Beton br.45
Utorak 13. maj 2008.
Piše: Sonja Bikić

Evrovizija: pesmom do Evrope?

NARODNJACI I EVROPEJCI

Srbija trećeg milenijuma se ne razlikuje mnogo od Srbije 90-ih, a obe liče na Srbiju XIX veka, bar kada je reč o dominantnim društveno-političkim modelima retorike. Dok smena suprotstavljenih opcija na domaćoj političkoj sceni naizgled menja odnos sveta prema Srbiji i Srbije prema svetu, kontinuirano prisustvo tzv. proevropskog, s jedne, i nacionalističkog političkog opredeljenja, s druge strane, prerastaju u pojave dugog trajanja.
Instrumentalizacija sadržaja za koje se smatralo da predstavljaju ogledalo domaće tradicije podrazumevala je i njihovo scensko postavljanje i prihvatanje kao simbola nacionalnog identiteta, a manipulacija ovim simbolima radi ostvarivanja nekog strateškog cilja postaje uobičajena praksa. Na početku XXI veka kolektivna histerija na ovom području ne splašnjava, ali se nacionalistička euforija zamenjuje evropopulističkom. U prvoj deceniji trećeg milenijuma rasprave više ne idu toliko u pravcu potvrđivanja srpskog nacionalnog identiteta, već pre u pravcu dokazivanja srpske pripadnosti evropskom identitetu. U skladu s tim vodi se i kulturna politika, a sportska i muzička takmičenja i manifestacije na međunarodnom i evropskom nivou postaju politička arena i sredstvo za bolje pozicioniranje i brendiranje Srbije. Takmičenje za Pesmu Evrovizije jedna je od značajnijih manifestacija, intrigantna pre svega zbog svoje političke pozadine. Kao obrazac, takmičenje za pesmu Evrovizija ima tendenciju da oblikuje jedan društveni poredak ujedinjene Evrope. S druge strane, ono je mesto susreta različitih nacija, kulturnih, muzičkih i političkih uticaja koje, reflektujući odnose moći, pokazuje stvarne posledice jednog političkog projekta na međunacionalne odnose. Zbog toga su nastupi nekih zemalja na pesmi Evrovizije povezani sa njihovim političkim aspiracijama prema Evropskoj Uniji. Sámo takmičenje, u tom kontekstu, postaje sredstvo potvrđivanja evropskog identiteta onih zemalja kod kojih je taj identitet permanentno problematizovan.

Izmišljena srpska tradicija danas je sve manje oružje za borbu u nacionalističkim ratovima, a sve više oruđe za popravljanje negativnog imidža zemlje u svetu

Pozicioniranja i međusobni odnosi država na Pesmi Evrovizije odraz su globalne društveno-političke klime, koja uslovljava i pokreće određene trendove u svetskoj muzičkoj industriji, pa značaj koji samom takmičenju pridaju zemlje u procesu tranzicije i modernizacije treba tražiti kroz odgovor na pitanje kako se nacionalni i evropski identitet izražavaju kroz politiku odabira muzičkih numera, na koji način festival doprinosi uspostavljanju veza na međunarodnom nivou i koliko je takmičenje instrumentalizovano u cilju legitimacije određenih političkih ciljeva. Ovakva upotreba takmičenja u Srbiji ima dva dijametralno suprotna efekta:

- segregaciju na unutrašnjem nivou (podele među Nama) i
- homogenizaciju na spoljašnjem nivou (ujedinjenje pred Drugima).

