Beton br.31
Utorak 30. oktobar 2007.
Piše: Miloš Živanović

Konji u revoluciji crkavaju, zar ne?

PUTIN – POVRATAK SVETOG RATNIKA

        „Od rada konji lipsavaju. To treba shvatiti“, kaže Ivan Denisovič Šuhov, i gotovo uspeva da nas uveri da ova sentenca označava njegov odnos prema prisilnom radu u logoru. A ona je zapravo samo iskustveni iskaz, prisutna u konglomeratu drugih iskustvenih saznanja, onih koje je dalo iskustvo od osam godina robijanja po sovjetskim logorima. Evo još jedne slične činjenice: „Rad je kao batina, ima dva kraja: radiš li za ljude – daj kvalitet, radiš li za budale – daj izgled“. I ova tautologija svojom prostodušnom zdravom pameću gotovo uspeva da zamagli širi plan i nametne ideju da Šuhov itekako zna za koga radi i da prema tome i normira svoj učinak. Međutim, kada logorašku brigadu izvedu na rad u nezavršenu termo-elektranu i Ivanu Denisoviču bude saopšteno da će graditi zid od blokova, neki neočekivani pervertovani radni elan obuzima ovog zidara i dovodi u pitanje njegove prethodno navedene stavove.
        Nema sumnje da autor u tekstu daje dovoljno jasno objašnjenje zašto logoraš treba da bude vredan – ako neko zabušava, cela brigada snosi posledice, sledovanja se određuju po učinku, itd. Svim časnim ljudima koji su isterali svoje neotuđivo pravo i služili u JNA i njenim derivatima ovakvo uređenje odnosa je plastično jasno. Ali, jedna tačka, zapravo potencijalni vrhunac priče, ostaje nepokrivena. Na kraju radnog dana, kad se već oglasila sirena i pozvala logoraše da vrate alat i okupe se kod kapije gradilišta, Ivan Denisovič nastavlja da radi. Izlažući i sebe i svoje sapatnike velikom riziku, radni čovek nastavlja da grozničavo nabacuje malter i ređa blokove. Ostaje nejasno da li Šuhov ne prekida posao da bi dostigao visoku normu koju je sam sebi odredio, ili da bi potrošio sav pripremljeni malter, koji će se u suprotnom smrznuti i propasti. Oba ponuđena rešenja podjednako su, uslovno govoreći, neprimerena. Zahvaljujući gužvi pred kapijom, radenik uspeva da završi započeto i pridruži se svojoj grupi pre nego što ih patrola prebroji. Ova tačka priče formalno se ničim ne izdvaja od ostatka. „Jedan dan Ivana Denisoviča“ – u kadrovima slepljenim jedan na drugi, ili možda u jednom kadru bez ikakve montaže, dat je jedan dan, u kome se ovaj incident ničim ne ističe u odnosu na druge, možda još intenzivnije, mučnije ili opasnije. Šuhov je čak presrećan kako se svršila cela stvar, a i ceo taj dan.
        Pravila igre u sovjetskom lageru su, kao što napomenusmo, tako bliska onima u kasarni. Razlike su samo u intenzitetu. Pitanje „Zašto Šuhov vredno radi?“ možemo zameniti pitanjem „Zašto vojnik X tako prilježno čisti svoju pušku?“ Ulog je svakako neuporedivo manji, primer bliži, te je i nivo mučnine u pitanju značajno smanjen. Odgovor bi mogao da bude: „Zato što se vojnik X plaši da će biti kažnjen ako posao ne obavi kako treba.“ Ali vojnik čisti tu pušku svakog dana, već mesecima, i sasvim sigurno je primetio da oni koji ne čiste tako prilježno ne bivaju kažnjavani, bar ne često, bar ne strogo. Nije strah uvek jedini ili glavni motivator – čovek postane rezistentan i na mnogo grublje nadražaje od takvog straha.
        Može se ovde umešati i pitanje profesionalne časti, ili etike igre – X nije profesionalni vojnik, Šuhov jeste majstor. Pored ove razlike, pitanje bi još jače podvuklo sličnost – i jedan i drugi su tu protiv svoje volje. Tekst jasno govori da Šuhov ne želi da bude tu i ne želi da radi, te je teško poverovati da njegov zidarski entuzijazam izbija zato što mu je profesionalna čast izazvana.
