Beton br.177
Sreda 16. novembar 2016.
Piše: Mark Losoncz (Mark Lošonc)

Istočno-evropske teze o inter-regionalnom karakteru nauke


Tekst je nastao u okviru projekta „Promišljanje angažmana, angažovanje mišljenja“ koji KPZ Beton kao partner realizuje sa Institutom za filozofiju i društvenu teoriju, uz podršku Regional Research Promotion programa (RRPP) Švajcarske agencije za razvoj i saradnju (SDC).

Na početku ovog članka bih voleo da podsetim na jedan izvanredno zanimljiv trenutak u istoriji interregionalne (i interdisciplinarne) naučnosti.


Vraćamo se u Mađarsku u 1948. godinu, dakle u istorijski period kada je novo mađarsko društvo ostavljalo iza sebe i poslednje tragove kasno- i polufeudalnih instituticija, a staljinistički Sovjetski Savez još nije u potpunosti onemogućio demokratiju. Reč je o dinamičnom periodu kada se oslobađaju kreativne snage i kroz različite reforme se uvode nove društvene strukture. U to vreme se dogodilo da je István Bibó [Ištvan Bibo], jedan od najvećih političkih mislilaca (i kasnije heroj revolucije 1956. godine), nastojao da se izbori za novo ime svoje naučnoistraživačke institucije. U pitanju je budimpeštanska ustanova koja se bavila istraživanjima u polju društvenih i humanističkih nauka, sa posebnim osvrtom na „narodnosti“ u Mađarskoj, odnosno na kulture i društva susednih zemalja. Rasprava o nazivu ove institucije nije bila puki simbolički spor, nego su na videlo izašle najdublje dileme mađarskog istorijskog samorazumevanja. Sasvim sažeto, dok su se pristalice glavnog konzervativca tog vremena, istoričara Gyule Szekfűa [Đula Sekfi] (koji se inače, kako to već ide, ubrzo pretvorio u staljinističkog konzervativca) borili za to da institucija bude nazvana „Srednjo-evropskim institutom”, Bibó je uložio sav trud da ona postane „Istočno-evropski institut”. Naime, Bibóu je bilo sasvim jasno da je „Srednjo-evropski institut” ime za habsburško-restaurativnu  nostalgiju, što nužno prate germano- i austrofilski autokolonizatorski sentimenti, odnosno želja da Mađari iznova postanu subimperijalne vođe susednih naroda. Ovoj k. u. k. mogućnosti je Bibó suprostavio „Istočno-evropski institut” kao ime za model koji polazi od emancipatorske solidarnosti i simetričnih odnosa između ovdašnjih naroda (uzgred rečeno, nastavljajući time značajnu tradiciju Adyja [Endre Adi], Jászija [Oskar Jasi], Kunfija [Žigmond Kunfi] i Németha [Laslo Nemet]). Napomenimo da je Bibó izašao iz te rasprave kao pobednik, dakle njegov predlog je bio prihvaćen, ali što se njegovog sna o Istočnoj Evropi tiče, njega je veoma brzo demantovao novopečeni staljinistički režim. Shodno tome, Bibó je na kraju svog života sugerisao da bi na njegovom grobu trebalo da stoji: „živeo 1945-1948”.


s-l300

Ištvan Bibo


Ukupno uzevši, nije dovoljno zalagati se za interregionalnu (i interdisciplinarnu) naučnost – ona nužno nosi sa sobom opasnost da će postati puka floskula u sistemu u kojem se ionako od svega očekuje da postane „hibridno” i „umreženo”. U epohi fleksibilne akumulacije kapitala zahtev za fleksibilnom akumulacijom naučnog znanja se isuviše podrazumeva i isuviše je u skladu sa vladujućim shemama. Umesto da se pitamo da li je interregionalna (i interdisciplinarna) naučnost poželjna, trebalo bi da nađemo odgovor na pitanja koju i kakvu interregionalnost želimo. Nesumnjivo, svi istočno-Evropljani će lako identifikovati svoje dileme koje odgovaraju, mutatis mutandis, nekadašnjoj mađarskoj dilemi između „Srednjo-evropskog instituta” i „Istočno-evropskog instituta”. Regionalizmi i interregionalizmi nipošto nisu neutralni i apolitični – shodno tome, ne bi trebalo ni da afirmišemo svaki od njih.


