Beton br.82
Utorak 20. oktobar 2009.
Piše: Dajana Đedović

Dva veka Vuka

Ideologizacije jedne manifestacije

Stare svetkovine kakvi su bili sabori i mnogi drugi rituali davali su narodu osećaj stabilnosti i kontinuiteta. Želja naroda za ovom vrstom svetkovina, rituala, proslava podudara se sa željom i interesom vladajućih političkih i intelektualnih elita da održe status quo, društveni i politički poredak. Ono što Vukov sabor čini posebnim u odnosu na druge manifestacije je činjenica da je posvećen „reformatoru srpskog jezika“ Vuku Stefanoviću Karadžiću, čoveku oko čijeg je imena decenijama stvaran jedinstven društveni mit u našoj kulturi. Proteklih sedamdeset pet godina saborovanja dalo je priliku za analizu instrumentalizacije, ideologizacije i politizacije ove manifestacije u kontekstu različitih društvenih uređenja i kulturnih politika. Pogotovu je (zlo)upotreba Vukovog imena i dela vidljiva i čitljiva u periodu velikog jubileja Dva veka Vuka 1987.

 

„V“ KAO KURJAK

Još neko vreme, na Saboru, akteri će se „zaklinjati“ u Jugoslaviju dok će im u glavi biti neka druga zemlja. A o kojoj zemlji je reč možda je najvidljivije bilo 1981, kada je izveden tekst Janka Vujinovića „Vuk ili povest o narodnom življanju“ koji prema nekim pokazateljima jeste „proklizavanje“ pojma radnog naroda i radničke klase ka srpskom narodu, ali još uvek ostaje na „pola puta“. Naime, i Vujinovićev tekst je slično kao i „slučaj Đogo“ ostavio ikonu netaknutom: niti je „slučaj Đogo“ stavljao pod lupu Titovu vladavinu, koja je bila svetinja, niti je „našu stvarnost“ kritički preispitivao. Vujinovićev tekst je stidljivo počeo da uspostavlja novi poredak ideologije, koja će u svojoj osnovi imati nacionalnu odnosno etničku paradigmu, ne preispitujući „ulogu vođe“ ili „našu stvarnost“.
Tekst „Vuk ili povest o narodnom življenju“ odabran je na konkursu koji je Odbor Vukovih sabora raspisao 1981. Tražilo se delo kojim će se na Vukovom saboru „obeležiti 40 godina Socijalističke revolucije“. Janko Vujinović je u svom tekstu dao svedenu sliku ratničkog diskursa u Srbiji od pre Karadjordja do II svetskog rata, kroz likove kao glasnogovornike kolektivne nacionalne svesti. Koristeći slova azbuke kao nit, on je ponavljajući neke reči oživeo upravo one pojmove i slike koji će krajem osamdesetih i početkom devedesetih postati opšta mesta nove ideologije. Tako je priča počinjala slovom „V“, jer je trebalo posebno naglasiti da svi potičemo od vuka ili Vuka. „To, da smo kurjaci - jesmo! Knjige vele da smo njima najsličniji jer od njih smo kažu postanuli.“ Ovaj pisac je i u svom romanu Vučiji nakot aktivirao nove/stare „svete centre“ koji su imali funkciju uspostavljanja jedinstvenosti zajednice, a jedan od atributa etničke zajednice jeste i „mit o zajedničkom pretku“. Zatim je nastavljeno slovom „B“, i to pojmovima: biti, bijem, budem. I to treba glorifikovati, verovali su pisci novog talasa u Srbiji s početka osamdesetih. Pisac se u nastavku teksta oslanjao na one stereotipne slike koje će postati okosnica buduće nacionalističke paradigme. „Mi (Srbi - prim. aut.) ostasmo sami; protiv svih“. Pod slovom D – posebno su naglašene srpske deobe. Sintagma „srpske nesloge“ makasimalno je korišćena u periodu nacionalne homogenizacije. Pod istim slovom pisac nabraja i Dalmaciju, koja ulazi u srpski korpus. Starac, glavni lik u ovom scenskom prikazu, kao oličenje svenarodne mudrosti reći će: „Srbija i nije tamo đe je zemlja srpska, već đe su ljudi srpski“. Kasnije će Vuk Drašković u svojim političkim istupima modifikovati ove reči svog partijskog kolege (J. Vujinović je u SPO-u bio od osnivanja) u slogan: „Srbija je tamo gde su grobovi srpski“.
Interesantan je izbor reči pod slovom „Z“. Pisac izdvaja, a glumci na sceni govore: „zaklati, zaklon, zakleti, zašto, zatrti, zbeg...“ Zašto nije odabrao reči: znati, znanje, zaliti, zasaditi, zriti, zeleneti? Zato što je takvim izborom trebalo probuditi afekte, iracionalnost čitavog konteksta, uvući gledaoce u prostor mita koji potpuno zamagljuje istorijske činjenice, istinu, prebaciti ih u metanaraciju večitih bitaka. Trebalo je reći kako je vreme u Srbiji „zamrznuto“, a da se istorija ponavlja ciklično. Nije ni čudo što je nakon toga slovo „J“ asociralo na jauk i Jasenovac, a „K“ na Krajinu i Kosovo („Oj Krajino krvava aljino“, „Kosovo, kuća, koren, kum“). Tekst se završavao kako je i počeo, pominjanjem kurjaka. Ukorenjivanje u etnonacionalistički diskurs se na ovim prostorima odvija ciklično. Ovo je bio prvi – mali krug. Drugi deo procesa ukorenjivanja otpočeo je 1988.

