Privredni sud u Zrenjaninu je 27. decembra otvorio stečaj Jugoremedije, na predlog Hipo banke. Pre nego što će doneti odluku o stečaju, sudija Gordana Kocić je najpre novinarima zabranila snimanje, a kad su se prisutni radnici i akcionari pobunili, iskoristila je „nered“ da isprazni sudnicu, zapretivši da će policija pohapsiti one koji ne poslušaju. Ročište je trajalo ceo radni dan, sa upadljivom odlučnošću suda da se volja vlasti izvrši makar nebo gorelo. Efikasnost pravosuđa po tužbi Jugoremedije protiv države za odštetu zbog nezakonite privatizacije, u visini od 111 miliona evra, lako bi rešila sve probleme, jer bi sa samo 10% sredstava od odštete Jugoremedija izašla iz blokade, normalizovala poslovanje i sačuvala više od 400 radnih mesta, pa ne bi ni bilo potrebe da se stečajni postupak uopšte vodi. Međutim, sud je odgovor države na ovu tužbu ekspedovao Jugoremediji sa čitavih mesec i po dana „zakašnjenja“, a svega par dana uoči ročišta na kom je Privredni sud demonstrirao vanrednu efikasnost u otvaranju stečaja.

Stečaj je posledica desetogodišnjeg iscrpljivanja Jugoremedije. Najpre pljačkom Jovice Stefanovića. Nakon raskida ugovora između države i Stefanovića 2007. godine, radnici i mali akcionari odlučili su da sami preuzmu odgovornost za vođenje i razvoj fabrike, za imovinu i radna mesta – ne samo svoja, već i onih radnika koje je Stefanović angažovao umesto otpuštenih štrajkača. Od tog trenutka, nastavlja se iscrpljivanje Jugoremedije spletom pritisaka vlasti: primoravanje da fabrika odjednom plati sve dugove Stefanovićeve uprave, čije je nagomilavanje vlast i omogućila; odbijanje države, inače vlasnika 42% akcija fabrike, da podrži investiciju u usklađivanje proizvodnih pogona sa evropskim standardima (koja je bila obavezna po zakonu te iste države, sa vrlo kratkim rokom za realizaciju), zbog čega se Jugoremedija i zadužila kod Hipo banke; smanjenje cene lekova koje Jugoremedija proizvodi za državni zdravstveni sistem (a to su joj najprofitabilniji lekovi) ispod granice rentabilnosti, u trenutku kad je fabrika trebalo da ponovo pokrene proizvodnju i kapitalizuje 11 miliona evra vrednu investiciju; konstantne policijske racije u fabrici koje nisu utvrdile nikakave nezakonitosti, ali su ometale njen rad, urušavale ugled i rasterivale poslovne partnere; napadi na fabriku i njeno rukovodstvo u medijama... Pritisci su onemogućili slobodno poslovanje i doveli do trajne nesigurnosti radnika i malih akcionara, a time i do unutrašnjih podela i nemogućnosti da se za otkup državnog dela akcija zainteresuje bilo koji iole ozbiljan investitor. Otud nelikvidnost i stečaj.
Naporedo sa klanjem Jugoremedije, odvija se i hajka na Zdravka Deurića, najeksponiraniju ličnost borbe radnika i akcionara Jugoremedije, kako u vreme borbe protiv Ninija, tako i u borbi za rekonstrukciju i oporavak fabrike. Posle višegodišnjeg pljuvanja po tabloidima, spaljivanja automobila i sl., letos su on i njegova saradnica Milana Zlokas skoro dva meseca ležali u pritvoru, gde su grubo kršena njihova ljudska prava. (Pored brojnih nezakonitosti o kojima su više puta govorili advokati, verovatno se sećate istražnog sudije koji je Zdravku i Milani odredio pritvor da ne bi uticali na svedoke koje on treba da sasluša, a onda je otišao na more na mesec dana. Takođe, Milanina ćelija bila je smeštena pored zatvorskog klozeta, odakle je prebačena u normalnu ćeliju tek posle trodnevnog štrajka glađu...). Na jesen je pokrenut i postupak da se Zdravku oduzmu stanovi (dve garsonjere od po 18 kvadrata i jedan jednosoban stan od 30 kvadrata) koje je kupio pre nego što je počinjeno navodno krivično delo. Sve je to objasnio i dokazao, a ipak su mu 10. januara privremeno oduzeli stanove. Obaveštenje da iz stanova blagovremeno izbaci stvari i stanare, otkucano je i preporučeno poslato 4. januara. Revnosna službenica koja je usred praznika zapela da odradi svoj posao zove se Biljana Pavlović, inače direktorka Direkcije za upravljanje oduzetom imovinom Ministarstva pravde.

