od strane svih karika u lancu odgovornosti, od države i institucija do privatne kompanije Linglong i agencije. Zdravstvena zaštita nije obezbeđena iako se u medijima može pročitati da oni mogu da odu u privatnu poliklinku. Veliki broj radnika bez ikakve kontrole medicinskog stanja potencijalno može dovesti do širenja zaraznih bolesti, osim što su stalno pod rizikom povreda na radu. Po pitanju vakcinacije takođe je muk iz nadležnih institucija. Dakle, ovim je lanac odgovornosti proširen i na hitnu pomoć, domove zdravlja, ministarstvo zdravlja i ostale koji bi trebalo da obezbede ovim radnicima zakonski zagarantovanu zdravstvenu zaštitu. Radnici iz Vijetnama su ničija odgovornost”, kaže Tara Rukeci, aktivistkinja Zrenjaninskog socijalnog foruma.

Odgovornost je tako, u odsustvu političke volje i adekvatnih reakcija institucija i kompanije, prvo pala na medije i nevladine organizacije. “Aktivisti iz cele Srbije su zajedničkim snagama vršili pritisak da se radnicima, koji su prethonih meseci zbog neisplaćene i jedne jedine zarade, stupali nekoliko puta u štrajk, vrate bespravno oduzeti pašoši i isplate zarade. Otkrivane su činjenice o tome šta sve podrazumeva lizing radnika iz Vijetnama. Radnici su se zaduživali da bi agencijama platili da ih pošalju na rad, prema sajtovima tih agencija, u bajkovitu Srbiju. Ugovori koji su potpisivani nisu u skladu sa našim zakonima koji važe za sve radnike, uključujući i strane radnike. Ko je i na koji način na osnovu ovih ugovora dozvolio da privatna kompanija unajmi radnike iz Vijetnama? Drugo je pitanje koji je tačan broj radnika koji su preko agencija anažovani na izgradnji ove fabrike”, dodaje Rukeci.

Briga o dobrobiti radnika prelila se kako na aktivistkinje i aktiviste, tako i na širu javnost, na radništvo koje se i samo često krpi za kraj sa krajem. Ta javnost svoje odgovorno ponašanje bazira na solidarnosti i suštinskom saosećanju sa radnicima, što potkrepljuje nadu da radnička solidarnost nije potpuno ubijena. I sve se ovo dešava uprkos težnjama države da zataška slučaj, pa i uprkos pozivima bučnih građanskih aktivista da se ovim radnicima ne daje pomoć, jer se time podržava projekat Linglong. Njihovi apeli ravni su situaciji da im se u sopstvenom dvorištu čovek smrzava, a oni ga dodatno zatrpavaju snegom, dok usput pozivaju komšije da donesu još lopata. Projekat Linglong dolazi sa nizom problema, ali nijedan od njih neće biti rešen uskraćivanjem osnovnih egzistencijalnih uslova radnicima iz Vijetnama.

U međuvremenu, na situaciju u Zrenjaninu reagovao je i Evropski parlament usvajanjem Rezolucije o Srbiji koja uključuje i duboku zabrinutost zbog navodnog prinudnog rada, kršenja ljudskih prava i trgovine ljudima u cilju radne eksploatacije, kao i poziv vlastima u Srbiji da istraže slučaj. Na stranu selektivno reagovanje Evropskog parlamenta i ignorisanje sveprisutnog kršenja radnih prava u fabrikama koje su uglavnom investicije zemalja EU - na primer, nema reakcije na optuštanje, kako se procenjuje, 4000 radnika i radnica Drekslmajera, takođe u Zrenjaninu. Veliko je pitanje je da li će i koga iz dugog lanca (ne)odgovornosti ova duboka zabrinutost dotaći do konkretnog delovanja za poboljšanje položaja radnika iz Vijetnama.

Radnici iz Vijetnama i dalje nemaju slobodu kretanja i konstantno su pod nadzorom menadžmenta i privatnog obezbeđenja. Ishrana im je neadekvatna. Sudbine neizvesne. Dok se radi na sistemskim rešenjima njihovog položaja, ostaje potreba za obezbeđivanjem nekih od osnovnih životnih uslova, zbog čega se nastavlja sa prikupljanjem solidarne pomoći. Pomoć u vidu suve i nekvarljive hrane i higijenskih sredstava ili novca za iste svrhe može se doneti u kancelariju Zrenjaninskog socijalnog foruma u Zrenjaninu i u Društvenom centru Oktobar u Beogradu (Strahinjića Bana 33, suteren, svakodnevno osim nedelje od 17 do 23h). Pomoć će se prikupljati i distribuirati dokle god ovi ljudi ne budu imali mogućnosti da se vrate kućama i da se onima koji žele da ostanu omoguće uslovi života i rada u skladu sa zakonima.