Beton br.222
Četvrtak 20. avgust 2020.
Piše: Emil Kovač i Jelena Veljić

Klasni biološki rat - elite i kovid protiv stanovništva

U Srbiji trenutno postoji potpuno odsustvo poverenja u vlast i članove Kriznog štaba zbog doprinosa razbuktavanju epidemije i njegovog prikrivanja, kao i opravdanih sumnji u zvanične podatke o broju umrlih. Iako je jasno da je žurba za ukidanjem mera bila uzrokovana brigom za “ekonomiju” (što je A. Vučić u više navrata i priznao), prema opozicionoj javnosti, vlast i krizni štab odustali su od sprovođenja mera zarad omogućavanja održavanja predizbornih aktivnosti i izbora. Sa druge strane, opozicija svojim celokupnim neodgovornim ponašanjem od početka epidemije nije zaslužila ni trunku više poverenja od vlasti. Odsustvo istinske odgovornosti na obe strane učinilo je da celokupan diskurs o epidemiji i merama koje su neophodne kako bi se spasili ljudski životi bude vođen prvenstveno jeftinim političkim prepucavanjima, a ne brigom za javno zdravlje. Nikada nije jasnije pokazano: država je u službi vlasnika kapitala. Ovo važi za ceo politički sistem, i za vlast i za opoziciju.

 

Najbolji pokazatelj nezainteresovanosti za naše zdravlje i živote na celokupnoj političkoj sceni je sledeća činjenica: sada kada su ljudi počeli da oboljevaju u dramatičnim brojkama, a zbog restriktivnog pristupa testiranju (koje više ne uključuje kontakte zaraženih, kao ni obolele bez dramatične kliničke slike) broj zaraženih ne znamo zasigurno, kao ni broj umrlih, ali je izvesno da je značajno veći nego proletos, dok su bolnice po pojedinim gradovima pucale pod pritiskom - kritike koje smo mogli da čujemo od opozicije spram potpunog odsustva bilo kakvih državnih mera neuporedivo su malobrojnije i slabije od kritika koje smo slušali za vreme vanrednog stanja, kada se epidemiološka situacija značajno poboljšavala u odnosu na početni haos.

 

Ovo nas ne može čuditi jer bi opozicija morala da uskoči samoj sebi u stomak - onih nekoliko nedelja koliko je vlast sprovodila neke iole ozbiljnije protivepidemijske mere, nismo nijednom rečju čuli od opozicije da zahteva bolje sprovođenje mera.

 

U uslovima dramatičnog odsustva poverenja u zvanična tela kojima je zadatak da upravljaju borbom protiv epidemije, prepušteni smo samima sebi da pratimo naučnu produkciju koja se tiče ove teme. Smatramo da je jedan od najvećih propusta kriznog štaba, vlasti, pa i relevantne naučne zajednice Srbije u celini to što značaj i mehanizam delovanja mera protiv epidemije nisu objašnjavani stanovništvu. Ova okolnost za posledicu je imala to da mere koje imaju naučno utemeljenje izgledaju kao da su proizvod nečijeg hira ili psihopatske želje, uživanja u “mučenju” stanovništva i sl.

 

Zato smatramo da je najpre potrebno objasniti šta je naučno zasnovan pristup borbi protiv epidemije, te ćemo na početku izneti najvažnije nalaze istraživanja “Evolving Epidemiology and Impact of Non-pharmaceutical Interventions on the Outbreak of Coronavirus Disease 2019 in Wuhan, China”, koje je grupa od 12 naučnica i naučnika sprovela analizirajući 26 000 laboratorijski potvrđenih slučajeva obolelih od Kovid-19 u Vuhanu do 18. februara. Glavne nalaze predstavila je dr. Žihong Lin, profesorka Škole javnog zdravlja na Harvardu, 20. marta u formi predavanja koje je organizovao Broad institut pri univerzitetima MIT i Harvardu, sa idejom da se daju “pravovremene informacije o razvoju strategija kontrole epidemije u SAD i drugim zemljama”.

 

Dr Lin: Kako se Vuhan izborio sa virusom?

U prvoj fazi epidemije Kovid-19, pre uvođenja sistemskih mera, virus se širio velikom brzinom, utoliko pre što se izbijanje epidemije poklopilo sa prolećnim festivalom kada se veliki broj ljudi okuplja na javnim mestima i putuje iz Vuhana.

