Beton br.205
Utorak 19. mart 2019.
Pišu: Maja Krek & Jelena Veljić

Klasni rat: država protiv žena

Neposredno nakon stupanja na snagu Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, krajem 2017. godine, u medijima je objavljeno više dobrih kritičkih pravnih analiza, poput onih koje je napisao Mario Reljanović. Ukazivale su, između ostalog, na pogoršanja koja novi Zakon nosi u odnosu na prethodni i neusklađenost sa dokumentima Međunarodne organizacije rada, koje je Srbija ratifikovala. U javnosti je došlo do izvesne dezorijentisanosti, s obzirom na višemesečnu propagandu vlasti koja je spektakularno najavljivala značajna povećanje davanja za porodice sa decom.


Šta se zapravo dogodilo?


Prvobitni nacrt iz 2015. godine (čiji je najveći deo odredaba ostao i u konačnoj verziji) artikulisan je kao deo paketa mera štednje. Tada je u obrazloženju eksplicitno navedeno da razlozi za donošenje zakona „proizlaze iz potrebe smanjenja budžetskih rashoda“, pre svega rashoda koji se odnose na „naknade zarade za vreme porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta“, uz ciničnu napomenu da su isti nastali „kao posledica izigravanja i zloupotrebe dosadašnjih odredaba Zakona“.


U skladu sa zahtevima MMF da se poveća davanje za roditelje sa decom i da se ukine povrat PDV na opremu za bebe1 u nacrt su unete određene izmene i u medijima je 2017. godine senzacionalno najavljeno da novi Predlog zakona donosi povećanje roditeljskog dodatka za prvorođeno dete sa dotadašnjih 39.500 na 100.000 dinara.


Početkom 2018, na dnevni red političkog vrha stiže „rešavanje statusa Kosova“ i od tada priča o Zakonu dobija novu dimenziju. Vrh vlasti počinje da osmišljava načine da za „gubitak Kosova“, okrivi neku (novu) grupaciju, idealno onu koja nije u mogućnosti da se u medijima brani. Aleksandar Vučić je, tako, u nekoliko navrata u obraćanjima naciji za gubitak teritorije Kosova direktno optužio - žene. Ljudi generalno, ali žene prvenstveno, navodno su sebični i iz sebičnosti neće da rađaju, za šta je dokaz to što, navodno, bogatiji imaju manje dece a siromašniji više. Sliku je obogatio podacima o broju abortusa izvršenih 60ih, 70ih i 80ih godina, te zaključio da bi, da su rođena, ta deca taman bila dovoljna da nasele teritoriju Kosova i da je danas (od)brane. U vezi sa svim tim abortusima, došao je na fenomenalnu ideju da preuzmemo makedonski model odvraćanja žena od abortusa putem uvođenja obaveznih konsultacija za one koje razmatraju abortus, ne bi li se, prinudnim slušanjem otkucaja srca fetusa od te ideje odvratile. Mi imamo izvesni odliv stanovništva iz Srbije, ali lako bismo se mi sa tim problemom nosili, tvrdio je Vučić, samo da imamo višu stopu nataliteta.2


Svaka od ovih tvrdnji je bezočna laž. Masovan odliv stanovništva usled loše ekonomske situacije ne uspevaju da amortizuju ni zemlje sa znatno višom stopom nataliteta. Takođe, podaci pokazuju da se siromašniji ljudi u Srbiji teže odlučuju da imaju decu. Kada po brojnim indikatorima poredimo domaćinstva sa decom i ona bez dece, vidimo da domaćinstva bez dece imaju niže dohotke3, teži pristup uslugama poput zdravstva i obrazovanja, lošije uslove stanovanja, manje kvalitetnu ishranu, u većem procentu nisu u mogućnosti da plate sebi nedelju dana odmora van mesta stanovanja itd. Neki indikatori koji ukazuju na lošiji materijalni položaj domaćinstava bez dece, u odnosu na ona sa decom prikazani su u tabeli.

Klasni rat: država protiv žena

Na talasu propagande u vezi sa Kosovom i ultimativnom dužnosti rađanja, u Zakon su 2018. godine unete izmene kojima su značajno uvećana davanja (samo) za mere koje spadaju u domen populacione politike.4 Tako smo na kraju dobili Zakon koji šalje jednu vrlo jasnu političku poruku: unizićemo vam do krajnjih granica radna prava putem umanjivanja naknada plate nakon porođaja; tako dovedenim na prosjački štap umanjivanjem onoga što ste same zaradile, udelićemo vam podsticaj za rađanje većeg broja dece povećavanjem davanja čiji je cilj podizanje nataliteta. Pokazujući za čije interese radi, državi je lakše da žene drži u stanju sirotinje koja služi za proizvodnju novih generacija jeftine radne snage i vojnika za potencijalne ratove, nego da za radnice obezbedi dostojanstven život, mogućnost da žive od svoje plate i život u kome same biraju da li će biti majke i koliko će dece imati.


