Beton br.226
Petak 18. decembar 2020.
Pišu: Jelena Veljić & Emil Kovač

LIBERALNI KULT SMRTI: SLOBODA DA SE MRE

Godinu 2020. nesumnjivo je obeležila pandemija. Tokom godine, svet se opredeljivao između pristupa zaustavljanja epidemije i zaravnjenja krive. Drugim rečima - između smrti i pada profita. Prvi pristup je podrazumevao oštre mere borbe protiv pandemije putem karantina za stanovništvo, obustave rada svih delatnosti osim najesencijalnih, masovnih testiranja, aktivnog traženja zaraženih u stanovništvu, obaveznih mera higijene, poput nošenja maski, dezinfikacionih barijera itd. Drugi pristup je sa druge strane podrazumevao uvođenje tek onoliko mera da se previše ne opterete postojeći kapaciteti zdravstvenih ustanova – obavezno ili preporučeno nošenje maski za stanovništvo, hospitalizacija ili samoizolacija već obolelih, skraćenje radnog vremena u uslužnim delatnostima ili njihovo naizmenično zatvaranje i otvaranje, parcijalna online nastava itd. Nismo ostali uskraćeni ni za glasove koji su zagovarali treći, najradikalniji pristup – život po starom dok masovno prokužavanje ne dovede do kolektivnog imuniteta – a javnost je mogla da primeti i kombinacije ova tri glavna pristupa.

Srbija je tokom godine prošla dug put od (delimične) primene naučnog modela zaustavljanja epidemije, u javnosti poznatijeg kao „kineskog“, do primene liberalnih modela zaravnjenja krive uz neretko propagiranje ideje o masovnom prokužavanju, u javnosti odomaćenih kao „švedski“ ili „nemački“ model. To što reč „prokužavanje“ potiče od reči „kuga“ kao da nije dovoljno alarmiralo o kakvoj jezivoj eugeničkoj ideji se radi. No, godina se bliži kraju, pa je adekvatno da pogledamo kakve rezultate je tokom godine dao koji model (kvazi)borbe sa epidemijom.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u martu i aprilu, tokom delimične primene naučnog modela borbe protiv pandemije, ukupan broj umrlih bio za 375 manji nego prošle godine u isto vreme. Od maja do oktobra ove godine, dakle nakon odustanja od mera borbe protiv epidemije, a u pokušaju “čuvanja ekonomije” i „zaravnjenja krive“ ukupan broj umrlih veći je za 3642 u poređenju sa istim periodom 2019. godine.

Sudeći prema svedočenjima, ljudi sada već masovno ne uspevaju da dođu na red za preglede i/ili hospitalizaciju. Na lečenju se zadržavaju samo ljudi u kritičnom stanju, koji se zatim prerano otpuštaju sa bolničkog lečenja čim pokažu prve naznake poboljšanja stanja. Iz ovoga možemo zaključiti da je situacija u novembru i decembru neuporedivo gora nego u prethodnom periodu. Očekujemo da će i broj umrlih u ovim mesecima biti stravično visok, ali na podatke RZS za ovaj vremenski period ćemo morati da sačekamo.


Samo je jedan način da se pandemija zaustavi – naučni. Neophodno je bez odlaganja primeniti naučna saznanja, koliko god to neprijatno bilo po naše životne navike. Masovna vakcinacija nužna da se virus u potpunosti zaustavi, neće u neposrednoj budućnosti moći da obuhvati neophodan procenat populacije za stvaranje kolektivnog imuniteta - posebno u zemljama kapitalističke periferije. Smrti koje su se desile su neoprostive. Smrti koje će se desiti još uvek možemo da sprečimo.