 

Kako se virus širio, možemo videti na sledećem grafiku. Broj R nam govori koliko prosečno ljudi zarazi jedna zaražena osoba. Ako je ovaj broj veći od 1, imamo epidemiju i broj zaraženih raste eksponencijalno. Kako bi se epidemija stavila pod kontrolu i zaustavila, potrebno je preduzeti mere koje će smanjiti broj R ispod 1. 1 Izvor: dr Lin, Learning from 26000 cases of COVID-19 in Wuhan
*svi slajdovi u tekstu deo su prezentacije dr Lin

 

Dakle, pre uvođenja bilo kakvih mera, jedna zaražena osoba je u proseku prenosila zarazu na 3,88 osoba u Vuhanu. Vidimo na grafiku da je ovo dovelo do brzog rasta broja zaraženih ljudi (govorimo o registrovanim zaraženima) na samom početku epidemije. Da je dopušteno da se ovakav trend zadrži duže, posledice epidemije bi u Kini bile znatno tragičnije.

 

Kako bi se izbegao ovaj scenario, 23. januara Kina uvodi tzv. mere mitigacije ili usporavanja širenja epidemije, čime počinje druga faza borbe sa epidemijom. Ona je između ostalog podrazumevala: kućni karantin, zabranu saobraćaja, lockdown itd. U Kini su ove mere mitigacije sprovođene znatno striktnije nego u Srbiji ili u ostatku Evrope, a ipak se ispostavilo da je njihov krajnji domet1 bio smanjenje vrednosti R na 1.25. Ukoliko zaražena osoba u proseku prenosi virus na 1,25 osoba, to i dalje ne omogućava suzbijanje epidemije, već kupovinu vremena kako bi se kapaciteti zdravstvenog sistema konsolidovali. U slučaju Kine, to je podrazumevalo izgradnju dve nove bolnice u minimalnom roku i uspostavljanje 16 privremenih bolnica u velikim sportskim i izložbenim halama.

 

Sa otvaranjem novih zdravstvenih jedinica, 2. februara, otpočinje nova, treća faza borbe čiji je glavni dodatak na već postojeće mere uvođenje mere centralizovanog karantina. Razlog za uvođenje centralizovanog karantina leži u zapažanju da je prenošenje virusa unutar porodice česta pojava. Zaraženi ljudi mogu da inficiraju članove porodice i bliske osobe, koji onda dalje šire zarazu u zajednici. Bilo je teško obezbediti da zaraženi ljudi ostanu kod kuće - neki od njih su ipak mogli da izađu napolje, u kupovinu i tako dalje, što je vodilo ka daljem širenju zaraze. Sa druge strane, zaraženi koji su boravili u svojim stambenim jedinicama imali su poteškoće da dođu do medicinske pomoći usled zabrane saobraćaja.

 

Ukratko rečeno, mere mitigacije - zabrana saobraćaja, društveno distancirenje i kućni karantin - pomogli su da se R smanji sa 3.88 na 1.25, i zdravstveni kapaciteti u pogledu broja bolničkih kreveta, testova i zaštitne opreme podignu. Međutim, to nije bilo dovoljno i da se epidemija suzbije. Na ovom mestu, važno je napomenuti da kada postoji eksponencijalna progresija broja zaraženih/obolelih osoba, ne postoji zdravstveni sistem na svetu koji može da se bori sa time. Bilo kakvi novoizgrađeni kapaciteti, ukoliko se broj R ne smanji na manje od 1 pre ili kasnije će postati premali.

 

Mera centralizovanog karantina koja je u rekordnom roku od dve nedelje počev od 2. februara, spustila R sa 1.25 na 0.32 ispostavila se kao jedina koja dovodi do brzog značajnog smanjenja zaražavanja i do suzbijanja epidemije. Svrha centralizovanog karantina je kontrola izvora infekcije, posledično smanjenje broja novozaraženih i konačno zaustavljanje epidemije. Centralizovani karantin je obuhvatao inficirane, kao i sumnjive slučajeve i njihove bliske kontakte. Posebno značajan aspekt centralizovanog karantina je i da ljudi koji se nalaze u njemu mogu da dobiju terapiju i medicinsku negu na vreme.

 

Na sledećem grafiku dr Lin pokazuje šta bi se desilo da mera centralizovanog karantina nije uvedena. 2 Izvor: dr Lin, Learning from 26000 cases of COVID-19 in Wuhan

 

Kako naglašava dr Lin, priloženi grafik pokazuje kako bi izgledao trend eksponencijalnog rasta zabeležen između 23. januara i 2, februara, da nije uvedena mera centralizovanog karantina.