Ko je treći čovek? / Fotografije u broju: Sa stalne postavke Muzeja Vukovih sabora, Tršić

VREME JUBILEJA

Inicijativni odbor za proslavu 200. godišnjice rodjenja Vuka Stefanovića Karadžića dao je osnove za obeležavanje ovog jubileja već u oktobru 1984. Taj predlog programa bio je osnov za proslavu koja je trebalo da obuhvati ceo prostor Jugoslavije, u više segmenata kako kulture tako i prosvete i obrazovanja. Predlog programa je podrazumevao i uključivanje svih institucija i organizacija u kulturi na tom prostoru. Predvidjen je bio i čitav niz aktivnosti u inostranstvu. „Proslavu 200-godišnjice rođenja Vuka Karadžića treba obeležiti kao opštenarodnu proslavu ... kao godišnjicu jedne od najistaknutijih ličnosti srpskog naroda i osnivača novije srpske kulture. ...potrebno je ukazati na ogromno Vukovo delo: tvorac novog srpskohrvatskog književnog jezika, pisac prve srpske gramatike i srpskog pravopisa, ... srpske književnosti, istoričar Prvog srpskog ustanka, ... posebno je značajna povezanost Vukovog dela sa ukupnom borbom srpskog naroda ...potrebno je ukazati na njegove ideje o kulturnom jedinstvu našeg naroda na jezičkim osnovama...“ Postavlja se pitanje zbog čega je bilo nužno da se ta godišnjica „pod obavezno“ obeležava na celom jugoslovenskom prostoru. Odakle je poticala ta potreba? Bilo je očigledno da to nije bio odraz istinske kulturne potrebe. U Zagrebu će ovo, dve godine kasnije, Dunja Rihtman Auguštin protumačiti na sledeći način: „Oni veličaju srpsku naciju, ali ne skrivaju integralističke težnje, Vuk koji je priznanje zaslužio otkrićem narodne kulture u međuvremenu je postao njen simbol.“
Inicijativni Odbor je tih godina doneo zaključak da „Republička konferencija SSRN Srbije treba da imenuje reprezentativni Odbor za proslavu 200. godišnjice rodjenja Vuka Karadžića. U Republici bi organizacioni, stručni i administrativni poslovi Odbora za proslavu bili povereni Kulturno- prosvetnoj zajednici Srbije.“ Republička konferencija SSRN Srbije formirala je Odbor čiji predsednik je bio Dušan Čkrebić, član predsedništva CK SKJ. Članstvo je brojalo blizu 150 ljudi, predstavnika društveno političkih organizacija, kulturnih institucija iz cele zemlje. Ono što što se prvi put događalo kada su Odbori Vukovog sabora u pitanju, bilo je prisustvo jednog crkvenog velikodostojnika medju članovima. Naime u ovom Odboru za obeležavanje 200. godišnjice rodjenja Vuka Karadžića našao se i Jovan Velimirović episkop šabačko-valjevski. Nije li to nagoveštavalo praksu koju će obilato koristiti nova vlast u svrhu stvaranja „narodnog jedinstva“, svesrdno reafirmišući i (zlo)upotrebljavajući pravoslavnu tradiciju? Tokom 1987. i proslave Dva veka Vuka, politička elita je u svoju praksu inkorporirala model instrumentalizacije tradicije. Nesrećni sticaj okolnosti je bio taj što se ova velika proslava događala u godini velike društvene krize i umesto da zaista sa najviše počasti proslavi delo ovog velikana, sve je ukazivalo na prisustvo političkih motiva. Dunja Rihtman Auguštin piše u Zagrebu: „1987. je bila godina glasnog i pompeznog proslavljanja dvestote godišnjice rođenja Vuka Stefanovića Karadžića sa obiljem jugoslovenskih i stranih naučnih skupova, radova, novinskih članaka, TV emisija, političkih tumačenja... Čak je bilo predloženo da bude donet zakon (podvukla D.Đ.) koji bi obavezivao celu zemlju da učestvuje“.