        Svakako je neosporna još jedna logoraška mudrost, da u radu vreme brže prolazi. Tekst to potvrđuje, ali dodaje da uprkos tome što dani prolaze, rok se ne skraćuje. Kadar u kom vidimo lager prezasićen je bitnim objektima sadašnjice: čizme, kaput, kašika, hleb, cigareta. Svi objekti koje kroz ili oko Ivana Denisoviča gledamo, uključujući i ljude, misli, planove, imaju svoju specifičnu instrumentalnu vrednost koja u potpunosti iscrpljuje njihovo značenje – ti objekti tvore univerzum lagera, prostorno-vremenski kontinuum. Pored toga, nema gotovo nikakvih referenci na svet sa druge strane žice. Tek poneka reminiscencija, kada i kako je neko dospeo u logor, šta je bilo pre logora, na koliko je osuđen, dakle reference na prethodno vreme. Nema ničega što bi se odnosilo na vreme posle logora (postoji pismo Šuhovljeve žene u kom se referiše o lokalnom kolhozu i o novom i potencijalno unosnom poslu, farbanju ćilima – ali ova natuknica je toliko izmeštena u neku fantazmagoričnu, Šuhovu i čitaocu nedokučivu stvarnost, da bi morala biti posebno razmotrena).

betonbr31_mixer2
        Najviše što nam tekst pruža je razgovor u kom logoraši komentarišu kako je Šuhovu ostalo još malo da odrobija. On odgovara uzdržano, samo neutralno konstatuje da je prošlo osam godina – „nepristojno je da stari logoraš o tome govori“. Pretpostavljamo da je sloboda itekako željeno stanje, iako se o njoj ne govori, čak i ne razmišlja. Sloboda se pojavljuje kao lakanovski objekt malo a, kao nešto do čega se ne može stići namernom i svesnom težnjom, već samo upravljanjem svojih aktivnosti ka nekim drugim ciljevima. Stanje slobode ovde funkcioniše slično stanju zaljubljenosti, kao slučajni proizvod. Za tu navodnu slučajnost postoji veoma dobar razlog: „Drugo ne smije ništa znati“.¹
        Ovo je po Žižeku „definicija netotalitarnog društvenog polja“, ali pogledaćemo kako ona funkcionise u Solženjicinovom kontekstu. Lakanovsko veliko Drugo, kao socio-simbolički poredak, kao skup pravila društvene igre, među bodljikavim žicama lagera počiva na jednoj temeljnoj uslovnosti.
        Subjekt koji spram svog položaja u simboličko-društvenom poretku zadržava distancu tako što veruje da je svet oko njega tvorevina nalik na kulisu koja sakriva Realno, otvara nepremostivi psihotički hijatus. Da li je ovako sagledan Ivan Denisovič psihotik? On je osuđen za špijunažu, tako što je zajedno sa islednikom osmislio odgovarajući scenario, po kom ga Nemci puštaju iz zarobljeništva i šalju nazad da špijunira Sovjete. Na osnovu priznanja je po važećem zakonu osuđen na deset godina robije. Posle osam godina, zatvorenik broj ŠČ-854 savršeno funkcioniše u datoj društvenoj strukturi, ali je teško poverovati da on nije psihotik, tj. da je prihvatio svoj status zaverenika, špijuna i izdajnika. Upravo premisa da je sve to po zakonu problematizuje njegovu situaciju.
