Beton br.66
Utorak 10. mart 2009.
Piše: Zoran Janić

Jaspersovo pitanje krivice pola veka kasnije

UČITELJI I UČENICI

Obraćajući se polaznicima tečaja na Hajdelberškom univerzitetu tokom zimskog semestra 1945-46. - prvom nakon svršetka rata i skoro punu deceniju od kako je odatle udaljen kao predavač, uz zabranu objavljivanja radova - Karl Jaspers će otpočeti seriju predavanja koristeći se u svom izlaganju inkluzivnim mi: „Mi u Nemačkoj moramo duhovno prići jedni drugima. Mi još uvek nemamo zajedničko tle...“ No ovo mi, ovaj retorički pluralis majestatis kojeg će se držati tokom čitavog semestra, imalo je za adresata krajnje heterogenu publiku: u klupama su sedeli vojnici upravo pristigli sa fronta, rekonvalescenti i ranjenici, bivše medicinske sestre, očajni i izgubljeni mladići i devojke sa članskim kartama Nacionalsocijalističke stranke - ukratko, mladost i nada poraženog Trećeg Rajha.
U privatnoj prepisci sa Jaspersom iz tih dana, u pismu datiranom 1949, Martin Hajdeger će takođe pribeći tom prvom licu plurala. Govoreći o posledicama nacionalsocijalizma po njihov društveni angažman, reći će u konfesionalnom tonu: „Naši će životi zauvek biti obeleženi stalnim preispitivanjem onoga što nam se desilo“. No i tom retoričkom mi, u okviru ovog priznanja, nije nedostajalo heterogenosti: Hajdeger se prihvatio profesure pod nacističkom vlašću, dok Jaspers nije, sa svim posledicama koje će iz toga proizići.
Ono što su obojica ispustili u svojim filozofskim sistemima - Hajdeger potpuno, Jaspers velikim delom - bilo je tematizovanje krucijalne činjenice XX veka: ostvarenje holokausta i postojanje konc-logora - nove, čudovišne tehnologije ljudskog uništenja bez presedana u čitavoj istoriji. To će, međutim, biti polazišna tačka i centralno mesto Porekla totalitarizma (1951) Hane Arent. Potpuni preokret u pogledu mesta i uloge filozofije kod Arentove dogodiće se 1943, kada je saznala za Aušvic. Njena reakcija bila je: „Tako nešto nije se smelo dogoditi!“ - ne u moralnom, nego u ontološkom smislu - i iz toga je izvukla sve konsekvence, u prvom redu o nedostacima refleksivnog pristupa svetu. Shodno prvobitnoj zamisli, naslov njenog Porekla totalitarizma trebalo je da glasi Elementi stida: Antisemitizam, imperijalizam i rasizam. Za razliku od svojih učitelja i mentora (Hajdeger joj je bio predavač, a doktorsku disertaciju odbranila je kod Jaspersa), njeno osnovno pitanje glasilo je: kako su moguće gasne komore i logori totalitarističkih sistema u XX veku? Odgovor do kojeg je došla potpuno se razlikuje od odgovora njezinih učitelja: u osnovi rušenja modernog sveta leži radikalno zlo, a u srži tog zla, do neslućenih granica zloćudno nabujali antisemitizam koji, uz totalitarizam kao sasvim novi istorijski fenomen, formaciju dotle nepoznatu i potpuno različitu od ranije već viđenih oblika tiranije i despotije, za krajnji ishod ima holokaust - i, sledstveno tome, poništavanje svih kulturnih, moralnih i civilizacijskih vrednosti.

