Globalna kriza prouzrokovana pandemijom virusa SARS-CoV-2 se može sagledati na različite načine. Ima onih koji je vide kao šansu – bilo da uvećaju obim i profitabilnost sopstvenog poslovanja, bilo da uvećaju ličnu moć i uticaj. S druge strane, mnogo je onih koji je vide kao neizbežnu katastrofu – bilo da je shvataju kao božiju kaznu za grehe ili kao osvetu naše planete za zlodela ljudske vrste. Međutim, kao i svaka druga kriza, i ova tekuća predstavlja prelomni trenutak, tako da mnogima postaje jasno da je način na koji će se ona razrešiti ključan za budućnost svih nas. Stoga se postavlja urgentno pitanje da li treba budemo optimistični ili, pak, pesimistični povodom njenog ishoda. Kako ishodi nikada nisu unapred dati, možda odgovor na to pitanje treba potražiti u poznatoj Gramšijevoj krilatici: pesimizam intelekta – optimizam volje. Gramši je upotrebio tu formulaciju u jednom pismu iz zatvora svom bratu, a premda se svi osećamo na ovaj ili onaj način zatvorenima, možda je baš danas možemo bolje razumeti. Stoga nije naodmet pregledati čitav pasus u kome se ona javlja: Iako se može reći da je danas čovečanstvo u ratu protiv jednog virusa, to ipak nije potpuno tačno. Preciznije je reći da se vodi rat protiv širenja virusa, kao i borba za nalaženje lekova i vakcina koji bi omogućili ljudskom imunom sistemu da se izbori s njim. Iako smo svi, hteli to ili ne, učesnici ovog rata, ipak ne učestvujemo svi u njemu na isti način. Neki od nas su na prvoj liniji fronta, a to su takozvani nužni radnici: medicinsko osoblje, kao i oni zaposleni u delatnostima snabdevanja osnovnim životnim namirnicama, strujom i vodom, lekovima i sl. Međutim, u one neposredno izložene zarazi spada i ogroman broj onih koji ne mogu da prušte luksuz samoizolacije, bilo da su prinuđeni da rade za osnovna životna sredstva ili da nemaju adekvatan krov nad glavom ili neophodne količine vode i hrane. Ipak, ostalim pozadincima u ovom ratu je takođe namenjena ne manje važna uloga: ona se tiče ne samo zaštite tih neophodnih radnika smanjivanjem rizika da se oni zaraze održavanjem dovoljne fizičke distance – a nikako one toliko pominjane socijalne – i nošenjem zaštitinih maski i rukavica, već i zaštite naših bližnjih, kao i svih onih sa kojima dolazimo u kontakt. Svakako, motiv za to uopšte ne mora biti altruistički, već sasvim egoistički: što je manje zaraženih i što je manja mogućnost prenošenja zaraze to je svako od nas lično zaštićeniji.

 

Međutim, osim ovog neposrednog rata protiv širenja zaraze, čitavo čovečanstvo već vekovima učestvuje u jednom neprekidnom društveno-ekonomskom ratu. Uostalom, svi ekonomski eksperti, sve privredne komore i gotovo sve vlade na svetu ističu da ovo nije samo zdravstvena kriza, već i ekonomska. Upravo takve krize omogućavaju da se jasnije vidi priroda globalnog sistema kapitalističke ekonomije, kao i onog društvenog koji stoji u njegovoj osnovi. Skorašnja finansijska kriza iz 2008. godine je načinima njenog rešavanja otklonila svaku sumnju u to da će oni na vrhu pokušati ne samo da odbrane već i da uvećaju svoje privilegije. Tada uspostavljene strategije bail-out-a se danas neupitno primenjuju i, uz ograničavanje slobode kretanja, spadaju u prvi krug uredbi koje donose vlade suočene sa tekućom pandemijom. Danas je jasno, kada je skoro svuda očigledno da su političari i poslovna elita predstavnici istog – sopstveničkog i spostvenog – interesa, da se u tim odlukama radi o perspektivi onih koji kontrolišu najznačanije ekonomske i novčane tokove. Međutim, kada ljudi čuju da njihovi izabrani predstavnici stavljaju ekonomiju ispred zaštite ljudskih života – pa makar i svečano izjavljivali da je to u interesu svih nas jer, eto, zavisimo jedni od drugih – onda postaje veoma upadljiv i taj drugi, klasni rat. Ipak, pojedini primeri kao što su neke drugačije uredbe donete kasnijim odlukama nekih vlada pokazuju ne samo da taj rat traje, već i da njegov ishod nije unapred dat. Sve veća rasprostranjenost i uspešnost štrajkova i radničkih zahteva na raznim nivoima i u različitim preduzećima – ali i mnogi primeri povećanja različitih pritisaka od pretnji do represije – nedvosmisleno govore da se pregovaračka pozicija radništva poboljšala. Dakle, jasno je da se tok tog klasnog rata može promeniti, ali da li nam to daje za pravo da se nadamo da će se taj rat možda i okočati promenom postojećeg društveno-ekonomskog sistema? Da li iko može sebi da dozvoli toliki optimizam? Ili nada o nekoj značajnoj promeni zapravo predstavlja nešto toliko nestvarivo i utopijsko da u stvari samo skriva naš temeljni pesimizam?