        Ako pogledamo sa druge strane bodljikave žice, vidimo naizgled čvrsto kodifikovanu simboličku strukturu, u kojoj se ljudi međusobno oslovljavaju sa građanine, zauzimaju ili samo prihvataju pozicije komesara, učitelja, studenta, radnika ili poljoprivrednika, pozicije kojima je svima zajedničko da pored svega drugog što mogu da znače, moraju da označavaju društveni napredak. Međusobni odnosi tih naprednih tačaka uređeni su pravnom regulativom kroz famozni mamutski birokratski sistem, kao i onom oficijelnom javnom pojavom koju zahteva veliko Drugo. Na oblaku iznad svega toga, u zadobijenoj apstraktnoj nirvani sedi lakanovsko Ime oca, mermerni tata Staljin. I čini se da je mreža potpuna i korektna. Međutim, mreža je bez ostatka produkt revolucionarne promene koja nije planula, odigrala se pa zatim utihnula ostavljajući strukturu da se konsoliduje u novim uslovima i pod novim pravilima, već revolucije koja traje u beskraj. Drugim rečima, socio-simbolička struktura je u konstantnom vanrednom stanju, a sovjetski lager je upravo paradigmatski prostor vanrednog stanja (vidi predavanje B. Jakovljevića, „Neliterarno čitanje Grobnice za Borisa Davidoviča“). Vanredno stanje je državi uvek milo, jer podrazumeva suspenziju zakona, odnosno prenošenje snage zakona na pojedinačno moralno načelo, recimo zatvorskog čuvara. I svima je savršeno jasno da je po sredi suspenzija zakona i da se pravila igre mogu nepredviđeno menjati – i Šuhovu, i nadzornicima, i upravniku Volkovoju. I svakome je jasno da je onom drugom jasno i da čuvar u trenutku može postati zatvorenik, visoki oficir ražalovan i streljan, privilegovani cinkaroš zaklan, te se može zaključiti da je celokupan socio-simbolički poredak – psihotičan, jer svi njegovi činioci zadržavaju distancu spram vlastitog postojanja u okviru poretka. Učesnicima u društvenoj igri posao je znatno otežan. Regulativa ili ne postoji ili nije delotvorna („Zakon je, kažu, prevrtljiv“), te se život zasniva na neograničenom skupu pravila koja zavise od konkretnih personalnih rešenja i zahtevaju da budu shvaćena kao podrazumevajuća. U stvari, u većini slučajeva stvar može da proradi isključivo kroz kanale korupcije, a u lageru se usluge kupuju komadom slanine ili duvanom. Da stvar bude po logoraše gora, sovjetske vlasti sprovode modernu policijsku doktrinu interesovanja za celokupnu čovekovu ličnost, a ne samo za počinjeni prestup. I to upravo na osnovu onog humanističkog i racionalističkog ubeđenja da se čovek uvek može prevaspitati i izvesti na pravi put, po kom se sovjetska država razlikuje od fašističke, pa makar ga to ubeđenje i ubilo, metkom, hladnoćom ili glađu.
        Ipak, poredak surovo uzvraća kada se upravo njegove problematične osnove dovedu u pitanje. Ponositi bivši kapetan bojnog broda Bujnovski burno reaguje kada logorašima bude naređeno da se na mrazu skinu i vrate potkošulje. Bujnovski prvo upozorava da se tim postupkom krši zakon, ali na ovakvu primedbu nema reakcija, baš zato što je već suviše dugo svima jasno da se pravila i odnosi u trenutku stvaraju i sprovode. U sledećem stepenu, pobesneli kapetan viče: „Vi niste sovjetski ljudi! Vi niste komunisti!“ To se već ne može tolerisati. Reaguje lično upravnik Volkovoj i određuje zatvaranje u kamenu samicu, ali tek pošto se kapetan vrati sa dnevnog rada. Ovde je naročito značajno da Bujnovski prihvata socio-simboličku strukturu, dakle on jeste sovjetski čovek i komunista, on čak prihvata svoju logorašku ulogu, ali utoliko gore. Skoro je sigurno da će iz samice izaći sa tuberkulozom.
        To su razlozi zbog kojih drugo ne sme ništa znati, a naročito ne sme znati da Ivan Denisovič sanja o slobodi, o životu nakon lagera. Jednostavno, veliko Drugo nije predvidelo čoveka nakon lagera. Lager će trajati zauvek, kao i revolucija. Pošto ne može da zamišlja čoveka nakon lagera, Šuhov radi. On zna ono:„Radiš li za ljude – daj kvalitet...“, ali to je po svoj prilici zidarska mudrost stečena pre logora. Ovde i sada, Ivan Denisovič ne zna za koga radi.