 

KULTURNI MUTANTI

Procesi modernizacije i suočavanje društava u tranziciji sa kulturnim imperijalizmom nisu, dakle, doveli do potpunog utapanja u globalne trendove i brisanja svih nacionalnih posebnosti, ali su otvorili vrata konzumerističkom stavu prema kulturnim specifičnostima u cilju njihovog brendiranja. Mešanjem lokalnog i globalnog, modernog i tradicionalnog, formirali su se svojevrsni „kulturni mutanti“ koji su postali prisutni u različitim segmentima svakodnevnog života. Muzika je možda i najindikativniji pokazatelj ovakvog trenda. Etno zvuci, to jest ono što se smatra izvornom, tradicionalnom muzikom nekog naroda, aranžirano na moderan, komercijalan način, izvire kao nov, popularni muzički žanr svetskih razmera. Prema Miroslavi Malešević, ova vrsta muzičke etno-egzotike koja se drži postulata „Sviraj lokalno, zvuči globalno“ dobija karakter kulturnog pokreta kojim se domaće vrednosti afirmišu izvan nacionalnih granica, odgovarajući na svetsku potražnju za egzotičnim. Reč je o novim standardima samopredstavljanja, koji naginju kosmopolitizmu i suprotstavljeni su tendencijama nacionalistički/konzervativno orijentisanih pregalaca da kroz povratak „tradicionalnoj“ narodnoj kulturi i muzici sačuvaju autentične nacionalne vrednosti, uz ograđivanje i zatvaranje od globalnih tokova. Numere predstavnika sa Istoka, koje poslednjih nekoliko godina postižu visoke plasmane na Eurosongu, mogu se odrediti kao neka vrsta festivalskog muzičkog eklekticizma, koji kombinuje etno žanrove sa modernim pop i tehno muzičkim obrascima.

U Srbiji postoji čitav spektar narodnih muzičkih žanrova, od renesansnih melodija, preko tursko-grčkog melosa, balkanskih ojkača, čobanskih frula, hajdučkih gusli do cigansko-srpskih truba. Da li će se ova raznovrsna „srpska“ muzička tradicija zvati etno, folk ili turbo-folk, svakako će zavisiti od aranžmana, odnosa prema tradiciji i cilja koji se „upotrebom tradicije“ želi postići. Izmišljanje muzičkih tradicija i plasiranje određenih vrednosnih sistema povezanih s konkretnim žanrom, na ovim prostorima je tokom protekle decenije dobilo zabrinjavajuće razmere, pa muzika, kao i drugi elementi kulture, postaje sredstva za ostvarivanje određenog političkog cilja.

Fenomen „izmišljanja tradicija“, koji je u Srbiji eskalirao 90-ih, Hobsbaum povezuje s periodima brzih transformacija društva, kada dolazi do zamene „starih“ tradicija „novim“, koje su prilagođene novim društvenim obrascima, nakalemljene na stare i upotrebljene za sasvim nove ciljeve. Pa ipak, tradicija „izmišljanja tradicija“ i borba na kulturnom/muzičkom frontu za konkretne društveno-političke ciljeve, danas, u promenjenim političkim i socijalnim prilikama, dobijaju novu dimenziju.
Svedoci smo promena u domenu kulturne politike: došlo je do smekšavanja nacionalističkog diskursa, čija se retorika više ne zadovoljava ksenofobičnim isticanjem i veličanjem srpskog nacionalnog bića, već uključuje i izvesnu dozu kosmopolitizma, s jedne, i otvaranja proevropski nastrojenih, mejnstrim elita za filtrirane segmente srpske tradicije, s druge strane. Ekstremni nacionalizam, kao i ekstremni kosmopolitizam, jednostavno postaju disfunkcionalni u okolnostima u kojima se od tradicionalne kulture puštene na svetsko tržište, može izvući profit – materijalni i duhovni. Izmišljena srpska tradicija danas je sve manje oružje za borbu u nacionalističkim ratovima, a sve više oruđe za popravljanje negativnog imidža zemlje u svetu. Kada „evropski marginalci“ izražavaju pripadnost evropskom identitetu na Eurosongu, oni to više ne čine prihvatajući za ovaj festival karakterističnu, nadnacionalnu pop muziku, već se opredeljuju za lokalne, etno žanrove.