Zašto su Jugoremedija, njeni radnici i mali akcionari i njihov lider pod udarom i ove vlasti, koja za sebe veli da se od prethodnih razlikuje po tome što je posvećena razvrgavanju sprege finansijskih, kriminalnih i političkih centara moći, razrešenju 24 ključna slučaja krupne korupcije, preporukama Evropskog parlamenta i nasleđu Verice Barać?
Jugoremedija je bila Vericino remek delo. Niste joj morali biti blizak prijatelj i saradnik, kao ja, pa da to znate. O razlozima za svoju posvećenost Jugoremediji takođe je često, jasno i razgovetno govorila i pisala u javnosti. Verovala je da su aktivni građani najvažniji antikorupcijski potencijal, i da su radnici-akcionari institucija koju treba gajiti ako nam je do preduzetništva, stabilnosti i srednje klase. Složili se mi ili ne, tek Verica Barać je zaista verovala u to, i borbi za svoja uverenja posvetila je onoliko vremena i energije koliko i borbi protiv bolesti. Na bljuvotine o navodnom lopovluku Zdravka Deurića i njegove uprave takođe je reagovala. Letošnja hapšenja Zdravka i Milane su inače samo kulminacija policijskog iživljavanja nad Jugoremedijom koje je počelo još 2010. godine. Vericin stav tim povodom i dalje se može naći na sajtu Saveta za borbu protiv korupcije. Neki novi stav ne može. Manje je poznato da je Jelko Kacin tokom letošnje posete Jugoremediji, u vreme dok su Zdravko i Milana bili u buvari, između ostalog izjavio da je „svakome ko razume srpski“ jasno našta je mislio Evropski parlament kada je preporučio preispitivanje privatizacije Jugoremedije, i da svakako nije mislio „da se hapse dioničari“. Niti jedan medij u Srbiji ovo nije preneo, pa ako niste bili na licu mesta teško da možete znati. Kacin je tada još na novinarsko pitanje: „A koje su to 24 privatizacije?“, u čudu odgovorio da sporne predmete nije istraživao Evrospki parlament, već da su to uradile „vaše institucije“, i da se „spisak“ odavno nalazi na sajtu Saveta za borbu protiv korupcije.
Potpuno je nepoznato šta i zbog čega Vlada radi sa istragama „po spisku“. Pritom ne mislim da kukumavčim što vlasti čereče rad Verice Barać tek sada, kad nje više nema. Ako me baš pitate, naravno da ću reći da je Dačić onomad u „Kažiprstu“ lagao da su on i Verica zajedno radili na izveštajima Saveta, i tvrdiću da se njih dvoje u životu nisu ni čuli ni videli, i da je, koliko ja znam, pokušala da ga dobije na telefon u kabinetu jedan jedini put – ne bi li ga pitala šta to radi njegova policija po Jugoremediji. Tada se nije ni javio, ali dobro, nije to sada bitno. Da li će čovek lagati o mrtvima, to neka raspravi sa sobom, a nama je važno zašto njegovi ministri uništavaju Jugoremediju i fenduju stvari Zdravku Deuriću, kad se u dokumentima Saveta jasno sumnja na odgovornost Aleksandra Gračanca, Vlahovića, Vide Uzelac, Dinkića, pa i samog Dačića za propadanje Jugoremedije? Hapšenje Jovice Stefanovića i Zlatka Markovića je, naravno, dobar početak, ali ako je nastavak „hapšenje dioničara“, a ne državnih funkcionera koji su od Jovice Stefanovića napravili gazda-Ninija, odnosno ako je zaključak da je Jugoremediju u prvih pet godina upropastio Stefanović, a u sledećih pet godina Deurić, onda bolje neka odmah lepo puste i Ninija i Markovića, da se bar ne zamlaćujemo pričom kako se „po spisku“ nešto radi.

Naravno da razvrgavanje sprege vlasti i kriminalaca ne ide preko noći. Zaista je moguće da se u Jugoremediji poslednjih meseci zapravo dešavaju dve potpuno odvojene policijske akcije – jedna Vučićeva, koja je dovela do postupka protiv Ninija i Markovića, i jedna Dačićeva, koja uništava Jugoremediju radi interesa farmaceutskog trusta (SPS odavno kontroliše Galeniku, a Jedinstvena Srbija apotekarske ustanove, a moglo bi se štošta pretpostaviti i o vezama Dačića i Tončeva sa farmaceutskim pakerajima Nelt i Delta farm...). Čak je moguće da će Vučić nešto i preduzeti tim povodom, budući da je na Top 24 sam dopisao baš Galeniku, kojom se Savet za borbu protiv korupcije nikada nije bavio. Moguće je, ali je i dalje samo još jedna dvorska spletka.
Vučić nam stalno govori da je u krupnoj korupciji oštećena država. Ta „država“ je ništa drugo do isti onaj aparatus koji je korupciju i generisao, i na čijoj izmeni ni ova Vlada ne radi ama baš ništa. Jugoremedija je protiv te i takve države i podnela navedenu tužbu, nakon čega je krenulo guranje u stečaj. Da li je uništavanje Jugoremedije i progon Zdravka Deurića takođe način da se zaštiti „država“ od plaćanja odštete? Nema Jugoremedije – nema tužbe.
Ali nije ni to najgore.
Zdravko Deurić i radnici-akcionari Jugoremedije su od 2003. godine u neprestanoj borbi i za sebe i za druge. Od kako su krenuli u štrajk bilo ih je na zajedničkim protestima i drugim inicijativama i sa C marketom, i sa Keramikom, i sa Zastavom elektro, i sa BEKom, i sa Šinvozom, i sa Srbolekom, i sa Trudbenikom, osnivali su i bili motor Unije radnika i akcionara Srbije, pa onda i Pokreta Ravnopravnost (valjda prve samoorganizovane radničke partije u Srbiji), pa dobijali izbore, gubili, gurali dalje... Gde su bili, šta su radili Dačić i Vučić svo to vreme? RTV Vojvodina se nedavno, u emisiji „Radar“, sat vremena bavila Vladinom borbom protiv korupcije – u delu o Miškoviću, Del Realu i C marketu rečju nije pomenut Vericin rad po ovim pitanjima, a deo o Jugoremediji je retko viđena smeša novinarske zlovolje i manipulacije, gde su Zdravko i njegovi saradnici predstavljeni čas kao lopovi, čas kao idioti. Da li je cilj uništavanja Jugoremedije da se uništi i poslednji dokaz da je ovde bilo ičega pre nego što su se aparatusa dohvatili dobri momci da pohapse loše? Verice Barać više nema da posvedoči, još da sahrane Jugoremediju i spakuju Deurića iza brave.