        Tekst nam nudi i drugačiju vrstu rada. Bogati i privilegovani robijaš Cezar radi u kancelariji (pandan vojniku koji uspe da u jedinici zauzme mesto ćate). Kada Šuhov uđe da mu donese ručak (a to rado čini, jer Cezar dobija luksuzne pošiljke i uvek ima duvana), prisustvuje razgovoru o umetnosti Sergeja Ejzenštajna. Stariji Cezarov sagovornik insistira da je u Ivanu Groznom toliko mnogo umetnosti da to više nije umetnost i da se, što je još gore, tu opravdava tiranija. Na osnovu Cezarove odbrane da drugačiju koncepciju ne bi propustili, sagovornik zaključuje da onda treba reći kako je umetnik ulizica, a ne genije. Cezar lakonski izjavljuje da umetnost nije šta nego kako i tu starac konačno gubi strpljenje: „A, ne, u đavolju mater vaše ’kako’, ako ono u meni plemenita osećanja ne pobudi!“ Žižek podseća na indikativan primer iz filma Staro i novo, koji opisuje Ejzenštajnovo šta i kako. Primer ilustruje postupak „direktne subjektivizacije“, sa konkretnim ciljem da se pokaže kako se „krave i bikovi pare još revnosnije sada kada su i oni uključeni u kolhoze“: „U brzom tracking shotu, kamera prilazi kravi otpozadi, i u sljedećem kadru postaje jasno da vizura kamere pripada biku koji zaskače kravu.“ Žižek zaključuje: „Efekt ove scene je toliko opsceno vulgaran da ona postaje i fizički mučna. Ono što ovdje imamo je neka vrsta staljinističke pornografije.“ Tema je dakle ispoštovana – krave i bikovi se u kolhozu uspešno pare. Ali je tema realizovana tako da onome što kolhoz označava pridoda značajan balast fizičke mučnine.
        U sceni razgovora o Ejzenštajnu, Cezar je leđima okrenut Šuhovu, ni jednom se ne okreće prema njemu, ne pokazuje da je svestan njegovog prisustva (izuzev trenutka kada se Šuhov tiho nakašlje i ovaj neupadljivo pruži ruku da uzme porciju). Ivan Denisovič (i mi kroz njega) praktično gleda filmsku epizodu o Ejzenštajnovom filmu, epizodu o kojoj ne zna ništa, koja ga se ne tiče i koju zapravo gleda samo zato što se nada da će mu Cezar dati cigaretu (i da bi nama pružio priliku da je vidimo). Pošto se to ne događa, on se tiho povlači nazad u svoju prihvaćenu rolu i u svoj film, u kom će kompulzivno zidati termo-elektranu i time nedvosmisleno prezentovati da sistem funkcioniše i da je napredak nezaustavljiv, svaljujući na nas breme fizičke mučnine. Da li ovde imamo posla sa solženjicinovskom obradom staljinističke pornografije?
        Kada Cezarov sagovornik kaže da je Ejzenštajn „izvršavao pseće narudžbine“, on protestuje zato što je umetnik pristao da bude angažovan kao državni stvaralac, odnosno zato što umetnik nije angažovan protiv vlasti. Dakle o angažovanosti Ejzenštajnovog rada se da raspravljati. O angažovanosti rada koji obavlja recimo upravnik Volkovoj nije smisleno raspravljati – on vrši svoju ulogu sa kojom se, bar oficijelno, bez ostatka poklapa, a angažovanošću bi se mogao nazvati samo neki njegov hipotetički gest koji bi išao na korist logorašima, a koji bi predstavljao priznanje krivice i suicidalnu želju za iskupljenjem, te je kao takav nemoguć. Cezar otaljava svoje sibirske godine radeći po toplim kancelarijama. U onoj meri u kojoj je to moguće, on je u sred lagera formirao stakleno zvono pod kojim se može natenane pozabaviti pitanjem umetničke forme. Budući obrazovan svetski čovek (Cezar nije Rus, čak nije sovjetskog porekla), jasno je šta on može misliti o sudstvu, sistemu logora i svojim čuvarima, ali on je ovde tačka sušte udobne pasivnosti, skoro dekadencije. Konačno, da li rad Ivana Denisoviča možemo da posmatramo kroz prizmu angažovanosti?