 

Centralizovani karantin u Kini je obuhvatao 4 grupe ljudi koje su smeštane u različitim objektima. 3 Izvor: dr Lin, Learning from 26000 cases of COVID-19 in Wuhan

 

Prvu grupu čine oni kod kojih je testom potvrđeno prisustvo virusa, i oni su smeštani u privremene ili regularne bolnice, u zavisnosti od težine kliničke slike. U improvizovanim bolnicama pacijenti su odmah dobijali potrebnu medicinsku pomoć. Dobijanje medicinske nege na vreme smanjilo je šanse da se lakši slučajevi oboljenja pretvore u teže slučajeve. Ukoliko bi se pacijentu stanje pogoršalo u improvizovanoj bolnici (centralizovanom karantinu), odmah bi bio/bila prebačen/a na intenzivnu negu u glavnoj bolnici.

 

U hotele i studentske domove smeštane su ostale 3 grupe koje još nisu testirane: sumnjivi slučajevi, slučajevi sa temperaturom i bliski kontakti. Kako se u ovim grupama nalaze i pozitivni i negativni na virus, smeštaj sa manjim sobama je pogodan kako se ne bi međusobno zaražavali. Nakon testiranja, oni koji su pozitivni iz ove tri grupe upućivani su u bolnice. Za grupe 1-4 organizovan je prevoz do bolnica ili hotela/studentskih domova.

 

Medicinski radnici/ce koji su lečili zaražene pacijente odsedaju u hotelima i drugim za to namenjenim lokacijama kako ne bi preneli zarazu članovima svojih porodica i zajednice, ako se zaraze. Medicinski radnici/ce koji su u kontaktu sa (potencijalno) zaraženima moraju biti potpuno zaštićeni sveobuhvatnom ličnom zaštitnom opremom, poput zaštitnih odela, medicinskih naočara, kapa, zaštite za lice, maski i dva sloja rukavica.

 

Paralelno sa postojanjem centralizovanog karantina nastavljeno je sa merama koje se odnose na ostalo stanovništvo, poput socijalnog distanciranja, kućnog karantina (izolacije), suspenzije saobraćaja itd. Kontrolisan je broj izlazaka u kupovinu i organizovana je dostava namirnica u nekim slučajevima.

 

Kapaciteti za testiranje bili su od ključne važnosti. Pomoću SEIR modela procenjeno je da je 60%2 zaraženih slučajeva neutvrđeno - to su uglavnom slučajevi bez simptoma, koji u zajednici mogu zaraziti ostale. Usled nestašice testova, u Vuhanu je napravljena strategija prioritetnog testiranja i skrining pregleda unutar zajednice: 4 Izvor: dr Lin, Learning from 26000 cases of COVID-19 in Wuhan

 

Centralizovani karantin u kombinaciji sa merama mitigacije uspeo je da zaustavi epidemiju u Vuhanu. Redukovano je prenošenje zaraze na članove porodica zaraženih i druge članove zajednice. Smanjenjem broja novoinficiranih, umanjen je i ogromni pritisak na zdravstveni sistem, pre svega na ograničene kapacitete intenzivne nege i deficitarne kapacitete zaštitne medicinske opreme.

 

“Demokratska” država i njeni gresi

Čini se da u “demokratskom” zapadnom svetu nikada nije postavljeno kao cilj zaustavljanje epidemije. Tobože brinući se o “ljudskim pravima i slobodama”, zemlje Zapada obigravale su oko mera brinući se da one ne budu “preoštre”, da ne pogađaju ekonomiju previše i da ne izazivaju odijum javnosti, i tako zauzele poziciju “ravnanja krivulje”. Ovo je praktično značilo uvođenje mera socijalnog (fizičkog) distanciranja dok se epidemija ne dovede iz stanja šumskog požara u stanje tinjanja, bez pokušaja da se organizovanjem ozbiljnog karantina i izdvajanja zaraženih iz zajednice ona u potpunosti i suzbije. Zatim bi se u ime ekonomije sve ponovo otvorilo što bi dovelo do ponovnog razbuktavanja epidemije, i tako u nedogled.

