Pre stotinak godina, jedan viđeniji član Srpske napredne stranke (a nije Aleksandar Vučić) sa neskrivenim uživanjem je citirao stavove austrijskog diplomate Johanna Hahna (a nije evropski komesar za susedsku politiku i pregovore o proširenju). Tom prilikom nije bilo licemernih izjava o stanju medijskih sloboda u naprednjačkoj Srbiji, već pseudonaučnih fabrikacija o antropološkim karakteristikama Albanaca. Naime, osnivač Srpskog lekarskog društva, „otac srpske hirurgije“ i političar dr Vladan Đorđević je 1913. objavio knjigu „Arnauti i velike sile“ kojom je trebalo pred velikim silama dovesti u pitanje civilizacijsku zrelost Albanaca, a samim tim i njihovo pravo da imaju sopstvenu državu. Bio je to vid intelektualne podrške šestomesečnoj srpskoj vojnoj operaciji u severnoj Albaniji 1912/13. koja je imala za cilj izlazak Srbije na more. U tu svrhu Đorđević je oživeo narodna predanja koje je pomenuti austrijski konzul proučavao u svom delu Albanesische Studien (1854). Jedno od najživopisnijih je ono o Albancima kao repatim ljudima koje se u vidu „kulturnog konstrukta“ najlakše primilo među rasistima i šovinistima, kako primećuje slovenački antropolog Božidar Jezernik (http://www.danas.rs/dodaci/vikend/rep_kao_argument_za_izlaz_na_more.26.html?news_id=129237). Poreklo ovog nesvakidašnjeg klišea pokušao je da odgonetne i sociolog religije Mirko Đorđević (http://pescanik.net/akademik-cosic-medu-repatim-albancima/), što je dobrim delom i uspeo posredstvom knjige Istorija Zapada (Jacques de Vitry, Histoire occidentale, 1997). Parafrazirajući francuskog akademika, on je istakao da - „što su narodi bivali primitivniji i opsednutiji pakosnim etničkim nacionalizmom, svest im se više sužavala i jedni su drugima pripisivali da su repati i zbog toga su izbijali ratovi i to krvavi“.

Fotografije u broju: Tirana, april-maj 2015

Piramida Envera Hodže

Tragom nemačko-austrijskog stava o nepostojanju albanske nacije, iznetom na Berlinskom kongresu (1878), nastao je niz radova na nemačkom govornom području koji su inspirisali srpske etnotradicionaliste, čak i onda kada se odnos Austrougarske prema albanskom pitanju drastično promenio. Već na prvim stranicama svoje čuvene knjige, dr Vladan Đorđević nagoveštava tok svojih misli pominjući „Srpsko Primorje“, „stara srpska pristaništa Drač i Lješ“. Oslonjen na J. Hahna i svoje medicinsko obrazovanje stečeno u Beču, Đorđević bez okolišanja kreće sa antropološkim seciranjem: „Pravi arnautski tip je mršav i sitan, u njemu ima nešto cigansko, feničansko“. Potom iznosi pomenutu legendu o repatim praljudima koje je, nekim čudom, evolucija mimoišla upravo na prostoru između albanskog primorja i Prokletija (str. 7). Na istoj stranici Đorđević piše o različitom „kroju glave“ severno i južno od reke Škumbe, čime je tezu o jedinstvenom albanskom narodu označio kao fikciju.

Pošto je u svoje pripovedanje uveo i srpski faktor, Đorđević je požurio da opiše međusobne uticaje i uspostavi nedostajući crno-beli okvir. Albanci su, navodno, od Srba primili običaj pobratimstva „ali su ga iskvarili, jer dokle srpski pobratim smatra ženu svoga pobratima kao rođenu sestru, dotle Arnautin može da izvrši brakolomstvo sa ženom svoga pobratima a da za to ne pogine, iako se u Arnautluku ubijaju ljudi za mnogo manje uvrede“ (str. 9-10). Isto tako, oružani ustanci Albanaca protiv turske vlasti nisu izbijali iz slobodarskih pobuda već „samo zato da ne plaćaju nikakvu porezu... i da ne dadu oružje koje im je toliko potrebno za međusobno ubijanje“ (str. 41).

