Beton br.43
Utorak 15. april 2008.
Piše: Aleksandar Pavlović

Gor(s)ki talog istorijskog iskustva

„STRAŠNA SIMETRIJA“

Bilo je pitanje dana kada će se uspostaviti „strašna simetrija“ (Blejk) između Srebrenice i istrage poturica, odnosno rata u Bosni i Gorskog vijenca. Ovakvo čitanje Njegoševog speva preduzeo je Esad Bajtal u tekstu „Gor’ki vijenac kroz prizmu postgenocidnog iskustva Srebrenice“ (Razlike, Tuzla, br. 10/11, 2005). Iako autorovo povezivanje interpretacije teksta, književne teorije, hermeneutike, istorijskih podataka i činjenica nije besprekorno, sa tim tekstom se, i to je osnovna pretpostavka, u ovom kontekstu, ne može polemisati. U ovom kontekstu označava, pre svega, poziciju iskaznog subjekta koji bi se polemički obratio iz (jezika) zajednice koja je pravosnažno osuđena za nesprečavanje genocida. Drugim rečima, nema polemike sa tako visokim ulogom dok se krivica i odgovornost u toj strašnoj i neraščišćenoj „istrazi“ ne utvrde i individualizuju. Do tada, Srebrenica, pa ni u kontekstu Gorskog vijenca, ne trpi nikakvo „da, ali...“ koje vodi, ili može voditi, relativizaciji zločina. Dakle, nezavisno od čvrstine same Bajtalove argumentacije, posledice su jasne. Kao što se po Adornovim rečima posle Aušvica ne može pisati poezija, posle Srebrenice Gorski vijenac se ne može više čitati na isti način. S druge strane, ovaj spev se, s punim pravom, uzima kao reprezentativno delo epohe; sve je tu - romantičarska inspiracija slobodom i narodnim duhom, likovi koji su manje pojedinci a više zastupnici kolektivnih težnji, stih i stil po ugledu na usmenu epiku, sveprožimajuća misao o nacionalnom oslobođenju itd. No, šta raditi kada se uspostavi bliskost između te Knjige epohe romantizma i Srebrenice kao Događaja epohe devedesetih (što, simptomatično, nismo učinili sami nego dolazi iz one zajednice koja „radnju“ trpi)? Jer šta u današnjem rečniku znači taj bezbrojnim ponavljanjem do neprepoznatljivosti dovedeni iskaz „tema Gorskog vijenca je istraga poturica“? „Istraga“ znači nečije potpuno uništenje, nestajanje; kada se neka loza „istraži“, to znači da su svi njeni predstavnici ubijeni ili umrli. „Istraga poturica“, dakle, danas je neodvojiva od pojmova „genocid“ i „etničko čišćenje“. Da li je, prema tome, sličnost između „istrage“ i Srebrenice analoška ili generička, genealoška? Da li je paralelizam između potpunog zatiranja pripadnika druge vere slučajan ili istorijski nužan? Da li je taj zločin pokazatelj poremećaja jedne zajednice ili predstavlja sam uslov njenog nastanka i opstanka? Najzad, koliko je reprodukcija određenog glorifikujućeg tumačenja „istrage“ u Gorskom vijencu, (kolektivno) svesno ili nesvesno, pogodovala/saučestvovala u stvaranju konteksta u kom se takvi zločini mogu/moraju ponoviti?

Kao što se po Adornovim rečima posle Aušvica ne može pisati poezija, posle Srebrenice Gorski vijenac se ne može više čitati na isti način

Naravno, prva primedba bila bi da je to anahronizam - optužba za genocid nije bila podignuta ni tokom Nirnberškog procesa i ulazi u zvaničnu upotrebu praktično od početka šezdesetih godina XX veka, nakon niza suđenja nacistima u Izraelu, a pojam „etničkog čišćenja“ je još kasnijeg datuma i Klintonova administracija ga je preuzela iz izjave jednog od američkih novinara koji su izveštavali o ratu u Bosni. Recimo da je to zaista anahronizam, i da mi ne možemo i ne smemo esencijalizovati sopstvenu poziciju (što, međutim, ne znači da je moguće, sve i kada bismo hteli, potpuno zanemariti sopstveni kontekst) i svemu i svima nametati svoje standarde. Najzad, upravo to najviše zameramo Zapadu. Pretpostavimo da je to poslednja reč, te da jedan romantičarski spev moramo posmatrati u kontekstu epohe u kojoj
je nastao, ne u kontekstu u kom se mi nalazimo.
To znači, pre svega, preispitati značaj same „istrage poturica“ koju je Njegoš ovekovečio. Prvobitni nazivi koje je namenio Gorskom vijencu, „iskra“ ili „izvi iskra“ (izvijanje iskre), ukazuju na to da je on „istragu“ posmatrao kao početni, inicijalni događaj nastanka, odnosno obnavljanja, srpske/crnogorske slobode i nezavisnosti. Međutim, u istoriografiji postoji dugotrajna kontroverza ne samo oko sudbonosnosti i sveobuhvatnosti, nego i oko samog postojanja ovog događaja koji je, veli Njegoš u podnaslovu, „istoričeskoje sobitije pri svršetku XVII veka“, dakle ne tlapnja ili predanje nego istorijska činjenica.

