Beton br.47
Utorak 10. jun 2008.
Piše: Branislav Jakovljević

Fetiš varoš

Nasleđe ‘68. u Srbiji

Igor Hofbauer RASKAL

SUMNJIVO LICE

Kada sam se u leto 2000. godine vratio u Beograd posle sedam godina odsustva, iskoristio sam priliku da posetim pozorište Ljubiše Ristića u staroj Šećerani. Taksista, koji je na nizbrdicama vozio na leru da bi uštedeo koji gram prošvercovanog benzina, jedva je pronašao zgradu Šećerane između oronulih magacina i hala. Nagli i potpuni prekid između zone industrijskog propadanja i kulturnog uzdizanja bio je naglašen staklenom fasadom preko koje se prelivao slap vode. Vodopad je donekle ublažio miris prevrelog hmelja koji je dolazio iz obližnje pivare. Unutra su me dočekali stočići sa mermernim pločama raspoređeni između ukrasnog bilja i belih drvenih stubova. Većinu stolova krasili su kavezi sa nimfama. Napolju: prašina, jara, smrad industrijske zone. Unutra: šum vode, svežina zelenog bilja, krici ptica. Ukratko, bilo je to pozorište-foaje, a ne pozorišni foaje. Njegova tema bila je egzotična bašta, mesto izobilja, izgubljeni raj. Ovaj totalni dizajn upotpunjavale su mlade razvodnice u dugim tunikama pastelno žute boje, ljubičastim ešarpama i mokasinama koje cmašu besprekorni mermer.
Te večeri na sceni „Šerbedžija“ igrala se predstava Sumnjivo lice, koju je Ristić postavio sa KPGTom još sredinom sedamdesetih. Kao i sve drugo u Šećerani, ova predstava bila je ujedno i simbolična i cinična. Na velikoj i dobro opremljenoj pozornici igrala se predstava koja je originalno pravljena u uslovima gerilskog pozorišta. Ristićeva postavka Nušićeve komedije zasnovana je na naglašenoj fragmentaciji teksta. Svaki prekid upućuje na paranoidnu strukturu društva u kome je komad postavljen, tako da se farsa postepeno pretvara u tragediju. Četvrt veka kasnije, paranoja je ponovo bila tu, ali je struktura društva bila potpuno promenjena. Sam Ristić bio je na šelu jedne od najmoćnijih političkih organizacija u zemlji. U publici više nije bilo studenata, ni disidenata, pa čak ni redovnih posetilaca pozorišta. Gledalištem je dominirala veća grupa srednjoškolaca koja je, po svemu sudeći, bila dovedena u organizovanu posetu pozoristu. Deca su neko vreme strpljivo gledala, zatim su počela da se vrpolje, i napokon da naglašeno aplaudiraju posle svakog scenskog fragmenta.

Nigde, čak ni u Meksiku gde su bile najsurovije proganjane, one nisu tako brutalno pregažene kao u Srbiji. Ni na jednom drugom mestu emancipatorski potencijal ‘68. nije ustupio mesto nasilju u meri u kojoj se to desilo u Srbiji. Time ne želim da kažem da su studentski protesti ‘68. direktna prethodnica mitinga koji su se zahuktavali ‘86, već da su ideolozi nacionalnog okupljanja zloupotrebili neke od problema koji su jasno artikulisani ‘68