        Moramo se vratiti na lager kao egzemplarni prostor vanrednog stanja. Sovjetska humanistička vera u čoveka i mogućnost njegove promene, prevaspitanja i boljitka dala je u praksi tako jezivo drugačije rezultate, u koje su toliki zapadnoevropski levičari odbijali da poveruju. Mašina je besomučno produkovala ljude za koje u poretku nema mesta – ljude koji ispred imena ne mogu punopravno da nose odrednicu građanin, čak i ako izađu iz logora. U agambenovskoj terminologiji, susrećemo Svetog čoveka (Homo Sacer), onog koji nije bios, već samo zoe, čoveka koji ne može biti politički subjekt, koji u simboličkoj strukturi ne može biti subjekt uopšte, nego tek predmet biopolitike. Nasuprot Svetom čoveku stoji Suveren, figura koja u prostoru vanrednog stanja vrši funkciju zakona, odlučuje o životu, u neku ruku igra ulogu stručnjaka za ljudske resurse. Vanredno stanje kao zona nerazgovetnog razlikovanja zakona i nezakonitosti je kao takvo i prostor jednog netipičnog (ili neželjenog) uklapanja pojedinca u strukturu – prostor militarizacije (gde se pojam militarizma odnosi na način upravljanja stanovništvom, ljudskim resursima, ne teritorijom). Militarizam kao forma biopolitike je ovde jedini okvir u kom je moguće postojanje logoraša ŠČ-854. Odnosno, ŠČ-854 kao nus-proizvod egzistira u stvarnosti paralelnoj sa velikim Drugim, jer u oficijelnom socio-simboličkom poretku za njega nije predviđeno ni jedno mesto – na isti način na koji izbeglica nije definisani politički subjekt sa definisanim pravima i položajem, jer nije građanin, već egzistira tek kao čovek po sebi, Homo Sacer („Ne treba zaboraviti da su prvi logori u Evropi nastali kao centri za kontrolu izbeglica i da ima realne logike u njihovom daljem razvoju u logore za nadzor, koncentracione logore i logore za istrebljenje.“²) Poziciju Svetog čoveka Ivana Denisoviča jasno ćemo sagledati u Batajevoj dihotomiji nekoristoljubivi rad (umetnost, religija) – utilitarizam (rat). Nažalost, kompulzivno zidanje ne možemo uvrstiti u prvu kategoriju, sve i da zidara shvatimo kao sovjetskog kalitehnisa. Centralni pojam utilitarističkog odnosa prema svetu je oruđe, koje upravo otelotvorava militarističku instrumentalizaciju, jer pored sagledavanja sveta kao skupa stvari koje se iskoriste i bace, podrazumeva da je i sam korisnik oruđa instrumentalizovan. Setimo se Šuhovljevog univerzuma sačinjenog od stvari koje imaju isključivo instrumentalnu vrednost. Epizodu razgovora o filmu pratimo kroz Ivana Denisoviča, ali taj postupak nije primenjen na ceo tekst. Šuhova gledamo ravnopravno sa ostalim objektima. On je prisutan na isti način kao i njegove čizme, kašika, njegova dragocena mistrija koju tako dirljivo čuva. Dakle, pitati se o angažovanosti rada Ivana Denisoviča isto je što i pitati se o karakteru rada njegove mistrije. I jedno i drugo su tek oruđe. Baš kao što je i onaj vojnik što prilježno čisti pušku u kasarni, toj najbanalnijoj zoni militarističkog utilitarizma, tek organski deo sprave za ratovanje.
        Srpski akademik Solženjicin daje nam Šuhova koji je izjednačen sa svojom mistrijom i povremeno, kroz misli i komentare, kao da baca žalostivi pogled ka nama, publici (na primer: „Sve ga u krstima i leđima do ramena probada, sav je loman – kako li će da radi?“), na isti način na koji glumac u porno filmu gleda pravo u objektiv. Žižek bi rekao: „podudarnost između narativa i neposrednog prikaza seksualnog čina strukturno je nemoguća: ako izaberemo jedno, nužno gubimo ono drugo.“ Tekst kao da želi da preskoči posredovanje narativa, kao da balansira na ivici onoga što se naziva književnošću činjenica, svaljujući na čitaoca mučninu i depresivnost kojima je izložen gledalac porno filma (ne treba smetnuti s uma da je u ovakvoj konstelaciji objekt sam gledalac, a ne glumci, koji su ovde jedini subjekti).
