Beton br.61
Utorak 23. decembar 2008.
Piše: Saša Ilić

Između crkve i Srebrenice

Enciklopedija srpskog naroda ili Mali Laljuš

MIRNI DANI U MANASTIRU

Epoha enciklopedizma davno je protutnjala Evropom, pokreti vezani za konstituisanje nacija predstavljaju deo povesti, rečnici evropskih jezika odavno su napisani, istorije nacionalnih književnosti predstavljaju predmet ozbiljne kritike i dekonstrukcije. Reklo bi se da je sve već završeno i da je moderni svet uplovio u epohu sveopšteg prevođenja i digitalne distribucije znanja. U Srbiji, međutim, neki trendovi ne jenjavaju. To pokazuje i pojava Enciklopedije srpskog naroda, u izdanju Zavoda za udžbenike,
čiji je glavni urednik dr Radoš Ljušić, dojučerašnji direktor Zavoda. Ova voluminozna knjiga okupila je 292 autora, koji su obradili 7836 pojmova koji su pre svega, kako kaže dr Ljušić, „u vezi sa srpskim narodom, njegovom teritorijom i kulturom“. Na kraju svog kratkog predgovora, hvali se dr Ljušić kako je ESN u stvari „priozvod našeg opredeljenja, mogućnosti i brige o sopstvenoj naciji i građanima Srbije“. Takođe, najveću zahvalnost upućuje „šumadijskom episkopu gospodinu Jovanu i sestrinstvu manastira Divostina, koji su nam omogućili da u dvodnevnom miru dovršimo azbučnik“. U potpisu stoji da je urednik ovo slovo napisao na Dan presvete Bogorodice. Očigledno je da pominjanje episkopa, manastira i praznika u ovom kontekstu ima značenje koje nadilazi puku brigu o stilu. Radi se o signalu koji sugeriše da se radi o najvažnijem državnom poslu, i to u ljušićevskom smislu shvatanja države i državnih poslova. Oni su tu da bi potkrepili koncept nesekularne države, istorije i kulture na čemu se uglavnom i zasnivao projekat ESN.

 

ENCIKLOPEDIJA JUGOSLAVIJE KAO TAMNICA NARODA

Ideja za izradu Srpske enciklopedije nije tako stara i uglavnom se vezuje za period raspada Jugoslavije, tj. vreme krize i raspada njenih institucija, kao i buđenja nacionalizma, tj. za osamdesete godine prošlog veka. U sveopštem napadu na jugoslovenske institucije i simbole, ni Enciklopedija Jugoslavije - koju je objavljivao Jugoslavenski leksikografski zavod - nije ostala netaknuta. Naprotiv. Memorandumsko jezgro SANU je artikulisalo snažan napad na Enciklopediju Jugoslavije. Po akademiku Nikši Stipčeviću, Jugoslavenski leksikografski zavod u Zagrebu je sa Miroslavom Krležom na čelu vodio „jednu izrazito nacionalnu, često i nacionalističku hrvatsku politiku“. Zbog toga je SANU nakon aproprijacije VANU otpočela pripremne radove na izradi Srpske enciklopedije. Najvažniji akteri bili su akademci Radovan Samardžić, Dejan Medaković i Čedomir Popov, koji je govorio kako se „srpski narod ne može zadovoljiti svojim mestom u ovakvoj enciklopediji“. Ovde se radilo zapravo o preslikavanju političkog diskursa, tako da se teritorijalni politički sindrom preneo i na kulturu, u ovom slučaju na enciklopediju. Jedan deo srpske elite je u to vreme bio inficiran virusom crtanja karata kao i brojenjem redaka u odrednicama Enciklopedije Jugoslavije. Pri tom se ustanovilo da je broj redova, odnosno teritorijalna zastupljenost „srpskih“ odrednica, daleko zaostajao za „hrvatskim“ što je samo potvrdilo da je „azbučni rat“ neizbežan, kako bi to rekao istoričar Milorad Ekmečić. Budući da je bilo nemoguće izvršiti otcepljenje nacionalnih teritorija iz same Enciklopedije Jugoslavije, akademici su odlučili da se ipak late posla. Tako je 1991. Vladi Srbije upućena inicijativa za izradu Srpske enciklopedije. Tadašnja ministarka za nauku Divna Trajković se prilično zauzela oko nacrta zakona, ali ratovi i potonje sankcije, zaustavili su ovu „borbu za nacionalnu enciklopediju“. Uz neznatne pomake tokom devedesetih, prva Vlada koja je imala sluha za ovu inicijativu bila je Vlada Vojislava Koštunice. Uz posredovanje ministra Aleksandra Popovića, donet je poseban Zakon o Srpskoj enciklopediji („Službeni glasnik RS“, broj 110/2005), kojim su precizirani nosioci projekta: SANU, Matica srpska i Zavod za udžbenike. Tako su visoki funkcioneri partije Vojislava Koštunice, u opštem otporu prema stvarnosti i nemiloj prošlosti, preuzeli rukovođenje glavnim poslom kojim jedna kultura radi na svom nacionalnom pamćenju - izradom enciklopedije.