 

Važno je potcrtati da samo pristup koji radi na supresiji zaraze štiti i ljude obolele od drugih bolesti. Kada je, usled razbuktavanja epidemije izazvanog popuštanjem mera, ceo zdravstveni sistem usmeren samo na lečenje Kovid-19, neminovno će porasti smrtnost od drugih bolesti koje su zanemarene.

 

Tako se i u Srbiji od početka epidemije, nakon prvobitnog ismevanja opasnosti, govorilo isključivo o “zaravnjenju krive” i razvlačenju epidemije na što duži vremenski period kako bi se smanjio pritisak na zdravstveni sistem. Drastičan obrt događa se sa dolaskom stručnog medicinskog tima iz Kine 21. marta, nakon čega je zvanično objavljeno da “smo prihvatili kineski model”. U narednom periodu, sportske i sajamske hale širom Srbije preuređene su u privremene bolnice, a kapaciteti za testiranje su, uz nemale teškoće i sa kašnjenjem u odnosu na prvobitne planove, uvećavani.

 

Ovaj model je u Srbiji samo delimično primenjen. Nije uvođeno testiranje stanovništva po stambenim jedinicama, prema dostupnim informacijama nije postojao plan da se u zajednici aktivno traži zaražena populacija, za grupe 2, 3 i 4 koje pominje dr Lin u Srbiji se nije primenjivao centralizovani karantin, a nije ni jasno da li su i za šta korišćeni privatni hotelski i drugi smeštajni kapaciteti, koji su putem Zaključka Vlade stavljeni na raspolaganje državi. Iako su donete mere u određenom opsegu doprinele smanjenju zaraze, njihova delimična i nedosledna primena nije mogla da dovede i do zaustavljanja epidemije.

 

Poseban problem tokom sprovođenja krnjih mera predstavljalo je širenje zaraze u radnim kolektivima (kao što se to na primer dešavalo u Rači, Vlasotincu, Leskovcu). Država je tako pokazala nespremnost da stanovništvo zaštiti i putem sukoba sa kapitalom, a relativno brzo potpuno odustajanje od radikalnih mera i prelazak na nemušte i kontradiktorne preporuke ubrzo su doveli do ponovnog razbuktavanja zaraze i označili kraj kratkog iskoraka u borbu za očuvanje ljudskih života i vraćanje otvorenom služenju kapitalu. Već od sredine aprila, primetno je relaksirana primena određenih mera, a do formalnog odustajanja od “kineskog” modela i prelaska na “švedski” model došlo je početkom maja kada su i zvanično ukidane jedna po jedna preostala mera. Nakon što su po ukidanju vanrednog stanja zatvorene privremene bolnice koje su imale ulogu centralizovanog karantina - u njih su smeštani svi zaraženi bez ozbiljne kliničke slike - ovaj sistem se u Srbiji više nije primenjivao.

 

Uprkos proglašenoj pobedi Srbije u “borbi protiv opasnog virusa”, bilo je potpuno jasno da će ukidanje svih mera dovesti do ponovnog širenja zaraze, sve i da nije bilo derbija i izbora, ili, kasnije, protesta. Tome svedoče situacija u Makedoniji i BiH koje imaju slično razbuktavanje epidemije, iako nisu imale gore navedene događaje. Sasvim su dovoljna svakodnevna druženja, svadbe, proslave rođendana, maturske večeri, polaganja (prijemnih) ispita, rad u nebezbednim uslovima, verska i druga okupljanja.

 

Dramatično povećanje broja zaraženih sa teškom kliničkom slikom primoralo je vlasti da otvore privremene bolnice, ali ovog puta one su, usled značajno lošije epidemiološke situacije, služile za prijem pacijenata sa srednjom i težom kliničkom slikom za koje nije bilo mesta u bolnicama. Za razliku od perioda kada se primenjivao kineski model, zaraženi pacijenti sa lakšom a često i srednje teškom kliničkom slikom vraćani su svojim kućama na lečenje, što je omogućilo dalje širenje virusa na članove/ce domaćinstava i zajednice.

 

Alternativa propo

Reakcija gotovo svih opozicionih političkih opcija - političkih stranaka, intelektualne elite, liberalne i konzervativne političke elite, pa čak i većeg dela levice - bila je usmerena protiv sprovođenja mera, počevši od nazivanja privremenih bolnica “logorima”, preko osporavanja potrebe za lockdown-om, do svrstavanja svih mera u “psihopatsku državnu represiju”, koju vrši Vučić jer je “sadistički ludak”.