 

MYTHBUSTERS ILI DA LI JE BILO „ISTRAGE POTURICA“

Otkuda uopšte ta dilema kada se „istraga“, osim u Gorskom vijencu, naširoko prikazuje u nekoliko devetnaestovekovnih Istorija Crne Gore (Petra I Petrovića, Sime Milutinovića, Dimitrija Milakovića)? Od neposrednih dokaza, tu je navodni zapis vladike Danila, otkriven 1863. godine, koji je još Ilarion Ruvarac odbacio kao falsifikat. Što se tiče narodnog sećanja i predanja o istrazi poturica, Erdeljanović ga je početkom dvadesetog veka našao samo kod Ćeklića i Cetinjana, dok ostali delovi Stare Crne Gore kao i brdska i hercegovačka plemena o tome nisu znali ništa. No, čak ni to nije nikakav dokaz prvog reda, pošto je sasvim moguće da se predanje ustalilo zahvaljujući uticaju samog Gorskog vijenca - postoje brojni primeri ovakvog naknadnog ulaska knjige ili objavljene epske pesme „u narod“. „Dovoljno je samo pažljivije proučiti situaciju na Balkanu u vreme vladičanstva vladike Danila, a i tokom čitavog osamnaestog veka, pa da se zaključi kako Crna Gora ne bi mogla nekažnjeno da sprovede pogrom turskog življa, bez obzira na poreklo tog življa, u obimu koji je istragom poturica označen“ (Nenad Ljubinković). Polazeći, između ostalog, od toga da najstarija crnogorska povest, Istorija o Černoj Gori vladike Vasilija, iz sredine XVIII veka, ne pominje „istragu“ (iako bi ruskom dvoru, kome je namenjena, i dobijanju pomoći koju vladika od njih očekuje, svakako pogodovalo ukazivanje na takvo nepokolebljivo pravoverje), Mišel Oben zaključuje da je autor ove ideje (koja se naprasno pročula ubrzo po njegovom dolasku u Crnu Goru) Sima Milutinović Sarajlija, savetnik Petra I a potom učitelj i vaspitač Petra II Petrovića Njegoša. Kako god, izvesno je da nije bilo nikakve istrage poturica velikih razmera. Parafrazirajući Lakana koji kaže da, ako bolesno ljubomornog muža žena zaista vara, njegova ljubomora nije zbog toga manje patološka, možemo reći da je, čak i ako dopustimo da je istorijski zaista postojao nekakav lokalni obračun, njegova predstava u Gorskom vijencu kao opštenarodne „istrage poturica“ preterana i simptomatična.

Autor: Hattori. Preuzeto sa foruma www.parapsihopatologija.com
Prema tome, smisao „istrage poturica“ u Gorskom vijencu nije u pesničkom transponovanju jednog „istoričeskog sobitija“ s kraja XVII veka. Ona proizlazi iz Njegošu savremenog „sobitija“, obeleženog teškim trenucima 1846. godine kada u Crnoj Gori vlada glad, kada brđani, uz poslovično izražen plemenski partikularizam, ulaze u otvorene saveze sa skadarskim i hercegovačkim pašom, a uz to postoji i pretnja od uglednih glavara Radonjića, suparnika loze Petrovića. U tim danima Njegoš piše svoj spev, a objavljuje ga u Beču tokom misije 1847. godine čiji je cilj bio da se dobije hrana i obezbedi diplomatska podrška njegovim naporima. Kao i legenda o boju na Carevu-Lazu, gde Crnogorci, ujedinjeni pod vođstvom Petrovića, do nogu potuku bezbrojnu tursku vojsku, „istraga poturica“ kojom rukovodi vladika Danilo predstavlja ideološki konstrukt i jesistedan od temelja vladičanske/vladarske ideologije. Ključni deo te političke fikcije je mit o Crnoj Gori kao „neugasloj baklji srpske slobode“, neosvojenoj tvrđavi srpstva, jedinoj slobodnoj državi na Balkanu, pod vođstvom Petrovića kao čuvara Kosovskog zaveta („posveta prahu oca Srbije“ mogla bi da cilja na familijarnu predodređenost za tu ulogu). To kompleksno gorštačko srpstvo nije samo, možda čak ni prevashodno, etnička nego, na poseban način, staleška odrednica – oni su pravi naslednici nekadašnjih srpskih velikaša i, uprkos gladi i siromaštvu, istinsko (slobodarsko) duhovno plemstvo – „...kad su divlje azijatske orde naše maleno, no junačno carstvo razrušile, onda su moji preci i jošte neke odabrane (kurziv A.P.) familije koje nijesu tu poginule od Turaka, ostavili svoje otačastvo i ovijem gorama utekle“ (Njegoš, u pismu Osmanpaši Skopljaku 5. oktobra 1847. godine):

 

„što na vjeru pravu ne pohuli,
što se ne hće u lance vezati,
to se zbježa u ove planine
da ginemo i krv prolivamo,
da junački amanet čuvamo,
divno ime i srpsku slobodu“.

