Beton br.192
Četvrtak 22. februar 2018.
Piše: Žarka Svirčev

KO SE PLAŠI AVANGARDISTKINjA?


Dugo već zamišljam hrestomatiju (da ne kažem odveć pretenciozno antologiju) tekstova srpskih/jugoslovenskih avangardistkinja. Hrestomatiju bih naslovila Avangardni šlingeraj, a otvorio bi je tekst Danice Bandić „Razgovor sa muzom“. Iako se ovaj tekst u mnogome sustiče sa estetikom i ideologijom avangardnih manifesta, te bih mu stoga i dala inicijalni položaj, on to nije. Pa, ipak, reč jeste o programskom tekstu, programskom tekstu generacije spisateljica koje su te 1913. godine, kada je „Razgovor sa muzom“ objavljen, energično i odlučno napale instituciju umetnosti, odnosno dominantnu predstavu o umetnosti, onu koja ih lišava subjekatskih pozicija.


„Razgovor sa muzom“ je objavljen u publikaciji Srpkinja koju je priredila grupa književnica sa namerom da se afirmiše, promoviše i (auto)kanonizuje žensko autorstvo, u fukoovskom smislu, u srpskoj kulturi, a ovaj tekst se ukazuje kao izuzetno inovativan refleksivni momenat u tom procesu. Parodija Danice Bandić je revolucionarni gest ženske stvaralačke samosvesti koja odbija da se prilagodi maskulinističkim konvencijam koje pod alibijem "univerzalne" književne norme legitimišu isključivo patrijarhalni sistem vrednosti. Reč je o promovisanju stvaralačkog modela koji neće biti dirigovan i determinisan od strane muških autoriteta ovaploćenih u simboličkim figurama tiranije nad ženskim kreativnim identitetom kakva je i muza, ključna figura u ovom tekstu. Tekst predstavlja pobunu protiv tradicije koja je spisateljice stigmatizovala kao lude i time ih diskvalifikovala ili ih je retorički uzdizala do statusa nacionalnih simbola (čitaj obezličavala i obezglašavala), koja je njihova stvaralačka pregnuća stavljala u službu sopstvenih političkih i ideoloških ciljeva pod parolom čuvarke nacionalne tradicije, kulture koja ih je primoravala ili da se prilagođavaju (odriču sopstvene kreativnosti) ili da se povlače sa javne scene.


miroslavdusaniclyrik.blogspot.rs


Iste godine kada je objavljen „Razgovor sa muzom“ Isidora Sekulić je objavila Saputnike, prvu ekspresionističku zbirku u srpskoj književnosti, u kojima je gnevno pisala: „Mrzim obožavanje središta, i strah me je od robovanja njemu. I zato želim da dođe neki strašan prevrat...“ („Krug“). Može delovati paradoksalno da u trenutku kada su se žene probijale do institucije autorstva, Sekulić, tada malo poznata autorka, raskida sa „glupom tradicijom vrtoglavice oko središta“ („Krug“) i Saputnicima beskompromisno uvodi radikalno novo u srpsku književnost. Međutim, spisateljice su, sa jedne strane, stvaralački identitet koncem prve decenije 20. veka izgrađivale negirajući centar, privilegujući sopstveno, društveno i poetički marginalizovano iskustvo. Sa druge strane, avangardne tendencije u srpskoj književnosti su se i pomaljale na obodu književnog polja, oni jesu jezik margine i periferije – generacije mladih pisaca (Vinaver), pisaca na kulturnoj (Dis) i geografskoj periferiji (Mitrinović) koji su tragali za novim izražajnim mogućnostima i stvaralačkim modelima koji bi bili u dosluhu sa novim (evropskim) senzibilitetom i doživljajem sveta na prelazu prve u drugu deceniju prošlog veka.