 

Upravo je takav manifestni, površinski optimizam koji jedva prikriva duboki pesimizam, a što Gramši naziva vulgarnim, banalnim stanjima uma, ono što treba prevazići. Ipak, danas je veoma teško zadržati hladnu glavu i promišljen pristup gorućim problemima jer svi i te kako osećamo isti strah – strah koji proizlazi iz konstatovanja neposredne životne opasnosti. Taj racionalno zasnovan strah nas upozorava da ne samo da je moguće da ćemo umreti od posledica infekcije, već da, iako se budemo čuvali, možda ostanemo bez osnovnih životnih sredstava. Kod mnogih ljudi takav strah vodi u paniku i osećaj bezizlaza, a svako sateran u ćošak može na to da odgovori jedino agresijom – koja se najčešće pretvara u bes i mržnju prema nekom ko je obično najmanje kriv za čitavu situaciju (a dokaz za to su porast porodičnog nasilja, šovinizma i rasizma). Međutim, kao što korišćenjem sopstvenog rasuđivanja možemo da procenimo mogućenosti širenja infekcije i načine zaštite od nje na osnovu dostupnih podataka, tako bi trebalo da smo u stanju da na isti način ocenimo mogućnosti razvijanja postojeće krize kapitalizma i načina na koji se ona može razrešiti. Prema Gramšijevom objašnjenju, pesimizam intelekta se odnosi na uračunavanje svih, pa i najgorih mogućih, scenarija i ishoda. To nas, svakako, ne oslobađa straha, ali nam omogućava da realno spoznamo njegove razmere. Time možda uspemo da se sačuvamo od nekih razočarenja, pa da se možda uz to i rešimo izvesnih iluzija. Međutim, Gramši nam jasno stavlja do znanja da optimizma nema i da ga ne može ni biti ukoliko nam naši ciljevi nisu jasni – a upravo je danas pitanje određivanja tih ciljeva ne samo najvažnije političko, već i egzistencijalno pitanje većine čovečanstva.

 