        Upravo taj žalostivi pogled ka čitaocu ofira autorove karte. Ivan Denisovič u osnovi nije vernik, odnosno pravoslavan je, ali po sopstvenom priznanju tek deklarativno. Koji je onda smisao njegove patnje? Pedantno konstruisani mali čovek iz naroda (ruskog), pati – za Rusiju. Pati i radi. Kao da se u dobrom Ivanu Denisoviču nazire zrno dobrog Milutina Danka Popovića. Jači intenzitet ovakvog paćeničkog rada nalazimo u priči, „Matrjonino domaćinstvo“. Ovde se neke linije tek naznačene kod Ivana Denisoviča iscrtavaju do kraja.
        Protagonista je čovek posle lagera, u vremenu kada je nešto „počelo da se menja“ – bivši robijaš sada može da nađe posao, struktura ga prima nazad. Ali protagonista na momente kao da pokušava da bude Lav Tolstoj lično: „Želeo sam da se zavučem, da se zabijem u najdublje dno Rusije – ako je ono još negde postojalo.“ Ova rečenica sa početka u istoj oktavi korespondira, videćemo, sa rečenicom na kraju priče. Činjenica da logoraš Cezar nije Rus u ovom teško-ruskom kontekstu dobija punu težinu – u prethodnom tekstu, Cezar i njegov svet su strano telo, za Ivana Denisoviča čovek poput Cezara je bukvalno – marsovac. Protagonista je tu da bi nam predstavio Matrjonu, koja besomučno, često i nepotrebno – radi, sa puno patnje. Još više od toga, ona se satire od posla, radi čisto ruski. Ugao posmatranja se uredno održava sve do čudnog trenutka Matrjoninog otvaranja, kada inače uzdržana starica na jednom odluči da nas zaspe svim tragizmom svog života, a taj tragizam je više nego osebujan. U stvari, tako nagomilani tragizam možemo da percipiramo samo u okviru kategorije vanrednog stanja. Čitav Matrjonin život čitamo kao beskrajnu revoluciju, kao kontinualno vanredno stanje (koje obuhvata i njenu podjednako nepotrebnu i besomučnu smrt), jer ga inače uopšte ne možemo čitati – gustina tragičnih događaja i intenzitet njihovih posledica preokreće se u karikaturalni odraz, u apsurd. Evo jedne takve linije nagomilavanja: čovek kog voli je zaprosi, ali odmah potom odlazi u rat i gubi mu se svaki trag; posle tri godine prosi je njegov mlađi brat i ona se udaje; iznenada, stariji brat se vraća iz zarobljeništva i iz očajničkog egzibicionizma oženi ženu istog imena, samo zbog imena; mlađi brat (muž) odlazi u rat i ne vraća se; Matrjona živi potpuno sama, pošto je šestoro dece umrlo na rođenju, a njena prva ljubav u obliku otrovnog i sračunatog starca živi u komšiluku sa njenom imenjakinjom, koju svakodnevno tuče.
        Trenutak u kom Matrjona prosipa svoje činjenice korespondira sa žalostivim pogledima Ivana Denisoviča. Ona navodno gleda u protagonistu, ali scena je narušena – ona gleda ravno u objektiv, proizvodeći istovrsnu fizičku mučninu.
        Matrjonin pristanak na svaki rad, na surovo rintanje, proizvodi narativ na čijem kraju je – opet apsurd. Starica preko celog leta skuplja (zapravo krade) treset za zimu; brižno pomaže u kolhozu kad god je upravnikova žena (nimalo ljubazno) pozove, iako je iz istog kolhoza kao invalid isključena; pošto konja nema (a traktori nedostupni), pomaže komšinicama da oru bašte, plugom bez zaprege (!)... Starica umire tako što je zgazi voz dok pokušava da pomeri natovarene traktorske sanke (!) sa železničkog prelaza na kome se traktor zaglavio – sanke koje ne prevoze bilo šta, već građu od dela njene kuće koji je srušen na zahtev nesuđenog muža.