Vratimo se još na trenutak na Bibóa. Autor čuvenog dela Beda malih istočno-evropskih država je polazio od toga da je jedna od glavnih karakteristika istočno- evropskih naroda to što – za razliku od zapadno-evropskih – nisu živeli u stabilnim teritorijalnim okvirima, i stoga nije slučajno što je dominantna istočno-evropska strast strah za teritorijom. Nadalje, Bibó je naglašavao suštinske paralele između ovdašnjih naroda: značajne analogije u državotvornim procesima, zatim slične disonance između razvoja države s jedne strane i razvoja društva s druge, odnosno srodne talase u pogledu kulturnog razvoja (u skladu sa svojim kuruc nasleđem, Bibó je takođe istaknuo da su periodi rasta uvek nastupali kada se smanjivao nemački pritisak). Imamo li sve to vidu, interregionalni (i interdisciplinarni) pristup društvu i kulturi, a koji ne zanemaruje pomenute strukturalno-istorijske paralele, trebalo bi da bude samorazumljiv. Štaviše, mi tu možemo da dodamo da sličnosti u razvoju različitih derivata „real-socijalizama“ i analogije u iskustvu 1989/1990. godine još više zahtevaju da imamo u vidu širu istočno-evropsku perspektivu, te da insistiramo na onome što je zajedničko (čak bi i znatne razlike trebalo tumačiti u zajedničkom kontekstu).


Za istočno-evropsku samosvest društvenih i humanističkih nauka je ključno da se istorija ne tematizuje kao puko kašnjenje u odnosu na zapadne zemlje, a koje zahteva svojevrsni catch-up modernization. U tom segmentu, ima iznenađujućih zajedničkih karakteristika između staljinističke hipermodernizacije i neoliberalnog hipermobilisanja: i iz jednog i drugog proističe forsirana samokolonizacija i samoeksploatacija (neretko zajedno sa pojavom kulturnog autorasizma), uvek obnovljena retorika „stezanja kaiša“  i protivrečna, bagatelna gigantomanija. Utoliko jedan od glavnih zadataka društvenih i humanističkih nauka jeste da pomogne u otkrivanju i uvođenju istorijskih ritama koji su svojstveni Istočnoj Evropi. Setimo se toga da su zapadno od Rajne rezidue predkapitalističkih formi još, barem donekle, žive: do dana današnjeg opstali su poslednji tragovi kako dinastija tako i korporativnog radničkog pokreta, te beležimo još uvek postojeći mentalitet aristokratije kao i autoritet crkve – zapravo to znači da različiti slojevi prošlosti još uvek žive zajedno. Naspram ovog sociokulturnog pastiša, na paradoksalan način, upravo Istočna Evropa otelovljuje pravi teren čistog kapitalizma, naime, ista ona Istočna Evropa koja je nekada projektovala plan preskakanja kapitalizma. Prema tome, čak i kada je ova makroregija nastojala da sustigne poluimaginarni-polurealni Zapad, ona je proizvela nešto drugačije, što se ne može opisati terminima „kašnjenja“, već samo kao altermoderni razvoj koji zaslužuje posebnu pažnju. Isto važi i u kasnom kapitalizmu: umesto pseudotermina „tranzicija“ (upor.: „gubitnici tranzicije“) ili „divlji kapitalizam“, društvene i humanističke nauke bi trebalo da zahvate stukturalno-istorijske specifičnosti Istočne Evrope.


IMG_4184


Razmišljanje o odnosu između periferijskog neoliberalnog hipermobilisanja i društvenih odnosno humanističkih nauka me je podsetilo na bizaran slučaj koji sam doživeo kada sam preuzimao nagradu na jednom univerzitetu u Srbiji. Reč je o svečanom događaju čije je otvaranje ostavilo čudne utiske, ali sam tek zahvaljujući rektorovom uvodnom govoru shvatio zašto: organizatori događaja su na početku puštali elektronski ubrzani Gaudeamus igitur ne bi li time i na polju muzike pokazali šta podrazumeva dinamična bolonjizacija. Ovo je tek simptom – u prošlom periodu smo mogli da steknemo utisak da je reč o opštoj tendenciji. Utoliko je prvi predlog za naučnike koji bi se zalagali za interregionalnost (i interdisciplinarnost) da makar pokažu skepsu prema prekvantifikovanom pristupu nauci, te da se umesto simulirane hiperaktivnosti ponovo okrenu supstantivnijem pristupu. Kao što je poznato da u sâmom gradu Bolonji jedva ima onoga što na našim prostorima nosi ime „bolonjski model“, tako bi i na širem polju nauke trebalo da se kritički odnosimo prema fantazijama o pseudozapadnim idealima. Trebalo bi se suprotstaviti tendenciji da se kvantitet forsira na račun kvaliteta. Ludwig Wittgenstein je umesto „dobar dan!“ pozdravio svoje kolege na hodniku sa pozivom „uspori!“.