 

EVROSONG INTEGRACIJE

Povratak Jugoslavije (preimenovane u Državnu zajednicu Srbije i Crne Gore) na evrovizijsku scenu 2004. godine imao je poseban značaj. Promena političkog kursa četiri godine ranije „nagrađena“ je svečanim prekidom jednodecenijske izolacije, a Željko Joksimović koji je došao u Istanbul s namerom da pesmom Lane moje „pokori Tursku i Evropu“, izvojevao je drugo mesto i svojoj zemlji, bar na kratko, povratio poljuljani nacionalni ponos. Recept za odličan plasman pesme Lane moje svodi se na patentiranje balkanske etno muzike u trenutku kada je world music u izrazitom trendu.
Evrovizija 2004. je između ostalog pokazala i da orijentalni i balkanski ritmovi u trećem milenijumu prvi put u istoriji muzičke industrije počinju da odnose prevagu nad anglo-američkim što je još interesantnije ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da su prethodnih decenija evrovizijskog takmičenja zapadnjačkom ukusu bile neprihvatljive sve pesme koje su naginjale ka etno i „orijent“ zvuku. Pesma Zdravka Čolića Gori vatra, koja je domaćoj javnosti ulivala puno nade 1973. godine, na Evroviziji je doživela fijasko jer je, po Čolićevim rečima, članove žirija podsećala na orijent.
Polemiku oko zapadnog i tradicionalno-narodnog muzičkog stila, započela je Lepa Brena 1983. godine, kada je rekla da je izabrana Danijelova pesma Džuli „otrcana kopija nekih stranih uzora“, zalažući se pri tom za „pravu“ jugoslovensku pesmu. „Nikakav rok, balada, šansona, ništa od onog što krademo sa strane... Što da se foliramo, mi smo seljačka nacija, tačnije seljačko-radnička...“ Lepa Brena je na neki način anticipirala razvoj događaja na Eurosongu u XXI veku, kada je i strah od narastajuće amerikanizacije festivala postepeno počeo da zamenjuje strah od njegove orijentalizacije i balkanizacije.
Balkanizacija festivala tekla je uporedo s završnim fazama balkanizacije nekadašnje Jugoslavije. Sukob montevizijskog i beovizijskog stručnog žirija na takmičenju za Evrop(j)esmu, započet 2005. godine kada je prilikom nekorektnog glasanja crnogorskog žirija pobedila crnogorska grupa No name, eskalirao je 2006. godine. Ova situacija je veoma podsećala na ono što se događalo 1991. godine. Crnogorski žiri je 2006, na isti način kao i prethodne godine, nastojao da progura grupu No name, ali su ovog puta posledice bile mnogo gore od nedovoljno dobrog plasmana na evropskom takmičenju. Publika je u Sava Centru zviždanjem negodovala na izbor crnogorskog predstavnika, neki članovi srpskog žirija su povukli svoje glasove, stvorena je oštra podela na nacionalnoj osnovi, a predsednik Upravnog odbora javnih radio-televizija nije priznao pobedu crnogorske grupe. Srbija i Crna Gora su ostale bez predstavnika na pesmi Evrovizije, a u maju mesecu Crna Gora je na referendumu izglasala dugo najavljivanu nezavisnost.

