Beton br.141
Nedelja 04. maj 2014.
Piše: Saša Ćirić

KAKO PEVA OSTVARENA UTOPIJA

Još jednom o Haksliju

 
Vrli novi svet Oldosa Hakslija, klasična negativna utopija iz 1932. godine.  
 
Ova utopija, koja je dobrim delom društvena satira [1], govori o društvu ostvarene sreće. Mislim da je to glavna odlika društva udaljene budućnosti, u 632. godini Fordove ere, to će reći u društvu koje postoji nekih šest stoleća nakon što je knjiga napisana. Državno uređenje je svakako totalitarno, budući da postoji klasa upravljača koja se stara o održavanju reprodukcije sistema ne konsultujući se sa članovima toga društva, odnosno ne tražeći podršku od njih za odluke koje donosi. Drugim rečima, upravljači vladaju bez izbora i tela parlamentarne demokratije a staraju se o pukom održanju sistema ne dopuštajući nikakve promene, budući da promene podrivaju sistem i princip stabilnosti, jedan od tri bazična principa, uz zajednicu i istovetnost, na kojima počiva ovo društvo budućnosti. Hakslijevo društvo ostvarene sreće zapravo je kastinsko društvo u kome je sistem kastinskih razlika biološki utemeljen, odnosno utemeljen na genetičkom inžinjeringu. Ljudska rasa se ne obnavlja putem uobičajene seksualne reprodukcije (heteroseksualni koitus – trudnoća – rađanje), već se nove jedinke kloniraju (Haksli naravno ne koristi termin kloniranja, spermatozoidi i jajne ćelije se čuvaju u epruvetama, spajaju se labaratorijski i odgajaju u nekoj vrsti veštačkog uterusa, u koji se ciljano dodaju ili oduzimaju neki sastojci potrebni za rast bebe). Dakle, putem genetičkog inžinjeringa društvo je podeljeno na biološki različite grupe ljudi: alfa, beta, gama, delta..., ipsilon vrstu, koje se međusobno razlikuju i po fizičkom izgledu i po društvenoj svrsi koja im je namenjena, samim tim oni dobijaju i različito obrazovanje. Te vrste su klasa rukovodilaca ili menadžera, klasa ratnika ili održavaoca reda, klasa radnika, seljaka i poslužitelja. Po ovoj podeli, vidimo da je Hakslijeva vizija zasnovana na Platonovom sistemu podela iz Države, s tim da je Platon u skladu sa naučnim dostignućima svog vremena najviše polagao na vaspitnu moć države i obrazovanje koje bi u glave jedinki usadilo svest o adekvatnom položaju u društvu, dopuštajući mogućnost da potomci iz jedne vrste shodno svojim sposobnostima budu premešteni u drugu vrstu. Zanimljivo, ono za šta je kod Platona služio mit, da objasni poreklo vrsta i utemelji smisao bazičnih kastinskih razlika u zajednici, kod Hakslija služi medicina. Međutim, ni medicina nije svemoćna, o čemu govore slučajevi dva glavna lika novih ljudi (vrlo-novo-ljudi), Bernarda Marksa i Helmholca, koji se ne osećaju komotno u svojim ulogama.       BraveNewWorld_FirstEditionVrli novi svet, prvo izdanje iz 1932.
Zapravo, a u tom grmu leži peripetija koja Hakslijevoj viziji priskrbljuje dinamiku i agon, „vrli novi svet“, medicinski postupak „proizvodnje“ novih jedinki ne nosi dovoljne garantije da će se one same po sebi ponašati u skladu sa očekivanjima države. Dva su krucijalna impulsa koje Haksli pripisuje novoljudima, a zapravo ljudima uopšte: seksualni instinkt i želju za uživanjem. U tom smislu, jednako kao i na primeru hipnopedije, glavnog metoda koji se koristi za obrazovanje novo ljudi, Haksli pokazuje zavisnost svog viđenja ljudske prirode od temelja Frojdovih učenja, koje u tekstu ismeva na nekoliko mesta. Hipnopedijom, ili hipnotisanjem tokom sna, deluje se na podsvest novih jedinki tako što im se usađuju principi i modeli poželjnog ponašanja, koji su posebni za svaku ljudsku vrstu. Ovaj metod pokazuje totalitarnost nove države, ali i vlastitu nesavršenost. Za Hakslija je seksualni instinkt toliko jak da bi svako potiskivanje ili surogat realizacija poremetilo stabilnost pojedinca, samim tim i zajednice i sistema na kojoj zajednica počiva, tako da preostaje jedino da se taj instinkt zadovolji: onoliko puta i sa onoliko partnera koliko to novoljudi požele. Otuda je ukinuta ne samo monogamija/monoandrija kao društveni normativ, već je neutralisana i erotska predigra, igra zavođenja, pa i sama ljubav kao pokretač koji dovodi do seksualnog sjedinjenja. Seks je sveden na koitus, na pražnjenje ili na regularni fiziološki proces koji ukida tenzije u telu, odnosno održava stabilnost (tela pojedinca, samim tim i društvene zajednice). Za novo društvo važna je higijena i seksualna bezbednost, otuda su sredstva za kontracepciju svima dostupna kao deo regularnog hotelskog pribora. Deo jedinki može da zatrudni, otuda kontracepcija, dok je higijena neupitni imperativ. Opet, ni genetika ni obilje seksa nisu dovoljni, u novoljudima se rađa i anksioznost, zato svako od njih dobija dnevno sledovanje some, neke vrste antidepresiva ili ksanaksa, koji ima širok dijapazon delovanja: pilula za spavanje, pain killer i kao sredstvo za smanjivanje uzbuđenja i melanholije. Ostaje pitanje zašto se takva osećanja uopšte javljaju i pored svih genetičkih i hipnopedijskih mera predostrožnosti.  
 
