Proteklih godina se sve česće pominje imperijalizam, ili pak kolonijalizam, prilikom raznoraznih pokušaja da se objasni naša aktuelna situacija. Možda to nije čudno ukoliko se uzme u obzir da smo mi „na raksršću kultura i civilzacija Istoka i Zapada“ uvek bili, i ostali, plen imperijalnih težnji velikih sila. Međutim, čim se malo dublje uđe u takva objašnjenja sreću se veoma kontradiktorni stavovi: jednom je krivac evro-američki imperijalizam, zatim nekakav ruski, a odnedavno i kineski. Svakako, ovdašnji detektori kolonizacijskih projekata daju veoma različite rezultate u zavisnosti od njihove političke kalibracije. Tako je za nacionalističku desnicu kolonijalizam onaj prvopomenuti, dok je za proevropsku liberalnu demokratiju to onaj ruski ili kineski, a za nekakvu levicu – ma koji od ova tri ili neka njihova kombinacija. Na ovaj način naš pretpostavljeni (neo)kolonizator postaje mitska Hidra sa devet zmijskih glava, kojoj taman kada se odseče jedna od njih na njenom mestu niknu još dve nove. Međutim, ukoliko se pretpostavljena kolonizacija „naše lijepe mater(in)e“ ispostavlja kao nekakva mitologija, to ipak ne otklanja potrebu da se objasni surova realnost postojeće ekploatacije u kojoj se stvoreni višak vrednosti zaista preliva u džepove globalnih centara moći.

Da bi se rasplelo ovo klupko (neo)kolonijalne eksploatacije možda je najbolje početi od značenja samog pojma. Istorijski gledano, početak kolonijalizma je specifično vezan za period nastanka evropskih modernih država. Otkriće „Novog sveta“ krajem XV veka je značajno izmenilo konkurentsku igru velikih evropskih sila: serijom sporazuma stavljena je tačka na dugotrajne verske sukobe vazala Svete stolice i njihovih protestantskih oponenata uvođenjem koncepcije državnog suvereniteta. Civilizatorski princip nemešanja u unutrašnje stvari jedne suverene države ne samo da je počivao na pomirenju i uzajamnoj toleranciji onih koji znaju za „Boga jedinoga“, već i na ključnom izmeštanju vojno-ekonomskih sukoba van Evrope na razne „egzotične lokacije“ diljem globusa. Time ne samo da je uspostavljena globalna arena surove igre bogaćenja određenih država bezočnom pljačkom novostečenih prekomorskih poseda, već je i religijsko spasenje zamenjeno onim svetovnim, obezbeđenim pripadnošću političkoj zajednici – državi. Moderne evropske države, čiji se – barem inicijalni – razvoj zasnivao na kolonijalnoj otimačni, zapravo su posledica neuspeha panevropskog imperijalnog projekta – Svetog rimskog carstva nemačke nacije, španske Reconquistae i inkvizicije – što je dovelo do jedne daleko temeljnije promene: nastanka svetske kapitalističke privrede. Umesto imperijalnog centralizma i obimnog vojnog i administrativnog aparata za ubiranje raznoraznih dažbina, počeo je da se uspostavlja jedan međudržavni sistem ekonomske konkurencije gde su vojni sukobi između velikih igrača izmešteni van evropskog kontinenta. Dakle, suverena državna vlast se sve manje sprovodila sredstvima neposredne (fizičke) prinude, već sve više objektivnim i „prirodnim“ mehanizmima ekonomije, tj. uspešnosti u tržišnoj utakmici. Dakle, kolonijalizam, kao garant kompetitivne prednosti, je bio, i ostao, eminentno pitanje države, odnosno njene snage. Od tada pa nadalje, jaka država je bogata država, država sposobna da obezbedi – prevashodno onu primitvnu – akumulaciju svim raspoloživim sredstvima.

