Kod nas dobro poznata i često korišćena sintagma „državni posao“ stekla je proteklih meseci i jedan drugačiji, zloslutniji smisao. Upravo to nedavno razotkriveno značenje državnog posla otvara put dubljem razumevanju naše situacije jer nas suočava sa stvarnim, praktičnim funkcionisanjem države Srbije i našeg društva. Čak i samo značenje državnog posla koje podrazumeva za prosečnu građanku ili građanina naše države sigurnost zaposlenja, za naše prilike pristojnu platu i obezbeđena socijalna davanja nemušto skriva – osim nostalgije za prošlim vremenima socijalne države ili države blagostanja – našu realnost partijske kontrole zaposlenja i rada u državnoj administraciji i upravi i, time, otvaranja širokog polja za raznorazne korupcijske operacije, nepotizam i druge paralegalne delatnosti. Bez obzira na ovako providnu skrivalicu većina članova našeg društva samo sleže ramenima i rado se prepušta fantazmatskim scenarijima funkcionisanja ove države kao što su npr. oni koje im nude TV kanali – nije slučajno da se jedna od najpopularnijih serija baš zove „Državni posao“. Prepušteni tako šarenim slikama na ekranu svi možemo da sanjarimo o pitoresknosti i kakvoj-takvoj udobnosti tog državnog posla pronalazeći neke naše Čvarkove, Torbice i Boškiće. Međutim, na taj način nam ostaje skriven stvarni, materijalni proces odvijanja državnih poslova u ključnim sektorima vlasti koji se dešavaju iza mizanscena predstavljene kancelarije sa nameštajem iz sedamdestih godina prošlog veka. Ipak, malo ko od nas je toliko odsečen od stvarnosti da bar ne podozreva da se svi veliki poslovi u ovoj državi obavaljaju na krajnje brutalan i nezakonit način.

 

Upravo je luksuz prepuštanja tom imaginarnom i fantazmatskom o našoj državi grubo prekinut skorašnjom aferom povodom trgovine oružjem, otvarajući tako provaliju našeg realnog. Svakako, ta tekuća afera nije prvi niti jedini slučaj pojave sprege vrhova državne vlasti i privatnog biznisa u javnosti. Način na koji to funkioniše nam je svima sasvim jasan – neko svojom pozicijom unutar vlasti omogućava članu porodice da puni njihove džepove na račun javnih prihoda. Međutim, za razliku od takvih slučajeva na koje smo se navikli tokom proteklih decenija privatizacije društvene svojine i javnih dobara, ovaj nam nudi uvid u još tamniju stranu državnih poslova. To da je posao proizvodnje i prodaje oružja i, naročito, municije najunosnija privredna grana naše države je dugo prećutkivana ili, pak, prošaptavana činjenica još od vremena Miloševića kada je taj biznis cvetao uprkos eknomskom embargu i sankcijama. Upravo to ćutanje – a sada je jasno da je ono zakonski osigurano pretnjom dugogodišnjeg lišavanja slobode pomoću pravne institucije zaštite državne tajne – nastoji da prikrije kontinuitet delatnosti državne kompanije Jugoimport-SDPR i njenih privatnih satelitskih firmi kroz sve promene koje je blok na vlasti pretrpeo tokom protekle četvrtine veka. Ipak, u tome naša država nije nekakva crna ovca jer posao proizvodnje i trgovine oružjem odavno predstavlja prerogativ svake ozbiljne suverene države, ukoliko se, naravno, odvija unutar granica međunarodnog prava i međudržavnih ugovora – a oni su uvek puni rupa i mogućnosti za izvrdavanje. Stoga se samo čini da je ključni problem u aferi povodom prodaje oružja to što su bili u pitanju neki saudijci, dok se on zapravo tiče onih naših saudijaca, od onih domaćih iz Rume do svih onih koje se voze „s Audi“ – a crni Audiji sa zatamnjenim staklima su već dugo sinonim za krem kako državnog tako i paradržavnog auto-parka. Naš problem je, dakle, ne samo problem države koja služi određenim privatnim interesima, a ne onim opštim njenog stanovništva – što je globalno prisutno stanje stvari u svim neoliberalnim režimima – već to što je ona spremna da deluje protiv tih interesa i da se sa njima obračunava na brutalan i, u krajnjoj liniji, neustavan način.