 

Dominacija ovog diskursa najvećim delom leži u fokusiranosti celokupne intelektualne i političke elite na ličnost Aleksandra Vučića, bilo da se radi o njegovim pristalicama ili mrziteljima. Umesto da se društvena stvarnost analizira uzimajući u obzir složene strukturne i istorijske činioce, prateći pritom naučnu produkciju koja se odnosi na epidemiološku problematiku i naučno najzasnovanije preporuke, doslovno sve nabrojano prenebregava se u korist jeftine psihopatologizacije "vođe". Istovremeno, pripadnici nevladajuće intelektualne i političke elite u potpunosti prenebregavaju svoju odgovornost za sadašnju užasnu epidemiološku situaciju - upravo su oni ti koji su svojom bezobzirnom kampanjom protiv mera vlastima servirali na tanjiru mogućnost da nas “bez ispaljenog metka” sa bilo koje strane političkog spektra, žrtvuju na oltaru kapitala. Detinjasto suprotstavljanje smislenim merama uz pomoć apelovanja na potrošački mentalitet i refleks za zadržavanjem ličnog komfora, bez obzira na cenu u tuđim životima samo doprinosi jačanju “očinske figure” nosioca vlasti i podrivanju poslednjih trunki sopstvenog legitimiteta.

 

Drugim rečima, ostavljeni smo bez ikakve političke alternative koja bi zagovarala zaštitu narodnog zdravlja kao najviši prioritet.

 

Svim navedenima - intelektualnoj eliti, liberalnoj, konzervativnoj političkoj eliti pa čak i delovima levice - zajednički je prezir prema kolektivizmu, planu i organizaciji, i upravo je ovaj konsenzus omogućio vlastima da po svom nahođenju nastave sa prvobitnim "kako ćemo, lako ćemo" pristupom - odnosno, da ukinu mere i uvedu "švedski model” na steroidima, koji se ogleda u odsustvu bilo kakvih mera, plana i organizacije.

 

Na ovom mestu važno je skrenuti pažnju na to da su, prema sociološkim istraživanjima, kolektivizam i egalitarizam - vrednosti čije je prisustvo značajan faktor, između ostalog, u omogućavanju uspešnog sprovođenja mera borbe protiv pandemije - najmanje prisutne među pripadnicima elite, a najviše među najnižim slojevima. Egalitarizam i kolektivizam koji imaju svoje korene kako u specifičnim istorijskim okolnostima razvoja, tako i u savremenim uslovima života, čine da je među stanovništvom široko rasprostranjeno prihvatanje nužnosti nekih odricanja zarad kolektivnog dobra. Ova okolnost u uslovima pandemije mogla je da znači uspešno sprovođenje mera koje po svojoj prirodi zahtevaju kolektivni napor, odnosno mali broj obolelih i umrlih ljudi. Nažalost, ovaj tanak sloj obožavalaca liberalnog kulta smrti ima nesrazmernu nadmoć nad ogromnom većinom stanovništva kada je u pitanju proizvodnja hegemonog narativa. Upravo su pripadnici elite vodili beskrupuloznu kampanju protiv mera za suzbijanje epidemije, čiju cenu plaćaju svi, a ne samo oni koji su u kampanji učestvovali. Sve to, bez problematizovanja sopstvene odgovornosti za smrti koje su mogle biti izbegnute da se na vlast vršio pritisak u smeru zadržavanja i doslednog sprovođenja i proširenja mera koje spašavaju živote, ili angažmana u diseminaciji naučnih znanja koja bi pomogla stanovništvu da bolje razume pandemiju, njene zakonitosti i posledice, kao i efikasne načine borbe.

 

Bez obzira na to da li podrivanja dolaze od vlasti ili opozicije, intelektualnih, političkih elita bilo koje deklarativne političke orijentacije, ne treba sumnjati u to da direktno podrivanje ionako nepotpunih mera borbe sa epidemijom i podrivanje kolektivizma i egalitarizma dolaze iz iste ideološke kuhinje/matrice.