        Na svoj način i sam protagonista ostaje zamišljen nad razmerama takvog apsurda. Zamišljen, ali ne i zbunjen: „Svi smo mi živeli pored nje i nismo shvatili da je baš ona taj pravednik bez koga, po poslovici, nema na kome selo da počiva. Ni grad. Ni cela naša zemlja.“ Ovo je finalni pasus teksta, koji retroaktivno osmišljava Matrjonine postupke, ali unekoliko objašnjava i Ivana Denisoviča. Osim satirućim radom, Šuhov i Matrjona blisko su povezani i tihom, brižljivo nanesenom idejnom pozadinom patnje – ruskim ekskluzivno narodnjačkim pravoslavljem. Ta fina akvarelistička religioznost ovih tekstova ne odaje se direktno kroz propovedanje svojih aktera, jer ona upravo počiva na svetosti tih aktera, te bi bilo suvišno da oni sami, budući svojim delima i patnjom sveti, deklamuju bilo kakav religiozni materijal. Ivan Denisovič čak sa puno humora priča verujućem baptisti Aljoši o seoskom popu koji plaća alimentaciju ženama u tri različita grada. Ali Aljoša želi da priča samo o intimnim fundamentima svoje vere: „Što će ti sloboda? Raduj se što si na robiji! Ovde imaš vremena da porazmisliš o duši!“ On propoveda svoju veru i otvoreno se odriče svake angažovanosti protiv trenutnog stanja. Ivan Denisovič ne nosi takvu propovedničku crtu, niti takav hrišćanski entuzijazam: „Kod tebe to nekako u redu ispada: Hristos te posla da robijaš, za Hrista i robijaš. A zašto ja da ležim na robiji?“ Mada, ume Šuhov i ovako da prokomentariše: „A Rusi, zaboravili su i kojom se rukom krsti!“ Odnosno, da nisu zaboravili, verovatno im ne bi bilo ovako kako jeste – što se ne kosi sa Aljošinim primerom, jer Aljoša nije deo Ruske pravoslavne crkve. Mogao bi se rekonstruisati ovakav mehanizam Šuhovljeve religioznosti: ŠČ-854, tek organski deo biomehaničke sprave koju čini sa svojom mistrijom, pravoslavlje doživljava isključivo kao instrument političkog definisanja Rusa, kao centralni totem u ruralno-narodskom sveruskom saboru, koji je jedini normalan, prirodan, poželjan oblik ljudske zajednice (veliko Drugo iz kog je realno videti cara kao Ime oca). A pre svega oblik na osnovu kog autor formira okean tihe patnje u kom likovi ne mogu da nađu uporišnu tačku za bilo kakav otpor. Čujemo samo ono stidljivo „Od rada konji lipsavaju“, jer se nema odakle povikati: „Niko više ne bi trebalo da radi. Nikada.“ Karakteri tako zadobijaju oreol svetosti – doslovno pravednici ili ne, razmere njihove bespogovorne patnje su tolike da ničim nisu mogle biti zaslužene i da čine nevidljivim svaki eventualni greh koji bi ukaljao imidž pravednika. Ne zaboravimo, na pravednicima Ivanu Denisoviču i Matrjoni „počiva cela naša zemlja“. Ako je njihov rad izgledao besomučan i nepotreban, on za autora itekako ima smisla, ima svoj cilj – utilitaristički, i svoju vrednost – instrumentalnu. Prosti i jurodivi, autentično hristoliki ruski narod na plećima nosi globus, a globus, to je Rusija – doduše u konstantnom vanrednom stanju („zona povećane besvesti“, rekao bi B. Jakovljević).

betonbr31_mixer3
        Na to već ruski-specifično vanredno stanje otvoreno nas je podsetio i gospodin Berezovski, u BBC serijalu o ruskim tajkunima. U kadru kratkom kao bljesak čeljusti i nabijenom obećanjem više nego pretnjom, Berezovski ustajući od stola pogleda pravo u objektiv i uz osmeh kaže: „Revolucija ima svoj početak, ali revolucija nema kraj.“ Kakva ledena i mučna pornografska scena! U jednoj legendarnoj rečenici govornik je opisao ono stanje koje je prethodilo njegovom usponu, ono koje je rodilo aktuelnu vlast a njega samog svrstalo u globalno bitne igrače, kao i ono stanje u kom mu majčica Rusija radi o glavi, a on zaštićen azilom, novcem i istomišljenicima (poslovno tesno sarađuje sa bratom predsednika SAD) priželjkuje da revolucionarna nerazgovetna zona potraje sve do nove i povoljnije preraspodele moći (što je upravo i srž značenja srpske pitijske sintagme „ćeraćemo se još“, ili kako Bogdan Diklić reče, „a sad malo ona“). Gospodin Berezovski  i njegove kolege koji su ili pobegli iz majčice Rusije ili ih je majčinska ruka ekspresno strpala u novu zonu nerazlikovanja zakona i nezakonitosti, svakako su pre peljevinovski karakteri nego solženjicinovski, ali tu su dve konstante koje premošćuju razliku: stabilno vanredno stanje i sveprisutno Ime oca, ovog puta u liku (građanina, druga ili gospodina?) predsednika Putina.