Međutim, kolonijalizam nije samo naziv za konkretnu vojnu i ekonomsku politiku, već i naziv jedne specifične ideologije. Naime, radi se o stavu koji opravdava takvu politiku isticanjem superiornosti jedne nacije (u čije ime se sprovodi ta politika) nad drugima. Globalni evropski civilizatorski projekt nametan mačem i ognjem raznim domorodačkim kulturama i civilizacijama predstavlja zapravo imaginarno opravdanje genocidne i ekocidne pljačkaške kolonijalne politike. Iako su se kroz istoriju kapitalizma javljali različiti imperijalni projekti, razvoj kapitalističkih društvenih odnosa i tržišnih mehanizama regulacije ekonomskih delatnosti omogućio je da se umanji neposredna okupacija stranih teritorija kao garancija ekstrakcije viška vrednosti, čemu svedoči posleratni neokolonijalizam. Stoga je ideologija društvenog razvoja postajala sve značajniji element prekomorske ekspolatacije. S jedne strane, eksploatisanim populacijama Evrope je tako uz „opijum religije“ serviran i osećaj superiornosti spram raznih varvara i „primitivnih naroda“ dokle god ostaju lojalni podanici „sopstvene“ države, a sa druge strane se elitama domorodačkih zajednica nudio privilegovan pristup veličanstvenim dostignućima evropske civilzacije i „progresivnog“ društva dokle god se rukovode kapitalističkim modelom razvoja. Ipak, i ta posleratna doktrina društvenog razvoja je poslednjih decenija pokazala svoje pravo lice, jer je posle krize 2008. godine za „merenje“ stepena razvoja od svih pokazatelja razvoja, kao što su obrazovanje, socijalna i zdravstvena zaštita, kvalitet života i društvene participacije, preostao samo onaj usko ekonomski – procenat privrednog rasta i BDP.

Šta onda preostaje nama na „raskršću Istoka i Zapada“? Situacija stešnjenosti između Scile i Haribde evro-atlantskih integracija i evro-azijske inicijative Pojas i put koji naši narodi valjda već dobro poznaju živeći stolećima između dva carstva, Otomanskog i Austro-Ugraskog ili, pak, tokom druge polovine XX veka između Varšavskog pakta i NATO-a. Ima li uopšte tu nekog manevarskog prostora za „dobrobit nacije“? Izgleda da je jedini odgovor i to diljem čitavog političkog spektra – jaka država. Desničari nacional-socijalnog tipa spas sopstvene starostavne etnije vide u orbanovsko-erdoganovskom tipu države koja je dovoljno snažna da izađe na kraj kako sa „stranim imperijalistima“ tako i sa „domaćim izdajnicima“. Proevropska demokratska opcija kao uslov ulaska u krug civilizovanih naroda ističe jaku pravnu državu koja može konačno da izađe na kraj sa organizovanim kriminalom, neustavnim političkim odlukama i protivzakonitim poslovnim mahinacijama. Čak i oni koji se izjašnjavaju kao levičari vapiju za jakom (socijalnom) državom, onom koja je dovoljno snažna da obuzda apetite kapitala i sistemom progresivnog oporezivanja redistribuira postojeće „bogatstvo naroda“ prema onima na dnu društvene lestvice. Na posletku, za one na vlasti nema nikakve sumnje da je „naša“ država sve jača…

Zbog svega toga odgovor na pitanje šta zapravo stoji iza ovih „mokrih snova“ o jakoj državi može samo da bude banalan – surova realnost države u kojoj živimo. Tu realnost možda najadekvatnije opisuje termin kreditorski kolonijalizam. Nesumnjivo je da se kod nas tokom protekle decenije ostvarila potpuna zavisnost državne kase od kredita MMF i Svetske banke, kao i pojava trenda da se javni infrastrukturni radovi uglavnom kreditiraju zajmovima iz Kine. Neverovatan privredni rast naše „krvave grude“ omogućen značajnim povećanjem direktnih stranih ulaganja nije se desio nimalo spontano. Svaki kapital je, ma kakav on nacionalni predznak nosio, u potrazi za ulaganjima koja garantuju što veći profit, a uslovi za to su jeftina i obilna radna snaga, male poreske stope i razne druge uštede troškova proizvodnje. Skorašnji ekonomski uspesi ovdašnje države se stoga prevashodno sastoje od sve žešćeg nastavljanja trenda privatizacije javnih dobara ne bi li se imalo šta ponuditi kao koncesije, zakonskom, jednako koliko i vanzakonskom, „fleksibilizacijom“ i desindikalizacijom domaće radne snage uz subvencije stranim kompanijama koje praktično znače da zapravo država isplaćuje plate, kao i obezbeđivanje skoro potpune izuzetosti stranih „partnera“ od poreza. Uz sve to, cenjenim ulagačima se gleda kroz prste za kršenje postojećih propisa od radničkih prava do ekološke zaštite. Sve to pokazuje da ključni agens naše kolonijalne situacije nije neka snažna strana država ili države, već baš ova naša. Dakle, iako je ta čizma imperijalizma brendirana nekim globalnim trademarkom, noga u njoj bez sumnje smrdi na lokalni „biznis“.