 

MESTO POLITIČKE REGRESIJE

Odnos prema Vuku u godini velikog jubileja bio je odličan pokazatelj kako su se parcijalni grupni interesi politički legitimisali. Ljubiša Rajić u tekstu „Vuk je mrtav, a ni mi nismo dobro“ koji je objavljen u časopisu Kultura 78/79, piše: „Otpori koji postoje prema Vuku u određenim krugovima kod Hrvata, Muslimana i Crnogoraca određeni su željom da se doda ona karika lanca koja po njihovom mišljenju nedostaje, a koja je nužna, to jest, da se jednoj državi i jednom narodu dodeli jedan standardan jezik unutar jedne kulture. Drugim rečima, da Hrvati, Muslimani i Crnogorci imaju kao narod svaki svoj poseban standardni jezik.“ U takvoj situaciji, Vukov članak „Srbi svi i svuda“ bio je povod čestih napada i dobijao je savim osobenu funkciju koju on nije imao u odnosu na vreme kada je nastao. Vuk je shodno tom članku i njegovom čitanju s raznih strana postajao velikosrpski hegemonista, a svi koji su se zalagali za Vuka nosili su istu etiketu. Međutim, kada SKJ kao garant Jugoslavije nije više mogla da drži pod kontrolom nacionalističke diskurse, ostao je veliki slobodan prostor za prodor nacionalističke ideologije u svim federalnim jedinicama. Tako je i Vuk shodno promeni idološke prakse u odnosu na jezik postao mesto oštrih razgraničavanja izmedju nekada bratskih naroda. U retkim tekstovima koji su se kritički osvrnuli na Dva veka Vuka i ono što je ovu jubilarnu godinu pratilo, autori su primetili da je „Vuk bio više povod, a manje predmet“. To nije bio slučaj samo u svečarskim momentima. Čak je i naučna javnost sledila u velikoj meri paradigmu, prisutnu u javnosti još od njegove smrti, paradigmu nekritičkog veličanja njegovog dela. Proglašenje Vukove godine i sve ono što se tada dešavalo imalo je jasnu političku dimenziju. To nije neobično, jer sve države koje imaju takvog naučnika i reformatora, pa i mnogo manjeg kalibra od Vuka, teže da takve godišnjice iskoriste u političke svrhe. „Naime, euforično stanje u određenim sredinama u Srbiji u odnosu na Vuka, a osobito tokom jubilarne godine, pokazuje da se Vuku i slavljenju Vuka dodeljuje izuzetno jaka politička funkcija. U određenim trenucima, neophodno je pronaći sredstva za legitimisanje odredjene politike“, beleži Ljubiša Rajić i napominje da je Vuk bio veoma pogodan za najšire slojeve srpskog stanovništva u specifičnom momentu kada je bilo potrebno pronaći simbol nacionalnog okupljanja ili bar nacionalnog identifikovanja. „Vuk je dobio atribute srpskog nacionalnog simbola.“ Ali iza svega ovoga krio se i srpski nacionalizam različitih profila. „Vuk nije više samo veliki naučnik i veliki reformator jezika. Vuk nije više simbol nacionalnog okupljanja jedne nacije. Vuk je danas, možda više nego ranije, simbol nacionalnog sukobljavanja više nacija. Biti za ili protiv Vuka (ili bar uzdržan prema Vuku) postaje međa nacionalnog odvajanja i nacionalističkog podvajanja. U najekstremnijim vidovima sukoba argumenti za i protiv Vuka prelaze u čist šovinizam“. Profesor Rajić je, možda, ovim naznačio okvir u kojem će se narednih godina kretati programi na Vukovim saborima. Biće to upravo mesto „naših“ sukobljavanja sa Drugim, mesto veličanja onog „našeg“ i samo „našeg“, mesto regresije. Vuk mnogima više neće biti zanimljiv zbog svojih zasluga u jezičkoj reformi već će biti zanimljivo samo ono što se iz njega može izvući. O tome svedoči i činjenica „da je svečarska aktivnost bila prebogata,... ali praktično nikakva kada je u pitanju ostvarivanje bar minimuma zahteva koje jezička politika i planiranje jezika moraju ispuniti da bi bili zasnovani na načelima ne samo Vuka, već i drugih velikih pregalaca iz njegovog doba na našim prostorima i u Evropi, a pre svega da bi bili okrenuti budućnosti.“ Profesor Rajić potom zaključuje: „... na najboljem smo putu da našu standardnojezičku budućnost izgubimo u korist njene davne prošlosti...“ Nažalost ni danas situacija nije bolja kada je jezička standardizacija u pitanju, ali ni kada je Vukovo delo u pitanju. Žrtvovana je budućnost u korist prošlosti.