Đorđević veoma brzo trasira i okvir za predrasude o arnautskoj podmuklosti i prevrtljivosti. Po izbijanju Prvog balkanskog rata 60.000 Albanaca „s puškama koje im behu poklonili Srbija i Crna Gora, stadoše uz Turke i borili su se protivu obeju srpskih država na svoj divljački, podmukli i izdajnički način“ (str. 41). Arnauti su predstavljeni kao „loše nišandžije s lica“, dok su iz zasede bili jako precizni, čime je takođe aludirao na njihovu podmuklost (str. 113). Čak i kada bi se predavali i isticali belu zastavu, „svuda su osuli plotunima na prijateljske ruke koje su im bile pružene“, dok su mnogi navodno pucali na srpske vojne lekare koji su ih previjali: „Oni se pretvarahu da su mrtvi, samo da mučki ubiju s leđa kakvoga srpskoga oficira... Naravno da je onda taj oficir komandovao prethodnici na levo krugom, da je pohvatao sve te izdajnike... i sudio po ratnom pravu“ (str. 42). Ovo je zapravo bio nemušti odgovor na austrougarsku propagandu o zločinima koje je činila srpska vojska po Kosovu i severnoj Albaniji tokom Balkanskih ratova. Đorđević pomoću paradoksa i dramaturških obrta razrađuje sliku „arnautskog morala“, poigravajući se segmentima humanitarnog prava za čije je kršenje Srbija tada bila optužena. Prema njegovoj verziji, albanski ranjenici ni u srpskim bolnicama nisu mirovali pa je tako jedan od njih „otkinuo jednoj milosrdnoj sestri parče obraza sa svojim zverskim zubima“. Đorđević zatim poentira: „I od ovih zverova hoće Austro-Ugarska da napravi državu? Srećno im bilo!“ (str. 43).

Ulični prizor

Veoma pogodna tema za diskreditaciju Albanaca ticala se njihovog običajnog prava i krvne osvete „koja se ne smatra kao zločinstvo, nego kao sveta dužnost“. Na jednom mestu Đorđević kaže da preko 70% muških smrti kod Albanaca potiče od krvne osvete te da je tamo bilo sramota umreti u postelji (str. 47). Međutim, on nešto kasnije nudi i tabelarni prikaz broja Albanaca stradalih od krvne osvete (koje je izvesni sveštenik sastavio i razvrstao prema plemenima) iz koga ovo preterivanje postaje više nego očigledno (str. 109). Đorđević se dotiče i emocionalne sakatosti Albanaca a savršenu potporu nalazi u delovima knjige Paula Siebertza (Albanien und die Albanesen, Wien-Mainz 1910): „Onako, kako nas vaspitavaju za ljubav, Arnaute vaspitavaju za mržnju“ (str. 49). Štaviše, „u arnautskom jeziku ne postoje reči ljubav i ljubiti“, patetično zaključuje Đorđević (str. 115).

Jedan od popularnih motiva koje Vladan Đorđević ne propušta je razbojništvo kod Malisora i Mirdita koje su ova plemena, kako kaže, doživljavala kao „vitešku tekovinu“ (str. 51). Pišući o njihovom divljaštvu i anarhiji on se podsmeva lošim poljoprivrednicima koji ne znaju kako se pravi ovčji sir, niti su čuli za duboko oranje i đubrenje (str. 76). Sklonost Albanaca ka oružju Đorđević pomoću podrugljivih tonova i proverenih stilskih figura ponovo dovodi na ivicu apsurda: iako imaju puške, Albanci su potpuno netalentovani za lov i ribolov, a zahvaljujući svojoj urođen(ičk)oj zaostalosti, oni uništavaju bukove šume kako bi napravili pašnjake (str. 79).

Tako oslikan i predstavljen narod, prirodno, koči modernizacijske procese. Kao primer navodi Albance iz Malesije koji su sprečavali izgradnju železnice jer su bili sumnjičavi prema svakom premeravanju zemljišta. Svako pojavljivanje geodetskih ekipa bilo je signal za jedan od tri moguća scenarija - ili je sledila neka deoba zemlje, ili uvođenje novih poreza, ili aneksija i oduzimanje nepokretne imovine (str. 93).

Đorđević je u Siebertzovoj knjizi definitivno pronašao more inspirativnog materijala koji je nadograđivao do besvesti. Na opasku jednog od putopisaca da pred svakom arnautskom kulom stoji konjska glava pobodena na drvenu motku, Đorđević dodaje: „Još hvala Bogu što na onim motkama ne stoje ljudske glave!“ (str. 102). Na istoj stranici nižu se bizarni prizori albanskog varvarstva: pastira koji revolverom skida miševe sa tavanske grede, te opis ljudskih staništa u pećinama u kojima žive „moderni trogloditi“. „Lepa civilizacija!“, podvriskuje Đorđević, podsećajući čitaoce da Albanci, za razliku od Srba, još uvek jedu prstima, da su vašljivi i ne menjaju odeću, te da „u celom Arnautluku ima jedan jedini – nužnik“ (str. 103).