 

KAPITAL I NACIJA

Prvo logično pitanje koje se nameće pri susretu sa ovakvom enciklopedijom tiče se svakako kulturalnog pamćenja i reprezentacije prošlosti. Dr Ljušić je jednom prilikom objasnio generalnu strukturu ESN: kao što se moglo očekivati, istoriji je pripalo najviše prostora - 25 odsto, nauci - 12, književnosti - 10, religiji - 2,5, dok su sve ostale discipline zastupljene sa po 2 odsto (i manje). Ono što odmah pada u oči, a što je bilo neuobičajeno za socijalističke enciklopedije, predstavlja dominacija odrednica o bankama i ostalim finansijskim institucijama. Moglo bi se reći da ESN daje tako iscrpne podatke o bankama kao da se radi o reklami za oktobarsku nedelju štednje. Prva odrednica u ESN je beleška o A banci, tj. ALCO banci. Sve banke koje su trenutno prisutne na srpskom tržištu uredno su obrađene, predočen je kapital kojim raspolažu, broj filijala, kao i broj zaposlenih u njima. Nije zanemarljiv ni broj odrednica koji je posvećen tzv. poslovnim ljudima. Tako nas ESN obaveštava o Aleksandru Mandiću, našem čoveku, vlasniku „Mandic LTD“ internet servisa u Brazilu. Nešto skromniju belešku, namerno ili ne - izmenjenog imena (Milorad), dobio je i vlasnik Delta holdinga - Miroslav Mišković, dok je njegova kompanije počašćena posebnom odrednicom, u kojoj se naravno ne pominje ni vlasnik niti ukupni kapital kojim raspolaže. Tu se spisak biznismena i privrednika ne prekida. On je tesno povezan sa „narodom, teritorijom i kulturom“ i predstavlja jedan od strukturalnih stožera ESN. Druga vertikala na kojoj počiva ova knjiga je etnocentrična i revizionistička istoriografija. Udarni autorski trojac koji je obradio zaista veliki broj jedinica - pored samog dr Ljušića, koji se „obračunavao“ sa ličnostima posebnog formata (npr. Ivan Đurić je dobio kraću odrednicu od Dobrice Erića) - ponikao je iz ravnogorske vojne doktrine. To su hagiografi generala Mihailovića, istoričari dr Kosta Nikolić i dr Bojan Dimitrijević, kao i ekspert za istoriju vojske i ratne doktrine - dr Mile Bjelajac. Jasno je već da je Draža Mihailović „obrađen“ kao tragički junak II svetskog rata. Sličan topos je prisutan i u odrednici o generalu Nediću. U skladu sa tim, autor Ravnogorske čitanke je istoimenom pokretu dao prednost u odnosu na NOP koji je bio ideološki promašaj, dok se kod Ravnogorskog pokreta radilo o samonikloj organizaciji koja je nastojala da stvori novu državu „na pozitivnim narodnim osobinama, s pročišćenim moralnim i političkim pojmovima“. Kako su se, međutim, pojmovi moralno i politički čistili na terenu, ESN nas ne izveštava, već nas ostavlja da svoje znanje dopunimo nekim pomoćnim izvorom. Ovaj disbalans je sasvim u skladu sa revizijom koju je svojski vršila Vlada Vojislava Koštunice, a koju je dr Ljušić ugradio u temelje ESN, trasirajući zauvek enciklopedijsku diseminaciju znanja u skladu sa ideologijom Ravnogorskog pokreta.