Zanimljivi su likovi nekonvencionalnih novoljudi: Bernarda i Helmholca. Prvi postaje nekonvencionalan iz želje za društvenom prihvaćenošću, čime zapravo potvrđuje funkcionalnu uređenost novog sveta. On je uskraćen jer ne uživa u dovoljno seksa, otuda je nezadovoljan. Kada dovede humanoidnog divljaka, rođenog na predcivilizacijski način, od majke a ne iz epruvete, Bernard postaje društveni hit, što godi njegovoj sujeti. Suočen sa opasnošću da bude proteran na Island, hvata ga panika, odriče se svega a krivicu svaljuje na svoje prijatelje. Helmholc je ovlašno realizovan lik, pa ipak zadržava elemente iz tradicije inetelektualaca koji su nekonformisti iz uverenja i džentlmeni sa stavom i stilom. Ipak, i on je opisan kao lik koji pati od predrasuda ili svetonazora novog vremena: smeje se crkvenim ritualima i zaljubljenosti koju manifestuju Šekspirovi likovi Romeo i Julija. S druge strane, Džon, „divljak“, koji zadržava autorove simpatije, lik je koji pripada romantičarskoj, pa i viteškoj tradiciji zaljubljenih muškaraca koji žele da ljubav svoje izabranice zasluže počinivši neki podvig, te da telesno sjedinjavanje bude plod avanture obostranog i suptilnog probijanja kroz slojeve napetog suzdržavanja i borbe sa vlastitom strašću. Otuda je i on karikatura u novom svetu i civilizaciji „koja nema potrebe za plemenitošću i heroizmom“, kako kaže Svetski upravljač za Zapadnu Evropu.  
 