Ne predlažem tezu da je avangarda imanentna ženskom stvaralaštvu jer bi to značilo, najpre, prenebregavanje velikog dela ženske produkcije koja je oblikovana tradicionalnim, čak i anahronim, poetičkim rekvizitarijumom, a potom, i sam pojam avangarde bi se izmestio na teren transistorijskih, neobavezujuće deskriptivnih kategorija, što mi nije namera. Međutim, jeste zanimljivo, da su se (proto)avangardne tendencije u srpskoj književnosti uoči Prvog svetskog rata najpre manifestovale u stvaralaštvu žena: Kristina Stevanović je pokazala da je Danica Marković u kratkoj priči Krst iz 1902. godine uspostavila ekspresionistički prozni model, a deceniju kasnije Isidora Sekulić je objavila prvu ekspresionističku proznu zbirku o kojoj je najtemeljnije pisala Bojana Stojanović Pantović; Leposava Mijušković se u svojim pripovetakama objavljenim u Srpskom književnom glasniku 1905. i 1906. godine, čiji urednik je u njenoj prozi nazreo jedan novi pravac, takođe približila ekspresionističkom proznom modelu, a Anica Savić Rebac se pre svih pesnika opredelila za versološki eksperiment, odnosno slobodan stih.


Dakle, tekst „Razgovor sa muzom“ otvorio bi u Avangardnom šlingeraju niz radikalnih tekstova (u poetičkom i ideološkom smislu) autorki koje su stvarale od sredine prve decenije do tridesetih godina 20. veka, dakle u periodu kada se u evropskoj kulturi manifestovala avangarda. Iako je danas pojam i koncept avangarde predmet preispitivanja iz različitih perspektiva, ne predlažem njegovo konceptualno preoblikovanje. Polazim od narativa kojim meandriraju ideje pobune, osporavanja, novine, dovođenje u pitanje uvreženog društvenog, ideološkog, umetničkog poretka bilo čistom destrukcijom, bilo putem utopističkih vizija, umetnički pokreti (futurizam, ekspresionizam, dadaizam, nadrealizam itd.), te postupci koje je, primera radi, Flaker iscrpno popisao i analizirao u svojim, danas klasičnim, studijama. Međutim, feministički i marksistički osvešćena interpretaicja lako uviđa neadekvatnost prostog (nasilnog) ukalupljivanja žena u postojeće kategorijalne okvire. Narativ koji se dovodi u pitanje čitanjem, primera radi, Jele Spiridonović Savić ili Selene Dukić jeste isključivo maskulinistička paradigma avangardne umetnosti. Spisateljice su prisvajale, prilagođavale, inovirale, te oblikovale sopstvenu avangardnu poetiku koja je interferirala sa dominantnim avangardnim poetikama, bivajući i anticipatorke i inovatorke i eksperimentatorke.


Ratni diskurs i ratna trauma su prepoznati kao činioci od prvorazrednog značaja za formiranje evropske modernističke i avangardne svesti i senzibiliteta, grupne dinamike i retorike, te poetičkih toposa. Imajući u vidu dominatan narativ o formativnim okvirima avangarde i njihovim poetičkim implikacijama, postavlja se pitanje da li je rat bio (mogao biti) formativno iskustvo, platforma sa koje su žene osporavale zatečene umetničke, društvene i kulturološke norme nakon Prvog svetskog rata na način na koji su muškarci to činili? Jasno je da ne može biti pozitivnog odgovora razmotrimo li istorijsku asimetriju, odnosno društvene uslove koji su muškarcima i ženama pružali različite mogućnosti iskustva, te su i umetničke prakse rodno diferencirane jer su plod društveno strukturiranih rodnih režima, odnosno politika reprezentacije.


Jela

Jela Spiridonović Savić


Dakle, pitanje koje treba postaviti nije da li je rat formativan za spisateljice na isti način kao i za pisce, već koje je iskustvo formativno za žene tokom i nakon Prvog svetskog rata? Odgovor na ovo pitanje jeste feminizam. Socijalne i psihološke zasade promena ženskog stvaralačkog identiteta pružilo je iskustvo Prvog svetskog rata koje je intenziviralo sazrevanje svesti o ženskim pravima i doprinelo hrabrijem i osmišljenijem nastupu ženskog pokreta na ovim prostorima, koji je omogućio uspostavljanje mreže mikroinstitucija delovanja i saradničke zajednice žena (serijske publikacije, edicije, uredništva, recenzije i kritika, predavanja itd). U feminističkoj kontrajavnosti, koja se formirala u Kraljevini SHS, odlučno je iznet zahtev za osvetljavanjem zatomljenih prostora ženskog iskustva, diskutovanjem i preoblikovanjem tradicionalnog koncepta ženskih uloga. Novootkrivena ženska subjektivnost zahtevala je nove modele reprezentacije koji su uporišta nalazili u ideologemama feminističkog diskursa (prvenstveno ideologemi nove žene), o čemu je temeljno i podsticajno pisala Stanislava Barać u knjizi Feministička kontrajavnost: žanr ženskog portreta u srpskoj periodici 1920-1941.