EU ILI SMRT! (Fotomontaže u broju: Joe 6Pack)

RUDNA BOGATSTVA: TOPOGRAFIJA RATNIH ZLOČINA

Da bi se utvrdilo kako je u samoj ESN teklo moralno i političko čišćenje pojmova, najbolje je ispitati enciklopedijsku reprezentaciju nedavne prošlosti, tj. ratova vođenih tokom devedesetih. O čišćenju, odnosno cenzuri ratne prošlosti i počinjenih zločina, veoma dobro je pisala kritičarka Nataša Kovačević, koja je tim povodom na blogu objavila tekst pod naslovom „Cenzurisana etika“ (www.zokster.net/drupal/node/282). Ovaj tekst predstavlja dragoceni sažetak njenog tridesetogodišnjeg književnog iskustva u Srbiji. U navedenom tekstu je izložila dva slučaja uredničke (auto)cenzure u svom matičnom časopisu Povelja; jedan u Titovo vreme, a drugi u Koštuničino. Nekada je iz njenog teksta bila izbrisana reč „crkva“, dok je sada sporna reč postala „Srebrenica“. Naime, urednik Goran Petrović, inače njen bivši učenik, objasnio joj je da „Srebrenica mora da se briše!“ Takođe joj je, tokom neprijatne polemike, obrazložio da ona „ne zna istinu, da je to velika manipulacija i sl.“ „Bio je kategoričan“, seća se Kovačević, „Ili - ili. I ja sam popustila!“ Ovaj zakasneli čin preispitivanja kritičarke Kovačević predstavlja izuzetak u našoj kulturi, koja je nakon 1995. počela da se oblikuje oko društvenog konsenzusa o potiskivanju prošlosti i reaktiviranju sećanja od pre počinjenog genocida u Srebrenici. Takav kompleks je moguće uočiti u gotovo svim odrednicama koje se tiču topografije ratnih zločina u ESN. Toponim Srebrenica je svakako najeklatantniji primer. ESN beleži geografski položaj mesta, površinu, nadmorsku visinu, istorijski osvrt na razvoj rudarstva, kao i rezultate popisa stanovništva iz 1991. i 1996. na osnovu čega se zaključuje sledeće: „Tokom ratnih događaja 1992-1995. došlo je do velikog pomeranja stanovništva“. Navodi se i da danas tamo živi većinsko srpsko stanovništvo koje je „raseljeno iz pojedinih delova BiH u kojima danas živi pretežno muslimansko stanovništvo“. U zaključku se iznosi podatak da Srebrenica ima rudnik boksita čija se rezerve procenjuju na oko 5,5 miliona tona (str. 1056). Sintagma „veliko pomeranja stanovništva“ ovde funkcioniše kao pesnički trop, kojim se potisnuti nemili događaj transformiše u sliku demografske imaginacije. Takođe, evociranjem sećanja na progon srpskog stanovništva iz drugih delova Bosne trebalo je da se normalizuje novo zatečeno stanje. Autorka beleške je Dragica Gatarić, specijalistkinja za antropogeografiju i autorka Zavodovih udžbenika iz geografije. Tako je u odrednici o Srebrenici došlo do deteritorijalizacije zločina, odnosno do njegovog neposrednog opravdanja isticanjem velikog materijalnog bogatstva samog toponima, kako je to ranije objašnjavao dr Aleksa Buha, opravdavajući srpske ratne akcije odbranom rudnih bogatstava u Bosni. Svakako treba pomenuti još jedan umetnički postupak koji je primenjen na istoj stranici ESN - reč je o montaži; naime, u paralelnom stupcu, odmah pored odrednice o Srebrenici, stoji enciklopedijska beleška o srbofobiji, koja po dužini i značaju prevazilazi susednu.
Vezu topografije ratnih zločina i faktografije o rudnim bogatstvima moguće je naći i u odrednici Omarska. Strukturalno je identična sa beleškom o Srebrenici, ali nešto kraća i bez ijednog pomena zloglasnog logora. Umesto beleške o logoru, u zaključku stoji da „su u okolini naselja utvrđena bogata nalazišta uglja i gvožđa“. (786) Autorka je D. G. U isti rang odrednica spada i Mačkatica (rudnik molibdena i pirita) za koju je Fond za humanitrano pravo utvrdio da je bila mesto spaljivanja albanskih leševa u maju 1999.
Keraterm nije uspeo da se kandiduje za ESN, kao ni Ripač, mesto logora u Bosni.