* Kapitalizam i utopija
„Bolje novo nabavljati, nego staro popravljati“, geslo je novog sveta koje se deci utuvljuje u svest preko subliminalnih poruka noćnom hipnozom. Kod Hakslija kapitalizam ne igra važniju ulogu, iako je rodonačelnik novog doba američki industrijalac Henri Ford, po čijem imenu se računa vreme. Kapitalistička proizvodnje je više sredstvo za trošenje vremena nego vid eksploatacije. Mustafa Mond kaže da bi se u novom društvu moglo i bez poljoprivrede, štaviše, veštački bi moglo da se naprave mnogo zdraviji proizvodi, ali bi se onda postavilo pitanje svrhe postojanja gama delatnika, kao i viška slobodnog vremena. U vrlom novom svetu i dokolica radnika je potencijalni izvor nestabilnosti. Upravljač pominje primer kada je u Irskoj radno vreme nižih kasti smanjeno sa sedam i po na četiri sata došlo je do nereda i povećane potrošnje some. Sa druge strane nametanjem kupoholočarskih navika, održava se visoka stopa industrijske proizvodnje. Haksli nije razvijao ovu temu iz političke ekonomije, ali je i ovde bio anticipativan: jeftina roba kineske proizvodnje, vrlo često jako lošeg kvaliteta, ukinula je potrebu za popravkama. Roba se kupi, koristi koliko se koristi, baca i kupuje nova. Štaviše, i skuplji proizvodi, koji se takođe proizvode najviše u Kini i zemljama nekadašnjeg Trećeg sveta, takođe je postala slabijeg kvaliteta tako da kraće traje, brže se troši i takođe ne popravlja već se kupuje nova. Marketing forsira imperativ modnih trendova i hrani psohologiju kupoholičarstva.
Reklo bi se da je i taj element postignutog svetskog mira, pax aeterna, nešto što Haksli kritikuje. Ako je cena večnog mira gubljenje ili eliminacija strasti koje predstavljaju sinonim života vrednog življenja, plemenitosti koje nema bez opasnosti i potrebe samodokazivanja pred voljenim bićem i tragedije koje nema bez društvene nestabilnosti i sukoba, Haksliju takav svet nije potreban. Otuda je glavna žaoka njegove kritike upućena ka primenjenom stoicizmu, ne fordovskoj tupavosti ili trijumfu kapitalizma*. Umrtvljenost čula ili ataraksija, bezvoljno predavanje uživanju koje to prestaje da bude jer nema avanture osvajanja, prepreke i preokreta, odsustvo ljubavi kao nečeg tajnovitog i vrhunskog koja je svedena na ordinarnu i banalnu fiziologiju kopulacije jeste glavna falinka Hakslijevog utopijskog društva. Tek kasnije dolaze totalitarizam, odsustvo slobode, proterana umetnost i kontrolisana nauka (opet Platon), sveopšte legalno drogiranje (anticipacija savremene masovne upotrebe antidepresiva). Takođe, Haksli se zalaže za pravo da se bude nesrećan, odnosno on kritikuje više princip udobnosti kao takav, ne toliko totalitarnu pretenziju države da svakog natera da bude srećan.  
 
Hakslijeva utopija predstavlja jednu teodicejsku varijantu odgovora o pitanju savršenog sveta. Njegovi upravljači se preuzeli prerogative Boga, u čije postojanje inače ne sumnjaju, ali i prirode, tako da su sami krenuli u popravljanje ljudskog roda sa ciljem da doslovno proizvedu čovečanstvo koje će biti srećno. Kastinska podela društva ili, tačnije, kloniranje različitih jedinki a ne istih, koje će imati različite a stalne uloge u društvu, jeste preduslov srećnog društva. Mustafa Mond pominje eksperiment sa alfa plus jedinkama koje su poslate da organizuju svoju zajednicu na nekom ostrvu. Rezultat je bio dugotrajni građanski rat jer niko od njih nije hteo da prihvati da radi „niske i prljave“ manuelne poslove. Što je rešenje koje opet dolazi iz antičke, delom i srednjovekovne tradicije, u kojoj su striktno razdvojeni intelektualni i politički rad od onog manuelnog i proizvodnog. Haksli očito smatra da alfa jedinke „prirodno“ odbijaju da prihvate poslove namenjene robovima i kmetovima. Rešenje po kome inteligentne jedinke odgovorno dele obaveze, jednako one prijatne kao i neprijatne, i smenjuju se u njihovom obavljanju, Haksliju bi delovalo kao veća utopija od one da se društvo sastoji od samih alfa jedinki. Očito da u Hakslijevoj viziji, kao i u antičkoj uostalom, nedostaje dinamički princip evolucije ili preobražaja, odnosno višestrukosti. Pojedinac može sa uspehom i zadovoljstvom da obavlja i prijatne i neprijatne poslove, kao i da napreduje u poslu ili da doživi preobražaj i postane neko drugi. Hakslijeva alfa jedinka očito ne može da bude ništa drugo niti da radi išta drugo do ono što radi alfa jedinka. I tu dolazimo do biološke osnove ove vizije. Svačija priroda je jedna i nedeljiva, kao priroda nekog lava, lisice ili mrava. Neko je rođen da vlada, drugi da se pokorava, neko da upravlja, drugi da radi, neko da napada ili da brani, drugi da bude zaštićen itd. Nema prelaska barijera koje je definisala sam priroda, nema ni složenih mikstura, tipa: vladar i ratnik. Manje vidljiva fašistoidnost novog društva proističe iz dominantnog društvenog kulta zdravlja, mladosti, higijene i lepote, odnosno odbojnosti i gađenja prema svemu što je prljavo, bolesno, staro i ružno.   aldous-huxley Oldous Haksli
 
