Beton br.124
Utorak 19. jun 2012.
Piše: Dragoljub Stanković

Iz zanosa do kritike

O pesništvu Ibrahima Hadžića

Od svoje prve knjige poezije Harfa vasiona iz 1970. godine, do knjige lirskih zapisa iz prirode Posmatrač iz 2009. godine, pesnik Ibrahim Hadžić peva i piše o istim temama koje ga zaokupljaju, opsedaju, eto, skoro već pola veka, pokazujući na delu kako to izgleda predano obrađivati svoj pesnički vrt.
Širinu Hadžićevog poetskog zahvata kao i samosvesti lirskoga ja vidimo već u njegovoj prvoj knjizi u pesmi „Zvijezde, ljudi“. Samotnost koju tu nalazimo motiv je koji se provlači ovim pesničkim delom. Reč je o problematizaciji samoće u prirodi i kosmosu i u odnosu sa drugim ljudima. To što lirsko ja ostaje sâmo na kraju samo pojačava utisak lične i zajedničke individuacije, fatalnosti, svojevrsnog omamljujućeg sagorevanja. Samoća i smrt kod Hadžića nisu izvori frustracije, naprotiv, to su izrazi individuacije i zrenja. Isto čitamo i u nenaslovljenoj pesmi iz knjige Nepročitane i nove pesme („Gle, i poslednji list otkačio se sa grane“). Nonkonformizam, nepristajanje da se bude u gomili koja obično u istoriji čini ili trpi zlo, pominjanje reči Danila Kiša o svemu tome, jasno nam govore kako i koliko izdvojenog sebe želi da vidi poetski glas i zašto. I opet imamo jedan koloritan detalj koji govori o karakteristici, razlici u bitnom. To je crveno oko lista koji pada, odnosno poetska senzibilisanost za zlo.
U maestralnoj pesmi „Isti život“ kojom počinje knjiga Vreli tragovi vidimo da autor zavičaj doživljava kao oslobađajući faktor u sećanju, ne kao nešto što sužava vidike i u neprijateljstvu je sa modernim. Naprotiv, zavičaj daje punoću i svojoj suprotnosti, gradskom životu pesnika. Samoposmatranje je jedna od konstanti Hadžićevog pevanja, njegovog stalnog samopreispitivanja na svim planovima. Hadžić piše celim telom, kao što je pisao Rastko Petrović. Njemu je važnija ekstaza nego poezija, poezija je ovde proizvod duhovno-telesne avanture. Zato se kao jedna od važnijih pesama dosadašnjeg Hadžićevog opusa čini pesma „Leto, dan cikorija“ (Pesme i). U ovoj pesmi se ukrštaju mnogi bitni pesnikovi motivi, uključujući i čitanje poezije, imena bliskih autora, igranje rečima, introspekcija, svakodnevna, obična komunikacija u šetnji, pri čemu pronađeni paralelizmi svemu daju organsku celinu. Ova pesma je snimak ispunjenog života, pobožno slavljenje prirode, pesnikov blagoslov, zanos, duga epifanija (Ovaj dan je isti kao drugi/ ali on traje vekovima) u kojoj Misao je kao skrama. Krhka misao ne može da izrazi i shvati život u svim njegovim aspektima, zato je tu poezija. U prirodi rodnog kraja, u njenom vremenu i znacima, kauzalnosti, raznovrsnosti i raskoši, nalazi autor poetski i egzistencijalni odgovor na zlo svoga, ljudskoga veka u kome je prisiljen da živi. To je i velika poenta ovog pesništva. Hadžić uvek pokušava sebe da locira i uvek sebi izmiče. Od pesme „Dah u ogledalu“ (Harfa vasiona) gde samoponištavajući se kaže: To ne dišem ja/ To diše priroda, preko pesme „Ledeni dvojnik“ (Vreli tragovi) gde obrađuje motiv nepojmljivog odraza u ogledalu i preko jedne od pesama koje su prave male studije o identitetu, „Boja okoline“ (Na staklu zapisano), do nenaslovljene pesme iz knjige Nepročitane i nove pesme („Zaturila mi se negde jedna pesma“) gde u duhovitom dopisivanju sa Disom vidimo svu otvorenost misli za sve još nepredviđeno, svojevrsni vitalizam, mladost duha u samoispitivanju.