Otpor prema predstavi, a samim tim i prema čitavom političkom, ideološkom i kulturnom mehanizmu koji je iza nje stajao, javljao se spontano. Čini se da u krajnje svedenim uslovima politički procesi počinju da se povinuju principima termodinamike. Tako je bilo 1968, 1991, 1992, 1996/7. i kasnije, te jeseni.
Ono što je tom prilikom na mene ostavilo najsnažniji utisak nije bila gotovo uvredljiva raskoš novog pozorišnog zdanja u zemlji koja grca, niti enterijer koji je u jedan industrijski, dakle radnički i proleterski predeo uveo ambijentalnu estetiku nove kriminalne elite, pa čak ni drskost Ljubiše Ristića koji je iz Beograda otišao kao alternativni reditelj i majstor pozorišnih provokacija, a vratio se kao predsednik JUL-a, praveći se pritom da se ništa
nije promenilo. Najsnažniji utisak bila je, naime, atmosfera nasilja kojim je odisao prisilni raj Šećerane. Bilo je to pre svega nasilje Ristića nad sopstvenim ubeđenjima, nad sopstvenom inteligencijom i imaginacijom, kao i nad sopstvenom prošlošću. Pored scene „Šerbedžija“, u Šećerani su postojale jos i scene „Jovanović“ i „Kokotović“. Ristićev gest imenovanja pozorišnih scena po svojim nekadašnjim saradnicima, sa kojima je u drugoj polovini devedesetih bio ideološki protivnik, zapravo je predstavljao jednu fetišizaciju sopstvene prošlosti. Šećerana je, u tom smislu, predstavljala preteču neke druge, mnogo ambicioznije fetiš varoši, one na Mokroj Gori. Ovaj čelični pogled unazad u isto vreme je predstavljao anticipaciju sopstvene propasti.
U knjizi Stance Đorđo Agamben (Giorgio Agamben) vrlo pronicljivo povezuje fetišizam i melanholiju. Naime, on i u jednom i u drugom prepoznaje strukturu epifanije, dakle projavljivanja onoga što je nepostojeće i neostvarivo. Dok melanholija, umesto da žali za izgubljenim predmetom, zapravo naslućuje njegov budući gubitak, fetišistička fiksacija na mesto opažaja, odnosno percepcije, postavlja fantaziju. Prema tome, pogledi melanholika i fetišiste odlikuju se jednom gotovo teatarskom dvojnošću: i kod jednog i kod drugog, gubitak predmeta otvara prostor nestvarnog, čime se opovrgava stvarnost. I upravo u tom smislu, Šećerana je predstavljala jedan perverzni kraj priče o novoj jugoslovenskoj levici iznikloj iz studentskog bunta 1968. Prošle godine, pozorišni časopis Scena posvetio je poseban broj Ljubiši Ristiću sa ciljem da se, kako su naveli urednici časopisa, osvrne na „poetiku jednog od najznačajnijih reditelja koji su radili na prostoru bivše Jugoslavije“. Kada su, kako vele, saopštili Ristiću svoju nameru da hoće da se bave njegovom poetikom, a ne i njegovim angažmanom u JUL-u, on im je uzvratio: „Tu ćete grdno pogrešiti; sve sam to ja“. U nameri da razdvoje umetničke od političkih aktivnosti Ljubiše Ristića, urednici Scene su zapravo pokušali da urade nemoguće: da odvoje stvarnost od fantazije u okviru jedne fetišističke fiksacije. Ono što je fascinantno u svemu tome jeste da u ovom sklopu pozorište ne predstavlja zonu fantazije, vec upravo obratno.

 