 

KRVNICI I POSMATRAČI

Već u naslovu sadržan je i osnovni metodološki nedostatak Jaspersove knjige - tematizovanje i preispitavanje krivice umesto odgovornosti. Ogromno je polje razlike između pojmova krivice i odgovornosti; neko ne mora nužno biti kriv za nešto što se dogodilo, ali može biti za to odgovoran ili suodgovoran; krivac kome je dokazana krivica uvek je i odgovoran za ono što mu se stavlja na teret. Naravno da će odgovor na optužbu biti: „Ne, ja nisam kriv - kriv je Hitler!“ „Dogodilo se nešto jače od svakog pojedinca i njegovih snaga, nešto poput zemljotresa ili cunamija - mogu li ljudi biti krivi za elementarnu nesreću?“ „Ne, nisam ja kriv, krivi su oni koji su o tome odlučivali“. Da ne pominjemo onu posebnu psihološku crtu (što se nebrojeno puta dosad iskazala kroz istoriju) da krivicu za zločine na sebe uvek preuzimaju oni moralno najobzirniji i najosetljiviji, oni koji zapravo ni najmanje ne snose odgovornost, dok krvnici po pravilu pokazuju ledenu ravnodušnost i osvedočenu moralnu idiotiju. Kao što je svaka nacija deo svetske porodice naroda i snosi posledice u okviru međunarodnog poretka stvari, tako isto svaki pripadnik date nacije ima odgovornost za postupke vlasti koju je izabrao. Po Muzilovim rečima, Nemci su kao narod oduvek pokazivali „sklonost da unose red bilo u raj ili pakao“, odabravši ovog puta da to ipak bude pakao na zemlji, i u tome su tako temeljno uspeli da to nikoga više nije izuzimalo od krivice i odgovornosti. Međutim, Jaspers je svojom knjigom udelio oprost ne samo pasivnim posmatračima, onim indolentnim i indiferentnim građanima Nemačke što su za vreme nacizma samo „gledali svoja posla“, nego čak i aktivnim saučesnicima, hiljadama onih bez kojih mašinerija smrti ne bi mogla da funkcioniše, time što je prebacio odgovornost naviše, ka vrhu režima; ne nemački građanin i ne nemačka nacija, dakle, već najuži ešalon oko Hitlera i Hitler sam.
Izvodeći podelu krivice na četiri podvrste, gde pored krivične odgovornosti postoji još i politička, moralna i metafizička krivica, Jaspers ne daje bliže određenje u čemu bi se uopšte sastojala ta krivica Nemaca. Stiče se utisak da je reč o nekakvoj neobjašnjivoj krivnji koja je, kao usud, zadesila čitav narod: „Leta 1945, kada su u svim gradovima i selima okačeni plakati sa slikama i izveštajima iz Belzena i sa ključnom rečenicom ‘To je vaša krivica!’, ovladao je nemir savesti, užas je obuzeo mnoge koji zaista nisu znali, i u nama se nešto pobunilo: ko me to ovde optužuje? Bez potpisa, bez nadleštva, plakat kao da se stvorio niotkuda. Potpuno je ljudski da optuženi, bilo pravedno bilo nepravedno okrivljen, pokuša da se brani“.
Šta je bilo na tim slikama? Čitaocima van Nemačke to bi zauvek ostalo tajna, ukoliko bi se oslonili samo na ovu brošuru. „Užas je obuzeo mnoge koji zaista nisu znali“ - šta je to što mnogi nisu znali, i na šta to ovde aludira Jaspers? Ogromna, zjapeća rupa u diskursu knjige, kao i kasnije u pamćenju samih njenih čitalaca. Zapravo, ne - ovde već imamo aktivni princip saučesništva, svojevrsnog prećutnog dogovora da se o transgresiji u zlo nipošto ne govori. Na delu je početak zavere tišine, ono o čemu će se docnije ispovedati savremeni nemački pisac Zebald (W.G. Sebald), prisećajući se svog detinjstva: „Potičem iz radničke porodice... To je upravo onaj socijalni sloj gde je tzv. ‘zavera tišine’ bila najprisutnija. Sve dok nisam napunio šesnaestu ili sedamnaestu, jedva da sam i reč čuo o istorijskim događajima pre 1945. Tek u našoj sedamnaestoj godini bio nam je po prvi put pušten dokumentarni film o otvaranju logora u Belzenu. Stajalo je to tu, pred nama, i morali smo nekako svojim umom s tim da se izborimo... Proći će godine i godine dok nisam shvatio šta se zapravo desilo.“