betonbr124_mixer
Hadžić je i pesnik metropole, gradskih prizora i društvenih odnosa. Pesma „Saveti te-ve reditelja snimatelju“ (Na staklu zapisano) jedna je od Hadžićevih ironičnih, društveno angažovanih pesama u kojoj vidimo kako se u medijima pravi, simulira nacionalno, kako se konstruiše nacionalni maneken i u krajnju ruku, opravdava zločin. Svojom ljudskom, moralnom percepcijom dotakao se ovaj autor i zločina počinjenih u ratovima devedesetih, onih koji još uvek čekaju da budu društveno osvešćeni u svoj svojoj neljudskosti. Jedno takvo poentirano, empatijsko prisustvo nalazimo u pesmi „Zapis na voznoj karti“ (Hora), posvećenoj putnicima voza, žrtvama poznate otmice u Štrpcima. U pesmi „Nepomenik“ (Nepročitane i nove pesme) Hadžić svoje sugrađane, moralno otupele, podseća na onoga koga su svi zaboravili i baš time stavili se u njegovu službu: Šta kažeš na đavola Vukovara,/ Đavola Dubrovnika,/ Đavola Sarajeva,/ Đavola srušenog mostarskog mosta,/ Đavola Štrbaca,/ Đavola Bukovice,/ Đavola Srebrenice,/ Đavola Medačkog džepa,/ Đavola Oluje,/ Đavola Kosova,/ Đavola popaljenih kuća,/ Srušenih bogomolja... Licemerje, podlost i palanački relativizam tzv. heroja građanskog rata opeva Hadžić u istoimenoj pesmi („Heroji građanskog rata“).
Svakodnevica je na najlepši način prisutna u stihovima Ibrahima Hadžića, bilo da je ratna, zloslutna ili sasvim obična. Sav taj životni, svesno-nesvesni milje dat je u jednoj od dužih pesama tog tipa pod naslovom „Iz dnevnika (nedelja)“ (Hora). Uverljivost, ritam, samoironičnost, razbarušenost, sadržajna raznovrsnost u vidu dnevničkih beleški, čine ovu pesmu veoma uspelom. U izrazu Hadžić je diskretan, ne deli lekcije, njegov lirski subjekt čita vesti iz novina devedesetih godina: Jedan inoverac ubio pravoverca na zverski način. Eto teme/ Da se svi inoverci proglase zverima. ... I preleteo preko poslednje čitulje: / Mlad, neobrijan, lep čovek. / „Bio je borac/ Za svetu stvar./ Poginuo je na ratištu/ Boreći se protiv dušmana.“ Ipak, pesnik daje i savete, ali u vidu dobronamerne pouke. Poručuje on prijatelju da današnje novine ne treba čitati na prazan stomak, u pesmi „Poslanica prijatelju“ (Pesme i). Humor kao jedini lek u zlim vremenima upečatljivo je upotrebljen i u pesmi iz 1992. godine „Oglas“ (Pesme i), u kojoj se autor prijavljuje za mesto u konc logoru i prilaže biografiju.
Specifičnost Hadžićevog bavljenja rečima data je u svojevrsnoj antinacionalističkoj himni, u pesmi „I ti Crnogorci“ (Nepročitane i nove pesme). Posle nadahnutog i raskošnog popisa zajedničkih reči naroda koji žive na ovim prostorima ima se utisak da je pesnik pokazao ono što bi pokazalo i naučno istraživanje, a to je da su ljudi ovdašnjih različitih veroispovesti i nacionalnosti toliko povezani da je svaki nacionalizam zaista čista fikcija i laž. Nažalost, ta civilizacijska lekcija još nije savladana, a ova pesma je briljantan način da se to iskaže. U celokupnom opusu može se izdvojiti korpus pesama u kojima autor govori o svom pisanju, o njegovom mogućem smislu kao i o nastanku pesme. Jedan takav briljantan zapis je duhovita pesma iz 1978. godine „Osećam da narod teško diše“ (Vreli tragovi). Ove pesme obiluju humorom, jer je samo tako moguće izbeći poučitelnost i visokoparnost, neizbežnu sujetu stvaraoca. Hadžić demistifikuje čin pisanja i govori o obaveznoj ličnoj pristrasnosti pisca („Pisac“, Hora). Iskošena perspektiva pesničke prakse efektno je data u paraleli sa teškim robijašima („Gledao sam na TV...“, Pesme i) ili u paraleli sa povraćanjem („Pisac je...“, Pesme i); dok u kratkoj efektnoj pesmi „Jutro“ (Na staklu zapisano) čitamo iskreni zapis o teskobi nepisanja, onda kada se nema šta reći, kada su reči daleko, a tako su potrebne, jer ne živi čovjek samo o hljebu.
Treba skrenuti pažnju i na grupu pesama koje bismo mogli najbliže odrediti kao one o svesti epohe, o duhu vremena. Hadžić problematizuje svoju epohalnu, pesničku i ljudsku poziciju u „Pesmama za treći milenijum“ (Hora). Hadžićev pogled je često zagledan u starinu u pesmama o poreklu i precima, ali u ovoj pesmi on nalazi drugu arhaičnost, milenijumsku, videći dvadeseti vek kao nešto odavno zastarelo u nepojmljivoj promeni komunikacije na prelazu dva milenijuma: Bićemo naslednicima stari i daleki kao što je nama/ Dalek mračni srednji vek. ... Mi ćemo biti prezreni krstaši i hodočasnici/ Koji su druge rušili da iskupe svoje grehove. Takođe tu svest čitamo u trima pesmama iz knjige Nepročitane i nove pesme: neimenovana („Na izmaku veka“), „Na šta da bacim oko, prijatelju“ i „Da li je utešno“. U prvoj pesnik se pita da li će na kraju trećeg milenijuma neko uspeti da u njegovim rečima oseti dobrotu. U drugoj i trećoj opisuje socijalno zlo koje je proželo sve, s posebnim akcentom na novine, štampu, na palanačku paranoju koja vlada: Država laže narod./ Roditelji lažu svoju decu. Sudbinu životne istine danas, ali i uvek, pesnik efektno dočarava: Istina je tiha i ćuti./ Ona je stidljiva./ Čeka svoje vreme,/ u vremenu obično oslepi. Nije čudno što autor istinite reči, a to važi i za dobru literaturu, stavlja u kontekst tišine, strpljivosti i stidljivosti. Živimo u vreme kada je najčudnije biti pristojan i častan, profesionalan. Zato istina ne može biti glasna, ali je moralno okrepljujuća. To je i glavna karakteristika Hadžićevih stihova od prve knjige do danas.