 

AKADEMCI I POLITIČARI

Slobodan Gavrilović i urednički bord Službenog glasnika mogu samo da zavide dr Radošu Ljušiću, koji je za razliku od njih uspeo da sprovede u delo ono što oni mogu jedino da sanjaju. Umesto za romansirane biografije „moralnih vertikala Srbije“, dr Ljušić se opredelio za princip, pet minuta večnosti za (skoro) svakoga. Kao u nekoj Platonovoj državi, kod dr Ljušića je najpovlašćeniji sloj ljudi onaj koji dolazi sa univerzitata i iz partija. Većina doktora nauka u Srbiji dobila je svoju povESNu teritoriju u ESN. Isto tako, i većina političara. Tu je, naravno, i beleška o Zoranu Đinđiću (odmah pored Đilasa i Đoga). Istoričar Bojan Dimitrijević daje kroki objašnjenje Đinđićevog političkog života i rada: „Premijer Vlade od 25.01.2001. do atentata, koji se zbio 12.03.2003. u dvorištu zgrade Vlade Srbije“. Iz ovoga sledi da se taj događaj naprosto zbio, slučajno, na tom mestu, tog dana, čime je rad premijera, normalno, okončan. Ovom rečenicom potisnut je iz pamćenja čitav dramatični kontekst političkih zbivanja i zločina u dvorištu Vlade. Kriminogene strukture su tim atentatom uspostavile kontinuitet srpskog nacionalističkog programa, omogućivši na kraju krajeva i nastanak ovakve ESN.

 

TRADIRANJE LUDOSTI

Nakon izlaska iz štampe, ESN je privukla značajnu pažnju javnosti. Za kritičara Vasu Pavkovića bio je to izdavački poduhvat godine, koji je žiri, nažalost, prevideo. Ali nepravda je nekako ispravljena nagradom „Presad mudrosti“ koju je ESN dobila na niškom sajmu knjiga.
Naposletku, možda je Vojislav Koštunica izgubio na izborima, ali njegovi nacionalni projekti nisu. Oni imaju dugoročno dejstvo i to je valjda svakome, ko se imalo bavio kulturom i naukom, jasno. Oblikovanje i proizvodnja udžbenika, kao i encikliopedija, predstavljaju poslove koji se ne mogu lako osporiti. Pri tom ne mislim na kritiku koja će se kod nas vrlo lako artikulisati (kao i ovaj tekst, uostalom). Pravo osporavanje bi nastalo kada bi se prekinuo kontinuitet nacionalističkog kulturno-političkog programa koji je u Srbiji još uvek na snazi. Da se taj prekid nije dogodio u Zavodu, svedoči nam topla prijateljska smena kadrova (iz UO na mesto direktora), dok je sâm dr Ljušić, pri svom dolasku, najpre čistio teren žandarmerijski.

Mikser arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.