Postizborni foto-komplet: Čija je ovo pesma?
Nakon ovih događaja, u srpskoj javnosti više niko nije potcenjivao politički značaj Eurosonga, a instrumentalizacija evrovizijskih muzičara u političko propagandne svrhe kulminirala je pobedom Marije Šerifović 2007. godine u Helsinkiju. Pobeda je predstavljena kao početak novog poglavlja za Srbiju, a sama pobednica prihvaćena je kao ikona marginalizovanih - Srba, Roma i homoseksualaca. Mediji su javnost zatrpavali mnogobrojnim izjavama o popravljanju imidža Srbije u svetu, ali su najekstremnija bila partijska svojatanja Marije Šerifović. Otimanje oko pobednice koja je pesmom uspela ono što još nikome od političara nije pošlo za rukom, naime da konačno dovede Evropu u Srbiju, otpočelo je u parlamentu još uoči pobede. Prvi je priliku iskoristio jedan od narodnih poslanika koji je prisutnima skrenuo pažnju na to da je na takmičenju Srbija od bivših jugo-republika dobila maksimalni broj poena, a od Rusije samo pet, u čemu je video dodatni razlog za smenu radikalskog protivnika na položaju predsednika skupštine, koji se zalagao za još čvršće veze s Rusijom i za „Srbiju kao rusku guberniju“.
Pobeda na Evroviziji je dodatno politizovana pozivanjem na tabloidske informacije o političkom opredeljenju pojedinih rođaka Marije Šerifović, da bi se situacija potpuno otrgla kontroli kada je Evropska komisija u žaru predsedničke kampanje u Srbiji dovela u pitanje Marijin položaj ambasadorke EU. Otvorenu podršku srpske pobednice Eurosonga predsedničkom kandidatu Srpske radikalne stranke funkcioneri iz EU protumačili su kao moguće kršenje ciljeva programa „Godine interkulturalnog dijaloga“, pa je čak i uredništvo srpskog gej portala „Kvirija“ diskvalifikovalo pesmu Molitva u konkurenciji za hit godine, smatrajući „da gej hit godine mora da bude u službi slobode i promocije različitosti, a ne u službi ideja stranke čiji je predsednik optužen za ratne zločine“.
Politička scena u Srbiji i ambivalentna osećanja javnosti prema Evropi dovode do zabrinjavajućeg trenda političke regrutacije umetnika, muzičara i glumaca. U situaciji u kojoj se uspešnost jedne političke kampanje meri brojem javnih, često vanstranačkih ličnosti koje su u nju uključene, prodiranje partijskog delovanja u sve sfere društvenog života i podela na relaciji mi/oni, evrofili/rusofili, modernisti/tradicionalisti, budućnost/prošlost, postaje, takoreći, istorijska neminovnost.
Internacionalni sportski i muzički uspesi „naših“, u konkretnom slučaju uspeh na Eurosongu, koji se s jedne strane ispoljavaju kao faktor nestabilnosti, raslojavanja i stranačke otimačine oko pobednika, na unutrašnjem planu imaju svoj homogenizujući potencijal u odnosu prema svetu. Shodno tome, Miroslava Lukić-Krstanović zapaža da se internacionalno učešće na nekom spektaklu u Srbiji prevashodno smatra uspehom države, a tek posle uspehom pojedinaca: „često se za neku pobedu kaže Pobedila je Srbija. To je muzička fabrikacija nacije“.¹ Međunarodne pobede „naših“ na trenutak neutrališu interne političke sukobe - nacija postaje solidarna u odnosu na spoljašnju drugost. Na unutrašnjem planu, nacionalne pobede dodatno podstiču opstanak dugovečnih podela, a pobednike pretvaraju u instrumente političko-propagandnih promocija, koje odražavaju jedan od dva moguća retorička diskursa i njihove hibridne varijante oličene u populizmu novog evropatriotizma.

 

¹ Pored „muzičke fabrikacije nacije“ i brisanja svih stranačkih neprijateljstava u trenutku kada se ponosno navija za sunarodnike, Eurosong otkriva i potencijal muzičke fabrikacije blokova - proizvoda solidarnosti malih i skrajnutih. Večiti antagonizmi balkanskih država u stvarnosti, na evrovizijskom takmičenju transformišu se u velikodušnu i bizarnu razmenu najviših poena - „Makedonci glasaju za Albance, Hrvati za Srbe, a Srbi za Albance, Bosance i Hrvate.“ Tako stvaranje evrovizijskog balkanskog bloka, ide u pravcu transformacije balkanskog identiteta, ovekovečenog u frazi „Balkan - bure baruta“. Ekspanzija etno-melodija, maternjih jezika i više nego civilizovano glasanje balkanskih zemalja jedan je od doprinosa poboljšanju političke vizure ovog područja, koje se grčevito bori za poziciju u Evropi, šaljući joj putem festivala „lakih nota“ poruku političkog ujedinjenja.

Mikser arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.