Među jezom i međ snom

LOGORAŠI I ČUVARI

Filozofska svest je po svojoj prirodi spekulativna, opšta i totalizujuća, no kod Jaspersa imamo posla sa ostacima totalitarne svesti, upravo one koja je poništila pojedinca, utopila ga u masu i ubacila u mašineriju zločina. Da bi povratio autonomiju pojedincu, kome je oduzeta svaka mogućnost samostalnog odlučivanja, on idealistički hipostazira biće nemačkog naroda u neku vrstu bezvremenog entiteta i pledira za međusobni dijalog svih sa svima, žrtava sa vinovnicima, preživelih logoraša sa čuvarima, saučesnika i posmatrača sa onima koji su pružili otpor ili emigrirali iz zemlje, nacista sa nenacistima, kako bi se spojile dve raspolućene pole nemačkog narodnog bića, „da pronađemo put jedni k drugima“, „da razmišljamo u kontekstu“ - to je rešenje koje nudi. Da bi pitanje krivice, kako individualne tako i kolektivne, bilo uistinu pravedno rešeno, ono mora biti izvršeno sa stanovišta neke nepristrasne instance. Budući da to nije sud zemalja pobednica u ratu, ni naknadni rad savesti građana, onda preostaje jedino dijalog između članova date ljudske zajednice - i Boga.
No, u toj jednačini nedostaju žrtve. Totalitaristički refleks u Jaspersovom Pitanju krivice najjasnije se na tome pokazuje, na nečuveno skromnom mestu koje je u okviru ovog pamfleta dato pravim, uistinu najvećim žrtvama nacizma, Jevrejima, kao i poprištu gde je sprovedeno njihovo plansko uništenje, konc-logorima. Ova knjižica u potpunosti odslikava narativ nemačkog društva iz tridesetih i četrdesetih, gde problem Jevreja zauzima periferno mesto u percepciji običnih građana. Upravo zahvaljujući činjenici što su bili na samoj granici vidnog polja, nestanak tolikih hiljada proći će gotovo nezapaženo. Jaspersovo „razmišljanje u kontekstu“ je krajnje selektivno i plod je odbrambenog mehanizma, prvi korak ka negaciji krivice i kolektivnom zaboravu, reinterpretaciji istorije.
Odveć oprezni terapeut, Jaspers se pribojava rizika da nad nemačkom nacijom bude primenjen hirurški rez ili intenzivna terapija, već predlaže svojevrsnu homeopatiju, dugotrajno lečenje pomoću malih doza onoga što je i izazvalo bolest. Šta izabrati, tišinu ili istinu? Odgovor se u neku ruku već nazire u ovoj knjižici, samim načinom kako Jaspers tretira postojanje logora i zaključak koji iz toga izvodi: „Sve do 1939. godine koncentracioni logori bili su striktno unutrašnjenemačka stvar, a i kasnije su velikim delom bili popunjavani Nemcima. Politička hapšenja svakog meseca 1944. godine premašivala su brojku od četiri hiljade. Činjenica da je koncentracionih logora bilo sve do kraja svedoči o postojanju opozicije u zemlji“.
Dakle, iz činjenice postojanja logora Jaspers izvodi potvrdu postojanja opozicije, a sasvim u drugom planu ostavlja holokaust. U naknadno dopisanom pogovoru iz 1962. autor se unekoliko ograđuje od onoga što je ranije napisao i kaže kako „ni on nije bio upoznat s isplaniranošću i razmerama zločina“, da bi, međutim, odmah zatim dodao: „Smatram da su izlaganja iznesena u ovom spisu i danas važeća - uz jedan bitan izuzetak: u odlučujućem pogledu pogrešno sam shvatio Nirnberške procese koji su tada otpočeli“.
Ne treba sumnjati u Jaspersove dobre namere pri pisanju ove knjige. Nacionalni idealist, Jaspers je smatrao svojom dužnošću da pazi na „nemačko biće“, „dušu nemačkog naroda“, što bi se manje idealističkim rečnikom jednostavno moglo prevesti kao nemačka kultura i tradicija.
Međutim, ne treba izgubiti iz vida činjenicu kako je upravo to „nemačko biće“ navelo nemačke Jevreje da ne pruže otpor holokaustu, da ostanu neshvatljvo pasivni u godinama uspona nacizma. Po rečima istoričara Dominika Lakapre (Dominick LaCapra) „nemački Jevreji nisu verovali da bi im iko mogao poreći njihovu nemačku kulturu, to njihovo suštinsko nemačko svojstvo“ i zato nisu ni pokušali da pruže otpor. Kao primer i potvrdu te teze, Lakapra navodi nedavno pronađene dnevnike izvesnog Viktora Klemperera, Jevrejina koji je preživeo rat i koji je oduvek sebe smatrao ne samo uzornim Nemcem nego i više od toga, verovao je čak u nemačku rasnu superiornost, dok u isto vreme nacistima uopšte nije priznavao da su Nemci. On je dakle sebe, kao Jevrejin, smatrao Nemcem, štaviše Übermenschom, proglasivši naciste nenemcima, uljezima i izrodima. Posledica kulturne asimilacije za mnoge nemačke Jevreje bila je fizičko uništenje.