Kiosk-knjižara u centru grada

Ovako agresivno skovanu stereotipiju podupirao je ruski konzul u Prizrenu Ivan Jastrebov svojim impresijama o divljaštvu „lažljivih“ i „podmuklih“ Albanaca za koje krađa nije bila greh već „urođen porok“ (str. 121). U svojim preterivanjima i generalizacijama ruski konzul gubi osećaj za meru ali se i ne obazire na to: „izgledaju kao životinje sa ljudskim licem“, „svi idu goli“, „svi su zloglasni razbojnici i ubice“  (str. 104-109).

Sa izraženim osećajem za dramatiku, Đorđević ostavlja žensko pitanje za kraj. Albanska žena je „polu-krv“ bez naslednog prava, za čije se ubistvo plaća dvostruko manje nego za ubistvo muškarca. Osim toga, ukoliko je nerotkinja – proteruje se, dok muškarac od nje očekuje da „vuče drva, da kuva jelo, da peče hlebac i da šije haljine“ (str. 114-115). Međutim, albanske žene imaju i svoju drugu, krvoločnu stranu: „Ma s kakvoga gledišta da pokuša čovek proučavati ove divlje Arnaute, svagda mora da natrapa na krvnu osvetu – na taj lepi običaj, koji čak i pitome žene pretvara u krvožedne zverove koji piju ljudsku krv“ (str. 107).

Osnove ovih stereotipa bilo je teško potvrditi na terenu, što nije pošlo za rukom ni prvim srpskim okružnim načelnicima, ako je suditi po njihovim izveštajima iz 1913. godine. Da li zbog euforije oko odluka Bukureštanskog ugovora koji je Srbiju značajno prošurio ka jugu, tek, načelnik debarskog okruga je osim asketizma i materijalne bede tamošnjih ljudi primetio da su Arnauti bili moralniji i gostoljubiviji od Srba i Turaka. Zanimljiv je njegov utisak da su hrišćani bili “vrlo lažljivi” i spremni “za lire učiniti i najnepošteniju stvar”, što je pripisao uticajima “dugotrajnog ropstva i propagande”. U tetovskom kraju hrišćani su ispoljavali veliku mržnju prema Arnautima i Turcima, iako su ovi bili “miran, radan i poslušan narod” koji se disciplinovano odazivao pozivima srpskih vlasti da učestvuje u kuluku i opravkama puteva. Istina, načelnik okruga tvrdi da je albansko stanovništvo bilo marljivo “usled neznanja za bolji racionalniji poljoprivredni rad”, dok su njihove kuće bile u higijenskom smislu kvalitetnije od hrišćanskih.

Stvaranjem jugoslovenske države predrasude o civilizacijskoj inferiornosti Albanaca bivaju redukovane i preusmerene na njihove militantne predstavnike – kačake. S obzirom da se o viđenijim albanskim hajducima u narodu pričalo sa strahopoštovanjem, vlasti su putem stručne štampe zasipale pripadnike vojske i žandarmerije anegdotama o kačacima kao dezerterima, svirepim bratoubicama, bezbožnicima i perverznjacima. Grigorije Božović je u Žandarmerijskom kalendaru (1933) posegao za proverenim setom predrasuda pri čemu je „našeg Arnautina“ poštedeo kritike: „Nesumnjivo, Arnauti imaju u sebi prilično tračkoga gradiva od kojega je sadeljan Vlah... Otuda je pohlepa za tuđim, rabnost za novcem, podmuklost, koja nimalo ne priliči našem žustrom Arnautinu, pomešanom Iliru, Keltu i Srbinu. Otuda je i volja za namernim laganjem, proračunatim obmanjivanjem. Ti su ljudi na muci slabi“.

Vila nekadašnjih partijskih funkcionera u Zabranjenom gradu

Kako je nakon 1924. i oružane “pacifikacije Drenice” albansko pitanje potisnuto u drugi plan, to su i predstave zvaničnika o kačacima i albanskom odmetništvu bile daleko mekše, često i blagonaklone. U istom kalendaru objavljivani su 1937. tekstovi namenjeni mladim žandarmima u kojima se poznati kačaci i državni neprijatelji gotovo glorifikuju. Za Azema Bejtu se kaže da je bio kačak iz pomodarstva, „neugledan kao Ciganče, a ipak lep i nekako opet mio, da niste mogli da ga omrznete“. I kačak Feriz je predstavljen kao „upisana muška lepota i veliki junak na pušci“ koji je na žandarmerijske potere pucao „tek u krajnjem momentu“.

Ipak, pokušaji da se sa solidne distance dočaraju „albanska divljina“ kačačkog mentaliteta i fizionomija tipičnog kačaka nisu puno odmakli od nivoa antropološke stereotipije s početka ovog teksta: “Čelo nisko, izborano, nos kratak, kruškast, veđe nadnete, predvojene kratko dvema dubokim brazdama, teme obrijano. Sav izraz namćorast. On je verski fanatik... Tamne masti, omalen, plećat, hitrog i sjajnog oka i simetrično kukastog nosa“, zabeležio je Mihailo Jovanović 1933. u svojoj putopisnoj publikaciji.

