Beton br.241
Ponedeljak 28. mart 2022.
Piše: Aleksandra Sekulić

Hvatač snova u vozu iz Kijeva

Dreamcatcher: Hvatač snova, štiti od ružnih snova i zla, po verovanju severnoameričkog naroda Ojibwe

Plavo-žuti voz stigao je u Suboticu tog avgusta 2001. godine sa neobičnim teretom: donosio je iz Kijeva selekciju filmova sa festivala Dreamcatcher na VHS kaseti, sa katalogom, i poklon paket (zubrovka i percovka) za goste Jugoslovenskog festivala jeftinog filma (JFJF) koji su organizovali Low-Fi Video iz Beograda i KLJUN iz Subotice. Bili su to filmovi za koje sam, po sećanju na program Dreamcather festivala zamolila Olgu Žuk (Zhuk), direktorku Centra za savremenu umetnost u Kijevu, da nam ih „sabere“ na VHS kasetu. To je bio jedan od međunarodnih programa te važne godine u Subotici, kada se činilo da nam se ceo svet vraća i okuplja, posle vakuuma izolacije koji danas obeležavaju slovobrojem: „1990te“. Ivana Ćirica snimala je TV specijal u Subotici, i moj je zadatak bio da objasnim kakav nam je program stigao iz Kijeva.

Kako objasniti tako raznolik program: bilo je tu animacije, kratkih filmova, video arta, svega što mi se učinlo da će inspirisati neke od mnogobrojnih pravaca, stilova i eksperimenata u uzavreloj produkciji Low-Fi Videa koja se širila i okupljala stotine ljudi širom Srbije. Dreamcatcher je bio prvi međunarodni festival na kojem sam mogla da vidim specijalne programe iskusnih kustoskinja i kustosa iz sveta (Kanada, Estonija, Nemačka, Rusija, Poljska, Bugarska, Holandija…), da čujem predavanja umetnika i teoretičara, i da konačno, upoznam koleginice i kolege iz „regiona bivše Jugoslavije“. Nisam propustila nijedan program, osećala sam veliku odgovornost prema Low-Fi Videu koji me tamo delegirao. A još su me stavili i u žiri – katalog festivala sam naučila napamet i već tamo probrala radove koji će nama, kod kuće, nešto značiti. Sa jednog od viših spratova u hotelu Slavutič imala sam pogled na spomenik Otadžbina (džinovska betonska žena koja u vis diže mač i štit) i nadala sam se da ću imati vremena da obiđem ceo ovaj grad, koji me neodoljivo podsećao na Beograd (kao u snu, slično, samo veće i čudnije). Uspela sam da ga „prehodam“ bar u nekoj meri, ponešto svakog dana, dok se Kijev renovirao i spremao 10. godišnjicu nezavisnosti Ukrajine, bilo je povremenih nestanaka struje, videla sam džipove, manastire, velike zgrade državnih institucija, galerije, knjižare; bilo je siromašnih ljudi na ulici, ali i malih posuda u parkovima u kojima su ljudi ostavljali po koji griven za hranu psima lutalicama koji u tim parkovima žive i koju im neko redovno kupuje od tih priloga. U žurbi da stignem na sledeći program u jednom takvom obilasku, pitala sam neke klince, srednjoškolce, na jednom od većih trgova, kako da stignem do bioskopa Žovten. Nisu baš dobro razumeli engleski, pitali su me odakle sam. „Film, Jugoslavija“ – odmah su se nasmešili na ovu odrednicu, i krenuli sa mnom do stanice metroa. Rekli su mi ime neke stanice, ali nisu otišli, već su se sa mnom vozili dok nisam stigla na odredište – da se ne bih zbunila. U metrou sam se osetila kao u vremeplovu, čemu su bitno doprineli i glasovi koji su autoritativno oglašavali imena stajališta, i velike dvorane čekaonica sa ukrasima iz sovjetskog vremena. Pozvala sam klince na festival, ali morali su nazad.

Na predstavljanju Low-Fi Video selekcije bilo je, pored festivalskih gostiju, puno ukrajinskih studenata. Jako sam se trudila da u uvodu objasnim odakle je ovaj program stigao: o vremenu u kojem je video tehnologija omogućila da se ideje jugoslovenskog kino-amaterizma promiču kao gest alternative otuđenom i autističnom opresivnom sistemu i njegovom medijskom pritisku, o rasterećenju produkcije od tehničkih standarda i estetskih konvencija, oslobađajućem kolektivnom iskustvu događaja u kojem je publika učestvovala u programiranju i priključivala se, o oživljavanju javnih prostora, o prihvatanju svega: eksperimenata sa filmskom trakom, kompjuterskih demoa, video arta umetnika i umetnica koji se bave novim medijima, studentskih filmova i priloga poznatih reditelja i rediteljki, kao i VHS uradaka kolektiva iz marginalizovanih mesta i ljudi koji do tada nisu imali priliku da umetnički stvaraju. Kada je počela projekcija bilo je čudesno, studenti su se smejali na pravim mestima, netremice pratili dijaloge, i tapšali posle svakog filma: „Funeral Dance of Irfan Muertes“, „Sve je stalo, samo deca rastu“ i drugih, ali film „MrMr“ Nenada Mikalačkog je izazvao euforiju. Prilazili su mi i govorili da su sve razumeli, što je jako zanimljivo za film koji je napravio poseban jezik . Olga mi je pisala kasnije sa molbom da dozvolimo da puštaju ovu selekciju ponovo, posle festivala, jer studenti traže. Naravno da može…