Treba povući jasnu razliku između koncepta planiranja porodice, koji je bio politika socijalističke Jugoslavije, a koji podrazumeva tretiranje ljudi kao individua sa ljudskim dostojanstvom i pomaganje u ostvarivanju njihovih želja po pitanju imanja ili veličine porodice, i populacione politike koja je inherentno degradirajuća. Ona uvek polazi od interesa države i cilj joj je da nametne pojedincima veću ili manju stopu rađanja, u skladu sa potrebama države.5


Poseban diletantizam vlast je pokazala na temi abortusa. Svako ko se ikada bavio ovim pitanjem zna da zabrana abortusa ne dovodi do dugoročnog povećanja nataliteta. Ova razmatranja u Srbiji, doduše, nisu poprimila ozbiljne razmere, već su i dalje u funkciji prikrivanja nekih drugih problema, kao što je problem Kosova. Ipak, i samo javno iznošenje ideje o prinudnom slušanju otkucaja srca fetusa ne bi moglo da se nazove drugačije do predlaganje državno organizovanog zlostavljanja žena. To je utoliko beskrupuloznije ako uzmemo u obzir to što podaci socioloških istraživanja ukazuju na to da je jedan od najvećih problema sa kojima se žene koje žele da koriste kontracepciju susreću nesaradnja njihovih partnera, odnosno nepreuzimanje podjednake odgovornosti za istu i odbijanje da koriste kondom.6 U tom smislu, jedino odgovorno ponašanje države, a ujedno i ono koje niko na vlasti i ne predlaže, bilo bi edukacija i predupređivanje neželjenih trudnoća, putem uvođenja seksualnog obrazovanja u škole, ali i ozbiljan rad na promeni kulturnog obrasca koji oblikuje odnos prema kontracepciji.


Prema podacima Eurostata, Srbija je zemlja najvećih dohodovnih nejednakosti na teritoriji Evrope. Medijana dohotka u 2017. godini je bila 211 evra. Devedeset odsto stanovništva ima dohodak manji od 440 evra mesečno. Jasno je da ta većina ne može sebi da priušti minimalno dostojanstven život, i da to utiče i na njihove odluke o roditeljstvu i ostanku u Srbiji.


Trideset godina destrukcije svih socijalističkih tekovina - putem privatizacije, deindustrijalizacije, ratova, uništavanja javnih dobara i čitavog niza društvenih institucija - dovelo je do krajnje bede, a stanovništvo u položaj jeftine radne snage za domaće i strane kompanije u Srbiji i izvoz u države kapitalističkog centra. Posledice klasnog rata koji kapitalistička država vodi protiv svih nas, u ovom segmentu društvenog života lome se na ženama - planski se pogoršava položaj žena kao radnica, a ulaže isključivo u opresivno nametanje reprodukcije radne snage.


Ovakva politika može kratkoročno da služi svrsi skretanja fokusa sa drugih političkih tema, zamagljivanju realnih društvenih problema ili zastrašivanju; ona može da slomi volju i mogućnost otpora ženama koje su trenutno u bezizlaznoj situaciji. Ali na duže staze može da bude isključivo kontraproduktivna - proizvešće veći otpor i još masovnije iseljavanje7, posebno mlađih generacija koje ne pristaju na poniženja jer nisu ucenjene životima svoje dece.


1) Uz koji je, naravno, stajao i zahtev za većim brojem otpuštanja u javnom sektoru, kao i za bržim podizanjem praga za odlazak u penziju kada su žene u pitanju, pa su u tom smislu vlast i MMF na istoj političkoj liniji.

2) Pogledati, na primer, gostovanje Vučića u emisiji “Ćirilica” ili obraćanje naciji o Kosovu i populacionoj politici.

3) Prema podacima Matković, Krstić i Mijatović objavljenim u publikaciji Srbija. Prihodi i uslovi života 2013 prosečan ukupan raspoloživi dohodak domaćinstva dvoje odraslih mlađih od 65 godina bez dece bio je 46.333 dinara mesečno, dok je dohodak dvoje odraslih sa jednim detetom bio 55.583 dinara mesečno, a dvoje odraslih sa dvoje dece 57.167 din mesečno.

4) Roditeljski dodatak za drugo dete povećan je sa 1.300 evra na oko 2.000 evra, za treće dete sa oko 2.300 evra na oko 12.200 evra, za četvrto dete sa oko 3100 evra na oko 18.300 evra. Za treće i četvrto dete se ove sume isplaćuju u 120 mesečnih rata, a do sada su se isplaćivale u 24.

5) Videti odličnu studiju Rade Drezgić: “Bela Kuga” među “srbima”: o naciji, rodu i rađanju na prelazu vekova. (2010).

6) Pogledati, na primer: Rašević, Mirjana. Ka razumevanju abortusa u Srbiji. (1993.)

7) Ovo se na selu već desilo. Ponižavajući materijalni položaj u kom se žene na selima nalaze, gde u ogromnom procentu rade kao pomažući članovi domaćinstva bez ikakve zarade i radnih i socijalnih prava, ne posedujući svoju imovinu i prepuštajući braći imovinu pri nasleđivanju uslovio je masovni egzodus devojaka sa sela. Umesto da radi na popravljanju njihovog položaja i stvaranju boljih uslova život za seosko stanovništvo, država zabrinuto klima glavom nad izumiranjem sela i pridružuje se beskorisnim žalopojkama nad usamljenim mladićima na selu. Nakon sela, proces masovnog iseljavanja zahvatio je i (manje) gradove u Srbiji.

Mikser arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.