 

No, kako sa tom bezuslovnom doslednošću uskladiti stihove kao što su „bijesna se bratstva isturčila“, ili „odža riče na ravnom Cetinju“? Otkuda odjednom poturčenjaci među tim junacima koji u planinama čuvaju amanet divnog srpskog imena i slobode? Koliko bi tek onda trebalo da bude „poturica“ u pitomoj Šumadiji i ravnom Pomoravlju, odnosno u onom delu plemena koje „snom mrtvijem spava“? I, najzad, ako su poturice „istražene“ u doba vladike Danila, otkuda oni kao politički problem u Njegoševoj Crnoj Gori? Paradoks „istrage poturica“ u ovom smislu sličan je broju dece ledi Makbet - „poturica“ mora, istovremeno, biti i mnogo, kako bi njihovo uništavanje bilo značajan, preloman i junački čin, i malo, jer su to samo beznačajni izdajnici onog zaveta i amaneta čiji su čuvari, kao jedini ostaci nekadašnjeg carstva, gorštaci na čelu sa vladikama Petrovićima.
„Istraga“, dakle, ne počiva na istorijskim činjenicama nego na konstrukcijama nekoliko lica koja su ili članovi vladičanske/vladarske sekretari (Milaković) i savetnici (Sarajlija). Reč je, prema tome, prvenstveno o zasnivanju i potvrđivanju ličnog i porodičnog autoriteta i legitimiteta. Samo u tom kontekstu može se razumeti kako je jedan eventualni lokalni obračun hrišćana i poturčenjaka, ni po čemu izuzetniji od mnoštva sličnih međuplemenskih, osvetničkih ili pljačkaških okršaja, dobio suštinski značaj u zasnivanju/pročišćenju zajednice, i zašto u Njegoševom spevu, umesto „pravih“ Turaka, ključnu ulogu imaju upravo „poturice“.
Zapravo, nije stvar u tome da s „poturicama“ nije moguć nikakav dogovor, nikakav suživot. U Gorskom vijencu oni se odazivaju pozivu Crnogoraca, dolaze na skup, zajedno učestvuju u raspravi, u jednom trenutku podsećajući kako zajedno učestvuju i u bojevima protiv Turaka, što je istorijski potvrđeno. Tokom sastanka, isto tako, Cetinjskim poljem prolazi svadbena povorka „poturica“ gde je među svatovima „Crnogorcah/malo manje nego pola“, i gde se jedni vesele pevajući turske, a drugi srpske pesme o Kraljeviću Marku. Jedini stvaran „problem“ je odbijanje „poturica“ da se vrate u „pravu“ veru, odnosno da se stave pod suverenitet vladike. Dakle, savremenu pretnju ne predstavljaju same „poturice“, kojih u Njegoševoj Crnoj Gori gotovo i da nema. Prava opasnost zapravo dolazi od „pravovernih“ i Gorski vijenac se u suštinskom smislu obraća onima kod kojih treba „istražiti“ ideju, samu mogućnosti ideje, o bilo kakvoj drugačijoj zajednici. Naime, najveći upravljački problem za sve vladike Petroviće predstavljao je plemenski partikularizam. Njegoševi prethodnici bezuspešno su pokušavali da suzbiju tradicionalno shvatanje da je plemenska pripadnost iznad svake druge, pa i verske, o čemu svedoči Cvijić, što je dovodilo do toga da nekada pod istim krovom žive srodnici koji pripadaju dvema, čak i trima različitim verama. Vladika, dakle, može biti poglavar jedino ukidanjem/zabranom tih alternativnih oblika socijalizacije i uspostavljanjem pravoverja kao vrhovnog načela i autoriteta koji nadilazi plemensku pripadnost.
Uništenje „poturica“, prema tome, nije čin kojim se društvo konstituiše, nego rekonstruiše kao isključiva zajednica istovernih na čelu sa vladikom. Samo na osnovu ovih uvida može se razumeti značaj uklanjanja onih koji su, kako se neprekidno podvlači, iste krvi a druge vere:

 

„Ne bojim se od vražjega kota,
neka ga je ka na gori lista,
no se bojim od zla domaćega“.

 

Strah vladike Danila zapravo je strah vladike Rada Tomova. Opevati „istragu poturica“ znači „podsetiti“ na značaj i ulogu vladike u uspostavljanju i funkcionisanju društva u trenucima kada je taj status višestruko ugrožen.
Stoga, odreći se danas ove ideologije, ove „istrage“ sunarodnika druge vere, uskratiti tome činu konstitutivni značaj u zasnivanju zajednice, ne znači odreći se Gorskog vijenca in toto. Ali prekinuti, jednom za svagda, sa tumačenjem „istrage“ kao istorijske istine i nužnosti znači dopustiti mogućnost postojanja zajednice koja neće počivati na ovom isključenju koje se sprovodi klanjem.

Autor: Hattori. Preuzeto sa foruma www.parapsihopatologija.com

Mikser arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.