KARTONSKA KALDRMA

Obeležavanje četiri decenije studentskih pokreta s kraja šezdesetih povod je za masovnu fetišizaciju ‘68. Kako fetišizirati pokret koji je svoj smisao pronalazio u otporu potrošačkom društvu, u odbijanju institucija, i zahtevu za oslobađanjem ne samo od ideoloških, već i od ekonomskih stega? Prijateljica mi je nedavno donela iz Pariza knjigu Maj ‘68 - kaldrma (Mai 68 - le pave). Kao i Ristićevu Šećeranu, i ovu knjigu odlikuje totalni dizajn. Radi se o slikovnici čijih šezdesetak stranica je ispunjeno fotografijama i sloganima iz pobune pariskih studenata i generalnog štrajka koji je potom zahvatio Francusku tokom maja ‘68. Ali to nije sve: sama knjiga ima dimenzije kocke iz kaldrme, a naslovna stranica je gruba i na dodir podseća na kamen. Kako bi rekao Agamben, fetiš ima moć da negira upravo ono što simbolizuje. Tako, ova kartonska kocka pretvara oruđe pobune u bezopasni i suvišni suvenir. Ova reifikacija pobune ne zaustavlja se na nostalgičnim foto albumima. Čitam da je jedan od poznatih francuskih juvelira izbacio specijalnu liniju privezaka u obliku kocke iz kaldrme da bi time obeležio (i unovčio), kako sam kaže, „četrdeset godina slobode“. Sve se ovo zapravo slaže sa kritikama i analizama šezdeset osme u kojima se, donekle, podudaraju analitičari sa levice i sa desnice. Tako, na primer, Rezis Debraj (Regis Debray) zastupa tezu da je individualizam karakterističan za pokrete iz ‘68. imao za posledicu ubeđenje da „promena života ne zahteva promenu države“, i zaključuje da se radi o pseudorevoluciji, a ne revoluciji, kako su mnogi učesnici ‘68. doživljavali ove događaje. Polazeći sa mnogo konzervativnijih pozicija, Žil Lipovecki (Gilles Lipovetsky) tvrdi da su učesnici ‘68. bili nesvesni protagonisti procesa koji ih je usisao, da bi ih zatim ostavio za sobom. Taj proces zove se, naravno, korporativni kapitalizam.
Veliki broj francuskih analitičara slaže se da je kriza iz proleća ‘68. iznela na površinu problem subjekta. To se vidi, sa jedne strane, u filozofiji ‘68. koju su, kako tvrdi Lik Feri (Luc Ferry) obeležili mislioci kao sto su Fuko, Lakan, Derida i Burdije. Sa druge strane, ona se ogleda već u samim sloganima koji su obeležili demonstracije. Oni su najvećim delom bili upereni protiv „sistema“ koji, kako je govorio jedan od vođa francuskih studenata Danijel Kon-Bendit (Daniel Cohn-Bendit), pretvara ličnosti u „točkiće koji obezbeđuju funkcionisanje društva“. Ali, planetarna ‘68. ne može se svesti samo na pariski maj. U Sjedinjenim Državama, pobune studenata bile su uperene pre svega protiv američkog imperijalizma i rasizma, u Nemačkoj protiv konzervativnih struktura društva i nasleđa iz Drugog svetskog rata, u Čehoslovačkoj protiv dominacije SSSR-a. U Meksiku, gde je samo deset dana pred početak Olimpijade, policija u krvavom obračunu usmrtila, kako se procenjuje, nekih tri stotine demonstranata, protest je bio usmeren protiv višedecenijske dominacije Revolucionarne institucionalne partije (PRI). Ono što je zajedničko u svim ovim događajima jeste emancipatorski potencijal koji dolazi iz otpora prema ideološkom aparatu u svim njegovim vidovima. Protest beogradskih studenata takođe je bio uperen protiv birokratskih stuktura vlasti, na šta upućuju slogani iskovani tih dana: „Dole crvena buržoazija“, „Dole kneževi socijalizma“, „Radnici se savijaju - birokrati uživaju“. Ako pođemo malo dalje i pogledamo proglase i zahteve studenata, naći ćemo dobro obrazložene argumente protiv birokratije. Ali, ako ovo istraživanje proširimo i na zvanične proglase i smernice partijskih i državnih tela iz druge polovine šezdesetih, naići ćemo na istu ovu hajku na birokrate, izraženu nešto blažim tonovima. Tako su, na primer, u Rezoluciji VIII kongresa SKJ iz 1964. godine žestoko osuđeni etatizam i birokratizam. U tom smislu, veliki deo Opštih ciljeva studentskog pokreta danas izgleda kao hiperbolizacija zvaničnih partijskih stavova. To se može pripisati generalnoj strategiji protesta. Vođeni njom, studenti su nosili slike predsednika Tita i uzimali izvode iz njegovih govora za parole. Ali, borba protiv birokratije ne predstavlja srž „lipanjskih gibanja“. Ako je pariski maj energično ukazao na problem ugroženosti subjekta u korporativnom kapitalizmu, onda je beogradski jun i te kako energično ukazivao na ugroženost samog koncepta revolucije u realnom socijalizmu. Ključna emancipatorska ideja beogradske pobune nalazila se, donekle paradoksalno, u zahtevu za povratak na izvorne revolucionarne principe.

 

NASLEĐE ‘68.