 

Ova ideološka matrica konkretno se manifestovala na više načina i od strane više aktera:
1) Od strane vlasti pokazivanjem da mere ne važe za sve i da je određenim ljudima dozvoljeno da zarad političke kampanje ne poštuju mere i ne bivaju sankcionisani za to, kao što je na primer pokazano organizovanim bakljadama na krovovima zgrada i skupovima u režiji SNS-a.
2) Kontraproduktivnim delovanjem članova kriznog štaba, koji su dozvoljavali sebi da iznose informacije koje su bile u suprotnosti sa tadašnjom naučnom produkcijom (kao što su informacije da virus slabi ili da deca ne mogu oboleti ili ga preneti), a neki od njih i da se zalažu za etički neprihvatljiv koncept “masovnog, tihog prokužavanja”. Još jedan aspekt kontraproduktinog delovanja predstavlja i nedovoljno objašnjavanje kako mera tako i konkretne situacije, posebno kada je reč o stvarnom stanju u pogledu situacije u zdravstvu, broja obolelih i umrlih pacijenata zavedenih u Covid-19 sistemu.
3) Od strane opozicije, koja je koristila jednu tako ozbiljnu i opasnu situaciju kakva je globalna pandemija da prikuplja jeftine političke poene apelujući na nezadovoljstvo ljudi koji sede kućama, reprodukujući gore pomenute narative, organizujući skupove za vreme policijskog časa, ili otvoreno promovišući desničarske teorije zavere u vezi sa pandemijom.
4) Epidemiolozi su, umesto da zastupaju isključivo svoju struku i zdravlje stanovništva, preuzeli na sebe ulogu “ekonomskih stručnjaka” koji se više bave zastupanjem interesa kapitala (link 1, link 2) i državnog vrha ili različitih političkih grupacija, nego onim što im je navodno poziv. Ovo važi i za članove/ce kriznog štaba i za “opozicione” epidemiologe - i jedni i drugi su podjednako malodušno pristupali merama i mogućnosti suzbijanja epidemije, a više energije trošili na objašnjavanje zašto ništa ozbiljno kod nas po tom pitanju i ne može da se uradi.3
5) Već pomenutom krajnje jakom kampanjom protiv uvedenih epidemioloških mera kojima se spočitavala “državna opresija”, pre svega liberalne, ali i konzervativne intelektualne i političke elite kao i delova levice, od kojih je najžešča bila ona usmerena protiv privremenih bolnica koje su nazivane “logorima”, kao i karantina i samoizolacije koji su nazivani “kućnim zatvorom”.
6) Od strane internet aktivista koji su, najviše vrednujući lični komfor, zagovarali relaksiranije mere “slobodarskog” švedskog modela koji je doneo hiljade mrtvih i postavio Švedsku odmah iza Italije po broju žrtava, divili se “nemačkom modelu” čija se specifičnost svodi isključivo na konstantna ogromna ulaganja u zdravstvo, nezamisliva za bilo koju zemlju periferije, ili se pitali zašto se ne primenjuje južnokorejski model (koji se oslanja na masovno testiranje) u zemlji koja je u prvom delu epidemije imala svega 500 testova i potpuno odsustvo kapaciteta za obradu većeg broja testova čak i da ih je imala.

 

Važan deo diskursa koji je služio podrivanju mera predstavljala je i tvrdnja da su mere sprovođene isključivo ili najpre zahvaljujući državnoj represiji - da bi ona bila tačna, mere su morale da većinskom stanovništvu budu potpuno iracionalne, beskorisne i nelegitimne, a vlast je morala da ima na raspolaganju višestruko veći represivni aparat koji bi ih sprovodio. Navedeno se najbolje može videti iz sledećeg. Konačni udarac legitimnosti mera u poslednjoj fazi vanrednog stanja zadao je udruženi poduhvat vlasti i opozicije koji nam je otvoreno davao do znanja ne samo da su mere nevažne, već i da za jedan krug povlašćenih pravila ne važe. U društvu koje visoko ceni egalitarizam ovakvo ponašanje vlasti i opozicije dovodi do potpunog sloma morala kod ljudi koji su se do tada relativno disciplinovano pridržavali mera. Posle toga, postalo je jasno da su ogorčenost i nezadovoljstvo dostigli tačku u kojoj je postalo nemoguće držati situaciju pod kontrolom primenom dotadašnjeg nivoa represije.