Da bi se to desilo, neophodno je momentalno primeniti oštre mere za zaustavljanje epidemije. Kao što smo u ranijem tekstu „Klasni biološki rat – elite i kovid protiv stanovništva“ preneli, jedini model koji vodi ovom ishodu je onaj koji je na početku primenjen u Kini, a kasnije i u drugim zemljama uz jednako dobre rezultate. Minimum mera koji on podrazumeva je: potpuni lockdown, potpuna obustava rada svih delatnosti osim esencijalnih, strogo ograničeni izlasci stanovništva, masovna testiranja, precizno beleženje kontakata zaraženih i bolesnih. Ironija je da ovakav pristup koji štiti pre svega ljudske živote na duge staze zapravo štiti i ekonomiju i “mentalno zdravlje” time što omogućava vraćanje značajno normalnijem životu posle suzbijanja epidemije. Nakon što se suzbije prenos zaraze u zajednici, dovoljno je uvesti obavezan karantin za one koji ulaze u zemlju i obavljati dosledno praćenje kontakata zaraženih. Eugenički model “zaravnjenja krive” najbolje naleže na kapitalističke i potrošačke želje da se ekonomska delatnost ne gasi ni po koji cenu, dok na duge staze uništava u mnogo većoj meri i ekonomiju i mentalno zdravlje stanovništva time što prolongira (u beskonačnost) trajanje epidemije.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, procenjen broj stanovnika Srbije u 2019. godini iznosi 6,945,235 ljudi. Prema aktuelnoj državnoj statistici procenat smrtnosti od bolesti kovid-19 iznosi 0.87%. Ako ostavimo po strani koju vrstu potpunog društvenog kolapsa bi dosledna primena koncepta masovnog „prokužavanja“ izazvala, i prepostavimo da bi u toj situaciji procenat smrtnosti bio isti, možemo izračunati da bi se u tom slučaju u Srbiji broj mrtvih merio desetinama hiljada. Pre nego što bi oni umrli, daleko veći broj ležao bi bolestan, bez ikakve medicinske pomoći. Ovo nije samo pitanje zdravstvenih kapaciteta desetkovanih putem kapitalističke transformacije. Ovo je pre svega problem toga što ne postoji zemlja na svetu koja bi mogla, u kapitalizmu ili drugom sistemu, da poseduje bolnički krevet, masku za kiseonik i respirator, sa pratećim medicinskim osobljem, po glavi stanovnika. Ovu tvrdnju nikako ne bi trebalo tumačiti kao relativizaciju kapitalističke nebrige o narodnom zdravlju, već upravo suprotno – potrebno je pre svega uvideti sistemsku nebrigu kako bismo shvatili koliko je stravičnija nebriga u doba pandemije. Društveni sistem koji u „mirnodopsko“ vreme daje sebi za pravo da zdravstvo stavi na dno liste svojih prioriteta uradiće sve da nas u vreme mnogo gore opasnosti ubedi da ne samo da nije strašno što kapaciteta nema, nego štaviše, treba da se pomirimo sa tim, kao i da orno pristupimo „prokužavanju“ kako bismo taj isti sistem zaštitili. „Ionako umiru samo stari i bolesni“, govoriće kapitalistički službenici, a u nedostatku alternative, ovaj diskurs proširiće se kao šumski požar sve do najširih slojeva stanovništva.

Aktuelno višemesečno forsiranje „švedskog modela na steroidima“ doprinelo je skoro pa potpunoj normalizaciji masovnog razboljevanja i umiranja. „Prokužavanje u svrhu sticanja kolektivnog imuniteta“ jeziv je politički korektan način da se kaže: razboljevajte se, umirite, pa će možda za preživele 2021. godina biti bolja.

U ovom scenariju preživljavanje sebi mogu da priušte oni koji mogu da priušte samoizolaciju - život u sopstvenom stambenom prostoru, posao (ili studije) koji može da se obavlja od kuće, kao i bezbedno obavljanje ostalih životnih obaveza.

Sa druge strane nalazi se veći deo stanovništva koji je, u nedostatku oštrih mera, bez mogućnosti izbora, primoran da se svakodnevno izlaže rizičnim kontaktima u gradskom prevozu, na radnom mestu, u obrazovnim ustanovama.

Ono što je na početku bio diskurs opozicione intelektualne elite - da vlast nepotrebno širi paniku - odustajanjem od svih mera i ćutanjem na temu stravičnog pogoršavanja situacije, prihvatila je ubrzo i vlast. Danas, to je potpuno hegemoni diskurs koji ne dovode u pitanje ni vlast ni opozicija.