U svojoj najnovijoj knjizi Šta mislimo kada kažemo „Sarkozi“ francuski filozof Alan Badiju (Alain Badiou) prepoznaje dva „niza komunističke hipoteze“: prvi se proteže od Francuske revolucije (1789-92) do Pariske komune (1871), a drugi od Oktobarske revolucije (1917) do kineske Kulturne revolucije (1976). Ovi nizovi razdvojeni su intervalima u kojim ideja revolucije izgleda izlišno i nemoguće, i Badiju tvrdi da se upravo sada nalazimo u takvom jednom intervalu. U isto vreme, ova periodizacija predstavlja maj ‘68. kao jedan od ključnih potresa koji su definisali drugi niz komunističke hipoteze. Jugoslovenska ‘68. ima sasvim drugačiju temporalnu strukturu od francuske. To nije struktura revolucionarnih ciklusa razdvojenih intervalima, vec struktura odlaganja, zastoja, i kašnjenja. Revalorizacija jugoslovenske revolucije značila je zapravo ukazivanje na njene protivurečnosti, koje su bile najuočljivije u progonima i čistkama nakon raskida sa SSSR-om. Ako je ‘68. progovorila o 1948, šta su onda jugoslovenske osamdesete imale da kažu o šezdesetosmoj?
Svest o „lipanjskim gibanjima“ potiskivana je sa tek nešto manje surovosti nego ‘48. Sa jedne strane, do sredine osemdasetih ona se pretvorila u pustu numerologiju. Džoni Štulić je pevao: „Osam-šest-deset vratiće se opet“. Sa druge, Slavoj Žižek je u Mladini 1986. pisao o protestima učenika i studenata koji su se te godine dešavali u Francuskoj, i koji su bili obeleženi konzervativizmom u stavovima demonstranata i pragmatizmom u njihovim zahtevima. Upoređujući proteste iz ‘68. i ‘86. on je zastupao napuštanje „dijalektike želje“ onih prvih zarad pragmatičnog individualizma ovih drugih (da bi se danas, kao što se da videti iz njegovih brojnih javnih nastupa povodom obeležavanja četrdesotogodisnjice maja, vratio principima ‘68. kao sto je „Budimo realni - trazimo nemoguce“, zatvorivši time pun krug). U Srbiji je emancipatorsku snagu ‘68, bez koje je individualizam osamdesetih nezamisliv, pregazio masovni pokret koji je mirne duše instrumentalizaovao neke od šezdesetosmaških ideja. Danas izgleda cinično kada u post-šezdesetosmaškoj literaturi, kao što su recimo pamfleti koje je tokom sedamdesetih u Londonu objavljivala grupa Solidarnost (dugo jedan od retkih izdavača Castoriadisa na engleskom), pronađemo teoretizacije „anti-birokratske revolucije“.
Ideje ‘68. su ili potiskivane, ili su izvetrele, ili su se okrenule protiv sebe samih, ili su pak opstale - u zavisnosti od sredine u kojoj su potekle. Nigde, čak ni u Meksiku gde su bile najsurovije proganjane, one nisu tako brutalno pregažene kao u Srbiji. Ni na jednom drugom mestu emancipatorski potencijal ‘68. nije ustupio mesto nasilju u meri u kojoj se to desilo u Srbiji. Time ne želim da kažem da su studentski protesti ‘68. direktna prethodnica mitinga koji su se zahuktavali ‘86, već da su ideolozi nacionalnog okupljanja zloupotrebili neke od problema koji su jasno artikulisani u i oko ‘68, a zatim nastavili da troše sve što je moglo da se upotrebi, uključujući ideju revolucije koju je ‘68. pokušala da preispita i, u krajnjoj liniji, regeneriše. Ovo trošenje i propast vraća nas temama od kojih smo počeli - fetiš i melanholija, melanholija fetišizma.
Kada je reč o Francuskoj, ne može biti reči samo o fetišizaciji ‘68, već o jednoj fetišizaciji levih ideja uopšte. Slikovnice i privesci samo su simptom jednog mnogo dubljeg procesa koji je otvoren upravo ‘68, i koji je postao potpuno vidljiv osamdesetih. Radi se o buržoazifikaciji proleterijata koja je dovela do erozije i potpunog gubitka revolucionarnog subjekta. Upravo ovaj gubitak vodi do fetišizacije stranih radnika (sans papiers) kod Badijua i njegovih istomišljenika. Kod nas su stvari potpuno obrnute: revolucionarni subjekat je zbrisan kroz simultanu pauperizaciju i nacionalističku mobilizaciju društva.
Govoreći o psihoanalitičkom shvatanju fetišizma, Agamben poseže za Frojdovim objašnjenjem njegovog uzroka u odbijanju muškog deteta da prizna nepostojanje ženskog penisa. Bilo bi vulgarno povezivati tezu o Šećerani kao o perverznom epilogu ‘68. sa Ristićevim upornim odbijanjem da vidi pravu prirodu Mire Marković i njenog političkog pokreta. Radi se, naime, o jednom fetišističkom zaogrtanju stvarnosti nestvarnim. Paradoksalno, ovo zaogrtanje dolazi kao odgovor na gubitak onoga što subjekt nikada nije ni imao! U drugoj polovini devedesetih, Ristić je na ideološkom planu radio ono što su razna ministarstva za privatizaciju radila u poslednjih nekoliko godina: prodavao je budzašto ono što nije njegovo, što nije pravio, i u čemu nije imao nikakav ulog. U toj rasprodaji protraćeni su poslednji ostaci organizovanih levih pokreta na ovim prostorima. Prisvajanje revolucionarnog nasleđa od strane JUL-a i njima srodnih organizacija nije samo kompromitovalo leve ideje u Srbiji, već ih je zbrisalo sa lica zemlje. Srbija je danas zemlja bez levice u pravom smislu te reči. I ne samo to: to je zemlja koja se stidi svoje revolucionarne prošlosti. O levim idejama govore samo oni koji ih se sećaju, a ne oni koji u njih moraju da polažu nadu. Zbog toga se u Srbiji, vise nego na bilo kom drugom mestu sa mape pobuna iz ‘68, nasleđe ove godine čuda sastoji u obavezi ponovnog promišljanja same ideje revolucije.

Dunja Jankovic PRIČA O DEVOJCI KOJA NIJE ZNALA NAĆI IZLAZ IZ SITUACIJE

Mikser arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.