 

Ne radi se ovde ni o nečemu suštinski novom. Radi se samo o tome da celokupna politička elita dosadašnje iskorišćavanje i postepeno zdravstveno upropašćavanje radnika/ca sada, zbog pandemije, pomiče preko granice siromaštva i invaliditeta. Autobusi koji voze u fabrike koje su legla zaraze nezanemarljiv broj svojih putnika odvoze u smrt od korona virusa. U međuvremenu, intelektualna elita raspravlja da li je Vučić psihopata i na koji način ubediti organe Evropske Unije da obrate pažnju i na njih. Umesto borbe protiv pandemije, frakcije elite istovremeno ratuju i međusobno i protiv stanovništva. Vlast za saveznike ima EU, Rusiju i Kinu, opozicija želi savez sa EU, a elita u celini ostaje najučinkovitiji saveznik Kovida-19.

 

Ka mogućem drugačijem svetu

U internet-aktivističkim krugovima, ljudi vole da citiraju reči Martina Nimelera:

 

“Kada su nacisti došli po komuniste,
ja sam ćutao;
jer nisam bio komunista.

 

Kada su zatvorili socijaldemokrate,
ja sam ćutao;
jer nisam bio socijaldemokrata.

 

Kada su došli po sindikalce,
ja se nisam pobunio;
jer nisam bio sindikalac.”

 

Danas, kada kapital u ime sopstvene zaštite velikodušno kandiduje stare, bolesne i nemoćne za smrt, aktivisti/kinje odjednom zaboravljaju značenje ove pesme. Dok ljudi umiru u ime tuđeg komfora, aktivisti okreću glavu na drugu stranu tobože čekajući đavola sa brčićima koga će nepogrešivo prepoznati kao političkog neprijatelja.

 

Bez radikalnih zahteva i mera, neće se niti zaustaviti pandemija niti spasiti stanovništvo od pratećeg kolapsa ionako trule kapitalističke ekonomije. Mora da bude jasno - prelazak na drugačiji ekonomski sistem moraće da podrazumeva radikalno i široko podruštvljavanje imovine i resursa bogatih.

 

Kao što je već primetio Georgi Marinov, postdoktorant na Odeljenju za genetiku Univerziteta u Stanfordu, minimum hitnih kratkoročnih mera morao bi da sadrži: a) zaista ozbiljan karantin, kako bi se R sputio na nulu i zaustavila pandemija, b) uvođenje univerzalnog osnovno dohotka, kako bi stanovništvo preživelo ekonomski kolaps, c) poništavanje postojećih dugova, d) stavljanje ključnih industrija pod kontrolu države, e) stvaranje centralizovanog sistema za distribuciju osnovnih životnih potrepština, e) maksimalnu izolacija radnika i radnica u esencijalnim sektorima kako bi se osigurala zdravstvena zaštita tokom rada.

 

Ove kratkoročne mere neće rešiti druge probleme. “Dugoročno gledano, iz razloga mnogo dubljih od ovog virusa, društva moraju preći na ekonomski sistem koji ne zavisi od beskonačnog rasta i koji neće momentalno kolabirati od nečega što ne bi trebalo da predstavlja posebno žestok šok,” ističe Marinov. Drugim rečima, ekonomiju svakako ne možemo spasiti, ali možemo spasiti ljudske živote i konačno stvoriti prostor za mogući drugačiji svet.


1) Dodali bismo - u kratkom vremenskom roku. Jasno je da je dugotrajno sprovođenje mera striktnog karantina i lockdown-a može da spusti broj R ispod 1, ali ovo vremensko razvlačenje epidemije bez uvođenja centralizovanog karantina ima svoju cenu u ljudskim životima i nikada ne dovodi do iskorenjivanja epidemije.(nazad na tekst)

2) Još uvek je rano govoriti o tačnim procentima, ali neka mala istraživanja koja su rađena u drugim zemljama ukazuju na to da ovaj procenat može biti i veći. (nazad na tekst)

3) Kako su izjavljivali epidemiolozi: “Sada je bitka za očuvanje života najstarijih, a sama epidemija ne može da se završi. Ona može samo da se razvuče i da se ta kriva spljošti” (dr Kon), “Vi ne možete da sprečite ovakvu bolest, ali možete da je usporite. I to se postiglo.” (dr Radovanović), ili na najavu uvođenja “kineskog” modela: “To je potpuno druga kultura, ne samo kulturološki, drugačije su socijalno ustrojeni, odnos prema vlastima je drugčiji, to je jedna vrsta poslušnosti koja je sad drugačija nego pre 20 godina. E sad uzeti taj pelcer pa ga nekritično posaditi ovde nije najbolja ideja i ja verujem da se to neće desiti.” (dr Radovanović). (nazad na tekst)

Mikser arhiva

2020.

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.