Radikalizam na planu otvaranja tema, odnosno njihovih ideoloških implikacija kod pojedinih autorki se sustiče sa eksperimentom i inovacijom na formalnom planu. Spisateljice su „poetiku osporavanja“ gradile oslanjajući se na emancipatorske i feminističke ideologeme svog vremena koje su za njih bile formativne na način na koji je rat motivisao uvođenje pojedinih tematsko-motivskih jedinica, formalnih postupaka i žanrovskih inovacija. Slične strategije su, uostalom, primenjivale i evropske i američke modernistkinje i avangardistkinje, poput Mine Loj, H.D, Emi Henings, Elizabet Majnhard, Leonore Karington itd. Naravno, analiza stvaralaštva i angažmana pojedinih autorki podrazumeva svest da feministička kontrajavnost u Kraljevini SHS nije bila homogena, te da su je oblikovali različiti, počesto i suprotstavljeni diksursi radikalnog građanskog, umerenog građanskog i socijalističkog/komunističkog feminizma, koji će obeležiti i poetičku diferencijaciju među avangardistkinjama.


Naslov moje hrestomatije je omaž autoru koji je na samim izovorima avangarde razumeo specifičnost ženskog stvaralačkog iskustva. „Psihološki roman u sedam šlingeraja“ je podnaslov Vinaverove parodije Đakona Bogorodičine crkve Isidore Sekulić, objavljene u Pantologiji novije srpske pelengirike 1920. „Orodnjavanje“ parodije koje je Vinaver sproveo u svojoj parodiji, njeno smeštanje u ženski stvaralački okvir i iskustvo, ukrštanje roda i narativnih i žanrovskih obrazaca, upravo je perspektiva iz koje treba čitati dela Jelice Belović, Leposave Mijušković, Isidore Sekulić, Milice Janković, Anice Savić Rebac, Jele Spiridonović Savić, Olge Grbić, Vere Ivanić, Milice Kostić Selem, Julke Hlapec Đorđević i Selene Dukić. Šlingeraj se tako ukazuje kao moćna metafora – kreativanog prostora i iskustva žena, njihovog doživljaja, percepcije i oblikovanja sveta, alternativnog kulturnog, stvaralačkog toka koji se afirmiše u cilju podrivanja oficijelnog (književnog, društvenog, kulturnog) sistema. Posebnost ovoj metafori daje i njena interferentnost – reč je o konceptu sa kojim su i avangardisti intertekstualno komunicirali.


Čitanje Vinaverove Pantologije, odnosno parodija tekstova spisateljica (Isidore Sekulić, Milice Janković i Danice Marković) osvedočava da je u trenutku kada se avangarda manifestovala postojala svest o učešću žena u tim procesima. Iako su se kasniji književnoistorijski narativi o srpskoj avangardnoj književnosti oslanjali na same iskaze avangardnih autora (manifesti, kritički i esejistički tekstovi), prisustvo žena u tim tekstovima, iako skromno i čini se tek usputno registrovano, prenebregavano je. Istoričari književnosti su preuzimali mnoge diskurse samih avangardista, pa tako i patrijarhalni, jedinu tradiciju koju avangardisti nisu imali nameru da ruše.