betonbr82_mixer2

KALENIĆ VS. CRVENA ZASTAVA

Naravno tako velika proslava kao što je Dva veka Vuka zaslužuje dublju analizu, mnogo sadržajniju nego što je to moguće učiniti u ovom sažetom prikazu ideologizacije jedne manifestacije posvećene Vuku, jer bi se tako stekao uvid i u neke vrlo vredne doprinose proučavanju Vukovog dela i jezika koji su skrajnuti u cilju nametanja samo ove praznične atmosfere i populističkog veličanja Vuka. Ono po čemu je završna priredba Vukovog sabora 1987. godine posebno interesantna je činjenica da je održana dan posle veoma burne noći u toku koje je održana čuvena Osma sednica Saveza komunista Srbije, koja je označila pad moćne porodice Stambolić i početak dominacije Miloševićeve politike. Na završnoj svečanosti Vukovog sabora 20.09.1987. održao je govor prethodne noći smenjeni Ivan Stambolić, još uvek predsednik Predsedništva SR Srbije. Taj njegov govor zanimljiv je za analizu, jer predstavlja u sažetom obliku viziju Stambolićeve politike, koja je i do tada imala tendenciju da izvrši promene kroz unutrašnje kanale i ustavnu reformu. Njegov govor, koji je publika u Tršiću primila mlako i krajnje suzdržano, bio je dokaz da SKJ mora svoj legitimitet potražiti osvajajući neke druge simbole. Na saborištu je kao gost bio prisutan i Slobodan Milošević. Prema svedočenju prisutnih, vladala je velika napetost među zvanicama, a Milošević i Stambolić nisu razmenili nijednu reč. Govor na saborištu bio je Stambolićeva politička „labudova pesma“, a Milošević je tada video, verovatno jasnije nego drugde, da pozivanje na prevaziđene simbole SKJ i njene reformske metode više nisu svrsishodne za održavanje na vlasti. Danas, kada se čita Stambolićev govor i pored retorike svojstvene ideolozima komunizma, neki delovi zvuče kao propuštena šansa. Stambolić je u svom govoru, pozivajući se na Vuka, naznačio da ulazak u red razvijenih evropskih zemalja znači: „... da uporedo sa spomenicima palim junacima i mi počnemo jednom podizati fabrike, a umesto bogomolja - mostove i ćuprije.“ Stambolić će ovim pravdati komunističku viziju progresa i integracije, ali nesvesno ili svesno, on je markirao dihotomiju koje će se držati nacionalisti, a koju će Bećković tako vešto inkorporirati u svoju besedu 1990. godine u Tršiću: „Kalenić je skuplji od ’Crvene zastave’, Lazarica od ’Merime’, Studenica i Žiča od hidro-sistema ’Ibar’, Ljubostinja i Naupare od ’Prve petoletke’.“ Ovim će zauvek biti napravljen jaz između komunista i nacionalista. U Bećkovićevoj dihotomiji, komunisti su bili oni koji su zidali fabrike i zaboravljali crkve, što u takvoj interpretaciji, nije donelo nikome dobro te je stoga bilo neophodno ponovo razviti nacionalni barjak. Bećkovićeva beseda označiće početak vremena u kojem su mišljenje i razum polagano ali veoma agresivno marginalizovani. Nasuprot tome, Stambolićev govor biće jedan od poslednjih ako ne i poslednji govor koji se poziva na „razum“, „uvažavanje“, a protiv „mržnje“ i „razdora“. Već od naredne godine, uslediće na saborištu otvoreno igranje na etno-nacionalističku kartu. Stambolićev govor bio je tačka na korišćenje komunističkog diskursa.

 

                                                  *

Inače, od naredne 1988. godine Vuk će postati nosilac svih odlika srpskog naciona i samo srpskog. Novinari više neće izveštavati sa Sabora kao sa mesta zbližavanja svih naroda i narodnosti već će govoriti o „probuđenom srpskom narodu“, o „srpskom narodu koji je našao svoju istinu“. Na delu će biti prelaženje iz komunističke lažne narodne zajednice ka nacionalističkoj lažnoj zajednici, a Vuk - narod - tradicija činiće neraskidivo trojstvo. Biće to kraj perioda „identitetske panike“. Imenovana su nova identitetska središta. Situacija je dopuštala pozivanje na sve nacionalne mitove, simbole, tradicije, a naročito na one koje su bile pogodne za učvršćivanje veze izmedju naroda i novog vodje. Sabor će se i u tom slučaju pokazati kao idealno mesto za oživljavanje tih mitova, simbola i tradicija.

Mikser arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.