 

                                                 *

I kao što je duboko zagledan u prošlo, večito radoznao za sadašnje, društveno i prirodno, zapitan i meditativan, pesnik Ibrahim Hadžić probao je da oslika i samo svoj raj, onaj u kome se razrešavaju dihotomije i potiru razlike, u kome se ukida zločin kao temelj bilo čega, i to u nenaslovljenoj pesmi knjige Nepročitane i nove pesme („Osećam da jednog dana“). Činjenica da je ova eshatološka pesma autopoetički poentirana može odvesti do zaključka da je jedini raj za pesnika upravo njegova poezija. Njome on pokušava pronaći najvažnije odgovore, pre svega za sebe: Kada budem rođen/... Biću bez roditelja,/ Bez porekla,/ Bez veroispovesti,/ Imaću svoj sopstveni jezik./ Neću razumeti šta znači zavist,/ Neću znati šta znači ljubomora,/ Šta mržnja/ I ksenofobija,... Tog dana, kad budem rođen,/ Javiću se svima/ Makar ovom pesmom. Poetski vrt Hadžićeve poezije sadrži, dakle, razno bilje i zverinje, pitomo i divlje, ne nedostaje ni cveća zla ni gljiva, ali nas suverena pesnička ruka čuva od nevolje, nadahnjuje dobrotom i vodi samo do jednog izlaza, a to je ljubav za sve, saosećanje i veliko životno ushićenje.

Mikser arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.