 

ONTOLOGIJA SUZAMA NE VERUJE

Od velikog značaja, kad je reč o tematizovanju iskustva holokausta, jesu glas i pozicija narativnog ja koje o tome daje svedočanstvo. Iskustvo postmoderne zapravo je iskustvo sveta posle holokausta, gde sveukupno razmišljanje stoji u znaku anihilacije, kako anihilacije ljudske supstance tako i smisla. Svest o holokaustu je ona izdužena senka (u svetu bez podneva), koja će ubuduće padati na sve, onaj poslednji talog koji se krije u svakom umetničkom delu ili ljudskoj akciji. Crna masa katastrofe koja se desila i dalje je prisutna tu među nama, privlačeći sve ka svom centru, a ljudsko mišljenje i delovanje opiru se tom uticaju, toj konvergenciji koja sve destabilizuje.
U Jaspersovom diskursu, vidimo, nema znakova tog destabilizujućeg mišljenja; njegova filozofska misao je iz iskustva II svetskog rata izišla manje-više neizmenjena. Možda se tu krije odgovor na ono pitanje koje ga je godinama mučilo - kako je bilo mogućno da Hajdegerova i njegova filozofija egzistencije tako fatalno zakažu kad je u pitanju nailazak nacizma?
Glas koji govori kroz Pitanje krivice nije neutralni glas u umerenom registru, već unekoliko povišeni glas koji se, obrazlažući, direktno obraća sagovornicima, glas apela i pouke. Taj glas narativa nije zasnovan na ja, nego na inkluzivnom mi; to je glas preživelih (ali ne i preživelih iz logora!), glas podeljenog nemačkog naroda što je ispao iz istorije, i Jaspers govori sad ne više toliko kao „čuvar bitka“, koliko kao pastir „nemačke duše i bića“ koji hoće da sastavi predvojeno i ponovno izvede naciju na pravi put, obraćajući se pri tom ne samo sunarodnicima, već gotovo u istoj meri, ako ne i više, i savezničkim pobedničkim snagama. „Knjiga je težila i da potpomogne stvaranje mogućnosti za uspostavljanje novih veza između pobeđenih i pobednika, kao ljudi s ljudima“, kaže se u pogovoru. Pri tom se potiskivanje žrtava iz kolektivnog sećanja opravdave brigom za sudbinu nacije i dobrobit budućih pokolenja. Ta unifikacija nacije o kojoj sanja Jaspers biće zbilja postignuta, ali kroz negativnu identifikaciju, dugogodišnjim svesrdnim poricanjam prošlosti.
„Dečak koji sneva i ne zna šta radi“ - slika kojom se Jaspers poslužio da opiše Hajdegera, transponovana je sada na ceo nemački narod - sve bejaše samo košmar, nezdrava tlapnja i regresija u neko somnambulno stanje neodgovornosti.

