Javnost u Srbiji je neprestano izložena senzacionalističkim otkrićima koja uglavnom služe tome da se potkrepe teze o ugroženosti srpske države pa samim tim i njenih “vitalnih” sistema kao što je školstvo. Najglasniji je onaj koji nas relativno često podseća da je „nacionalni identitet“ ugrožen od strane međunarodnog faktora, za koji se tvrdi da ima veliki uticaj na srpske udžbenike, programe nastave i učenja, i druge aspekte obrazovanja sa ciljem da se kreira „novi mentalni kod nacije“ (šta god to značilo). Unazad nekoliko godina bili smo svedoci isfabrikovanih afera o „janičarima“, „izbacivanju Desanke Maksimović iz gimanzijskih programa“, „pisanju bukvara u Nemačkoj“, „strancima koji pišu ovdašnje udžbenike“, „Hrvatima koji plaćaju srpske istoričare da umanjuju broj žrtava Jasenovca“, „Haškom tribunalu koji uči decu da su Srbi zločinci“ i dr. Istorija i nastava istorije se nalaze pod lupom “tabloidne” javnosti. Kao takve pogodne su za razne vrste manipulacija i iskrivljivanja istine. Nameće se logično pitanje - ko se plaši istorije?

U poslednje vreme naročito su bili na udaru reformisani programi nastave i učenja za gimnazije i srednje stručne škole. Dušebrižnici za dobrobit srpskog obrazovanja strahuju da će nastava istorije sprovedena na reformisani način dovesti do toga da će “istorijsku svest mladih generacija formirati ulica, štampa, politika, interesne grupe i međunarodni faktori”. Iako takvi histerični glasovi imaju snažno uporište u javnosti i među pojedinim nastavnicima, jedino što je izostalo jeste ozbiljna argumentacija kritičara reforme. U osnovi implementacije novih reformisanih programa nastave i učenja stoji veliko nerazumevanje i nedostatak kompetencija pojedinaca za njenu primenu u učionici. Iako je činjenica da nastavnici gimnazija i srednjih stručnih škola nisu prošli kroz dovoljan broj kvalitativnih obuka kako bi se što bolje pripremili za primenu reformisanih programa koji se već četvrtu godinu sprovode u školama, postavlja se pitanje da li se ova vrsta propusta može koristiti kao argument u rušenju jedne od najvažnijih reformi koja se sprovodi u našem obrazovnom sistemu. Teza o tome kako nam stranci pišu udžbenike istorije opovrgnuta je više puta. Dovoljno je pogledati kataloge odobrenih udžbenika za osnovne i srednje škole i videti da su među imenima autora udžbenika istorije isključivo domaći autori među kojima se posebno ističu ovdašnji: akademici, univerzitetski profesori, istraživači sa instituta i nastavnici. Uvidom u Zakon o udžbenicima jasno se vidi proces odobrenja i akreditacije udžbenika u kojem država ima glavnu reč i kontroliše ceo proces preko organa Ministarstva prosvete. Teza o strancima koji pišu udžbenike je u vezi i sa napadima na pojedina Udruženja nastavnika koja sprovode određene programe za stručno usavršavanje nastavnika istorije. Udruženje za društvenu istoriju – Euroclio je bilo izloženo medijskom linču putem tabloida. Udruženje nastavnika koje sprovodi regionalne i međunarodne projekte označeno je kao subverzivni element koji na polju obrazovanja deluje kao eksponent stranih faktora. U svakom društvu koje odgovorno pristupa proučavanju prošlosti napori koji vode regionalnom i međunarodnom povezivanju nastavnika naišli bi verovatno na pohvale i podršku javnosti. Nedostatak pluralizma u javnom prostoru ostavio je mogućnost mnogima da iskoriste talas nacionalizma, šovinizma i populizma kako bi napadali neistomišljenike. S tim u vezi su i česte optužbe u kojima se sugeriše da se nacionalna istorija potiskuje u odnosu na opštu, s ciljem da se učenicima „izbriše srpska istorijska svest“ i formira neka nova. Iako nova reforma programa nastave i učenja ne propisuje tačan odnos zastupljenosti nacionalne istorije u odnosu na opštu, nije jasno zašto kritičari reforme uporno insistiraju na ugroženosti “naše” . Uvidom u programe i udžbenike može se videti da je što se tiče sadržaja, manje-više sve ostalo isto kao i u periodu pre refome. Kao jednom od glavnih oslonaca sistema i reforme, nastavniku je omogućeno da zadati i od države odobreni program nastave i učenja sprovodi dinamikom koja se sa jedne strane oslanja na ono što je zadato, ali i na specifičnosti svakog odeljenja.

Najveći problem nastupa kada dođemo do neuralgičnih tačaka istorije kao što su: Drugi svetski rat, odnos prema komunizmu, zočini, genocid, Jasenovac, ratovi devedesetih, … Teme koje su često predmet oštrih debata i manipulacija u javnosti našle su svoj odraz i u polemikama oko nastave istorije. Kada se debata prebaci na “kolosek” svake od bivših jugoslovenskih republika, situacija se dodatno komplikuje. Zvanične narative koji su često suprotstavljeni narativima koji se kreiraju u okviru akademske zajednice, kreiraju dominantne političke elite. Zvanični narativi koji su nametnuti putem medijskog prostora, stvaraju lažnu sliku o prošlosti. Suočavanje sa senzitivnim temama bliske prošlosti predstavlja veliki izazov za nastavnike. Učenici, na žalost, znanja o bliskoj prošlosti crpe putem medija, društvenih mreža, „porodičnih narativa“ i drugih neformalnih izvora znanja. Škola kao najslabija karika sistema počiva na nastavniku, tj. njegovim kompetencijama da se suoči sa osetljiim temama bliske prošlosti. Najava državnih zvaničnika o pripremi jedinstvenih udžbenika iz tzv. „identitetskih predmeta“ (istorija, srpski jezik i geografija), koji bi trebalo da budu obavezni za učenike iz Srbije i Republike Srpske, ukinuće pluralizam na tržištu udžbenika. Iako je već rečeno da država kontroliše i odobrava proces izdavanja udžbenika, ideja o jedinstvenom udžbeniku iz istorije trebalo bi prema ocenama državnih organa da reši sve probleme koje uznemiruju javnost poslednjih godina u vezi navodnih „stranih intervencija“ na polju udžbenika u Srbiji. Da li će time biti rešeni svi naši problemi sa kojima se susrećemo u nastavi istorije? Siguran sam da neće, kao što sam siguran i da “strah od istorije” neće nestati.