danica-bandic

Danica Bandić


Čitajući memoarsku esejistiku, na primer, Vinavera, Crnjanskog ili Manojlovića, saznajemo da je jedan od najznačajnijih avangardnih projekata dvadesetih godina, Biblioteku „Albatros“ omogućila i finansirala žena – Mitra Stefanović, vlasnica Sveslovenske knjižare. Jedna od članica Grupe umetnika, formirane u Beogradu 1919. godine, koja je označavala „sasvim nove intensije, različite od predratnih“ (Crnjanski), bila je i Danica Marković. Ivanka Ivanić, koja je drugovala sa Rastkom Petrovićem u Parizu, nastupila je u zagrebačkoj Kritici u okviru „Literarne zajednice Alpha“, jednog od najvažnijih grupnih nastupa avangardista. U kući Kriste Đorđević su se u neposrednim poratnim godinama okupljali najradikalniji umetnici. Đorđević je jedna od osnivačica „Cvijete Zuzorić“, udruženja koje je organizovalo prodajne izložbe nadrealističkim autorima, ali i „Bal 1002. noći“ 1923, sam „vrhunac kolektivne avangardne delatnosti“ u Beogradu (Bojan Jović). U osmišljavanju i izradi dekora za ovaj događaj učestvovala je i Beta Vukanović.


I ovih nekoliko navoda, škrtih, ali podsticajnih, ilustruju uključenost žena u različite segmentima avangarde prakse. Slučaj avangardistkinja potvrđuje model karakterističnog ženskog puta u srpskoj književnosti – od priznatosti do neprepoznavanja – koji je izložila Jelena Milinković, svojski se trudeći u svojim studijama da ga promeni. Svakako da su potrebna svestranija istraživanja beogradskog književnog života dvadesetih godina kako bi se rekonstruisala i osvetlila uloga i doprinos žena (avangardnim) umetničkim tokovima. Međutim, jedan vid rekonstrukcije saradničke mreže može se ostvariti upravo sledeći putanju koju su ocrtali sami avangardisti, vezujući najznačajnije avangardne manifestacije za (pojedine) časopise – Dan, Misao, Puteve, na primer. Spisateljice su u manjoj ili većoj meri sarađivale u ovim časopisima.


Međutim, prelistamo li brojeve Ženskog pokreta iz ranih dvadesetih godina, jednog od najznačajnijh feminističkih časopisa između dva rata, susrešćemo se sa sjajnom avangardnom poezijom i kritikom koju su pisale žene. Avangardisti, naravno, nisu spominjali ovaj časopis u okviru svoje stvaralačke mreže, a docniji istraživači nisu nalazili za shodno da privire u „feministički tabor“. Izučavanje međuratne periodike u cilju rekonstrukcije avangardne književnosti koju su stvarale žene potvrđuje stav Ane Kolarić, koji autorka iznosi u knjizi Rod, modernost i emancipacija, da izučavanje periodike ima moć da dovede u pitanje homogenost jedne kulture ili jednog perioda, te da se istorija književne periodike može posmatrati kao korektiv nacionalne istorije književnosti.


HE7_0791

Adela Milčinović


Na koncu ovog zapisa, reč prepuštam jednoj od avangardistkinja, koja bi se zasigurno našla u mom Avangardnom šlingeraju. Reč je o odlomku iz teksta Adele Milčinović, autorki izuzetnog avangardnog romana Sjena (1919), objavljenom u prvom broju Nove Evrope 1922. godine. Ne osećam potrebu da navod koji sledi dodatno komentarišem, verujući da će svojim programskim nabojem, svojom sugestivnošću i utopističkom dimenzijom opravdati njegovo navođenje na kraju razmatranja čija je ambicija da uvede čitaoce u stvaralački svet avangardistkinja:

Ah! Kako je divno smeti raspustiti kosu, kružiti rukama slobodno i bez spona, osećati tle pod bosim nogama, i vikati, vikati, vikati: Sloboda! Ah –

U tvojim je očima strah. Ti se bojiš mene. Pogledaj. Ja igram naga, a Svemir me miluje. Ah, šta je tvoje milovanje spram ovoga. Milijarde usana, milijardu prstiju diraju moju put. Raskriliću prstima i poleteću gore k vršcima jela, k Oblacima, k Munjama, k Suncu.

Čujte, sestre moje, ja dolazim. Ja dolazim!“

Mikser arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.