** Vrla nova smrt
Što je dobro Hakslijevo rešenje jer spaljivanje tela optimalno odgovara teologiji novog sveta, koja nije ateizam već teologija prirodnog svršetka u kojoj se sustiču stoicizam i racionalizam. Zašto se bojati smrti ako smrt ukida bol ili predstavlja put ka boljem mestu i večnom životu?, pita razum podržan najbrojnijim svetskim religijama. Kao i u brojnim drugim situacijama, evripidovski rečeno, mi znamo za te razloge, ali ne marimo, odnosno postoji u nama nešto jače od sa-znanja. Uostalom i sam Božji sin, nastao bezgrešnim začećem, koji zna da će se za tri dana posle raspeća naći kraj svog nebeskog oca, na krstu sasvim ljudski oseća užas usamljenosti i zebnje. Otuda kod Hakslija navikavanje na smrt kao deo vaspitno-obrazovnog procesa koji takođe, kao i podsticani promiskuitet, treba da svest novog čoveka liši (štetnih) emocija koje bi ga onesposobile i kao radno produktivno stvorenje i kao konformističko biće koje svojim životom podupire stabilnost države. Krematorijum je oznaka za odsustvo verovanja u vaskrs tela, odnosno u drugi život, na način na koji to propoveda hrišćanstvo. Za novi svet telo je samo telo, telo u kome nije skrivena duša, a posle ovog ne postoji drugi život. Klonovi ne osećaju strepnju pred činjenicom vlastite bespovratnosti ili jednokratnosti, što i nije nelogično s obzirom na to da su lišeni statusa autentične individualnosti.
Zanimljiv je odnos koji novo društvo ima prema smrti i prema religiji. U novom Hakslijevom društvu decu navikavaju na smrt od malena. Štaviše, uz organizovane odlaske do krematorijuma ** i do bolnica gde leže neizlečivo obolele osobe, deci se kupuje sladoled od čokolade kad neko umre, odnosno u krematorijumu se ostavljaju njihove najdraže igračke. Sve ove mere imaju za cilj da u deci eliminišu strah od smrti, odnosno da deca smrt prihvate kao nešto neizbežno i uobičajeno, što neće izazivati tugu, zebnju ili užas.  
 
Kada je reč o religiji, u novom društvu su ismejani verski rituali poput šibanja sebe ili klečanja u molitvi. Svetski upravljač za Zapadnu Evropu smatra da je religija prevaziđen fenomen, budući da se njen nastanak i održanje vezuje za nepovoljne socio-ekonomske uslove i za proces starenja. Drugim rečima, samo čovek u bedi ili čovek čiji se život bliži svom kraju imaju potrebu za Bogom koji se vidi kao vrsta utehe i izbavljenja. U novom društvu mladost i napredak postoje do samog kraja pojedinca, čemu onda Bog, pita se Mustafa Mond. Osećanje vere nadoknađuje nam sve gubitke, govorio je stari filozof, ali kada nema gubitaka, osećanje vere je suvišno jer nema se šta nadoknaditi, rezonuje Mond i tvrdi da je Bog „nespojiv sa mašinama, medicinskom naukom i opštom srećom“.  
 
haksli - naš savremenik?
U čemu je Haksli „naš savremenik“ a Orvel nije? Pa, čini se, ovo ne pišem bez zrna ironije, da je Haksli pronašao formulu savršenog društva, ili bar princip na kome takvo društvo mora da počiva, to je princip udobnosti, prijatnosti ili komfora; sreća se podrazumeva. Da li stanje sreće stanje dosade, blaziranosti, nirvane, odsustva ambicija itd., drugo je pitanje. Sasvim treće je može li neko uživati u komforu ako neko pati pored njega – stanje sreće je sveopšte ili ga nema, ne može biti rezervisano za privilegovane ili trenutno srećne.  
 