Pre nekoliko meseci sa zebnjom smo prognozirali da će vlast da iskoristi politički otpor merama da u potpunosti odustane i od njih i od brige za zdravlje stanovništva - da nas žrtvuje na oltaru kapitala “bez ispaljenog metka” sa sa bilo koje strane političkog spektra”. To se u međuvremenu i desilo. Za svako odsustvo odgovornog ponašanja spram epidemije vlast može da prebaci loptu opoziciji uz reči “sami ste tako tražili”.

Tokom proleća, jedna od omiljenih tema kojom se pravdalo protivljenje svim ozbiljnim merama, bila je tobožnja briga za mentalo stanje građana. Do sada nigde nismo susreli ozbiljno otvaranje pitanja posledica koje odsustvo oštrih mera protiv epidemije ima po mentalno zdravlje - dakle, činjenice da će se veći deo stanovništva suočiti sa gubitkom neke bliske osobe ili sa invaliditetom koji će nastupiti kao posledica preležane bolesti. Takođe, kako će se pojedinci, pa i čitave porodice, nositi sa osećajem odgovornosti za smrt bliske osobe koju su zarazili? Sudeći prema istraživanjima koja su se do sada pojavljivala u javnosti, čini se da su ova pitanja nerelevantna za našu intelektualnu elitu. Kao da je postojanje policijskog časa veći razlog za uznemirenje od masovnog umiranja.

U službi poštovalaca liberalnog kulta smrti našli su se i stručnjaci i laici, i vlast i navodno progresivna opozicija, intelektualna i politička elita svih ideoloških usmerenja, od konzervativnog do liberalnog, kao i delovi levice. Pozivanje na slobode u ovom slučaju bio je paravan za izbegavanje bilo kakve političke odgovornosti.

Prodavanje smrti kao slobode najveća je liberalna prevara epohe.


A šta sa ekonomijom? Ništa, neka za promenu služi narodu. Potrebno je što pre bataliti podmetnuto balansiranje između čuvanja ljudskih života i čuvanja ekonomije - ljudski životi moraju biti apsolutni prioritet, a ekonomija svakako nije sačuvana. Hegemoni narativ koji relativizuje značaj ljudskog života nametnut je na samom početku pandemije, kada su u istočnoj Evropi, po uzoru na azijske zemlje koje su se uspešno izborile sa epidemijom, sprovedene mere davale jako dobre rezultate, u poređenju sa zapadnim svetom. Sa strane tog zapadnog sveta, na račun mera sprovedenih u istočnoj Evropi mahom su se ređale kritike. Ovakav narativ potpuno je u skladu sa interesom (kako domaćeg tako i) stranog kapitala. Na globalnom planu, nezaštićena radnička sirotinja nagurana u pretrpane fabričke autobuse - ne samo u Srbiji - svojim životima plaća profite kapitalistima dok takođe omogućava izvesnu meru izobilja za određeni deo radničke klase u zemljama u kojima su sedišta transnacionalnih kompanija.

Stoga, da ponovimo.

Neophodne hitne kratkoročne mere su: a) samoizolacija i centralizovani karantin, b) centralizovana sistemska distribucija neophodnih novčanih sredstava i osnovnih životnih potrepština, kako bi stanovništvo preživelo ekonomski kolaps, c) poništavanje postojećih dugova i obustava naplate aktuelnih, d) stavljanje ključnih industrija pod kontrolu države, e) maksimalna izolacija radnika i radnica u esencijalnim sektorima kako bi se osigurala zdravstvena zaštita na radu.

Dugoročni plan moraće da podrazumeva potpuno odustajanje od kapitalizma.

U suprotnom - rečima Vladimira Ilića, „izabrali smo ekonomiju, odnosno preživljavanje najsposobnijih. To je naš Endlösung. Mi smo dobrovoljni dželati.“

Mikser arhiva

2021.

2020.

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.