 

Premda većina nas oseća ili zna iz iskustva da je to tako, ostaje da se suočimo sa teškim pitanjem: Šta mi možemo, kao oni koji se nalaze nasuprot ovakvoj državi, jer smo zaista antagonizovani njenim postupcima, da uradimo povodom toga? Jedan od odgovora je da treba zauzeti ciničnu distancu spram svega jer ne samo da nam se čini da se unutar postojećeg odnosa snaga malo šta može konkretno uraditi, već, naročito, ako smo jedni od onih privilegovanih kojima naša zajednička situacija nije u potpunosti neodrživa – npr. onih sa državnim poslom ili, pak, onih koji uspevaju da posluju izvan državnih stega. Drugo rešenje je široko prisutno već decenijama i svodi se na emigriranje van ove zemlje, međutim većini naših emigranata se idealizovana slika zapadnih demokratskih zemalja brzo rasprši kada se suoče sa nekom drugom neoliberalnom državom i kada, u ne malom broju slučajeva, ponovo postanu građanke ili građani drugog reda. Treći odgovor na našu situaciju podrazumeva uobičajeni „lek“ liberalne demokratije – smenu na najvišim položajima državne vlasti putem izbora. Međutim, većini našeg naroda je sve jasnije da se pomenuti kontinutet delovanja SDPR-a u stvari zaniva na kontinuitetu stubova koji podupiru ključne poslove naše države uprkos tome što su se različite – a zapravo sve i dan-danas postojeće – političke partije smenjivale na vlasti. Svakako, to može da znači da su nam potrebne neke nove partije koje bi se formirale iz političkih pokreta ozlojeđenih masa. Međutim, takođe smo svedoci činjenice da se spontani izlivi narodnog nezadovoljstva, označeni unutar raznih medijskih prikaza kao opozicioni, lako preusmeravaju pod okrilje i kontrolu već postojećih partija.

 

Ima li onda bilo kakvog odgovora na sve to osim duboke depresije i unutrašnjeg egzila? Ukoliko smo nezadovoljni državnim poslom kriminalnog upravljanja stvarima od opšteg interesa i siti privatno-partijskog monopola nad državnom silom i prinudom, ne samo da treba da zahtevamo da se nama više ne upravlja na takav način, nego i da delamo u pravcu osvajanja moći da bi bili u mogućnosti da sami upravljamo sobom – a naročito u onim aspektima koji se tiču svakodnevnog života, stanovanja, brige za mlade i stare, poslovanja, itd. U situaciji u kojoj država stoji nasuprot interesa većeg dela naših građanki i građana izgleda da je najbolji put borbe samoorganizovanje, jer se tako može steći stvarna moć efikasnog suprotstavljanja razornim posledicama ove, pa i svake buduće, državne vlasti – a to znači da deo onoga što je nekada bio državni posao socijalne zaštite mora postati posao svakog od nas pojedinačno i istovremeno svih nas zajedno. Da takav zadatak i put nije samo proizvod neke racionalne kontemplacije, tj. analize lišene lagodne uobrazilje i fantazmatskih konstrukcija, pokazuju postojeće inicijative naših samoorganizovanih građanki i građana protiv različitih razornih posledica delovanja državne vlasti – od sprečavanja deložacija do rešavanja raznih problema na lokalnom nivou samouprave. Stoga je samo na nama da se organizujemo i da sopstvenom delatnošću podupremo i proširimo naše mogućnosti izlaska iz situacije u kojoj je država narodni neprijatelj broj jedan.