Drugo, istočno-evropska samosvest društvenih i humanističkih nauka zavisi od kritičkog suočavanja sa vladajućim shemama ponašanja u ovom makroregionu. U istorijskoj epohi u kojoj dominira narcizam malih etničkih razlika i društveno-kulturno getoizovani Kleinstaaterei sa izmišljenim tradicijama, te u kojoj se čini da postoji gvozdena zavesa između pojedinih istočno-evropskih etničkih mikroverzuma, potrebno je osmisliti alternativne strategije. Te strategije bi, između ostalog, podrazumevale insistiranje na – da upotrebim pojam Gillesa Deleuzea i Félixa Guattarija – transverzalnim odnosima koji nadmašuju uobičajenu indiferenciju prema supra- i subetničkim društvenim identitetima, ali pritom imajući u vidu i uglavnom podzemne interetničke veze. Istoričari, sociolozi, filozofi, antropolozi, etnolozi i drugi bi trebalo da unaprede istočno-evropsku samosvest  posvećujući posebnu pažnju ne samo Istočnoj Evropi kao predmetu istraživanja, već i kao izvoru istaknutih istraživača. U takvom panoptikumu Polányi, Bibó, Lukács, Balázs  [Bela Balaž], Mannheim, Hauser, Patočka, Kosík, Tarski, Twardowski, Ingarden, Kołakowski, Eliade, Noica i drugi ne bi bili odsečeni od svojih istočno-evropskih korena.


Treće, društvene i humanističke nauke se nalaze između Scile antipolitičkih sentimenata i Haribde servilne proizvodnje legitimacije za vladajuće režime. S jedne strane, postoji sklonost da nauke budu shvaćene kao „vrednosno-neutralna ekspertiza“, te kao delovi zatvorenog podsistema koji ne mora da bude u kontaktu sa ostalim aspektima društva. U tom kontekstu je javni angažman nauka često potcenjen kao nedovoljno naučna aktivnost ili, još gore, čak se vrednuje kao izdaja ideala čiste naučnosti. S druge strane, u Istočnoj Evropi se naučnici sve više koriste kao državni „stručni aparati“ koji su sastavni deo opšte političke inercije. Reč je o drugom licu iste medalje: usred prinuda pojedinih etničkih mikroverzuma i neoliberalnih imperativa naučnici bivaju lišeni upravo onoga što je njihova najveća vrlina – kritičke racionalnosti. Stoga se najveći izazov sastoji u tome da se naučne institucije transformišu tako da imaju institucionalizovanu mogućnost da na konstruktivan način doprinose javnim raspravama, ali da pri tom ostanu nezavisne od kontingentnih odnosa političke moći.


Naučnici ne bi trebalo da se zadovolje statusom akademskog entrepreneura koji ulaže samo u svoj humani kapital, odnosno u svoje usko i odvojeno istraživačko polje, već bi trebalo da se posveti i „impakt faktoru“ u pogledu šire javnosti. Pored unutarakademske solidarnosti trebalo bi insistirati i na strategijama solidarnosti s onu stranu akademske sfere. Utoliko bi ponovo trebalo da razmislimo o onim subdisciplinama, poput praktične sociologije ili primenjene antropologije, koje nastoje da budu u aktivnoj simbiozi sa društvom u kojem se nalaze. Nije dovoljno da naučnici budu građani „dva sveta“, naučnog i nenaučnog, već bi trebalo da reflektuju i uzroke koji im otežavaju ili onemogućuju angažovane prakse. Timski rad u naučnim institucijama bi trebalo da ide ruku pod ruku sa kritičkim ispitivanjem jaza između naučne i nenaučne društvene sfere. To bi trebalo da podrazumeva intenzivno traganje za mogućnostima demokratizacije znanja i stvaranja participativnijih modela istraživanja.

Mikser arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.