Da razmotrimo pojedinačne komponente sreće. Obilje seksa bez vezivanja, odgovornosti prema bilo kome, bez griže savesti ili osećanja krivice, bez opasnosti od zaraznih bolesti ili mogućnosti da se zatrudni, odnosno porodi. Deluje primamljivo. Čine se da nije isključeno zavođenje ili osvajački pohod, što budi maštu ali podrazumeva i neuspeh. Da li promiskuitet bez vezivanja za neku određenu osobu može da usreći? Ne verujem, ali se ne može decidirano stajati iza bilo koje opcije; jednostavno, nedostaje dovoljno empirijskog iskustva. Sport i taktiloskop, vežbanje tela i trošenje energije, nadraživanje svih čula, ali ne i kore velikog mozga. Ugodnost? Definitivno, ali nedovoljno. Tablete za smirenje i protiv anksioznosti kao poslednja linija odbrane? Prihvatljivo, ali privremeno i povremeno, inače prelazi u bolest zavisnosti. Nepomerivo mesto u društvu – zakočenost, nedostatak roditelja, muževa/žena, ljubavnika/-ca..., čudno i zapravo neiskusivo, otuda nemoguće da se zamisli, nekmoli proceni. Posvećenost zajednici – lepo, ali s kojim ciljem? Ceo svet kao jedna zajednica, mimo „divljaka“ – lepo, jer nema neprijatelja. Odsustvo umetnosti i svestranog intelektualnog razvoja – ropstvo i duhovna pustoš. Nema razvoja, okamenjenost, čudni izuzeci od pravila, ćud neposluha i nekonvencionalnih eksperimentisanja je neizbrisiva. Lišenost individualnosti, svedenost jedinke na pripadnika biološke vrste i socijalne funkcije, jedinka u mreži mehaničkog pražnjenja svog libida i jeftine, narkotičke zabave koja bića čini pasivnim, otuda srećnim u svojim brojnim uskraćenostima i neznanjima.  
 
U zbiru, i nije neka sreća, iako se ne mogu poreći neki od pozitivnih ideala koji se realizuju sasvim nedopuštenim sredstvima.  
 clone-dronesVrli novi svet, film iz 1980. godine
     
distopijska satira
[1] Vrli novi svet kao satira antičkog tipa. Postoje lične invektive i poruga na račun američkog industrijalca Henrija Forda i njegovog antiintelektualizma, ali i na račun nekih uverenja Sigmunda Frojda. Satirični sloj Hakslijevog romana podseća na Aristofanove Oblakinje i njegov obračun sa Sokratom*. U „vrlom novom svetu“ institucija porodice i braka je razorena između ostalog i stoga što je porodica izvor različitih kompleksa roditelja i dece i njihovih neurotičnih poremećaja. Tvorci novog sveta su radikalizovali Frojdov koncept: nema roditelja – nema edipalno-elektrinskih kompleksa. Ipak, to je jedan deo motivacije graditelja novog sveta da razore porodicu. Porodica je u isto vreme bazična emocionalna prepreka da se jedinka u potpunosti veže za zajednicu i prepusti zakonitostima života u zajednici. Nova zajednica doslovno preuzima prerogative porodice: zajednica je velika porodica sa upravljačima kao simboličkim očevima kao figurama odsutnih, zapravo nepostojećih roditelja. Kao kod Platona, zajednica je roditelj i najviše dobro za sve svoje članove. Treći razlog za ukidanje porodice jeste želja da se u pripadnicima nove ljudske vrste potisnu i marginalizuju emocije i instinkti, posebno one bazični u koje spadaju porodične veze.  
 