Nasuprot tome, promovisane su ratničke vrline srpskog naroda i preporučivane kao obrazac zdravog jugoslovenstva, što je najefektnije demonstrirano tokom vidovdanskih proslava. Međutim, ni izveštaji o takvim paradama nisu oskudevali u crno-belim ekskursima kojima je trebalo podrugljivo diskvalifikovati „nelojalnu naciju“. Za Vidovdan 1935. upriličena je svečanost na Gazimestanu u kojoj je učestvovao ceo prištinski garnizon, praćen velikim sokolskim sletom nakon koga su posetioci krenuli ka Muratovom turbetu. Prepadnut masom uniformisanih ljudi koji su mu se približavali, čuvar spomenika je novinaru Vardara tiho promrmljao: „Nisam ja Arnautin, nego nosim keče zbog jeftinoću. Kupio sam ga za dva i po dinara“. Nakon toga je u ovom listu od 2. jula 1935. osvanuo tekst sa malicioznim podnaslovom („Poarnautio se zbog jeftinog kečeta“) koji je po veličini fonta gotovo zasenio izveštaj o centralnoj vidovdanskoj proslavi. Ova epizoda može biti zgodna ilustracija psihološkog doživljaja jugoslovenske države, ali i zanimljiv izvor za istraživače „manjinskog stresa“ i ostalih posledica etničke i društvene segregacije.

Bunker iz vremena komunističke vlasti

Plasiranje ideje o kolektivnoj posebnosti, rasnoj superiornosti i nadmoći srpske nacije nije uvek bilo stvar svesne namere već i posledica „naučenih“ i nataloženih stereotipskih sadržaja. Poslednjeg avgustovskog dana 1933. dopisnik skopskog Vardara je sedeo u centru Prištine i nadahnut izgledom varoši nehotice napravio zanimljivu antropološku skicu. On se podsmevao bulama koje pognute glave „kao duvne“ promiču u Bata cipelama, muslimanima koji u poslastičarnici lenjstvuju i jedu kiselo mleko i prosjacima koji maštaju o ulicama Skoplja. Tu je i sekvenca o plašljivom imamu čije je „pevucanje iz trbuha“ prekinula kišica, oteravši ga sa minareta. Ovi melanholični prizori sa prištinske čaršije ne bi bili tako neobični da u nastavku nije usledio scenski obrt koji je novinara Vardara potpuno razgalio. Ugledavši Srbina sa šajkačom i šumadijskim opancima, on je refleksno ušao u polje mitomanskih klišea o autentičnom nacionalnom prostoru „najvišeg duhovnog kvaliteta“, da se poslužim sintagmom etnologa Ivana Čolovića.

Stoga dopisnik Vardara pojačava kontrast: „Pozitivni ljudi ti Šumadinci! Gledaju kao vukovi i to pravo oči u oči. Jedan natovario na leđa 50 kg kudelje, drugi, veliki nov bakarni kazan; treći uprtio tuce vila i dve-tri novoiskovane motike na grbaču pa promiče Prištinom kao jelen...“ Međutim, nisu samo snažni i odvažni Šumadinci „zdrav element“ vredan divljenja: „Čitava jedna mahala u Prištini zove se sad crnogorska mala... Crnogorke sede u baštama punim suncokreta i pletu bele vunene ’bječve’, a oko njih je more zdrave, dundaste dece koja igraju piljke i galame... U varoši punoj starih predrasuda i gluposti, punoj Ciganije koji nose kečeta, te ne znaš gde prestaje Arnautin, a gde počinje Ciganin...“

Naravno, ni Srbi nisu izgledali mnogo bolje u ogledalu koje su im pridržavali albanski pisci. U jeku nacionalne mobilizacije, ratnohuškačke propagande i divljanja Miloševićevog režima i radikalnih nacionalista, u Beogradu je 1991. objavljen ciklus predavanja “Srbi i Albanci u 20. veku”. Na primedbu nekih od učesnika da je u kosovskoj i albanskoj literaturi forsiran stereotip “o večito zlom i ružnom Srbinu”, istoričar Andrej Mitrović je zapitao: “Mora li se na agresivan stereotip odgovarati istim takvim stereotipom samo suprotnog značenja?” Umesto razumnog odgovora, hodnicima SANU su i dalje odzvanjala šuplja ali otrovna predubeđenja koja će se u poslednjoj godini dvadesetog veka stopiti u rasistički aksiom o Albancima kao „talogu varvarskog Balkana“.