Poslednji dan festivala sa dodelom nagrada odvijao se na brodu koji nas je vozio po Dnjepru. Velikanovi (Andrej i Julija), umetnici iz Moskve, pokazivali su mi sa reke luk ukrajinsko-ruskog prijateljstva, a kasnije za stolom prevodili sve one stereotipne viceve koje su jedni drugima pričali okupljeni učesnici iz bivšeg Sovjetskog Saveza, bilo mi je komično, jer mi je bilo jako poznato. Dobili smo pozive na gostovanja Low- Fi Video selekcije na festivalima u Cirihu, Novosibirsku, Sofiji; sve te kataloge i knjige spakovala sam kao najveće izorano blago i donela u Beograd, kako bi ih podelila sa koleginicama i kolegama u kafani Mornar gde smo se okupljali i planirali Low-Fi Video događaje. Prepričavala sam programe, filmove, planirali smo, delili zadatke; dopisivala sam se sa Olgom, dogovorila, dočekala i prihvatila na subotičkoj stanici, avgusta 2001, ovaj moj prvi izorani međunarodni program, bila sam i sama dreamcatcher. Na strip radionici koja je uvek pratila naš JFJF, Mateja Rackov je nacrtao mene kako večno čekam taj voz.

Charles Alverson, prijatelj i gost festivala, pročitao je pismo kolektiva Leteći cirkus Montija Pajtona i gledali smo delove filma „Smisao života“ koji nisu ušli u finalnu verziju. Imali smo i goste iz Crne Gore, BiH, Slovenije, Mađarske, Rumunije. Gostujući program Dreamcatcher otvoren je „Zečevima“ Ilje Čičkana iz Ukrajine, preko radova „Triptih“ Roberta Arnolda, „Gwai Lo“ Dejvida Filipsa i Pola Roulija do „Active Passive Passage Conversation“ Tobajasa Andersona, i ko zna koliko još radova kojih se sada ne sećam. Projekcija je bila na otvorenom, kod Otvorenog univerziteta u Subotici, bilo je krcato, i bilo je svečano. Kako je teško sažeti tu priču u par minuta u TV specijalu. Posebno kada u nju teba ubaciti i budućnost, koja mi je bila tako jasna i bogata, bučna od saradnje, gostovanja, razmene. Koliko mi je iz te budućnosti bilo neverovatno da je samo dve godine ranije gorelo nebo iznad Pančeva kada je pogođena rafinerija 1999. godine i da smo probuđeni bombom koja je pala na kinesku ambasadu trčali u skloništa, ili da sam samo sedam godina ranije strepela za sudbinu rodbine u opkoljenom Sarajevu, gledala kolone izbeglica iz Hrvatske i jezive medijske reportaže sa ratišta, da sam samo tri godine ranije na ulazu Filološkog fakulteta zatekla krvave kolege koje su maskirani batinaši napali zbog studentskog protesta 1998. godine, da sam samo pet godina ranije stajala ispred policijskog kordona u Ulici kneza Miloša 1996. godine na početku studentskog protesta…

Od početka invazije ruskih vojnih snaga na Ukrajinu, koju je naredio Vladimir Putin 24. februara 2022. godine, do 6. marta poginulo je 364 civila, od toga 25 dece, a 759 osoba je ranjeno, po podacima Viskog komesarijata za ljudska prava OUN, sa naznakom da je to potvrđeni broj i da je ukupni broj žrtava veći. Dva miliona izbeglica iz Ukrajine izbeglo je u evropske zemlje, uglavnom žene i deca, i predviđa se da će uskoro broj izbeglih porasti na četiri miliona. Bombardovani su i civilni ciljevi, borbe se vode i oko nuklearnih elektrana. Metro u Kijevu je sklonište za vreme vazdušnih napada. Vozovi koji idu ka Poljskoj i Rumuniji krcati su, uglavnom decom i njihovim majkama, dok se iz gradova koji su pod napadima dogovaraju humanitarni koridori za prolaz izbeglica. Antiratne proteste u Rusiji surovo guši policija, hapsi i prebija učesnike; novinari nekih od ruskih televizija odbijaju da učestvuju u ratnoj propagandi; protestima se pridružuju i srednjoškolci, sa porukom NE RATU.

Mikser arhiva

2022.

2021.

2020.

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.