Ratnici podzemlja sprovode zlog volšebnika / Foto: FoNet

JASPERS MEĐU SRBIMA

Put Nemačke kroz najnoviju istoriju dobro je poznat: od svesti o potpunom porazu u ratu, snažnog prisustva savezničkih snaga u Zapadnoj Nemačkoj i donošenja Grundgesetz-a, novog ustava, preko konsenzusa o tišini, poricanja odgovornosti, reinterpretacije istorije i viktimizacije Nemaca, njihove naknadne samostilizacije u poželjnu posturu žrtve, preko ekonomskog buma do terorističkih organizacija 60-tih, sve do stasavanja novih generacija koje najzad počinju da preispituju prošlost i da traže odgovor na pitanje ko je zaista bio kriv - ali ih traže od svojih očeva i dedova - do današnje, ponovno ujedinjene Nemačke, koja predvodi Evropu - proteže se veliki luk, gde se Jaspersovom Pitanju krivice ne može poreći pravo na nesumnjivo važno mesto u tom procesu istorijskog samootrežnjenja, ali danas i ovde, u našim uslovima - ne, to nije dovoljno čak ni za početak nacionalne debate. Ima knjiga kojima je jednostavno istekao rok trajanja. Nemačke železnice su posle rata uputile javno izvinjenje Jevrejima zbog toga što su njihovi vozovi i kompozicije bili korišćeni za transport u konc-logore. Šta da radimo mi u Srbiji, pola veka kasnije, gde do nikakvog izvinjenja još nije došlo, utoliko pre ukoliko znamo da su autobusi kojima su srebrenički Bošnjaci prebacivani do mesta egzekucije, svi odreda bili odavde - putnički autobusi „Strele“ iz Valjeva, užičke „Rakete“, „Sedmog jula“ iz Šapca i drugih prevoznika - koji su u kolonama pristigli iz Srbije? Sa čime se to suočava Jaspersov čitalac kad primeti nekakvu sablasnu auru oko tih vozila, mračni splin što izbija iz njih kao oruđa zločina? Koga da pozove na odgovornost, u koju vrstu krivice to da svrsta? Ukoliko je ikad bio primoran da uđe u neki od tih autobusa, ko je odgovoran za onaj grč što bi ga dograbio hladnim prstima iznutra uvek kad bi morao da zauzme jedno od sedišta?
Pitanje koje se za nas povodom Jaspersove knjige samo od sebe postavlja glasi: kako bi danas i ovde, u neobično oštrom svetlu tragično sličnih prilika između predratne Nemačke i Srbije devedesetih, uopšte mogli vrednovati Jaspersovo Pitanje krivice? U kojoj meri bi nam ova knjižica bila od pomoći u procesu nacionalnog samoosvešćenja i tako nužno potrebnog suočavanja s prošlošću i nacionalizmom? Svaki vid organskog ili integralnog nacionalizma, uključujući i srpski nacionalizam, po definiciji je oblik rasizma, pošto najdublje nade polaže na preporod i uskrsnuće sopstvene nacije, ili svoje posebne etničke grupe, i intransigentno je etnocentričan, težeći uvek da u drugim nacijama ili etničkim grupama vidi neprijatelje ovog procesa ili svoje neprijatelje. Dvostruko osvetljena, iskustvom prošlosti ali i sadašnjosti, dakle dvostruko testirana najtežim ispitom stvarnosti, konkretnim zlom, gde su mnogi bili prisiljeni da iskuse njezinu tematiku takoreći biološki, na svojoj koži, odgovor je, bojim se, poražavajući, i to u dva smera: ni onda kao ni danas ta knjižica-pamflet nema nikakvu drugu svrhu do da zaobiđe pitanje odgovornosti i naciju pripremi za onaj put kojim se u prošlosti najčešće išlo: putem zaborava i konsenzusa o tišini. Umesto zaključka, mogao bih možda da navedem naslov koji sam u prvi mah hteo da stavim iznad teksta, ali koji mi se bio učinio pretencioznim: „Jaspersovo Pitanje krivice - knjiga koja nije moralo da bude prevedena“.

Mikser arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.