Tekuća kriza omogućava sve većem delu čovečanstva da se – još jednom – uveri da je kapitalizam kao dominatni ekonomski i društveni princip primarni uzrok katastrofalnih posledica ne samo po sisteme zdravstvene zaštite i socijalne pomoći, već i za čitav ekološki sistem naše planete. Iako se već duže vreme čuju zahtevi za nečim što se naziva demokratski socijalizam, trenutna situacija pokazuje da oni nisu ograničeni samo na nekakve “retorgradne levičare” ili “kulturne marksiste”. Naime, jasno je da nepohodnu medicinsku, kao i druge vrste socijalne pomoći može organizovati samo jedan entitet – država. Međutim, s obzirom da skoro sve današnje države počivaju na neoliberalnim praksama privatizacije svih privrednih grana regulisanih tržišnom utakmicom čiji je jedini motor profit, ne možemo računati na to da će takva država biti u stanju da stavi zdravstvenu i materijalnu dobrobit širokih narodnih masa ispred diktata profita. To što sve više vlada planira jednokratnu novčanu pomoć, a čak se i pominje uvođenje univerzalnog osnovnog ličnog dohotka, ne znači da su te zemlje na putu nekakvog socijalizma, već se tu daleko više radi o pokušajima predupređivanja opšteg nezadovoljstva i masovne neposlušnosti. Ukoliko se obim takvih mera uporedi sa izdašnim paketima pomoći velikim biznisima, jasno je da su one malo šta više od mrvica sa stola bogatih. Uz to, nema sumnje da ćemo svi biti prisiljeni da platimo, kao što ishod krize iz 2008. godine jasno pokazuje, ne samo pomoć velikim igračima postojeće ekonomije isto kao i onu upućenu nama, već i da će se neoliberalne mere stezanja kaiša nastaviti nesmanjenom žestinom. Naspram takve politike sve više i glasnije se čuju zatevi za drugačijom državnom intervencijom koja bi danas nacionalizovala ključne sisteme zdravstva, kao i proizvodnje lekova i medicinske opreme, pa i različitih usluga od snabdevanja vodom i električnom energijom do transportnih službi i pristupa internetu. Ipak, to da podržavljenje ključnih privrednih grana samo po sebi ne predstavlja prelazak na socijalizam je jasno iz istorijskih primera postojanja modela socijalne države ili države blagostanja u kapitalizmu. Takvi modeli, kao što su bili američki New Deal ili posleratna zapadna Evropa, su praktikovani upravo u vremenima kada je pregovaračka pozicija radničke klase bila povoljna, ne samo zbog krize kapitalističke privrede, već zbog brojnosti i snage političkih i ekonomskih organizacija te klase. Stoga, partijsko i sindikalno organizovanje radništva – odnosno svih onih koji se izdržavaju najamnim radom – predstavlja efikasan način da se država kao odbor koji upravlja opštim poslovima cele buržaske klase – kako je to formulisao Engels pre nekih 150 godina – primora da u što je moguće većoj meri postane odbor za vođenje poslova od interesa za čitavo stanovništvo, što bi uostalom i trebalo da bude njena osnovna uloga.

 

Međutim, uspostavljanje sistema socijalne pravde podrazumeva da država mora preduzeti i mere redistribucije postojećih sredstava za šta danas ne postoje ni najmanje indicije jer skoro nijednoj vladi ne pada na pamet da obustavi programe za privlačenje stranog kapitala, a kamoli da uvede progresivne sisteme oporezivanja ili, barem, porez na ekstra-profit. Iako postoje istorijski primeri upravo takvih mera, prema postojećoj neoliberalnoj dogmi to predstavlja najgoru vrstu jeresi. Stoga, ne samo da moramo da budemo svesni da će proces borbe za redistributivnu pravdu biti težak, pa možda i još dugo neostvariv, već bi naročito trebalo da imamo u vidu one stvari koje, u ovom istorijskom trenutku, mi lično možemo da uradimo izvan države. Iako postoje manifestni oblici solidarnosti sa medicinskim i drugim nužnim radnicima, kao što je aplauz u 8, ono što je danas potrebnije nego ikad jesu konkretni činovi solidarnosti. Reč je o onome što se danas često naziva komonizam i što nas vraća na već vekovima prisutne ideje komunizma. Lokalne veze koje nastaju pojedinačnim činovima uzajamne pomoći, kao i one trans-globalne koje se stvaraju aktivnostima usmerenim na rešavanje globalnih problema, kao što su npr. klimatske promene, čine razumljivim i opipljivim pojam opšteg dobra (commons). Upravo stavljanjem tog zajedničkog u prvi plan naših ličnih aktivnosti možemo izgraditi trajne mreže solidarnosti i oblike zajednica nezavisnih od bilo koje i bilo kakve države. Stoga bi aktivno učestvovanje u mnogim različitim načinima samoorganizovanja trebalo da bude najpreči zadatak svakog od nas. Na taj način se možemo rešiti straha za sopstveni goli život znajući ne samo da smo zajedno u svemu ovome, već i da možemo računati na neposrednu pomoć drugih. Time zaista možemo dostići ono što Gramši opisuje kao najviši stepen stoičke vedrine i dubokog ubeđenja da svaki čovek u sebi ima izvor moralne snage, da sve zavisi od njega, od njegove energije, od njegove volje, od gvozdene doslednosti ciljeva koje sebi postavlja i sredstava koje bira za njihovu realizaciju. Samo tako više nikada nećemo moći da očajavamo i zapadamo u ona vulgarna, banalna stanja uma zvana pesimizam i optimizam.