        U poređenju sa prethodnikom, Putin je zaista Ime oca par exellence. Dok je prethodnik Jeljcin, naravno, Analni otac par exellence, dobri pijani meda koji vodi veselo kolo oligarha, zastrašujuće imućnih veseljaka koje je vrteška vanrednog stanja izbacila u orbitu, uz sam Mir, a u kolu je i medina kći. A onda je došao prepoznatljivi lik veći od Mira, strašniji od svih Sith lordova zajedno, Suveren-obaveštajac, onaj koji hapsi samo kada je odjek ubistva isuviše zamoran. U solženjicinovskom lageru imali smo ljudske resurse, kao materijal ili alat, i slaninu i duvan kao čvrstu valutu koja pokreće stvar, zatim službu, koja kontroliše valutu i humani resurs, i na kraju cilj službe i njenog rada – veliki SSSR, državu-simbol. U Putinovoj državi-simbolu (simbol države je tipična heraldička legura od krsta, petokrake i malčice zalomljenog krsta) imamo famozne petrodolare, najčvršću valutu koja pokreće stvar, i još famozniji gas kojim se ucenjuju problematični partneri, zatim opet službu, začuđujuće celovitu (više od 2/3 ukupne federalne i lokalne administracije čine vojni ili policijski kadrovi), i cilj rada službe – veliku ponositu Rusiju, nit' carevinu, nit' SSSR, ali sa još uvek aktuelnim pereprekama da čovek ispred imena nosi odrednicu građanin. A i zašto bi je nosio, kad ona zrači taj neprijatni imunitet, auru koja državi može zasmetati da po potrebi vrši svoje upravljanje ljudskim resursima.  Služba je pokazala koliko može, kroz efektnu demonstraciju sile – neću te otrovati cijanidom, jer mogu da te iznutra ozračim do smrti! U tako kontaminiranoj zoni ponovo je mrtva trka za status sveca, koliko god se on razlikovao od pravedničkog statusa Matrjone i Ivana Denisoviča. Pohapšeni i proterani oligarsi postaju mučenici u borbi za demokratiju, čelični Suveren postaje sveti ratnik za Rusiju koja se saginjati neće, iako su prevashodne mete njegovog ratovanja lični politički neprijatelji, novinari, NGO sektor i manjine. Religioznost na kojoj jaše sveti ratnik je ona koju nesretni ŠČ-854 dobro razume – narodnjačko-saborni totem za postizanje mobilisane svenarodne homogenosti (iza barjaka Jedinstvene Rusije – partije predsednika Putina, koja je uputila podršku srpskim neonacistima), očišćen od svega ne-ruskog i ne-putinovskog i ne preterano zainteresovan za hrišćansko. Zvanični verski poglavar kao prevashodni svetski problem danas vidi homoseksualnost. Dakle, vaistinu „zona povećane besvesti“. Nije ni čudo što među tolikim nkvd-svecima, naftašima, mrtvim novinarima i ugašenim medijima, otrovanim protivnicima, niko ne može da nađe Mirjanu Marković. Pitali su srpski novinari za nju, pitali su novopridošlog kubanskog diplomatu Hadži Dragana Antića, ali on sa kastrovsko-putinovskim ponosom reče da je pitanje „kretensko“. Revolucija nema kraj, potvrđuje Hadži Če i obećava demokrata Berezovski, a neće ga imati ni mandat, nada se pilot Putin. Ah, neodoljiv je Žižek sa svojim primerima iz filmova braće Marks. Jedna parafraza se sama nameće: Ovaj čovek izgleda kao KGB-ovac i ponaša se kao KGB-ovac – ali ovo ne bi smelo da vas prevari: on stvarno jeste KGB-ovac.

 

¹ S. Žižek, „Ne može se previše znati o Hičkoku“, prevod A. Bečanović, Plima br. 57-58
² Đ. Agamben, „Mi, izbeglice“, Studije o izbeglištvu, Grupa 484, Beograd 2005.

Mikser arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.