Za razliku od Orvela, recimo, u Hakslijevom društvu nema kolektivnih manifestacija posvećenosti zajednici, nekakvih nacističkih mitinga na kojima se indukovanjem neprijateljstva prema inostranoj državi galvanizuje ljubav prema vođi i partiji, kao što nema ni sistema stalnog nadzora i stalne propagande. Orvelovi upravljači nemaju poverenja u svoje podanike, imaju stalne spoljne neprijatelje, prepravljau istoriju u skladu sa tekućim političkim interesima i realpolitičkom situacijom, zahtevaju poptunu odanost i trudbenički odnos prema poslu; traže mnoštvo samoodricanja, recimo u ishrani, očekuju da se podanici osećaju srećno u očajnim egzistencijalnim okolnostima. Kod Hakslija, naprotiv, iako nadzora ima, on ne počiva na otvorenoj primeni brutalne sile i nema spoljnih neprijatelja. Čak ni „divljaci“, koji žive geografski daleko od civilizovanih zemalja, u rezervatima prerija nekadašnjeg Divljeg Zapada, nisu neprijatelji. Oni su ograđeni bodljikavom žicom kroz koju teče struja, skoro kao na granici SAD i Meksika danas, da ne mogu da uđu u svet civilizacije, ali su dopuštene turističko-istraživačke ekspedicije civilizovanih ljudi do naseobina divljaka i to bez potrebe za nekom naročitom bezbednosnom pratnjom. Dakle, Hakslijevi novoljudi ili klonovi raspoređeni u kaste se istinski osećaju ugodno. Imaju seks koliko žele i s kim to požele, opet pod uslovom da se obe strane saglase oko toga (seks se kao takav ne podrazumeva, niti se nameće, Haksli opisuje situacije odbijanja iako se odbijanje smatra običnom glupošću i nečim štetnim po ugodnost samog apstinenta, ali nije sankcionisano). Kolektivno se praktikuje sport, ali sa trojakim ciljem: trošenje energije koje jača osećanje životnog zadovoljstva i podsticanja industrijske proizvodnje sprava namenjenih bavljenju sportom; i sve to na fonu jačanja grupnog, kastinskog jedinstva, pošto sport praktikuju pripadnici viših kasti. Takođe, kao vid zabave praktikuje se poseta taktiloskopu, tj. filmskim projekcijama koje deluju direktno na čula gledalaca. Dakle, seks, sport, droga, čulni filmovi, kupoholičarstvo, plus permanentni nadzor nad telom koje ostaje sve do smrti lepo i zdravo, higijena i sredstva za ulepšavanje se podrazumevaju, novoljudi zaista imaju sve preduslove da budu „istinski“ srećni.  
 
U oba slučaja žrtvovana je sloboda, mada elementi slobodne volje postoje u obe negativne utopije. Ipak, kod Orvela ta se slobodna volja manifestuje kao praksa otpora, iako je pokret otpora simulacija i trik samih vlasti. Kod Hakslija slobodna volja se ispoljava kroz nekonvencionalno ponašanje i umetničke i naučničke težnje, što rezultira progonom ili ostrakizmom na udaljena ostrva onih koji kvare harmoniju ili stabilnost zajednice. Štaviše, kako i sam Mustafa Mond, regionalni vođ upravljača primećuje, progon na ostrvo gde se već nalaze slobodoumne i kreativne jedinke deluje kao nagrada a samo ostrvo kao antičko ostrvo blaženih. Istina, iz tih kontakata, razgovora i druženja slobodnih mislilaca, nazovimo ih tako, neće ništa plodno proizaći, ali će se bar mislioci osećati ugodno i slobodnije nego u zajednici sa konvencionalnim klonovima. Istina, mada o tome Haksli ne piše, teško da bi se mislioci zadovoljili pasivnošću i jalovim diskusijama, tako da bi naredni korak u Hakslijevoj utopiji morao da bude primena nasilja prema radikalnim misliocima, odnosno revolucionarima. Jer, sasvim je sigurno da država ne bi nekonvencionalne pustila da vršljaju bez nadzora i da kuju planove o promeni, a svaka promena deluje subverzivno na „idealni“ poredak, koji podrazumeva i zahteva stabilnost i zadatu nepomičnost da bi opstao kao ostvarena ili postignuta savršenost.  
Mikser arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.